Niste prijavljeni

Dragi posjetioče, Dobrodošli na Otvoreni Forum - Novi Pazar. Ukoliko je ovo Vaša prva posjeta molimo vas pročitajte Pomoć. U pomoći je objašnjeno kako ovaj forum radi. Morate biti registrirani kako bi vidjeli sve teme i sve forume. Molimo vas da se registrirate ili da ovdje pročitate kako se registrirati. Ukoliko ste već registrirani molimo ulogirajte se ovdje.

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

1

Subota, 06. Decembar 2003

Kolumne

Neko je davno odlucio unistiti americku duhansku industriju, pa je naciju koja umire od prekomjerne tezine i prezderava se nezdravom hranom, ubijedio da je njen najveci neprijatelj (poslije Sadama i Bin Ladena) duhanski dim. Pusenje nije ilegalno, kazu mi americki prijatelji. Nije jos. Ali je zabranjeno u svim zgradama, restoranima, vecini parkova (?!) u svim zatvorenim prostorima i vecini otvorenih koji vam mogu pasti na pamet. Prijedlog americkim vlastima: pusaci bi trebali nositi neke (recimo crne) trake na rukavu, tako da posten i cist svijet odmah zna s kim ima posla. A poslije bi se mogli poslati i u neke radne logore. Tek toliko da ih losa navika prodje.

Kako sam pušila u Americi

Piše: Adisa Bašić

Da se razumijemo, pusenje je ogavno, a pusaci uglavnom sebicnjaci koje ne zanima opasnost od pasivnog pusenja i steta koju nanose ljudima oko sebe. Ipak, dok god ne ugrozava zdravlje drugih ljudi covjek bi valjda morao imati pravo izbora. Pa makar taj izbor bila i autodestrukcija.
Ljudi u Americi ne puse. Uglavnom. I ne vole one koji puse. Ali prosjecan Neamerikanac tesko moze sebi predstaviti snagu mrznje prema primitivcima i smecu koje ima barbarsku naviku da smrdljivi zapaljeni zamotuljak drzi u ustima.

Sarajevski aerodrom ima mjesta odredjena za pusenje. Kad se prodje posljednja kontrola i stigne do gejtova, pusenja vise nema. Put do Minhena traje samo sat i po. Tamo imam pauzu.
I bezbrojne kontrole da bi se ukrcala na avion za Ameriku. Ne stizem da se otrujem uobicajenom dozom. Nema veze.
Let za San Francisko traje oko dvanaest sati. Zabrane pusenja su toliko boldirane da ni ne pomisljam ugroziti zivot i sigurnost ostalih putnika. Avion ce nekad morati da sleti, to znam. Ako nista, nestace mu goriva. Ovome mora doci kraj. Dvanaest sati u neprekidni dan. Film Hari Poter bi me mozda nekad i mogao zabaviti. Sada ne. Pomisljam kako cu umrijeti od bolesti ekonomske klase. Moj rak pluca nece stici da se razvije. Noge su skvrcene, osjetim tromb koji nastaje i putuje prema srcu. I tu putovanje prestaje. Ali, smrt nije tako brza niti milosna. Valja izdrzati izmisljena bica koja lete na ekrancicu ispred mene. Uzas. Ne slusam ton. Situaciju ne popravlja ni Lufthanzina stjuardesa koja za utjehu sipa bejliz u kafu. Nista.
Proci ce. Bezobrazno pokupim sve dekice i jastuke sa ostalih nezauzetih sjedista. Jedem. Pijem. Pravim se da pisam dva puta. Obavljam vjezbice protiv tromba. Proci ce.
Konacno slijetanje. Zurim u zgradu aerodroma. Ali prvo u (nepusackoj zoni) pokupiti prtljag, ici na tri carinske provjere (gdje je pusenje zabranjeno) da bi na kraju stigla u imigracioni ured. Zasto idete u Ameriku? pita zena sa njeznim brcicima. Pozvana sam. A ko vas je pozvao? State department. Zvuci naravno, ko da je zezam. Aaa stipendija, a State department, shvataju me konacno. U redu. Jos jedna nepusacka stanica je iza mene.
Zurim na posljednju provjeru da bih dosla do terminala na kojem vidim prekrasni kafic. Vec se zamisljam kako uz casu tesko pitke kafe, naslonjena na mali sank palim prvu dozu katrana i nikotina za danas.
Pregleda me okorjeli borac protiv bjelosvjetskih dilera i narkomana. Cega li se u zivotu moras nagledati da dobijes takav izraz lica? Ako od ovog trenutka dotaknete svoje stvari, mozete biti uhapseni, kaze. Good to know. Necu, tita mi. Ni maramicu. Ni ako mi nos procuri. 40 minuta. Sve ok, kafa i cigareta su na dohvat ruke.
Konacno: kafic. Zao mi je, meeeem, kaze vedri Meksikanac, ocito moj sapatnik. Da biste pusili morate izaci iz zgrade aerodroma, proci na povratku opet sve kontrole. Aerodrom, by the way, nije zgrada, vec grad. To je otprilike ko da mi je neko u Sarajevu rekao da moram otici do Zenice da bih zapalila. Ma kad razmislim i ne pusi mi se tako strasno.
Jos jedan let od 6 sati i ja sam na odredistu.
Na jos jednom nepusackom aerodromu docekuje me zena kojoj je otac nedavno umro od raka pluca. Ona nije prava osoba kojoj se mogu zaliti. Dobro, stizemo kuci. Domacini me vole, nece biti problem.
Bice problem. Domacini su prestali sa pusenjem.I u njihovoj kuci se ne pusi. Mene, naravno, vole. I jako appreciate moj rad. Ali u njihovoj kuci se ne pusi. Nista licno, ako razumijem.
Ali postoji verandica (a porch) iza kuce koju mogu koristiti u svako doba. Odlazim po jaknu, uzimam cigarete i pepeljaru, izlazim na verandu. Svi me gledaju iz tople kuhinje, pa mi je neugodno. Silazim ispod verande, u supu gdje su slozena sirova drva kojima necu naskoditi. Do supe gazim kroz snijeg koji je napadao u aprilu, dan nakon sto su mi domacini javili da je vrijeme u njhovom gradu pravo proljetno. U proljetnim patikama i proljetnoj jakni smrzavam se na proljetnom snijegu. Prva cigareta nakon dva dana. Vise mi se i ne pusi. Domacinova supruga dovikuje da joj je so sorry. Moja ponizenost nije dovoljna. Cucnem i ledjima se naslonim na vlazni zid. Cvokocem od ledenog zraka. Pocelo je da pada. Nekakva poluzaledjena kisa mi se lijepi po licu, kosi, rukama. Palim smrdljivu cigaretu. Uvlacim prvi otrovni dim. Mislim na katran i nikotin koji se lijepe po bronhijama. Mislim na ljude koji ne puse. I koji ne vole one koje puse. Mislim kako bih mogla prestati. Mislim kako ne bih smjela prestati. I otirem suze. Jedine tople u cijeloj slici.
I am a woman above everything else

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

2

Ponedjeljak, 08. Decembar 2003

How to be white?

