Niste prijavljeni

Dragi posjetioče, Dobrodošli na Otvoreni Forum - Novi Pazar. Ukoliko je ovo Vaša prva posjeta molimo vas pročitajte Pomoć. U pomoći je objašnjeno kako ovaj forum radi. Morate biti registrirani kako bi vidjeli sve teme i sve forume. Molimo vas da se registrirate ili da ovdje pročitate kako se registrirati. Ukoliko ste već registrirani molimo ulogirajte se ovdje.

Turabi

Početnik

(10)

  • »Turabi« je muško
  • »Turabi« je autor ove teme

Postovi: 7

Datum registracije: 07.06.2006

Lokacija: neznam

  • Poruku poslati

1

Petak, 30. Juni 2006

Alhemija

Kad smo vec kod nauke sta mislite o alhemiji kao preteci nauke?

p.s. zamolio bih sve nestrucne koji pod alhemijom shvacaju samo preobrazaj metala u zlato da se ne javljaju jer ce tako samo otezati nekom strucnijem (ako ga uopste ima) da iskaze svoje misljenje.
Hvala unaprijed vas alhemicar ovaj ups Turabi

Johhny

Profesionalac

(10)

  • »Johhny« je muško

Postovi: 1.557

Datum registracije: 17.12.2003

Lokacija: dje stignem

  • Poruku poslati

2

Petak, 30. Juni 2006

ene alhemija...`shtovanje

shta si ti...?!

neki,profesor!?

Omnibus: Jedna od etapa u evoluciji choveka - Homo hermeticus
Samo je jedan medju hemijskim, pa samim tim i alhemijskim, elementima koji zasluzhuje da bude ogledalo dushe. Verovatno ste pomislili na zlato, metal oko koga se vrti onaj praktichni deo alhemije.(ONO SHTO SI TI POMENUO) Istini za volju, zlato mozhe mnogo toga. Medjutim, budimo neko vreme duhovi prosvechenosti. Upoznavanje sa srednjovekovnim, a i onim starijim kolegama, trebalo bi da bude susret u koji ulazimo sa respektom. Pre dugo prizheljkivanog susreta, da vidimo shta bi sa ogledalom dushe. Ogledalce je, u normalnim okolnostima, jedini techni metal – mercurius, tj. zhiva. Ona se u alhemicharskim spisima oznachava isto kao i planeta Merkur. Logichno. Merkur je, naravno, bitan lik rimskog panteona kome odgovara kolega Hermes iz helenskog. Opet logichno, hermetika je ime dobila po Hermesu, ali ne onom iz prethodne rechenice. U alhemiji, nazh0alost, nishta nije tako jednostavno kao shto na prvi pogled izgleda. Ustvari, josh je mnogo, mnogo gore. Chak ni o poreklu same rechi alhemija ni danas ne postoji konsenzus medju planetarnim mudrim glavama. O ciljevima i metodama da i ne prichamo. Ipak, moja omiljena verzija je ona koja nas vracha u vreme Iznoguda i Haruna al Rashida.
Dakle, pricha prva.

Bagdadski lopov
Bagdad, 764. godina. Dzhafar al Sadik, shesti Imam i naslednik Muhamedovog zeta Alija, bavi se "nauchnim obrazovanjem" u Egiptu. Iako popularan, ne mozhe se rechi da je imao previshe onih koje je poduchavao. Logichno je onda shto mu pazhnju potpuno zaokuplja dete vishe zainteresovano za svet mistike i nauke i vishesatno druzhenje sa knjigama i spisima, nego za brljanje po pesku. Ipak, Dzhafar al Sadik nije bash slutio da che to dete, Dzhabir ibn Hajan, postati najveche ime alhemije prvog milenijuma.

Nema sumnje da su se sa ostacima tradicije grchke nauke Arapi susreli preko Egipta, Sirije i Persije. Ono shto je u Grchkoj nazivano hemeja, keo ili u Egiptu kem, u Arabiji tada dobija odredjeni chlan al i postaje al himija. Jedan od prvih susreta sa grchkom hemijom Arapi su dozhiveli pri opsadi Konstantinopolja, najvecheg i najjacheg uporishta hrishchanstva. Spaljivanje njihovih drvenih ladja "grchkom vatrom", lako zapaljivom smeshom koju nije moguche ugasiti vodom, a chiji se sastav, gle chuda, ni dan danas sa sigurnoshchu ne zna, nateralo je Arape da se upuste u neshto shto su sami nazvali alhemijom.

