Otvoreni Forum - Novi Pazar

Mislim da nikad ne moze biti isto kada si stalno pored nekog i kad se vidjate godisnje ili polu-godisnje...Izgube se one sitnice koje znace bliskost iako ima ljubavi i privrzenosti ipak nije to TO.

Sto je dalje od ociju dalje je i od Srca....

My StingLady...

Ovo je mnogo teska tema za forum, mada forum izdrzi skoro sve.

Kao sto rece Bjoern, jeste to drugacije kad se vidjas sa nekim godisnje, ili polugodisnje. A onda je jos malo vise drugacije kad se sa nekim vidjas jednom za tri ili za pet godina.

Bledjenje osecanja... hm... ne znam da li je to ispravan izraz. Zasto mislis da se "ohladi" onaj koji ode? Zar nisi pomislila da se oni koji odu osecaju isto kao Ti (ili mozda im je gore, zato sto su u nepoznatom svetu?)

Sta se desava kad odes? Pa prvo moras da se orientises gde si to u stvari, kakve su to navike i obicaji tih ljudi i ko te razume (a ne mislim ko razume tvoj jezik, ili taj njihov jezik, koji pokusavas da ovladas). Onda mnogi (rekao bih svi) traze komunitu zemljaka sa kojima se redovno vidja, radjaju se nova prijateljstva (mnogo puta veoma crvste veze), pocinje vise-manje "normalan" zivot - posao, obaveze, zabava, sve to promesano sa redovnim posetama ruznih ustanova, gde covek najbolje shvati da je u stvari stranac.

Svaki pocetak je tezak. Tako i u tudjoj zemlji je svaki pocetak tezak: nekad manje, nekad vise, zavisi u kojim uslovima "pocinjes" i po koji put. Ali po izvesnom vremenu prilagodjavanja se covek prilagodi. To je logicno. Prilagodi se bar na izvesno vreme, dok ne odluci da se vrati. To se desava kad odes.

Ne mislim da razmisljas manje o ljudima koje si opustio. Ne vidis je cesto , ali sigurno svako misli na svoje najblize, posebno kad si daleko. Doduse mnogi nemaju privatni avion, da bar jednom nedeljno odlete gde hoce.

A osecanja? Hajde da ne preteram sa ovom "pricom"... Umesto toga jedan banalan primer: kad prekines neku vezu, onda to obicno boli: na pocetku vise (ili puno), pa onda, bez obzira na intenzitet na pocetku, to polako prestaje - takodje normalan odbrambeni mehanizam.

Na kraju da kazem jos nesto: u pravu si da su sigurno i oni koji su otisli i oni koji su ostali propustili puno toga.

Sjecanja i osjecanja prema majci, ocu i bratu ne samo da ne blijede nego su jos jaca. Ali, definitivno boli ova odvojenost. Svaki telefonski razgovor je prije sekiracija nego radost.

Drugacije se osjecam kada su u pitanju ljudi, lica koja vise ne srecem i carsija u kojoj sam porastao. Vec sam o tome govorio, ne radujem im se kao nekada. To je nesreca jer sjecanje na njih polako blijedi i nastaje praznina. Nigdje na vidiku neki novi Novi Pazar i mnostvo novih dragih lica. Sigurno ih nece ni biti. A sta ce nam biti sa djecom?

Mada ne osjecam da me potpuno pogadja ipak odlucih da prilozim ovu pjesmu naseg pisca Refika Licine.

MORA

Po prvi put smo
Čuli za more
U kletvama naših majki:

''Da Bog da ti Crno more
Sine, kosti oglodalo!''

Pred tim kletvama
Kao pred Sezamom
Nijeme su nas uzgajali.

I dođe dan
I tuđa riječ
Vrata nam kletve otvori.

Pogledaj majko,
Sinovi tvoji
Kakva su sad mora preplivali

I koje obale,
Oglodanim
Kostima svojim opkovali.

kod mene je to skroz drugacije ...

ja kad odem za pazar ne odvajam se od moje familije, dok sam ziveo dole vise sam luto sa drugovima a familija je bila jednostavno tu kod koje sam mogo svako vreme otic, ovako kad odem dole pokusavam da svaku slobodnu minutu provedem sa bracom i sestrama i tetkama i tim ostalim svojtama ...

da nije familije koju imam dole ja nikad u pazar otiso nebi, al eto u mom slucaju me samo familija dole vuce.

Lady jako opsirna tema...mene sami naziv potrese...javicu se da kazem par reci.

Prvih godina,kada sam dole odlazio skoro da nisam nikada bio u kucu.Zapostavljao sam rodbinu.Sa mojim svakim sledecim odlaskom dole, sve sam manje na ulici a sve vise u kuci. Sto me sa jedne strane cini srecnim jer imam vise vremena za rodbinu,a sa druge strane cini tuznim jer sve sam manje sa ljudima sa kojima sam porastao.

Kad neko pocne pricati kako se nikad nebi vratio ili kako mu je u inostranstvu extra bolje ja se zapitam kako moze da nema zelje da zivis blizu familije kad samo pomislis da babu, majci, sestri, bratu ili nekom iz dalje rodbine na dzenaze nemozes otici ili biti uz njega/nju stalno dok su u bolesti i starosti. To meni lici na laganje samog sebe i zamazivanje ociju dunjalukom. Tu sam i ja verovatno nisam daleko.