Piše: Adisa Bašić

Naselje u kojem zivim zove se Newton i jedno je od boljih predgradja Bostona. U Oxford Roadu, ulici na koju gleda moj prozor, dnevno prodju otprilike tri automobila. Trijemovi uredno ofarbani u bijelo, travnjaci uredjeni cak i zimi. I na vecini kuca objesene americke zastave.
Domacini mi objasnjavaju da je to postao obicaj nakon 11. septembra. Ljudi tako izrazavaju their patriotism. Na susjednoj kuci je i natpis Boze, cuvaj americke trupe. Komsija je poruku isprintao i zalijepio sa unutrasnje strane svog prozora koji gleda prema ulici. Da li zaista ocekuje da ce Bog navratiti u Oxford Road i procitati poruku na njegovom prozoru? Ili je poruka upucena liberalnim komsijama koji se svakog vikenda odvoze u New York da bi protestirali protiv rata? Napad na Irak Amerikance na ostavlja ravnodusnima. I to ne samo intelektualce.
Htjela sam cuti sta o tome misle studenti i nasla se na panel diskusiji u kampusu UMass-a. Diskusija je, medjutim, krenula u potpuno neocekivanom smjeru a ja sam dobila priliku da po prvi put vidim Ameriku uzivo.
Americka vojska poslala je na fakultete sluzbenike koji trebaju regrutovati studente. Vecina univerziteta smisljala je kako da se oslobodi ove posasti i Harvard je dosao na spasonosnu ideju: u vojsci nije dopusteno javno biti gay, sto znaci da je ona nedemokratski poslodavac i da zbog toga univerzitet moze odbiti saradnju sa njom. Vojska ovo naravno nije popusila i regruteri su se nasli na univerzitetima (ali i srednjim skolama!?) sirom Amerike.
Jedan od studenata UMass-a prolazio je pored standa za regrutovanje u majici sa antiratnim natpisom. Tebe bi trebalo upucati u glavu, rekao mu je regruter. Ne, tebe bi trebalo upucati u glavu odgovorio je profesor koji je tuda naisao. Nastala je svadja, neko je pozvao fakultetsku policiju. Policajac se umijesao, profesor ga odgurnuo. I bio uhapsen.
Panel diskusiji prisustvovali su uhapseni profesor, sef policije tog okruga, predstavnici studenata, drugi profesori. Ne mogu da se na upitam koji bi to bh. profesor (osim mozda legendarnog Z. Greba) stao ovako javno na stranu studenta? Koji bi od njih uopste javno izrazio stav o necemu za sto u krajnjoj liniji nema licnog (citaj: materijalnog) interesa?
Najzanimljivije u cijeloj americkoj epizodi je to sto je (evo, stigoh konacno i do naslova) jos jednom izronio problem rasizma za koji sam mislila da u Americi vise nikog ne zanima. Do jucer sam vjerovala da bi se time pozabavio tek neki reziser kojem za Oscara treba klasicna, tugaljiva tema
(npr. rasizam, rat, Zidovi, smrtna kazna…). A danas su svi upirali samo u jedno: Profesor je crn!
Za mikrofonom su se u drugom dijelu diskusije smjenjivali ljudi iz publike, studenti i profesori. (Jos jedna digresija: postoji li u BiH i jedan student koji nije podmladak neke politicke stranke a izasao bi dobrovoljno za mikrofon i izrazio svoj stav, bez ambicije da se ulize profesorima?).
Vecinom su govorili mladi afroamerikanci koji su u ovoj prici prepoznali priliku da progovore o svojim problemima. Braneci profesora i pruzajuci mu podrsku, govorili su o svom polozaju u Americi. Pozivalo se i na Martina Luthera Kinga, aplaudiralo, grlilo, plakalo, vikalo thank you sister. Oni pretjeruju, mislim. Pa odgurnuo je policajca. I boja koze nije vazna. I niko im ne radi nista, mislim. I sta seru vise…
A onda se ispred mene nanizu price o klincima koje uvijek hapse i koji su uvijek sumnjivi, samo zbog toga sto su crni i sto se oblace na odredjen nacin. Onda cujem da americki crnci u prosjeku zive osam godina krace nego bijelci. Da cesce obolijevaju od dijabetesa i astme. Da im je kvalitet zivota losiji. Da cesce ostaju bez posla. Da je od dva miliona zatvorenika u Americi vecina crnaca. Da kampuska policija nije uhapsila regrutera koji je prijetio i provocirao, vec samo (crnog) profesora.
I sto je sve ovo pricam? Crnaca u Bosni ima valjda stotinu sve skupa. I koga briga za rasizam? Hocu li i ja postati otuzni hip-hoper koji pati sto nije crn? Ne. Samo cu se stiditi sto sam na strani jacih. Jer jaci, naravno, diskriminaciju nikad ne osjete.
A znamo li svi kako je biti Srbin u ratnom Sarajevu? Zena u muskom kolektivu? Kokuz u drustvu bogataske djece? Gay na Balkanu? Sandzaklija u BiH? "Levat" u "raji"? Musliman u Banja Luci? Crnac? Alien? Krme u Teheranu? Dok god ne osjetimo kako je biti drugaciji, skloni smo vjerovati da manjine seru i da diskriminacije, zapravo, i nema. Svaki problem koji nije nas, ne postoji. Americki crnci daleko su nam ko eventualne bakterije na Marsu. Ne nerviramo se ni oko cega sto nismo mi sami. A beskrajno se ljutimo kad postanemo zrtve diskriminacije i kad se ostatak covjecanstva ne sazali nad nama.
Situacija je jednostavna, a opcije samo dvije. Suociti se diskriminacijom i raskrstiti u sebi sa svim vidovima rasizma, sovinizma, nacionalizma; razumjeti i voljeti ljude iako su drugaciji. Ali voljeti stvarno, a ne samo deklarativno i ne samo onda kad od stranaca trebamo za uzeti lovu za stupidne projects. Druga opcija je zatvoriti oci pred diskriminacijom, praviti se da ne postoji. Okrenuti joj ledja i pustiti da zabode u nas svoje tanke i smrtonosne zube.

I am a woman above everything else

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

3

Utorak, 09. Decembar 2003

Čestitamo, postali ste stipendistica…

Piše: Adisa Bašić

Brat je rekao da poštuje moju odluku. Mama je rekla da joj je svejedno (Navečer je plakala i rekla tati da bi radije da joj je dijete slastičar, ali kraj nje, nego doktor nauka u vražijoj materi. Ona inače rijetko psuje).

Ja sam prije toga rekla da sam dobila stipendiju i da idem studirati u inostranstvu. Tata je po običaju pušio i nije rekao ništa.

Jednako kao što student medicine teško može postati ljekar a da ne okrvavi ruke, tako i student stranog jezika teško može postati dobar u svom poslu a da barem na neko vrijeme ne ode”vani”. Ipak, kada sam dobila stipendiju, osjećala sam se u najmanju ruku kao dezerter što ’93. u opkoljnom gradu ostavlja trudnu ženu i nepokretnu majku, spašavajući sebično samo sebe. Riječ “otići” u nekim drugim je gradovima prilično bezlična, neutralna riječ. U mom gradu ta riječ ima jaku konotaciju, a gotovo fonetsko obilježje joj je mala doza prebacivanja. (Ili sam pak ja po običaju preosjetljiva na riječi).

No dobro, moj život moraće bez mene nekih pola godine. A to, uvjeravala sam sebe, i nije tako dugo.

Pismo kojim mi čestitaju na stipendiji i obavještavaju me kad ću i na kojem fakultetu provesti jedan semestar bilo je početak. Slijedili su Pismo u kojem mi se zahvaljuju na apliciranju, Pismo sa listom obaveznih stvari koje moram uraditi prije polaska, zatim Pismo o životu studenata u SRNJ sa knjižicom Prava i dužnosti stranih studenata. Uskoro je stigla i Brošura o stipendistima u SRNJ, cjenovnik studentskih domova, raspored formalnosti koje moram obaviti u prvoj sedmici svog boravka u Njemačkoj, onda upisnica za fakultet, web adresa univerziteta sa spiskom računarskih centara za studente… U debeloj koverti dobila sam i spisak predavanja za naredni semestar sa kratkim opisom programa i listama pripremne literature. Posljednji je stigao Poziv na doručak sa ostalim studentima iz programa za razmjenu (molili su me samo da potvrdim da li mogu stići na doručak tačno u devet sati). Nisam spomenula samo jednu sitnicu. Od datuma polaska u tom me trenu dijelilo tačno 5 (slovima: pet!) mjeseci…

Nakon što sam u atlasu našla grad u koji sam trebala ići (bio je obilježen deprimirajuće malenom tačkicom) bacila sam se na proučavanje liste zvane Stipendiju gubite u slučaju da… Na prvom mjestu pisalo je Ljekarsko uvjerenje (ako ga ne pošaljete u roku od dvadeset dana, smatra se da ste odustali od stipendije)… Hipohondrična po prirodi, obradovala sam se obaveznim pregledima. Naivna ja, zaboravila sam da to znači "obavezni pregledi na Studentskoj poliklinici u Sarajevu"…

(možda će se nastaviti…)

Zapisi na marcipanu 2: LJEKARSKO UVJERENJE: Skini se i lezi…
I am a woman above everything else

4

Utorak, 09. Decembar 2003

@ angel undercover : Mene su bas zainteresovala Adisina pricanja. Nastavi. :)
"Ti sa svakim lijepo! I trazi da se dobra djela cine, a neznalica se kloni!" (El-'Araf, 199)

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

5

Utorak, 09. Decembar 2003

Ma pinki nisam mogla sve odjednom, ono adminovo pravilo, ne moze jedan za drugim dok ne itekne 24 h :)

Ljekarsko uvjerenje: skini se i lezi...

Piše: Adisa Bašić

Da bih dobila vizu a da ne bih izgubila stipendiju, neophodno mi je ljekarsko uvjerenje. Ono se dobiva jednostavno. Najvažnije je da za njega platim, ostalo je čista formalnost. Ipak potrajalo je to cijelo prijepodne. Da nije bilo mučno, bilo bi i zabavno.
"A zašto Vam treba uvjerenje?" upita obavezno svaki ljekar (stvar protokola, pretpostavljam). Kada dobije odgovor "Radi studiranja u inostranstvu" pregled postane mahalsko ispitivanje o tome "ko to dijeli stipendije", "koliko ćeš ostati" i "dobiju li se makar fine pare"... Radoznalost je ljudska, tješim se. Oni samo žele biti ljubazni. Krenula sam redom, po sobama, onako kako me je uputila pretjerano našminkana teta na kartoteci.

