Niste prijavljeni

Dragi posjetioče, Dobrodošli na Otvoreni Forum - Novi Pazar. Ukoliko je ovo Vaša prva posjeta molimo vas pročitajte Pomoć. U pomoći je objašnjeno kako ovaj forum radi. Morate biti registrirani kako bi vidjeli sve teme i sve forume. Molimo vas da se registrirate ili da ovdje pročitate kako se registrirati. Ukoliko ste već registrirani molimo ulogirajte se ovdje.

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

81

Srijeda, 25. Juli 2007

Kada se mora uznemire, valovi nasrnu, oliuje nastupe, ljudi na ladji uzviknu:“O Allahu!“
Kada se vodic deva u pustinji izgubi, kada putnici skrenu sa staze i karavana zaluta svi oni dozivaju:“O Allahu!“
Kada se desi nesreca, nastupi ocaj, jad zavlada, covjek sav slomljen zavapi:“O Allahu!“
Kada se kapije pred prosjacima zatvore i tama prekrije njihova lica, oni povicu:“O Allahu!“
Kad nestane staza i puteva, kad zgasnu nade ljudi dozivaju:“ O Allahu!“
Kada ti zemlja postane tijesna, i dusa se sva skupi, zajecaj:“ O Allahu!“


Aid el Karni


Manager

Profesionalac

(10)

  • »Manager« je žensko

Postovi: 790

Datum registracije: 31.07.2003

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

82

Srijeda, 25. Juli 2007

BALADA

"Kaži mi, dete, što si se pokrio
Zemljom i travom? Zar ti hladno nije?"
"Ne, mati. Ovde tako toplo mi je
Ko da uz naše ognjište bih bio."

"Preni se. Pođi svojoj rodnoj luci –
Kuća te čeka, moja slavo živa."
"Ne mogu. Tu se tako slatko sniva
Ko da na tvojoj zaspao sam ruci."

"Vaj, rano li te san studeni srete!
Kada ćeš iz te postelje olovne
Ustani, sine?" – "U moravske čete
Kada me, majko, nova truba zovne."

"Sunce se vraća. Evo tica, gnezda,
A tebe nema. Šta cu tvojoj djeci,
Sta ljubi reći?" – "Otišo je, reci,
Na nebo, za vas da nabere zvezda"..

Aleksa Šantić

GOSPOĐICI

Nekada sam i vas na koljenu cupko
I donosio vam slatke šećerleme,
I ljubio dugo vaše plavo tjeme,
I čelo, i lice nevino i ljupko.

No dani su prošli ko rijeka nagla,
Ko trenutni snovi, kao puste varke:
Sad na vašem licu sjaj mladosti žarke,
A na mome jesen i turobna magla.

Ja znam: vaše srce sada vatrom gori,
Moje hladna zima okiva i mori;
Vaše oči sjaju k'o dva neba plava,

A moje su mutne kao magle sinje...
Mladost, ljubav, oganj, sve u grobu spava, –
Po kosama mojim popanulo inje...

Aleksa Šantić


JEDNA SUZA

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te. –
U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,
Gdje bereš krupne raspukle granate.

Mila, ko zlatno nebo poslje tuče,
U tihu hladu stare kruške one,
Sjede ti djeca i zadaću uče.

Nad sedrvanom leptiri se gone
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce... I, ko sa visina
Olovni oblak po duši mi pade,
Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna miso moriti me stade:
Što moja nisi, i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez grana
I slatka ploda, što rađa i zrije
Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?
Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,
I sve te gledam, kroz suzu što lije,
Gdje bereš slatke, raspukle granate.

Aleksa Šantić


LJUBAV

O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi, da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

Aleksa Šantić
Ne mijenjaj vjecno za prolazno!

didy

Zlatna sredina

(10)

  • »didy« je žensko

Postovi: 505

Datum registracije: 21.10.2006

Lokacija: novi pazar

  • Poruku poslati

83

Četvrtak, 26. Juli 2007

M. Antic - Uspavanka na domak svitanja

(Treci deo)

Kad voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.
Po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti.
Sta jos o tebi dodati,
da te je lako prodati, al te je tesko kupiti.