Citirano

Orginalno od PaZaRaC
kod mene je to skroz drugacije ...

ja kad odem za pazar ne odvajam se od moje familije ...

Ti ovo napisa odmah iza mog posta pa ispade da ja zapostavljam rodbinu. Naravno da ih ne zapostavljam i da ih svaki put kada sam u Pazaru obidjem. Ja sam zapravo govorio o necemu drugom, o dvije krajnosti ...

da sam hteo tebi da se obratim onda bi to u upisu napomenuo upis se odnosi na celu temu.

Hi Sting lady,
had to say a word or two.
Ja se ne slazem sa tvojim prilogom.Kako godine prolaze a osecanja blijede.Moguce da se osecas tako sa vremena na vreme zato sto gubis sitnice u zivotu koje se desavaju svakodnevno.Za mene ces uvijek biti ona mala beba koju sam ostavila kuci pre deciniju i po.Porodica uvijek ima prvo mijesto u zivotu.Osijecanja nikad nemogu da izblede.U svakom danu je tu a trenutak kada se pitas kako bi bilo kada bi bila u blizini.
Zivot je ono sto pravimo od njega.Ne ono sto mislimo da bi trebalo da bude.Ponekad imamo mogucnost da uticemo kako se krece ali kad nememo onda moramo biti dovoljno jaki da napravimo sto najbolje mozemo.
U svakom slucaju jedno ti mogu kazati:
Nema veze koliko kilometara smo udaljeni,nema veze sta zivot donosi-ako imas mjesto u srcu bilo kojeg bica uvijek ces ostati u njemu.Tu mrdanja nema.
Ljubi te tvoja "velika"seka

U pocetku je naravno jako tesko, ali vremenom covek se privikne na novu sredinu, stvori sebi obaveze, posao i zaokupira se svakodnevnim drugim aktivnostima, jednostavno pocne sa tim novim zivotom. E onda osecanja krenu da malo blede, jenjavaju.
Ali, tudje je ipak tudje, i svaka cast onima koji uspeju(ako zaista uspeju) da se prilagode u potpunosti stranoj zemlji, jer ja to nikad nisam uspela, niti verujem da cu!

Verujem da coveku iako ode na kraj sveta nece bledeti osecanja prema majci, ocu,braci i sestrama koje je ostavio dole.(makar bi tako trebalo da bude).

A ja sam na srecu ovde skupa sa celom familijom tako da je tacno da osecanja prema daljim rodjacima, drugarima iz osnovne koje mozda vecinu od njih da sretnem negde nebih prepoznala Blede
I mnogo zavisi od broja godina koje smo dole proziveli na primer moje roditelje mnogo vise vuce da odu u Pazar nego nas decu, a da ne pricam za ovu decu koja se radjaju ovde ona se polako utapaju u ovaj Svedski sistem i vrlo malo znaju o svom poreklu.

Citirano

Orginalno od ajla
.... i vrlo malo znaju o svom poreklu.

A ko je kriv za ovo? Ja mislim oni, koji jos nose tu trunku secanja na svoj kraj.

Moja iskustva su sledeca. I tudjini sam, tudja sam. U domovini sam, tudja sam.

To je, nazalost, prokletstvo onih koji odu...
Onda ostaje da se pitas gde se vise osecaskao kod kuce: u inostranstvu ili "kuci"?

Citirano

Orginalno od HaNuMa_78
Moja iskustva su sledeca. I tudjini sam, tudja sam. U domovini sam, tudja sam.

Zbog ovoga ne bih ziveo nigde osim tamo gde sam se rodio.

@ef nebi ni mi ziveli na nekom drugom mestu osim u onom dge smo se rodili da nam je dole bolje bilo.
Mozda si ti dobro situiran i nista ti dole ne fali pa nemas razloga za odlaskom u beli svet a bogami da nemas otisao bi na kraj sveta samo za boljim zivotom i boljom perspektivom Znam iz iskustva


Hanuma delimicno jesi u pravu da su na neki nacin krivi roditelji zato sto njihova deca vrlo slabo znaju o svom poreklu ali opet sa druge strane mislim da oni ne mogu mnogo da promene po tom pitanju.
Deca su od malih nogu skoro po ceo dan u skoli, sticu drugare sa kojima provode mnogo vremena, uce njihovu kulturu a kad dodju kuci svako u svoju sobu i to malo vremena provedu za kompjuterom i cak sta vise nemaju ni zelju a niti ih interesuje nesto o mestu odakle dolazimo Na zalost

Sto dalje od ociju, dalje od srca! Ziveti u tudjini nikad nebih mogao dugo. Nedaj Allahu jos da mi se tamo deca rode i da rastu po zapadnjackom sistemu i sve svoje obicaje zaborave. Pa se onda vrate kao pojedini nasi 'stranci' i gadi im se na sve i svasta, skinu se pola goli i dignu nos kao da su se na konja popeli.

Kao sto efe rece, nikad nebih napustio nacisto svoj kraj! Mozda zbog skole ili posla ali za najvise 3 godine i opet nazad. Poludeo bih ja bez mog Sandzaka

BlueBerry a kao po Sandzaku se ne skidaju polu goli ma daj covece ne dokonisi dzabe toga ima svugde, ne generalizuj stvari
E najvise mrzim ove kad kazu samo cu dve tri god u inostranstvo pa nazad u Sandzak(prazna prica)
a nikad se ne vrate dole samo prosipaju tafru o|