Psihijatar

Sjedi sam u ordinaciji i bulji u prazno. Nepomičan. Moj ulazak ga na tren prene iz razmišljanja. Otvara debelu svesku i nesto piše izbjegavajući moj pogled. "Da li Vam je ko poginuo u ratu", pita me odsutno. "Jeste li bili ranjeni? Jeste li bili ovdje za vrijeme rata?" Odgovori na ta tri pitanja očigledno potvrđuju da sam psihički zdrava. Čini se da ne bi bilo drugačije ni da sam se požalila na hroničnu nesanicu, depresiju, sklonost suicidu. Nemam srca da ga zamaram. Čekam da završi predano bilježenje i da odem. "Pa, doviđenja", kažem kad shvatim da njegovo bilježenje nema veze sa mnom i da bi moglo potrajati. "Doviđenja. I sretan put", kaže nekako mračno, dok ja već zatvaram vrata za sobom.

Zubarka

Jednako kao i psihijatar, zubarka uopšte ne gleda u mene. Zarovljena u nečija razjapljena usta, diktira sestri: "Zubi zdravi! i stavi moj pečat!" Ne bi primijetila ni da sam izvadila plastičnu protezu i bezubim ustima joj se nakreveljila u lice. "Zubi zdravi!" Zna žena. Šta ima da ih gleda! Ne zakeraj! Žuriš.

Ginekolog

Pregled koji je uvijek neugodan. Ginekolog, kao i zubarka, pregleda verbalno, na povjerenje. Na njegovo pitanje "Jeste li imali polne odnose sa nekim mladićem?" jedva se suzdržim da se ne nasmijem. Kakva glupa formulacija! Za seks sa srednjovječnima, oženjenima (ili eventualno nekolicinom mladića) u tom pitanju nema mjesta. Dakle, samo s jednim. I to mladićem. (Ko još uopšte upotrebljava riječ mladić?)
Propisuje mi čak i nekakav lijek protiv nečega. Sve na neviđeno! Nisam sigurna da li je tradicionalna medicina toliko uznapredovala da me ljekari skeniraju nekim nevidljivim spravama ili se vratila u doba vračeva koji me iz svog dubokog transa liječe i pregledaju čudnim intuitivnim metodama.

Laboratorija

Čašica za kafu predviđena je za urin. Ovo bi i Fazlija teško naciljao. Duboka koncentracija u wc-u zapišanijem od wc-a u irskim pabovima. Džaba. Ne može nazor. Nakon čučnjeva i sklekova kod interniste, partije trača o mom optičaru sa okulisticom, te vaganja i mjerenja (srećom i ovo je bilo na povjerenje) ljekarsko uvjerenje je gotovo. Pošto nemam AIDS ni neku drugu zaraznu bolest, a nisam ni trudna, ne gubim stipendiju. Ostala je još samo sitnica - viza. Ovaj put, dobijam je iznenađujuće jednostavno. Samo tri dolaska, nepuna četiri sata stajanja u redu i mala prepirka sa policajcem na ulazu. Da ne povjeruješ. Ljudi u redu gledaju me sumnjičavo. Ko to još studira u Njemačkoj? Znaju oni kako to ide. Zamamiće i mene para. Uzeću sigurno da čistim neki Biro. "To se dobro plaća", savjetuje me žena (bivša izbjeglica) koja čeka u redu pored mene. "A i nije neki pos'o. Tri sata sedmično. Tako sve naše žene tamo. I branje jabuka nije loše. Samo moraš pazit da ti se ne otkine petiljka." "I gledaj da se tamo udaš. Šta će ti naši jadovi što ti ne mogu kafe platit!" "Ja tamo idem zbog jezika" objašnjavam priglupo. "Pa uči i jezik, ko ti brani" odgovaraju iskusni bauštelci.
Oni dobiju turističku vizu na tri mjeseca i kad je sezona, rade na crno. A onda se moraju vratiti u Bosnu. I tako stalno. Jedan od njih (ne stariji od trideset godina) skida kapu sa glave. Skoro je ćelav. "Vidiš", kaže tiho, "uzela Njemačka!" Kad izađem sa vizom, mašem onima koji još stoje u redu. S nevjericom klimaju glavama. Čuj da studira u Njemačkoj. "Sretno!" dovikuju mi tužno. Pomalo zabrinuta, pomislim da će mi sreća ovaj put zaista trebati.

I am a woman above everything else

6

Utorak, 09. Decembar 2003

Da znas, adminovo pravilo je dobro. Ja bih se inace zaboravila citajuci ovde. ;)
"Ti sa svakim lijepo! I trazi da se dobra djela cine, a neznalica se kloni!" (El-'Araf, 199)

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

7

Srijeda, 10. Decembar 2003

Willkommen in Deutschland

Piše: Adisa Bašić

Program za orjentaciju traje sedam dana. Organizuje ga fakultet, a vode domaći studenti koji su za to dobro plaćeni. Sedam dana uče nas gdje se nalaze fakultet, biblioteka, menza, prodavnice, sportski centar, studentski domovi… Vode nas u banku da otvorimo račune. Tjeraju i mene da svoj novac od stipendije držim na računu. Kao da ne znaju da banka preko noći propadne.
Navečer kuhamo zajedno i pravimo zabave. Primjećujem da su studenti ovdje krajnje bezbrižan svijet.
Posljednji dan učestvujemo u tzv. gradskom reliju.
To je takmičenje u snalaženju po gradu u koji smo došli na studij. U zatvorenim kovertama dobivamo zadatke (prebroji klupe u gradskom parku ili stepenice do dvorca u centru, riješi ukrštenicu sa imenima kafića, napiši ime šoping centra u blizini fakulteta i provjeri prodaju li se tamo i bicikli, pronađi skrivenu kovertu sa sljedećim zadatkom i sl.)
Ja nisam tip za timski rad. U prve tri minute sam se posvađala sa Francuskinjom koja hoće da predvodi našu grupu. Tjera nas da se svi penjemo uz stepenice (kojih ima preko tri stotine, procjenjujem odoka) da bi ih prebrojali. Ja predlažem da se podjelimo i u isto vrijeme obavimo svi po jedan zadatak i pobijedimo. Svi mi kažu da je poenta u tome da radimo zajedno a ne da pobijedimo. Meni je njihova logika malo mutna. Kažu mi da sam pravi Osti. Zastajem da pogledam nekakve knjige u antikvarnici i gubim ostatak grupe. Uz olakšanje odlučujem da odem na sladoled.
Nakon skoro tri sata, pred kraj relija, susrećem u gradu neku drugu grupu. Pitam ih mogu li im se pridružiti, da ne bih na cilj došla sama ko debil. U toj grupi svi govore užasan njemački. Ne znaju da mi objasne šta je sljedeći zadatak. Ja mislim da tražimo skrivenu kovertu i ljude u parku zaskačem ko manijak, pitajući jesu li vidjeli neku bijelu kovertu, možda. Zapravo treba prebrojati klupe u parku. Zaključujem kako ljudima kojima je neki romanski jezik maternji, treba zabraniti da studiraju germanistiku. Njemački govore kao da imaju sve nauci poznate govorne mane. Kinezi su još gori. Pokušavam biti kosmpolita ali njihov izgovor me navodi da se zapitam da li su uopšte mentalno zdravi. Amerikanci govore tzv. Germ-lish i misle da se njemački govori tako što nakaradno izgovoraš engleski.
Pravi Ostis (ljudi iz Istočne Evrope) uglavnom imaju grub izgovor ali gramatiku znaju bolje od natprosječnog Nijemca. Vokabular im je zastrašujući. Precizni su do besvijesti. Koriste riječi kao što su june, preslica, otkrovenje… Ja žalim što su mi vježbe na fakultetu uvijek glupe i bježim sa njih, propuštajući priliku da govorim kao pravi Osti. Po običaju, ostajem između Istoka i Zapada. Imam istočne komplekse i nesigurnost a gramatiku znam povšno kao većina zapadnjaka.
Reli je završen. Grupa koja mi je pružila azil tek je četvrta. Malo mi je krivo jer ne volim da gubim. Trudim se da to ne pokažem. Ali stvarno mrzim da gubim. Zato nikad i ne igram društvene igre. Pogotove one sa kockicom gdje pobjeda ne zavisi od moje vještine već pukog slučaja. Pobjednici dobijaju ulaznice za kino. To je super jer ovdje ulaznice koštaju petnaest maraka. Mislim kako u nerednom periodu neću tako često ići u kino.
Na grad od marcipana polako pada mrak. Idemo ka studentskom domu. Večeras trebamo opet izaći svi zajedno u kafić. Cilj programa je da upoznamo grad ali i da nam ostane što manje vremena za nostalgiju. Ja nemam vremena ni za šta i već mi je muka od prisilne socijalizacije. Nemam tako intezivnu potrebu za druženjem sa drugim studentima. Večeras ću se opet odmetnuti. Ostaću kući. Mislim, u domu. Čudno je da nakon samo nekoliko dana golozidu sobu u studentskom domu počinjem zvati kućom. Na Sarajevo ne mislim. Čak sam zaboravila i na bratov rođendan. Razmišljam kako li se na njemačkom kaže " o sebi se zabavila"…
I am a woman above everything else

8

Srijeda, 10. Decembar 2003

angel dozvoljavas?