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

84

Četvrtak, 26. Juli 2007

Tebi se žalim…

Šejh Ahmed Jasin


Allahu, Tebi se žalim zbog žutnje Ummeta!
Allahu, Tebi se žalim zbog šutnje Ummeta!
Ja sam starac koji je onemoćao. Moje osušene ruke ni olovku, niti oružje držati ne mogu! Nisam ni govornik čijim bi glasom zemlja ječala!
Ja sam starac sijede kose, u posljednjim godinama života svog, uništen raznim bolestima, na mene pušu nedaće vremena!
Jedina mi je želja da pišu oni koji saosjećaju zbog slabosti i iznemoglosti muslimana!O, vi muslimani! Ćutljivi i slabi, uništeni mrtvaci!
Zar vam se srce ne cijepa zbog ovih nesreća koje nam se događaju?
Zar nema nijedan narod, zar nema niko da se ljuti u ime Allaha i dostojanstva Ummeta?Zar nema nikog da se suprostavi onima koji nas proglasiše
ubicama i teroristima, a ne čestitim borcima!
Zar se ovaj Ummet neće postidjeti kad mu pogaze čast? Oni se ponašaju kao da ne vide cionističke ubice i njihove međunarodne saveznike!
Zar nema niko ko će nam pružiti ruku pomoći i jedan pogled koji će nam izbrisati suze?! Zar se tijela ovog Ummeta, civilne snage, stranke, organizacije i istaknute ličnosti neće naljutiti u ime Allaha?! Svi odjednom da izaću na ulice i upute dovu za nas:O Gospodaru! Daj nam snagu, otkloni našu slabost i pomozi Tvojim vjernim robovima! Zar ni za ovo nemate dovoljno snage? Uskoro ćete da čujete naše velike pogibije, tada će na našim čelima da piše: Mi smo se borili! Jurišali smo i nismo pobjegli!I sa nama zajedno će da umru naša djeca, naše žene, naši starci, naša omladina !Od njih ćemo da napravimo gorivo za ovaj nijemi i gluhiUmmet! Nemojtw od nas očekivati da se predamo i zabodemo bijelu zastavu!
Jer, mi znamo, da čak i da uradimo to, umrijet ćemo. Pustite bar da umremo sa ponosom boraca!Ako želite, budite uz nas, koliko možete;A našu osvetu svaki od vas neka okači na svoj vrat! Ako želite, gledajte naše pogibije žaleći nas!
Naša želja je da Allah kazni svakoga ko zanemaruje preuzeti emanet! Nademo se da nećete biti protiv nas! Tako vam Allaha, bar nemojte biti protiv nas! O lideri Ummeta, o pripadnici Ummeta!O Allahu! Tebi se žalim… Tebi se žalim… Tebi se žalim…Zbog manjkavosti moje snage, nedovoljnosti moje mogućnosti, moje slabosti prema ljudima, ja se Tebi žalim…
Ti si Gospodar nejakih! Ti si naš Gospodar… Kome nas prepuštaš? Daljinama koje će nam biti Džehennem? Ili neprijateljima? O moj Allahu! Tebi se žalim zbog prolivene krvi, pogažene časti i poštovanje, djeca jetima, majki koje su izgubile sinove, žena koje su ostale hudovice, kuća koje su srušene i sjetve koja je uništena. Tebi se žalim! Raspršila nam se snaga… Razrušilo nam se jedinstvo… Razišli su nam se putevi… Zbog slabosti našeg naroda i nemoćnosti našeg Ummeta da pobijedi našeg neprijatelja da bi pomogao nama, Tebi se žalimo.

didy

Zlatna sredina

(10)

  • »didy« je žensko

Postovi: 505

Datum registracije: 21.10.2006

Lokacija: novi pazar

  • Poruku poslati

85

Petak, 27. Juli 2007

Persona



Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve društvene konvencije i tradicije i na svoje unutarnje arhetipne potrebe.
To je uloga koju društvo daje nekom čoveku,uloga koju društvo očekuje da će je on igrati u životu.
Cilj maske je da učini određeni utisak na druge i ona često,mada ne nužno,sakriva stvarnu prirodu te osobe.
Persona je javna ličnost,to su one strane koje čovek pokazuje svetu,ili koje javno mnjenje pripisuje jedinki,nasuprot skrivenoj ličnosti koja postoji iza društvene fasade.
Ako se Ja poistoveti sa personom,kao što se često čini,jedinka postaje svesnija uloge koju igra nego što je svesna svojih izvornih osećanja.
Ona postaje otuđena od same sebe i njena celokupna ličnost poprima ravan ili dvodimenzionalni kvalitet.
Ona postaje samo privid čoveka,odblesak društva umesto autonomnog ljudskog bića.