Dzhabiru su u ruke dospele knjige i spisi koje su arapski trgovci vekovima prenosili iz Evrope i sa istoka. Srecha njegova bila je i u tome shto je zhiveo u vreme najvecheg uspona Arapskog sveta, ibn Halduna, Sheherezade. Dzhabiru se, u zapadnom svetu kasnije poznatom kao Geber, pripisuje veliki broj knjiga napisanih u to vreme, mada noviji podaci ukazuju da je deo knjiga napisana kasnije – u IX i X veku i da autor nije jedan chovek nego grupa pripadnika muslimanskog pokreta zvanog Ismailija, chiji je aktivni chlan bio i sam Dzhabirov otac (Hajan). Osnovne ideje Dzhabirovog opusa nadovezuju se na aleksandrijsku alhemiju i teorije Aristotela. Tako i Dzhabirovo poimanje materije obuhvata chetiri principa: toplotu, hladnochu, vlazhnost i suvochu, a metali se, u stvari, sastoje od po dva od ovih principa koji odredjuju karakteristike samog metala – njihove spoljashnje kvalitete, dok su preostala dva principa urodjena i predstavljaju unutrashnje kvalitete. Na primer, spoljashnji kvaliteti zlata su toplota i vlazhnost, unutrashnji hladnocha i suvocha, inache spoljashnji kvaliteti srebra.Shta je onda potrebno za prevodjenje srebra u zlato? Samo prevesti njegove unutrashnje kvalitete u spoljashnje. Jednostavno, zar ne? Medjutim, i nije sve bilo bash tako jednostavno. Dzhabir je smatrao da je za ovakve transformacije, tj. transmutacije kako bi to alhemichari rekli, neophodno prisustvo eliksira. Za njegovo pripremanje koristio je biljne i zhivotinjske supstance, te se po tome razlikuje od vechine svojih prethodnika. Pokushavajuchi da nadje optimalan recept za pripremanje eliksira, Dzhabir je dao veliki doprinos hemiji koju danas poznajemo. Detaljno je opisao amonijum hlorid, pokazao kako se priprema olovno belilo, destilovao sirche i dobio "jaku" sir
chetnu kiselinu, odnosno najjachu poznatu kiselinu starog veka. To je bila razblazhena azotna kiselina, za koju je verovao da je barem potencijalno jacha od sirchetne.
Zhiva i sumpor, naravno, ponovo zauzimaju bitno mesto u hijerarhiji 'metala'. I Dzhabir je smatrao da je zhiva sushtinski metal zbog svoje techne prirode i osobine da reflektuje sopstvenu okolinu, a dushu zadrzhava u unutrashnjosti nedostupnu ochima drugih. Sumpor, neobichno sagorljiv, poseduje boju zlata. Sve shto je trebalo uraditi svodilo se na odredjivanje odnosa u kom treba pomeshati zhivu i sumpor (bilo po principima numerologije ili praktichno – mnogobrojnim destilacijama) i na taj nachin dobiti bilo koji drugi metal. U Dzhabirovim radovima opisane su destilacije velikog broja supstanci zhivotinjskog porekla. Kao proizvodi destilacije uvek se javljaju gas, zapaljiva materija, technost i suvi ostatak koji odgovaraju principu chetiri elementa i predstavljaju vazduh, vatru, vodu i zemlju. Razdvajajanjem toplote od hladnoche i vlazhnosti od suvoche otvaraju se moguchnosti za dalje kombinacije u odgovarajuchim proporcijama. Primera radi, evo recepta za izolovanje hladnoche koji navodi The Historical Background of Chemistry:

Sipati vodu u tikvu i dodati supstancu koja poseduje izrazhenu suvochu, kao shto je sumpor ili neshto slichno. Tako che vlazhnost vode biti osushena suvochom (sumpora) i toplotom vatre neophodne za destilaciju; vlazhnost che biti potpuno spaljena, a od vode che ostati jedino izolovana hladnocha.

Tajna uspeha lezhi u velikom broju ponavljanja. Vodu treba prvo samu destilovati sedamdeset puta, a zatim dodati sundjer impregniran sushilom, destilovati ponovo, dodati nov impregniran sundjer u destilat i ponoviti destilaciju. Za dobijanje hladnoche neophodno je sedamsto ovakvih destilacija.

Kao rezultat velikog laboratorijskog iskustva, Dzhabir je napravio mnogobrojne aparate i posude svestrano korishchene od tadashnjih alhemichara. Osim toga, klasifikovao je supstance na "duhove" ili supstance koje potpuno isparavaju u vatri, "metalna tela" ili kovne supstance i "tela" – minerale ili supstance koje se pri kovanju pretvaraju u prah.
Sledbenik Dzhabira ibn Hajana bio je persijski alhemichar Al Razi (850–925 g.), kod Evropljana poznat kao Razes. Sa Al Razijem medicinski deo alhemije dobija na znachaju. Tako je vech tada, zahvaljujuchi Al Raziju, bio poznat nachin za pripremanje gipsa i njegova upotreba za fiksiranje slomljenih kostiju. Ovo skretanje alhemije ka medicini nastavio je i Persijanac ibn Sina (979 – 1034 g.), poznat pod imenom Avicena, jedan od najznachajnijih lekara u vreme izmedju antichkog perioda i radjanja moderne nauke. Pouchen neuspesima ranijih vekova, nije verovao u moguchnost dobijanja zlata iz drugih metala, te je po tome bio i ostao izuzetak među alhemicharima.

Arapski alhemichari su, nesumnjivo, bili i nauchnici i tehnolozi. Najvrednije nasledje koje su nam ostavili, ipak, nisu ni sirche, ni gips, vech sama ideja alhemije. U tadashnjoj Evropi, nazhalost, nije bilo nikoga ko bi to znao da ceni. Valjalo je sachekati josh barem dva veka da se u glavama evropskih mudrijasha iskristalishe koncept eksperimenta i da neko pochne sa prevodjenjem arapskih i antichkih tekstova. Zahvalnost za to dugujemo pre svega Albertusu Magnusu, choveku koji je josh za zhivota stekao atribut magnus (veliki). I Rodzheru Bekonu takodje. Alhemija se pochetkom XIII veka vrach0a na prostore nasheg kontinenta.


toliko za sad!!!

vidi jel ti ovo dovoljno profesionalno zvuchi!!! 8)
[SIZE=1]Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah, bit` chu spreman da zaboravim...[/SIZE]

Social bookmarks