"Stanje šoka" na fakultetu

Piše: Adisa Bašić

Prvi dan nastave na fakultetu. Malo sam uzbuđena. Iako su nam održana uvodna predavanja i objašnjeno šta strani studenti trebaju i mogu da rade, moj strah od provaljivanja stečen u najranijem djetinjstvu me ne napušta.

Šok broj jedan: Studenti sami biraju seminare i predavanja na kojima žele učestvovati. Svaki student ima svoj sopstveni raspored. Pet puta rakežem Dobro, ali šta od ovog ja MORAM. Ljudi me gledaju zbunjeno. Objašnjavaju mi da je smisao studiranja u tome da sam IZABEREŠ. Seminari trebaju biti određene težine i na kraju trebam sakupiti izvjestan broj poena, ali ako to ne uradim u jednom semestru, mogu nadoknaditi u sljedećem. Oprezno se osmjehujem. Očekujem da prekinu idilu i kažu- Ma za..jemo te. Uzalud.

Šok broj dva: U samo jednoj biblioteci nalazim sve knjige koje su nam profesori preporučili. Ni na jednom spisku literature nema knjige čiji se npr. jedini primjerak nalazi u biblioteci nekog dubrovačkog samostana i to na latinskom. Ne shvatam kako to da profesori ovdje zaista žele da ja pročitam sve knjige sa spiska a ne da mi zadatim spiskovima pokažu koliko su oni obrazovani, u kojim su sve zemljama bili, u kojim bibliotekama imaju štelu i koje sve strane jezike govore ili se prave da govore.

Šok broj tri: Jedan profesor nas na uvodnom predavanju MOLI da ne pišemo dok on predaje i pokazuje primjere na grafoskopu. Tvrdi da je dokazano kako se ne možemo u isto vrijeme koncentrisati i na prepisivanje i na slušanje. Kaže da će nam sve folije ostaviti u biblioteci da kopiramo.

Šok broj četiri: Svakom našem pitanju profesor se obraduje kao dijete. Nijednom ne kaže kako bismo to znali da smo bili na predavanjima prošle godine, da smo pročitali njegovu disertaciju ili da su to osnove za koje on/ona na ovom času nema vremena. Ako nešto ne zna, profesor kaže Ne znam, pogledaću u literaturi i odgovoriti Vam idući put. Što je još čudnije, on idući put stvarno dođe na predavanje (ne napije se, ne otputuje u inostranstvo, ne razboli se…) i na početku uvijek prvo odgovori na pitanje od prošlog puta.

Šok broj pet: Predavanja su zanimljiva i redovna. U prvoj sedmici dobivamo raspored na kojem za svaki datum piše šta ćemo raditi taj dan. Za predmete koji se tiču istorije filma organizovane su i redovne projekcije. Profesor ipak najvažnije inserte pokaže još jednom na predavanju da bi i oni koji nisu uspjeli doći na projekciju shvatili o čemu je riječ. Na predavanjima je dozvoljeno piti kafu, dovesti psa, otići čim ti je dosadno.

Šok broj šest: U menzi se nalaze i stolice za hranjenje beba i sobe za mijenjanje pelena. Tu su i računar za brzo provjeravanje maila i kondomat. Odvojena je prostorija za pušače, a na jednom šalteru nudi se isključivo hrana za vegetarijance.

Počinjem razumijevati zašto je u Njemačkoj normalno studirati do tridesete godine. Za kraj citiram pismo koje mi je mama poslala dva mjeseca nakon mog odlaska iz Sarajeva. "Eto, pa ti vidi. Fakultet ti je ipak najpreči. Jesi malo otegla ali ako zalegneš kad se vratiš, možda diplomiraš makar na jednom fakultetu do dvadeset i treće. Pamet u glavu i čuvaj se. Voli te i ljubi tvoja mama."
"Ti sa svakim lijepo! I trazi da se dobra djela cine, a neznalica se kloni!" (El-'Araf, 199)

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

9

Srijeda, 10. Decembar 2003

Pink: ne dozvoljavam, ali ko me pita :)

Stranac

Na par mjeseci prije mog rođenja, moj otac upozna stranca koji bijaše tek stigao u naš mali grad. Od samog početka otac je bio očaran ovim novajlijom i ubrzo nakon samog upoznavanja ga pozva da živi sa našom porodicom. Stranac je brzo prihvaćen i, kada sam se ja rodio par mjeseci kasnije, bio je tu zajedno sa ostalim članovima porodice da mi izrazi dobrodošlicu u novi svijet.

Odrastajući nikada nisam dovodio u pitanje njegovo mjesto u našoj porodici. U mojoj mladoj glavi svaki član je imao svoje specijano mjesto. Moj brat, Bilal, pet godina stariji od mene, je bio moj uzor. Fatima, moja mlađa sestra, je bila moja prilika da glumim starijeg brata i da se učim umijeću zadirkivanja. Moji roditelju su bili instruktori koji su jedno drugo dopunjavali - majka me je podučavala ljubavi prema Allahovoj riječi, a otac me učio da joj se pokoravam.

A stranac…on je bio zadužen za pričanje priča. Zaista je bio maher u tom poslu pripovijedajući sve jednu fascinantniju od druge. Avanture, misterije i komedije su bile dio svakodnevnih konverzacija. Znao je držati pažnju čitave naše porodice satima svako vece. Kada sam htjeo saznati nešto o politici, historiji ili nauci, on je imao odgovor za sve. Znao je dosta o prošlosti, razumjevao je sadašnjost i skoro da je znao predskazati budućnost. Slike koje je crtao su bile tako pune života da sam gladajući ih često znao i plakati ali i smijati se. Bio je to pravi prijatelj čitave porodice. Oca, Bilala i mene je odveo na našu prvu bejzbol utakmicu. Uvijek nas je podsticao da gledamo filmove te nam je u par navrata omogućio susrete sa nekoliko filmskih zvijezda. Ovaj stranac nije znao prestat’ pričat’. Ocu to naizgled nije smetalo ali dok smo mi ostali ostajali zaneseni nekom od njegovih pripovijedi o dalekim mjestima, majka je znala ustati i bez riječi otići u svoju sobu gdje bi čitala Kur’an i učila dove Allahu. Pitam se da li je ikada molila da nas ovaj stranac napusti.

Vidiš, moj otac je u našoj kući postavio određena moralna načela kojih smo se svi bili dužni pridržavati. Međutim, ovaj stranac nikada nije osjećao obavezu da ih postuje. Psovka, na primjer, u našoj kući nije bila dozvoljena ni nama, ni našim prijateljima pa čak niti odraslima. Međutim, naš dugotrajni gost se psovke nije ustručavao parajući moje uši i izazivajući grčeve u stomaku moga oca. Zatim, moj otac je bio antialkoholičar koji nije dozvoljavao unošenje alkohola u našu kuću kao što to svaki musliman i treba činiti. Međutim, naš stranac je osjećao potrebu da nas upozna i sa alternativnim načinima življenja te nam je često nudio cigarete, pivo te ostala alkoholna pića. Slobodno (možda čak i više nego slobodno) je govorio o sexu. Njegovi komentari su bili numijesni, kadkad nagovarajući ali su nas sve uvijek ustavljali postiđenim. Danas znam da su moja rana shvatanja o odnosu među muskarcima i ženama itekako bila oformljena pod strančevim uticajem.

Kada sad o tome razmislim, vjerujem da je jedino Allahova milost ta koja nas je sačuvala od većeg strančevog utjecaja. Konstantno se suprostavljao moralnim vrijednostima mojih roditelja ali je ipak rijetko bio ukoren i nikada se od njega nije tražilo da nas napusti. Prošlo je više od 30 godina kako se stranac uselio u našu kuću. Ocu danas nije privlačan ni približno onoliko koliko je to bio onih prvih godina. Ali čak i sad kada uđem u sobu svojih roditelja stranca nađem kako sjedi u svom kutku čekajuci da neko sluša njegove priče i gleda njegove slike…Pitaš me za njegovo ime? Zvali smo ga TV.