C.G.Jung

Po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti.
Sta jos o tebi dodati,
da te je lako prodati, al te je tesko kupiti.

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

86

Petak, 27. Juli 2007

Mudrost jednog djecaka

Prenosi se da je jedan od ashaba Muhammeda a.s., usao u mesdzid i vidio djecaka koji skruseno klanja namaz, a onda mu je prisao i upitao ga:“ Ciji si ti sinko?“
Djecak je odgovorio:“ Ja sam jetim, umrli su mi i otac i majka.“
Rastuzen tim odgovorom, ashab mu rece: „Hoces li da ti ja budem umjesto oca?“
A djecak ga upita:“Hoces li me nahraniti kad ogladnim i odjenuti kad ne budem imao odjece?“
„Svakao“, odgovori ashab.
„A hoces li me ozivjeti kad umrem?“, upita ga djecak.
Zbunjen ovim pitanjem, on mu rece:“Ali ja nisam u stanju da to ucinim.“
Onda mu djecak rece: „U tom slucaju ostavi me Onome Koji me je stvorio, Koji mi opskrbu daje i Koji ce me usmrtiti i nakon toga ponovo ozivjeti.“

didy

Zlatna sredina

(10)

  • »didy« je žensko

Postovi: 505

Datum registracije: 21.10.2006

Lokacija: novi pazar

  • Poruku poslati

87

Subota, 28. Juli 2007





“Lepo je kada shvatiš da si osetila ljubav života… Loše, kada ukapiraš da govoriš u prošlom vremenu… Imala si je, više ne… Desila se i nestala… Pa šta ako si posle toga pametnija, iskusnija, bolja, drugačija…i sama? A to nijedan pesnik nije naveo kao bitnu stavku. Verovatno, jer je ljubav lepa samo dok se čeka.. A te stihove pamtim. I tešim se uvek kad zabrljam…”

Ovo je priča o devojci koja ne zna šta hoće. Ali dobro zna šta neće! Knjiga Vesne Zakonović “IDE MACAN OKO TEBE
Po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti.
Sta jos o tebi dodati,
da te je lako prodati, al te je tesko kupiti.

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

88

Subota, 28. Juli 2007

„Ako pitaš o džennetskim mladama, pa one su mlade djevojke godina istih, kojima u njihovim organima teče voda mladosti... Kada se neka od njih sretne sa svojim voljenim možeš zamisliti kako biva susret nurom ozarenih... Ako s njim prozbori, zamisli kakav je samo razgovor voljenih... Ako je zagrli, zamisli samo kako izgleda grljenje dva identična stabla... Ona tokom vremena biva sve ljepšom i on je sve više i više voli. Oslobođena je trudnoće, rađanja, menstruacije, krvi nakon poroda, čista od sline, pljuvačke, mokraće, fekalija i drugih nečistoća. Njena mladost ne prolazi, niti se njena odjeća haba (izlizuje).
Nije je dodirnuo prije njega ni čovjek ni džinn. Svaki put kad pogleda u nju, njegovo srce se ispuni radošću. Svaki put kada mu progovori njegovo uho se ispuni biserima krasnim i rsutim, a kada se pojavi ispuni se dvorac i soba svjetlom.

Ako pitaš o ljepoti druženja i užitku, koji su Džennetu, pa one su umiljate, uvijek nasmijane i ukazuju ljubav, a kada zapjevuši... o kakav je to užitak gledanja i slušanja. Kada ljubazno postupa i naslađuje, pa kako je lijepa ta ljubaznosti ta naslada. Kada poljubi, pa nema mu ništa slađe (prijatnije, ugodnije) od tog poljupca.

Brate moj! Ako pitaš o džennetskim rijekama, pa tu rijeke od vode neustajale, i rijeke od mlijeka nepromijenjena ukusa, i rijeke od vina prijatne onima koji ga piju, i rijeke od meda procijeđenog.

Ako pitaš o hrani stanovnika Dženneta, pa njihova hrana će biti voće koje će sami birati i ptičije meso kakvo budu željeli.

Ako pitaš o njihovom piću, pa oni će piti vodu iz Tesnima, piće koje će biti inbirom zqačinjeno i piće koje će biti začinjeno kamforom.

Ako pitaš o njihovim posudama, pa one će biti od zlata i srebra.

Ako pitaš o džennetskoj zemlji i njegovoj prašini, pa oni su od miska i šafrana.