Sa engleskog preveo: Mahdi Mekić - Juli 2001.
I am a woman above everything else

10

Srijeda, 10. Decembar 2003

Citirano

Orginalno od angel undercover
Pink: ne dozvoljavam, ali ko me pita :)



Sorry angel, nisam mogla ni zamisliti da ces se naci uvredjena. :O
Nastavi sa kopiranjem, mada, mozes i ustedeti sebi trud te odmah postaviti link. 8)
"Ti sa svakim lijepo! I trazi da se dobra djela cine, a neznalica se kloni!" (El-'Araf, 199)

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

11

Četvrtak, 11. Decembar 2003

Iluzije

Pinki ne vidim ti link :)

Ne znam šta se dešava u glavi žednog koji u pustinji vidi oazu tamo gdje je nema. Ne znam koliko su puta drevni moreplovci pogriješili uzvikujući s jarbola da je obala na vidiku. Koliko su puta pretpostavku da ispred njih nije kit, pretakali u uvjerenje da vide obrise kopna. Iluzije su po pravilu šejtanove igre al' mu nekad i sami pomažemo, svjesno prihvatajući ono što bi željeli da bude kao nešto što jeste. Iluzija koju je krmojed Vuja izabr'o, je da će u slijedećem ratu muslimani biti k'o Krle, kriveći politiku i opravdavajući komšije koje pucaju na njega. Objašnjavati Vuji da će generacije koje su pubertetisale po skloništima, rovovima i na parketu školskih dvorana jedući meso konzervirano kasnih osamdesetih, rezati glave četnicima motornom pilom, nema svrhe. Ima vremena. Shvatiće.

Moja iluzija s kojom imam više problema nego irget Sizif s onim kamenom, je da idem u džennet bez suvišnih pitanja. Ako sam ikad i bio između straha i nade, taj 'ekvilibrijum' mi se poremetio k'o kafirska vojska kad je 'slavno' pobijedila na Kosovu Polju. Ne razmišljam o kazni za loše postupke. Ne mogu se zamisliti u džehennemu. Vadim se na Allahovu milost. Vadim se na svoja dobra djela. Note šejtanove pjesme kojom uspavljuje insana. A u Kur'anu piše...

On vam pokazuje munju da se uplašite i ponadate, i On stvara teške oblake. (13:12)

Da se uplašimo i ponadamo. SubhanAllah. Ja se uzoholio k'o da sam već obaviješten da me džennet čeka. Umanjujem svoje greške. Povraćam opravdanja i razloge. 'Nije bilo vremena. Nije se imalo viška u džepu. Sutra ću. Ima vremena.' Shvatiću. Često iznenadim samog sebe kad skontam da uzimam za pravo nagađati nijjete insanske. Da se uzdižem nad 'rajom' tim svojim ocjenama i sudovima. Temelji na pijesku uvjerenja da nema razloga za strah. Iluzije koje se k'o čičak hvataju po shvatanju stvarnosti. I iskrivljuju isto.

Realno poimanje stvarnosti je dovodilo ljude do spoznaje Allahovog postojanja. Razmišljati bez iluzija nikad neće dovesti u zabludu. Koliko ću se ja osloboditi svoje iluzije da nemam razloga za strah od džehennema, koliko dugo će pogani Vuja vjerovati da ću dići ruke da me može strijeljati pred zidom, ostaje da se vidi.

Iluzije... e sad se drž'te !!!

I am a woman above everything else

12

Četvrtak, 11. Decembar 2003

evo mogul ja?

Citirano

Orginalno od angel undercover
Pinki ne vidim ti link :)



Rece ti da ne dozvoljavas, al sto onda trazis LINK :D (a nisam ni pink, al sad se vidi, a ;) )
mogu ja da se potpisem i bolje...

angel undercover

Zlatna sredina

(10)

  • »angel undercover« je žensko
  • »angel undercover« je autor ove teme

Postovi: 293

Datum registracije: 30.08.2003

  • Poruku poslati

13

Četvrtak, 11. Decembar 2003

izvinjavam se sto sam zauzimala bespoptrebno prostor na serveru kad sam mogla dati samo link na koji vecina ljudi ne klika, necu vise


love
I am a woman above everything else

14

Četvrtak, 11. Decembar 2003


Citirano

Orginalno od angel undercover
Pinki ne vidim ti link :)



Ja ne "smedoh" bez dozvole ni link da postavim, te ga stoga nisi ni mogla videti. ;) Sva sreca stize spasilac, fingersbroken. Hvala finger. 8)
"Ti sa svakim lijepo! I trazi da se dobra djela cine, a neznalica se kloni!" (El-'Araf, 199)

PAUK_

Profesionalac

(10)

  • »PAUK_« je muško

Postovi: 735

Datum registracije: 27.08.2002

Lokacija: Ištekan

  • Poruku poslati

15

Ponedjeljak, 09. August 2004

S obzirom da nam je forum jako siromasan literalnim sadrzajima, mislim da treba nastaviti sa ovim kolumnama. Odlicna ideja angel.

Filmovi režisera Oskara

Troškovi sahrane već prevazilaze vrednost pokojnika!
(Dragan Rajičić)


Piše: Mikica Ilić

Ostala mi je u pamćenju scena iz detinjstva u kojoj moj školski drug vodi razgovor sa svojim ocem - teškim "vidiotom" (Vendersova skraćenica za video-idiota). Pita moj drugar svojeg oca koji sedi deset sati dnevno pred televizorom: "Ćale jel' ima večeras neki film na TV-u?", a pasionirani "vidiot" odgovara: "Ima večeras dobar film na drugom kanalu iz ciklusa onog režisera Oskara". Bilo mi je smešno što čovek ne zna da se radi o ciklusu filmova koji su ovenčani Oskarom, a da persona dotičnog imena ne postoji, već se iza svega krije moćna holivudska filmska akademija. Trebalo mi je mnogo godina da shvatim da je otac mog druga bio u pravu: Oskar je zaista najveći režiser naših sudbina! Holivudski filmovi su najmoćnije oružje Amerike: tamo gde nisu stigli tomahavci, prodrli su celuloidni nervni otrovi.

Sećam se odrastanja moje generacije uz filmove Brus Lija, Rambo-Roki-Stalonea, Stivena Sigala, Džeki Čena, Arnolda Švarcnegera... Posle projekcije oko bioskopa bi nastajalo Kosovo Polje. Na svakom koraku bitka na život i smrt. Isprobavaju se najnoviji zahvati, udarci i potezi iz filma. Pukne poneka glava, ali ko mari - surovu socrealističku svakodnevnicu obogaćivali smo prividom sjaja holivudskog glamura. Izađe tako moj školski drug Pera iz bioskopa i kaže: "Više niko ne sme da me zove Pera. Ja sam od danas "KONAN 2". Pera je bio najjači i niko nije smeo da mu protureči i objašnjava kako ona dvojka znači nastavak serijala. Ostade tako Pera "KONAN 2".

Holivudski celuloidni drek se može klasifikovati na nekoliko osnovnih podgrupa:

a) Policijsko-vijetnamski (Podela na dobre i loše momke po geografskom, rasnom ili socijalnom ključu. Loši momci su uvek obojeni, kosooki, emigranti ili komunisti. Prvo su Rusi brali bostan u bujnoj mašti holivudskih scenarista, potom su ih smenili Kastro, pukovnik Gadafi, Sadam Husein, nakratko su čak i Srbi imali epizodnu ulogu bokserske vreće, a sad očekujemo Bin Ladena na kolenima u nekoj od sledećih epizoda serijala: "SAD deli filmsku pravdu". Američka zastava kao obavezan dekor nenametljivo se pruža u pozadini svakog drugog kadra. Psovke, nasilje, pucnjava i hrpa slupanih automobila popunjava praznine u scenariju.)

b) Katastrofični (Dojučerašnji momak iz susedstva postaje američki heroj koji spašava naciju od sigurne propasti. Tematski motivi: poplave, požari, zemljotresi, uragani, čudovišta, posete zlih vanzemaljaca, nuklearni udari... Školski primeri ove filmske podgrupe: "Ptice", "King-kong", "Pakleni toranj", "Speed", "Park iz doba jure"...)

c) Filmovi razotkrivači mega-misterija (filmovi koji otkrivaju teorije zavere, dugo prećutkivane i pažljivo čuvane istine iza kojih stoji CIA, FBI i ostali. Prototip: "JFK")

d) Love & Happy end (Ljubavne limunade a la Danijela Stil. Filmovi u kojima su svi lepi, nasmejani, siti i zadovoljni kao da su sišli sa neke od fotografija iz luksuznih sektaških brošura u boji. Autentični primerci: "Groznica subotnje večeri", "Zgodna žena", "Telohranitelj", "Prljavi ples"...)

Razmere idolopoklonstva prema holivudskim zvezdama govore o ozbiljnom psihičkom stanju konzumenata holivudske filmske industrije. Stupidne filmske fabule trajno oštećuju moždane ćelije pasioniranih "vidiota". U filmu "Jesen u Njujorku" Ričard Gir šeta kevu, pa kad keva umre, doživljava romansu sa njenom teško bolesnom ćerkom. Devojku koja se oduševila ovim filmom pitao sam kako bi reagovala kad bi je muvao neki mamin frajer iz mladosti. Rekla je: fuj!

Malo je poznato da holivudske filmadžije ponekad prave filmski hit sa dva različita završetka. Happy end je za Ameriku, a sladunjava bol za Evropu. Pa nek kaže neko da Amerikanci ne poštuju našu kulturu, tradiciju i ukuse. Evropa sa svojim ratovima, klanjima i logorima ne voli happy end. Stara gospođa je sklonija mazohističkom svršetku.

Dok sam kao student živeo na jednoj beogradskoj mansardi, u trenucima dekintiranosti, ubijao bih vreme gledajući holivudske filmove B-produkcije na starom crno-belom televizoru u društvu ošinute gazdarice i mlađahne komšinice. Baba i susetka - prsata plavuša naročito su uživale u akcionim filmovima prepunim nasilja, krvi, smrskanih automobila, žestoke pucnjave i masnih psovki. Moj omiljeni hobi u trenucima celuloidnog ludila, uz merkanje zgodne komšinice, bio je da uspešno pogađam dalji tok filma. Tako, naprimer, počinje neki film sa scenom piknika na izletu. Srećna, nasmejana petočlana američka porodica iz srednjeg sloja obeduje u prirodi. Deca skakuću po travi, supružnici se grle i zadovoljno smeškaju, ptice cvrkuću, sunce sija... Odjednom, u kadar uleće horda obesnih, zlih gangstera, mitraljirajući ceo proplanak. Pršte posude sa hranom, lete ćebad i jastučići, vazduh para cika i štektanje mašinki... Prvi pada otac, za njim u bolnom grču, uz dopola neizrečenu misao, brižna majka, potom zlikovci kose najstarijeg dečaka, pa devojčicu i u velikoj žurbi uz škripanje guma žurno napuštaju mesto zločina, pucajući na sve strane. Naravno, u pometnji zaboravljaju na najmlađeg sina koji se sakrio pod stolom. Gazdarica i susetka, potresene mučnom scenom pokolja, kliču u glas: "Šta će biti s malim?" Tu stupam ja (žene najviše vole muškarca u ulozi zaštitnika). Iznosim smelu prognozu da će mali preživeti, odrasti u domu za siročad, postati policajac i potom osvetiti svoju porodicu. Komšinica, ošamućena od bola izazvanog filmskim krvoprolićem, plačljivo trepće: "Gledao si film?" "Ne, nisam gledao film" odgovaram ja, ali kako radnja odmiče tačno prema mojoj prognozi, lepa susetka prekorno vrti glavom: "Ipak si gledao film! Sram te bilo, lažeš! Ispričao si unapred radnju, pa nam sad nije zanimljivo da gledamo dalje." "Nisam gledao" kunem se ja, ali ne vredi - baba i plavuša menjaju kanal. Počinje sledeći film...

Moram priznati da me holivudski svet ponekad i iznenadi originalnom idejom. Uzmimo primer Pamele Anderson i nestašnog Tomija. Snimili kućni pornić iz zabave, pa ga kao zagubili u gradskom autobusu, pa ga kao pronašao slučajni pronalazač, dostavio slučajnom hakeru, ovaj video-snimak slučajno postavio na internet, pa sad svi gledaju i uživaju. Vešto smišljeno moram priznati. Nije lako održati se na vrhu popularnosti tolike godine. Ponekad je potrebna medijska petarda da se zagolica prljava ljudska mašta. Sad više niko ne prati Pamelinu dikciju ili unutrašnji dramski naboj njene uloge, već je svako u mislima svlači i zamišlja na pučini, u kabini jahte kako se bezobrazno igra sa...

Ili primer broj dva: ona mala pametnica koja je snimila amaterskom kamerom "Vešticu iz Blera". Uložila mala baraba dve, tri hiljade dolara u amaterski snimak, a zaradila stotine miliona zelembaća od bioskopskih projekcija, pa je onda pojela veštica. I ja bih pristao da me pojede babaroga za tolike pare. Sad se mala kučka izležava na Havajima i smeška izmenjenom facom posle plastične operacije, sa milionima u nekoj švajcarskoj banci. A nepismena stoka navalila u bioskope, da pogleda scene autentične strave i užasa. Niko se ne pita kako to da veštica nije pojela i video traku. "Dok je ovaca biće i šišanja."

Ipak, najveće razočarenje u mom životu bilo je kada sam na uporno insistiranje moje devojke morao da odgledam ceo "Titanik". Posle četiri sata smora u mraku bioskopske dvorane - Titanik je ipak
potonuo.


P.S. Ponavljam, ali ponavaljm www.omnibus.ba
Dijela su uoblicene slike, a nijet sa kojim su cinjena njihov su duh.

Utopljena u Casi

Zlatna sredina

(10)

  • »Utopljena u Casi« je žensko

Postovi: 242

Datum registracije: 01.05.2004

  • Poruku poslati

16

Nedjelja, 31. Oktobar 2004

Feral Tribun - "Biljeznica Robija K." Ivanchich


ŽENSKA PRAVA
Moja mama je ugibala u primaću i viknila je: "E, sad i mi žene konja za trku imamo!" Tata je nju pitao: "Koju trku, hebate?" Mama je rekla: "Pa za precjednika!" Ja sam nju pitao: "A ko vam je to konj, majketi?" Mama je meni viknila: "Nemoj ti bit nepristojan, znaš! Ti si mali strašno brezobrazan!" Tata je njoj rekao: "Šta bi Robi bijo nepristojan, čoviče? Pa zar nisi sama rekla da imate konja?" Mama je njemu rekla: "To je bila stilska figura, klipsone! Znaš ti vrlo odlično šta sam ja mislila!" Tata je pitao: "Aj da čujem, šta si mislila?" Mama je rekla: "Sad kad vas mi žene skašimo na precjedničkim izborima, onda ćete tačno vidit šta mislimo! Majke mi irudove ako nećemo zavest materijalhat!" Onda sam ja mami rekao: "Ne kaže se materijalhat, nego matrijarhat!" Mama je meni viknila: "Ti si mali užasno brezobrazan! Tačno se vidi da si muško djete!" Tata je mami rekao: "Šta ti je djete krivo zbog pogrešnog izgovora, hebate?" Mama je dreknila: "Nije to djete, nego muško djete!" Tata je rekao: "A u pene bonačića, otkad si se ti tako napečila na ženska prava?" Ja sam rekao: "Otkad je čula za onog konja!" Onda je mama rekla: "Brbotajte vi, brbotajte! Nećete još dugo! Sad kad vam zdimimo vlast na precjedničkim izborima, onda ćete vrlo odlično osjetit šta su to ženska prava! Majke mi irudove, letiće vam muško perje!" Tata je mamu pitao: "Ma koja su to ženska prava, majketi? Aj baš da čujem!" Mama je rekla: "Toš ti vrlo odlično osjetit kad ti zavlada materijalhat!" Ja sam rekao: "Matrijarhat, mama, matrijarhat!" Mama je meni viknila: "Šta se ti mišaš, a?! Ti si jedno grozno brezobrazno djete!" Tata je njoj rekao: "Dobro, dobro, pusti sad to... Aj da čujem za ta ženska prava!" Mama je podbočila livu ruku na kuk. Onda je na desnoj napečila kažiprst. Onda je ona rekla: "Prvo i prvo, ima da prestane cipanje i maltretacija žena po kućama šta je sad ka dobar dan, nego ako se cipa da se cipa i obratno! Drugo i drugo da ne budu samo muški među političarima i direktorima, nego da bude ženskih isto ka i muških, a oni višak muških može ić u čistačice i tajnice! Treće i treće, da ne može se žena tretirat ka stoka i magarica šta će doma rmbačit, nego će i muški bit stoka i magarci i oni će isto doma rmbačit po suđu i kužini! Četvrto i četvrto..." Onda sam ja mami uletijo: "Alo, imal tu kraja?!" Mama je dreknila: "Eto viš šta ja govorim!? Kako moš bit tako nepristojan?! Ti si jedno neviđeno brezobrazno muško djete! I plus si me prekinijo kod onog najvažnijeg!" Tata je rekao: "Dobro, dobro, aj reci šta je to najvažnije!" Mama je rekla: "Najvažnije je da se legalizira žensko pravo na pobačaj!" Ja sam rekao: "Ha, pa to je već legalizirano!" Tata je rekao: "Tako je! To je već legalizirano!" Mama je rekla: "Znam! Al mi žene oćemo da nam pravo na pobačaj bude još veće!" Tata je pitao: "Kako ti to pravo može bit još veće, jebate?" Mama je pogledala koljački u mene i rekla je: "Retroaktivno!"
Tu sam…tu sam gdje jesam. Takva kakva jesam. Moje meso. Moja krv. Moj glas. I, tudja presuda – na život. .