Ako pitaš o njegovom stropu, pa njegov strop je 'Aršur-Rahman.

Ako pitaš o njegovim dvorcima, pa jedan blok je od srebra a drugi od zlata.

Ako pitaš o njegovom prostranstvu, pa njegov stanovnik koji je na najnižem stepenu putovat će po svom vlasništvu, divanima, dvorcima i vrtovima dvije hiljade godina.

Ako pitaš o licima njegovih stanovnika i njihovoj ljepoti, pa oni su poput Mjeseca.

Ako pitaš o njihovim slugama, pa to će biti vječno mladi mladići koji su poiput brižljivo čuvanih bisera.

Ako pitaš o „jevmul-mezidu“ i posjeti Silnog i Hvale dostojnog, poslušaj o danu kada će povikati glasnik: „O stanovnici Dženneta! Vi kod Allaha imate obećanje koje On želi prema vama ispuniti!“ Oni će upitati: „Šta je to? Zar nam nije osvijetlio lica, otežao naše vage (dobrim djela), uveo nas u Džennet i spasio nas od vatre?“ Dok oni budu tako govorili zablistat će svjetlo kojim će se obasjati Džennet, pa će podići svoje glave i ugledati Veličanstvenog, a sveta su Njegova imena, koji se uzdigao iznad njih. Reći će: „O stanovnici Dženneta, es-selamu 'alejkum!“ Ovaj pozdrav neće biti odvraćen ljepšim riječima od njihovih : „Allahumme entes-selamu ve minkes-selam, tebarekte ja zel-dželali vel-ikram.“ (Allahu! Ti si spas i od Tebe dolazi spas. Slavljen si, Veličanstveni i Plemeniti!)

***Ibn Qajjim El Dzewzijje***

didy

Zlatna sredina

(10)

  • »didy« je žensko

Postovi: 505

Datum registracije: 21.10.2006

Lokacija: novi pazar

  • Poruku poslati

89

Subota, 28. Juli 2007

Brankovo pismo prijatelju:


"Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.




Želi ti sve najbolje

Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.



Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"

Branko Miljkovic
Po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti.
Sta jos o tebi dodati,
da te je lako prodati, al te je tesko kupiti.

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

90

Nedjelja, 29. Juli 2007

Ti idi pravim putem

Jednom prilikom je Poslanik a.s., sjedio, pa je dosao Omer b. Hatab r.a., pogledao je u kosu Poslanika a to je bilo pri kraju njegovog plemenitog zivota-pa je pronasao nekoliko sijedih dlaka u njegovoj kosi. Omer mu u sali rece:”Posijedio si Allahov Poslanice?” A Poslanik mu odgovori Da Omere, posijedila me sura Hud. Pa upita Omer r.a. A zasto o Allahov Poslanice? U njoj je ajet koji me je posijedio, o Omere-odgovori mu Poslanik. Pa upita Omer r.a., a koji je to ajet? Rece Poslanik, Allahove rijeci:
[SIZE=2]سم الله الرحمن الرحيم


فَاسْتَقِمْ كَمَا أُمِرْتَ وَمَن تَابَ مَعَكَ وَلاَ تَطْغَوْاْ إِنَّهُ بِمَا تَعْمَلُونَ بَصِيرٌ[/SIZE]



”Ti idi pravim putem kao sto ti je naredjeno, i neka tako postupe i vjernici koji su uz tebe, i obijesni ne budite, jer On dobro vidi ono sto radite.” (Hud, 112.)



Manager

Profesionalac

(10)

  • »Manager« je žensko

Postovi: 790

Datum registracije: 31.07.2003

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

91

Ponedjeljak, 30. Juli 2007

Odlomak iz knjige "Jedan od onih života"

Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj…
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće…
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…

Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć…
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znači… Ali svejedno… Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…
Ne mijenjaj vjecno za prolazno!

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

92

Ponedjeljak, 30. Juli 2007

„Najbolje bi bilo da covjek pocesto baci pogled na svoju dusu i kriticki ispita sta se sve na nju nanizalo; da je osmotri sa svih strana i uoci sve njene mahane i nedostatke-pa da zatim sebi zacrta jedan po jedan kratkorocni i dugorocni program kojim bi se sluzio da sa duse otkloni te crne mrlje koje se grijesi zovu, a koje je prljaju i ponizavaju.“

Muhammed El Gazali

Jastreb

Profesionalac

(10)

  • »Jastreb« je muško

Postovi: 678

Datum registracije: 12.03.2007

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

93

Ponedjeljak, 30. Juli 2007

Neki čovjek je došao Allahovom Poslaniku i obavijestio ga da je poljubio neku ženu. Nakon toga je objavljen ajet:
I obavljajte molitvu početkom i krajem dana, i u prvim časovima noći! Dobra djela zaista poništavaju rđava. To je pouka za one koji pouku žele.
Čovjek upita: “Allahov Poslaniče, odnosi li se ovo samo na mene?“
Poslanik, s.a.v.s., odgovori: “Za sve iz moga ummeta koji tako postupe!“
Trudi se da činiš dobra djela, a nemoj ih odbacivati. Nemoj, kada sretneš nekoga, govoriti: "Ćao" ili: "Zdravo", već kaži: "Es-selamu alejkum" - i tako zaradi sevab. Budi žustar u činjenju dobrih djela, jer je to jedan od najboljih načina čišćenja.
Amr Halid - Lijecenje srca
"Velikim Bogom se kunemo, robovi biti necemo!"

didy

Zlatna sredina

(10)

  • »didy« je žensko

Postovi: 505

Datum registracije: 21.10.2006

Lokacija: novi pazar

  • Poruku poslati

94

Utorak, 31. Juli 2007


------------------------------------------------------------

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam kao usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovom biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.
Po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti.
Sta jos o tebi dodati,
da te je lako prodati, al te je tesko kupiti.

siyah kalem

Zlatna sredina

(10)

  • »siyah kalem« je muško

Postovi: 260

Datum registracije: 10.04.2007

Lokacija: Sjenica

  • Poruku poslati

95

Subota, 04. August 2007

"Stepski Vuk"

"...a ono što se u meni događa u rijetkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svijet voli i traži možda jedino u pjesničkim djelima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svijet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu su, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svijet koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu."


Altuna

Majstor

(10)

  • »Altuna« je žensko

Postovi: 1.969

Datum registracije: 14.12.2003

Lokacija: Sandzak

  • Poruku poslati

96

Petak, 10. August 2007

Ne boj se, sine....


Kako ti je ime Slobodanova majko? Kako ti je ime Ratkova majko, Draganova, Radovanova, Brankova? Nije ti ime Ruža, jer ruža miriše i od ruže je izdanak ruža. Jagoda ti nije ime, ni Dunja, ni Malina, jer sve tri mirišu i daju slatke plodove, za djecu našu. Nije ti ime ni Mila, jer njeno dijete milo mora biti. Kobra, otrovnica, ne možeš biti, jer ona ujeda, ubija, samo kada se brani.
Ja sam ti dala ime Mrča, jer mrča moraš biti. Samo tvoja utroba mračna, jadna i čemerna, pogana i otrovna, može nositi i roditi dijete, pogan ljudsku, koja ubija i uživa u krvi. Ta pogan tvoja, ta bijeda ljudska, sin tvoj, Mrčo, ubio je mog sina, nevino dijete moje. Oči majki, trebaju gledati svijet, cvijet, rastanje djece svoje i njihove djece, a ne ubijanje i sliku živu, kada nesoj ljudski, ubija i muči. Pucala je lubina moja, gorjela utroba moja, krvave suze očima mojim, dok sam gledala dijete moje, kako mučki, kukavički ubija pogan tvoja. Imao je samo šesnaest godina, tek nastao na svijet. Nevin, mlad ko rosa, ni brada mu nije uspjela porasti, sem nešto ko mahovina, što me golicalo kada me zadnji put grlio. Pred očima mojim padalo je moje dijete, dok ga je tvoj sin Mrčo, hijena ljudska nogama po glavi udarao. Udarao, nesoj ljudski, djecu našu, sinove naše, ljubavi naše, cvijeće bosansko.
Nijemo usnama šapćem, slici govorim: „Ne boj se, sine, majka je s tobom i Bog je s tobom. On sve vidi i sve čuje". Nije bilo mog sina strah, Mrčo, ni glasa pustio nije, ni klečao, ni jec’o, ni molio nije. Nemoćan bio, mnogo jači, i viši, i ponosniji od tvog gada sina. Tvoj sin, Mrčo, jadan, mali, pucao u svezane ruke, u kosu plavu, majicu plavu obojio bojom crvenom i ništa više.
„Zašto, majko, ja odoh, a htio sam puno? Da te pazim i mazim, kao ti mene što si. Mašinu da ti kupim, haljine da ti pere. Gospođa, hanumica do vijeka da mi budeš"...
„Ne brini, sine, kupiće meni mašinu ljudi, mogu ja i ‘vako. Rano moja, radosti majkina. Ko će majku u mezar spustiti, mezar praviti, fatihu proučiti? Ne boj se, sine, tu je majka. Ne bojte se, ljiljani, naši. Cvijeće mirisno, djeco naša. Ne boj se, sine, dženetu se pokloni, tamo svega ima, nagrada hiljadu. U bašče dženetske, sine, da šetaš. Mirisi cvijeća, rane da vidaju tvoje. Hurije dženetske kolo da ti igraju. Da majku svoju čekaš i dočekaš pod drvo hurme radostan i sretan. Sad si gazija bosanski, moj dični heroj i ponos moj." „Ne bojim se ja, majko, ne bojim smrti", nečujno šapću drhtave usne. Plavi čuperak na čelo pada, mirisno od čistog znoja..