Utopljena u Casi

Zlatna sredina

(10)

  • »Utopljena u Casi« je žensko

Postovi: 242

Datum registracije: 01.05.2004

  • Poruku poslati

17

Petak, 10. Decembar 2004

Prochitati kolumnu od Nenada Velichkovicha, smatram je jako dobrom.

A poslije nje, mozete odmah prechi na "Domanda di visto".

Tu sam…tu sam gdje jesam. Takva kakva jesam. Moje meso. Moja krv. Moj glas. I, tudja presuda – na život. .

Chonbey

Zlatna sredina

(10)

  • »Chonbey« je muško

Postovi: 286

Datum registracije: 10.03.2004

Lokacija: US

  • Poruku poslati

18

Ponedjeljak, 19. Decembar 2005

piše: Elvis J. Kurtovic

OBNAVLJANJE GRADIVA - ŽIVIO VILIJEM MONTGOMERI

Mnogi prosvjetni radnici su u toj slabo placenoj djelatnosti samo zbog radosti koju im pružaju njihovi ucenici svojom originalnošcu. Npr: "Glavni junaci ove knjige su Hak, Hace i Haklberi Fin..."
Djeca cesto u svojim zakljuccima koriste indukciju, dedukciju, intuitivno razmišljanje. Tako, kad bi analizirali djela Zole i drugih pisaca koji opisuju jad i bijedu tih vremena i došli do Teme i Ideje, obicno bi se složili da je tema u 90% slucajeva: "težak život ljudi u kapitalizmu", a ideja: "samo socijalna pravda može radnickoj klasi donijeti srecu...."
Sve se to moglo folirati, dok za lektiru nije došla potresna poema I.G. Kovacica: "Jama"... (ispovijest preživjelog bacenog u duboku krašku jamu u II svjetskom ratu!).
Profesorica: "Ko bi nam mogao reci šta je tema ove poeme? Da li bi ti pokušala Amela?"
Amela H.: "Pa, drugarice profesorice, vidite, ovaj (kolutanje ocima po razredu, ali bez rezultata, niko je ne jebe, niko nece da šapne!)...ovaj..."
Profesorica: " 'Ajde, 'ajde, probaj se sjetit', citala si ti to... Tišina dole! Nemojte šaptat'!"
Amela: "Pa vidite, tema ove poeme je... u stvari... da...(samouvjereno, sjetila se!) Tema ove poeme je težak život ljudi u jami!"
Nekad profesori vole da se malo našale, da opuste djecu - da tako lakše svladaju teško gradivo. Tako je naš basista Bleka, iskusni pedagog, odlucio malo da relaksira djecu i rekao im da je "barok" muzicki pravac, vrsta rocka koji su u 17. stoljecu svirali Bosanci. Oni su stalno govorili i pjevali "Ðe si ba, oko ba..." i tako se ta vrsta rocka zove "barok"!
Svi su se u razredu slatko nasmijali, ali, ne lezi vraže, koji mjesec kasnije, jedna mu je ucenica tu definiciju napisala u pismenom!
Bilo je ucenika koji su znali da pogode sentimentalnu žicu profesora i izvuku se bez rada. Tako je jednom, na pismenom, tema bila: "Moja majka". Decko iz mog razreda napisao je samo: "Ja nemam svoju majku, a o tudim ne želim govoriti...."
Dobio je cistu peticu...
Oduševljen njegovim minimalizmom, ja sam na iducem pismenom, cija je tema bila: "Moj tavan", napisao: "Ja nemam svoj tavan, a o tudim tavanima ne želim govoriti..." Dobio sam kecinu veliku k'o kuca! (s tavanom!) .
Kad mi se nije pisalo, imao sam folova koji su jedno vrijeme davali dobre rezultate. Koja god da bi tema bila, npr. : "Gledam kroz prozor" ili "Moja majka", ja bih nakon par uvodnih recenica skrenuo ka pravednoj borbi radnicke klase, drugu Titu, a znalo se desiti da pismeni pobjedonosno zakljucim sa:
"ŽIVIO SAVEZ KOMUNISTA JUGOSLAVIJE! ŽIVIO DRUG TITO!"
Profesorica mi preko tih velikih rijeci nikad nije smjela dati keca, obicno bih dobio dvicu-tricu s obrazloženjem: "Elvis nije napisao ništa loše, ništa netacno, ali je samo malo promašio temu - "Proljece u mom gradu".
Nisam bio nezadovoljan ocjenom (u odnosu na uloženi rad!), a nisam baš ni razumio suptilne opomene profesorice.
Bivao sam sve bezobrazniji. "Radovi" su mi postajali sve kraci, a uvod mi se više nikako nije pisao! To bi izgledalo otprilike ovako:
"Došlo je proljece u moj grad, ali jebo to! Kad pomislim na druga Tita i Savez komunista Jugoslavije, u mojoj duši je ljeto! ŽIVILO BRATSTVO I JEDINSTVO! ŽIVILA PRAVEDNA BORBA RADNICKE KLASE! DRUŽE TITO, MI TI SE KUNEMO..."
Još se sjecam šta mi je sve profesorica govorila dok mi je u dnevnik upisivala keca, velikog kao Dom Sindikata...
Ali, škola je jedno veliko iskustvo. Tu se naucite do koje granice bezobrazluka možete ici bez posljedica, a kad cete dobiti po prstima... Joj, ne piše mi se ovo više...

ŽIVIO ALIJA IZETBEGOVIC!...

http://www.freelance.co.yu/ezine.htm
Solve it. Solve it quickly, right or wrong. If you solve it wrong, it will come back and slap you in the face, and then you can solve it right

sans

Majstor

(31)

  • »sans« je muško

Postovi: 2.733

Datum registracije: 29.07.2002

Lokacija: Svemir/zemlja/Evropa/SCG/New Pazar

  • Poruku poslati

19

Četvrtak, 18. Oktobar 2007

Sjenica i Novi Pazar
Autor Branko Dragaš
Monday, 03 October 2005
Neki stari beg sedeo je na divanu, pušio škiju, pio hladnu kafu, gledao kako ljudi prolaze kaldrmom ispod njegovog pendžera i razmišljao o životu. Jednoga jutra prođe ispod begove avlije golobradi mladić i ode niz čaršiju pevajući iz sveg glasa. Sledećeg jutra, taman kad je beg povukao prvi najslađi dim i pustio ga niz nos, prođe opet onaj mladić pevajući. To se ponavljalo i narednih dana. Naredi beg uveče slugama da ujutru onog mladića dovedu na kafu.

A kad sluge ujutru čuše raspevani glas mladića, potrčaše ka njemu i odvedoše ga begu. „Lepo pevaš, mladiću“, reče beg i sitnim očima zagleda se u čisto mladićevo lice. „Hvala beže“, veselo odgovori mladić, odbijajući da sedne, „Siromah sam i samo mi je pesma ostala“. Nasmeja se beg i naredi da mu se donese ćup sa dukatima. Otvori ga, zahvati rukom i pruži mladiću. Ovaj se osmehnu, pokloni i ode niz ulicu pevajući.

Sledećeg jutra mladić prođe mimo begove kuće ćutke. Sagnuo glavu, namršteno poguren, protrča kraj avlije. Narednog jutra to se ponovi. I tako iz jutra u jutro. Naredi beg slugama da opet pozovu mladića i kad ovaj, žalostan i sprčen, stade pred njega beg ga upita:“Gde ode pesma, mladiću.“ A mladić mu odgovori: „Nije mi više do pesme, beže. Otkad sam kod tebe video onoliki ćup pun dukata, samo razmišljam o tome kako ću ja napuniti svoj ćup dukatima.“

Savremena komercijalna civilizacija je sve podredila uspehu. Uspeh se meri prema količini novca koji je neko uspeo da otme na prevaru od drugih ljudi. Što imate više ukradenog novca, to vas više poštuju i smatraju uspešnim. Profit je merilo uspeha. Što veći profit ostvarite, to ste uspešniji. Cena uspeha nije bitna. Uspeh opravdava sva primenjena sredstva. Sve je dozvoljeno da bi se došlo do što više novca.