Šta li sada misliš ljepoto, moja, dok smrt u oči gledaš, dok tvoje tijelo ka zemlji pada. Da li je puno boljelo, sine? Da li si čuo psa da laje, da te čeka stado tvoje i frule zov? Da li su breze šuštale, sine, one što je babo sadio kada si se rodio? Da li je smrt, poput izvora našeg, što iznad kuće klokoće tiho, ili slatka kao ona trešnja što si se na nju peo, jeo i gađao drugove svoje? Je li mirisna ko trava čaira naših? Ne boj se, sine, fatihu uči, Bogu se moli.“ „Majko, mene je, ipak, malo strah“ - miču hladne usne, plavog laneta mog. "Ne boli, sine, ne boli ništa. Ko pčela kada ubode. Ne boj se gazijo, dova je moja sa tobom, sine. Melek je tu, glavu nasloni na njegove ruke. Hurije će te napojiti, sine; dženetske ptice oko tebe pozdravljaju umiranje tvoje. Ljepše je tamo, nego ovamo, kune ti se majka. Ne boj se, oči moje, rahmetullah. Boli sine, boli i majku. Šehade učim šapatom svojim. Bože dragi, Tvoji smo robovi. Ti nas prihvati, nauči, sabura daj. Oči da sačuvamo, da gledam zlotvoru kraj. Da gledam kaznu Tvoju, za dušmana mog. Pameti mi daj da pamtim zlikovce naše. Da nađem kosti moje, da grije majka u krilo svoje zavežljaj mili. Da nosi majka u zemlju hladnu, suzama da zalijem bosiok mladi, što će nići iz taze mezara. Fatihu da učim djetetu mom, sinovima našim, djeci bezgriješnoj. Pameti mi daj, Bože moj...

Kibleta moja svuda biće gdje raste cvijeće naše, krvi i patnje bosanske. Bože moj mili, neću da umirem. Hoću gledati zlotvora našeg, da se trese, znoji i muči. Da gledam gada, kako je mali, sitan, pogan bez puške i sile. Bože mili, Ti si moćan, jedini naš Sudija i Svjedok. Za zlo ne kopaš oči kada treba, nego kada boli. Na kušnju si stavio zlotvore crne, da biju i kolju, da pale i mrze...Ali silu njihovu, Ti slamaš polahko.

Da li si znala šta dojiš, Mrčo, pogan ljudsku, zlotvora crnog? Je li tvoje mlijeko čemerno bilo, ko guje ljute, pa mozak pomutilo jadu tvome? Je li i on pionir bio, je li pjevao pjesme cvijetu, Zmaju Jovi? Je li pravio latice za praznike tvoje? Da li je poslušan bio, komšiji pomagao, pa sad ubio? Zar nisi vidjela, tu pogan svoju, kako bazdi na vonj, na rakiju, briju i krv usirenu, što kapa sa pogane dlake?
Ne boj se, sine, tu je majka. Radost si moja bio. Rodila te u kući u maju kada sve miriše. Plač tvoj bio je nagrada za muke moje. Kako si samo dojiti znao, a babo tvoj se smijao i reče:"Biće to heroj, babin, Bosanac pravi". Pa prvi zubić ko u zečića, sa čuperkom plavim, radosti moja. Prvi koraci tvoji, livadama našim. Unio si radost u kuću našu! Strepjela ti majka kada si vreo bio, masirala, ljuljala, liječila, brinula. Noćima bez sna. Gajila majka janje za dželata, tvog sina, Mrčo. Ponosna majka bila, u školu vodila za ruku prvaka. Stezala me znojava ruka. Strah ga od učitelja bilo. Od smrti ga strah nije bilo, Mrčo, vidjela si. Gordo je hodao i gord mrtav u travi bio ispred onog tvog poganog sina. Ne boj se, sine, ponosna je majka što si mrtav, što nisi ubica, što majka krvnika rodila nije, što sam danas veća i jača, snažnija i ponosnija, no ti, Mrčo, što si. Ja nemam sina, al' obraz imam. Nemaš ni ti više sina, Mrčo, a nemaš ni obraz.