Tako je Dojče banka prošle godine ostvarila rekordan profit od 5,2 milijarde evra, ali je otpustila 6.400 zaposlenih. Nastala je velika rasprava u Nemačkoj: koji je smisao nagomilavanja sve većih profita kad se narod otpušta. Trenutno je u Nemačkoj rekordna nezaposlenost, preko 6 miliona ljudi ne radi, ali se smatra da još 3 miliona ljudi nema posao. Istovremeno, nemački direktori godišnje uzimaju bonuse od nekoliko milona evra.

Neoliberalni koncept bez razvoja privrede doveo je do toga da su bogati sve bogatiji, dok raste siromaštvo i nezaposlenost. Gde je kraj? Postoji realna opasnost da se pojavi novi nacizam. Hajder u Austriji već traži da se stranci prvi otpuštaju i da se deportuju svojim kućama. Razvijene zemlje će sve učiniti da bogatstva sačuvaju samo za sebe. Pohlepa i sebičnost su utkane u komercijalnu civilizaciju.

Na drugoj strani, opsednuti stalnom trkom za novcem i uspehom, zaboravljamo kako živi običan svet. Ako ste nervozni, ne možete da spavate od problema, pijete sedative i idete kod psihijatra da se smirite, predlažem vam da makar na jedan dan, pođete do Sjenice i Novog Pazara. Verujte mi, nećete se pokajati. Treba da vidite i drugu stranu života. I drugu stranu uspeha. Uspeha koji se zasniva na pljačkanju siromašnih. Boravio sam prošle nedelje u našoj kancelariji UMA u Sjenici i Novom Pazaru, susreo se sa mnogim ljudima i video kako se namerno uništavaju oni koji su unapred osuđeni na neuspeh.

Prema tvrdnji predsednika skupštine Sjenice od 100 dinara koji se skupe u opštini 26 dinara ostaje lokalnoj vlasti, dok 74 dinara ode u Beograd. Ista proporcija je i u drugim opštinama u Srbiji. Nema demokratije dok se ne izvrši decentralizacija finansija. Princip mora da bude sledeći: onaj ko pravi pare treba da odlučuje o tim parama. Šta to konkretno znači? Privreda pravi pare i njoj treba da ostane najmanje 75 odsto nove vrednosti. Danas je obrnuto. Opštine su mesta gde privredni subjekti stvaraju novac i opštinama treba da ostane 75 odsto prihoda, dok će u republičku kasu otići samo 25 odsto. Ne uzima Beograd te pare, već politička oligarhija u Vladi koja, vršeći koncentraciju finansijske moći, preusmeravanjem otetih para od privrede i opština, manipuliše i vlada Srbijom.

Potrebno je razvlastiti tu političku oligarhiju. Kako? Treba im uskratiti mogućnost da otimaju pare od privrede i opština. Tako će se jedino pokrenuti privreda i tek tada će doći do istinskog razvoja opština. Politička oligarhija u Beogradu gradi spomenike svojo gluposti i bahatosti. Šta će Beogradu Arena od 20.000 mesta da bi nekoliko puta u godini bila popunjena? Njeno postojanje se isplati samo u slučaju da je ispunjena 226 dana u godini. Zašto je sagrađena garaža koja je uglavnom poluprazna? Zašto ministar finansija troši 4 miliona evra da bi ulepšao svoju taštinu i sujetu, sedeći u zgradi ministarstva koja je toliko osvetljena da prosto bode oči?

Šta je pametan ministar finansija i mudar političar mogao da uradi sa tih 4 miliona evra? Pokazaću na primeru Sjenice. Dakle, domaćin državne blagajne i dobar ekonomista uložio bi 4 miliona evra u Sjenicu da pokrene privredu u toj nerazvijenoj opštini koja je, prema mišljenju mojih domaćina, postala mrtav grad. Da su te pare došle u Sjenicu, opština bi se preporodila. Obišao sam fabriku za proizvodnju ćebadi, jedinu te vrste u zemlji, i video najsavremenije pogone na kojima bi pozavidele i razvijene zemlje. Fabrika ne radi. Proizvodnja se može pokrenuti sa 50.000 evra i odmah zaposliti 50 radnika. Daljim širenjem proizvodnje može se zaposliti 200 radnika.

Susedna fabrika „Vesna“ je godinama u stečaju i vrši se rasprodaja imovine. Stečajni upravnik je žena koja je rekorder po broju stečajeva koje vodi i umesto da se toga stidi ona se hvali i daje intervjue novinama. Pametna vlast bi prekinula rasprodaju „Vesne“, uložila novac i zaposlila 500 ljudi koji znaju i hoće da rade.

Najsavremenija klanica koja je izvozila za zemlje Bliskog Istoka, učestvovao sam osamdesetih godina u Jugobanci u njenom finansiranju, danas je avetinjski prazna. Radi uslužno, kako mi je rekao stameni i okretni mesar Mujo, preživljava, mada bi odmah mogla da zaposli 50 ljudi. Sirovine ima, znanja ima, tržište je veliko, sve do Čajetine i Kruševca nema nijedne klanice, ali, nažalost, nema pameti. Šta je problem? Nova Vlada nema ekonomske pameti.

Mlekara u Sjenici ne radi. Nadaleko čuveni sir i mleko postali bi brend da se uloži novac i zaposli 100 ljudi. Poljoprivredni kombinat Pešter ima 1004 ha zemlje, 20.000 metara kvadratnih farmi i sve uslove da bude gigant u proizvodnji zdrave hrane. Kombinat propada i čeka se privatizacija. Čeka se da neka fukara opljačka ono što su generacije radnika stvarale. Hoće da sprovedu model privatizacije kao u ugostiteljskom preduzeću „Borići“ ili u „Autotransportu“. Rasprodaju danas imovinu „Borića“ koju su jeftino kupili, a „Autotransport“ čeka raskid kupoprodajnog ugovora jer su se radnici pobunili i sačuvali ono malo svoje sirotinje. Šta treba da uradi pametna vlast? Kombinat Pešter treba da skine sa aukcije, vrati 368 ha zemlje bivšim vlasnicima, 70 odsto preduzeća pretvori u državnu svojinu, 30 odsto podeli akcije radnicima i penzionerima i uloži novac koji će zaposliti, zajedno sa kooperantima, nekoliko hiljada ljudi.

Prema mojoj računici, umesto što je 4 miliona evra završilo na ulepšavanju fasada ministarstva finansija, moglo se u Sjenici, uzimam nju kao primer, zaposliti skoro 4.000 ljudi. Opština bi oživela. Ljudi se ne bi selili zbog siromaštva. Putevi bi se izgradili a zamenile bi se i azbestne cevi u vodovodu.

Na isti način bi se pokrenula privreda i u Novom Pazaru. Trikotaža bi posle neuspešne privatizacije proradila, građevinari iz „Sloge“ bi gradili, a mali preduzetnici bi oživeli. Nema male privrede bez velike. Nema uspeha Srbije bez razvoja Sjenice i Novog Pazara. Nema spasa civilizaciji bez dobrih i poštenih ljudi. Bez tih dobrih , srdačnih i toplih ljudi koji znaju iskreno da vam se obraduju.

Ako ste u trci za uspehom izgubili dušu, predlažem vam da posetite Sjenicu i Novi Pazar. Upoznajte te skromne i čestite ljude koji znaju da se upitaju i da vas okruže pažnjom. U razgovoru sa njima pronađite lek za sebe i svoju uznemirenu dušu. Ni siromaštvo nije moglo da uništi bogatstvo reči i dostojanstvo sudbine. Ispunjen sam bio njihovim trpljenjem. Nadahnut spoznajom. Uzbuđen njihovom mirnoćom. Zahvalan sam tim ljudima koji su prihvatili ideju o zajednici poštenja, rada i znanja. Zahvalan sam: Azimu Muhoviću, Radetu Rakonjcu, Elezović Šefćetu, Savić Stoji, Igbali Bibić, Gemaljević Draganu, Hamidović Bravu, Zimonjić Izetu, Čeković Ilijazu, Hodžić Bajazitu.. I ženi koja nas je vodila, kao što je uređivala i vodila Dnevnik, narodnom tribunu, ženskom Leh Valensi, Dami koja je pokazala da je ostala TV zvezda, nasuprot mucavih Pinkovih voditelja, da vrednosti traju, uprkos nedaćama, ta Dama se zove - Zejna Memić. Ona je biser u prekrasnim pešterskim prostranstvima. Svima njima čestitam predstojeći ramazanski post. Dukati su prolazni. Razbijmo ćupove u sebi. I zapevajmo iz sveg glasa.

Svedok 4. oktobar 2005
Ako nemaš iskustva-prevariće te , a ako imaš - onda već jesu , onda već jesu , onda već jesu... ;)

i ... bode mi oči

... al lahko je tebi kad imas olovku sa gumicom

Social bookmarks