Ne boj se, sine, sokole moj, mirisa tijela tvoga, majka se sjeća. Ruku drhtavih, što nježno grle. Smješke na obrazu tvom. Ne boj se, sine, doći će majka, uspavanke da ti pjeva, u krilo grije.
Odavno, Mrčo, ja nemam sina, nemaš ga ni ti. Danas ja imam sina, ponos je moj ovaj mezar svježi, kosti skupljene u mahramu malu. Ja znam mjesto mezara dragog, a gdje će, znaš li, biti jadova raka? Danas, Mrčo, ja nisam sama. Vrele suze liju niz lice moje i sunce kroz suze sija, ponos je moj. Vidiš li, Mrčo, čemera tvog? Danas su sa mnom sve dobre majke iz svijeta cijelog. Pljuju tebe, i tvoje tijelo, i utrobu tvoju.
Danas sam ja ko brdo jaka, u ovom šarenom parku šehidskom, mirisnom. Bosiok dragi nježno miriše, uz tihi šapat sina mog milog.
“Evo sam, majko, ja ovdje, dolje, spokojno ležim i spavam. Slagala nisi, sve je dženetsko lijepo... Šerbeta pijem, baščama šetam, krila me nose, hurije hlade, Božja pravda i milost su naši. Ne plači, majko, suza me davi! Fatihu uči, to mi prija i sladi!”

Spavaj mirno, voljeno moje...Evo, došlo svijeta pola da ispjeva pjesmu ponosnu, da obiđe krvavu Bosnu. Evo svima sija osmijeh s lica. Živa je sine i živjeće za navijek moja, tvoja i naša Srebrenica....
Sabur ti je da gutas kiselo, gorko i ljuto, a da ti se na licu nista, sem osmjeha, ne vidi.

  • »linalena« je žensko

Postovi: 92

Datum registracije: 21.05.2007

Lokacija: deveti oblak

  • Poruku poslati

97

Subota, 11. August 2007

....Molim te... pripšitomi me, reče ona.

Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!

Šta treba da učinim? upita mali princ.

Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...

Sutradan mali princ ponovo dodje.

Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.

Šta je to obred? upita mali princ.

I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne napamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:

Ah! reče lisica... Plakaću.

Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim...

Naravno, reče lisica.

Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.

Naravno, reče lisica.

Znači, time ništa ne dobijaš!

Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.

Zatim dodade:

Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža. I on se vrati lisici:

Zbogom, reče joj on...

Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.

Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.

Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...

Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.


Ako vam deluje da je sve u redu....NESTO vam je promaklo....

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

98

Subota, 11. August 2007


„Pitas me o ovom i onom svijetu
razlika izmedju njih je kao izmedju istoka i zapada, jer koliko god se jednom od njih priblizis
toliko si se od drugog udaljio.“


Hasan el Basri

  • »Ez_Zehra« je žensko

Postovi: 131

Datum registracije: 16.07.2007

  • Poruku poslati

99

Ponedjeljak, 13. August 2007

Imam Fahrudin Er Razi je rekao:
“Tvoja sjenka kao biće bez vrijednosti neprestano čini sedždu Gospodaru, a ti koji si povod toj sjenci ne činiš, kako je to ružan čin!”

didy

Zlatna sredina

(10)

  • »didy« je žensko

Postovi: 505

Datum registracije: 21.10.2006

Lokacija: novi pazar

  • Poruku poslati

100

Četvrtak, 16. August 2007

Jelena, žena koje nema

Od samog početka

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.

Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

(...)

Ivo Andric
Po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti.
Sta jos o tebi dodati,
da te je lako prodati, al te je tesko kupiti.

Social bookmarks