Niste prijavljeni

Dragi posjetioče, Dobrodošli na Otvoreni Forum - Novi Pazar. Ukoliko je ovo Vaša prva posjeta molimo vas pročitajte Pomoć. U pomoći je objašnjeno kako ovaj forum radi. Morate biti registrirani kako bi vidjeli sve teme i sve forume. Molimo vas da se registrirate ili da ovdje pročitate kako se registrirati. Ukoliko ste već registrirani molimo ulogirajte se ovdje.

  • »Machiavelli« je autor ove teme

Postovi: 91

Datum registracije: 15.05.2008

  • Poruku poslati

1

Srijeda, 11. Juni 2008

Petar Lukovic

Kralj. Kralj. Kralj.

Ako moderatori misle da sam promasio podforum, neka prebace gde treba.

Evo jednog od najjacih tekstova, odnosno transkript Pescanika od pre 10ak dana.

Evo sam deo toga, posto sve ne moze da stane.


------------------------------------------------------------

Pet meseci Tadić nije iz usta vadio LDP koji ga je izdao, koji ga nije podržao na izborima, pa Čeda Jovanović neće biti predsednik. Aman, čoveče, govoriš o stranci koja je na kraju dobila 5,3 odsto. Pa je l' ti to stvarno najveći problem, aman? Pa jesi li srećan što nije 7 nego 5 odsto? Pa uzmi tih 103 glasa, pa se zakiti. Je l' to bio najveći problem? Da je Tadić rekao 10 odsto lepih reči o LDP-u od onoga što je rekao o SPS-u za poslednjih sedam dana, ja bih rekao - znaš šta, Boris Tadić je divan, nemam ništa protiv što se udvara SPS-u, slobodno. Evo, već vidim, Mira Marković dolazi, on je čeka na aerodromu. Ništa me ne bi iznenadilo, jer je to deo nacionalnog pomirenja. Nećemo više teške reči, nećemo više da se vraćamo u te glupe godine. Majke ti?

Uopšte me više ne interesuje. U tome je ta promena u mom životu, što me više ništa ne interesuje. Sve je to isto, patološka potreba za vlašću, ali patološka potreba za vlašću. Pa koliko mandata mora da ima Tomica Milosavljević da bi jednog dana rekao – dosta je? Je li to osam mandata, deset, dvanaest? Koliko puta mora Dinkić da bude ministar da bi rekao - meni je stvarno dosta, zaradio sam 28 miliona evra u ovoj banci i 100 miliona tamo, dosta mi je. A onda čujem na televiziji da, kad dođe TV ekipa kod Mlađana Dinkića u kuću, on ima 9 šoljica za kafu. Pizda ti materina, pa ja sam kod svoje kuće brojao, nije me mrzelo posle tog priloga da brojim i imam 50 šoljica, jebote, i još četiri servisa nisam ni otvorio. On ima 9 šoljica. Serem se u čoveka koji ima 9 šoljica. Šta hoće da mi pokaže, da on nema para da ih kupi, ili da sa više šoljica u svom malom stanu ne bi imao gde da drži svoju gitaru.

Ima još strašnije: Rasim Ljajić po 502-i, jubilarni put u Kažiprstu. Dobar dan, gospodine Ljajiću, dobar dan, evo me ponovo, 502. put, šta ima novo, jeste li ih pohapsili - samo što nismo, tu smo, gotovo je. Nisu napravili dobar izveštaj gore u Hagu, opet su nas optužili, pa što su vas optužili, ali mi sarađujemo i tako dalje. Tri godine, četiri slušam Rasima Ljajića. Ej, Nebojša Šaroviću, menadžeru Beograda, sve ti je oprošteno, vrati se.

Rasim Ljajić danas u emisiji govori pomirljivo o Sulejmanu Ugljaninu i nema ništa protiv da Sulejman Ugljanin uđe u Evropsku zajednicu naroda pod paskom Borisa Tadića. A samo da podsetim one koji nikada nisu bili u Pazaru. Kad su izbori u Pazaru, samo čekamo da jave da li ima mrtvih, da li bila eksplozija, da li će da se pokolju. Zašto? Pa zbog Sulje i Rasima. I odjednom je Suljo fenomenalan, uvek je bio za Evropu. Pa na njegovim poslanicima se do juče održavala vlada Koštunice. I mogu da podsetim Tadića, poslanička grupa DS-a godinu dana nije ulazila u skupštinu upravo zbog Suljinig poslanika, zbog tih istih sa kojma će sada da budu zajedno. Pa ljudi, da li ovo postoji negde u svetu? I svi tu, i Rasim i Čanak i G17 plus i Vuk Drašković, samo fale još Jogi letači, jebeš mi mater, Jogi letači fale, pa da ceo cirkus bude super.

Možda sam ja opsednut Borisom Tadićem, ali sam opsednut neverovatnom količinom amaterizma koja je obojena neverovatnom glupošću. Retko je sresti nekoga ko je takav amater u politici kao Boris Tadić. Kad smo bili u Sjenici, neki aktivista napravio je stiker, divan je, piše na njemu - Boris Tadić nije glup. Ona čuvena izjava tragičnog Zorana Đinđića o žabi koju treba progutati, znaš, ako već moraš da progutaš žabu progutaj prvo najveću. Okej, ali nemoj, jebem mu mater, da govoriš da je žaba ukusna, da ništa lepše u životu nisi jeo. Pa jebem mu mater, ne možeš govno da proglasiš najukusnijom stvari koju si jeo u životu. A to jeste govno, jer se SPS ništa nije promenio, ni u čemu se nije promenio. Pa oni ne znaju šta je to socijalno odgovorno, oni blage veze nemaju šta je socijalno odgovorna vlada. Svelo se na to da je Krkobabić, koga čovek kad vidi, ja uvek pomislim da će čovek da umre istog sekunda, da on, zajedno sa svojim sinom, svodi zahtev za socijalnom pravdom na to da se povećaju penzije za 22 odsto. Pa jebo ti socijalnu pravdu koja samo ide na penzije.

Živimo u jednom divljem kapitalizmu, pazi, sa Miškovićem živimo u ovoj zemlji. Izvini, ne mogu da govorim o humanom kapitalizmu, malo mi je teško. Izvini, taj Krkobabić, koji ima 200 godina, on je penzioner već 100 godina, pa on je i 90-ih godina bio već u dubokoj starosti kao penzioner, pa se seća njihovih penzija i socijalnih programa. Pa ja treba Krkobabiću da pričam i njegovom sinu, starijem omladincu, da pričam PUPS-u kako su se prema penzionerima odnosili svih tih godina. Pa o čemu oni, bre, pričaju? Još Dačić, pazi, danas je on kralj. Ej, ne postoji veća pozicija u životu o kojoj je Dačić ikad razmišljao da će biti. On je sada više nego Slobodan Milošević, o njemu raspravlja Evropski parlament - mi verujemo da će Srbija dobiti proevropsku vladu. Pazi, oni veruju. Ne znaš ko je luđi, da li socijalisti, da li Tadić, da li Evropa.
Mi imamo ministra inostranih poslova koji ode u Zagreb, pazi, ode u Zagreb 2008. godine i o čemu on govori, na koji on način govori, koje su njegove teme? To nisu ni dobrosusedski odnosi, ni da ih poboljšamo, ni povratak Srba, to je njegova lična analiza toga šta se desilo 95. godine. Pa šta mene interesuje Jeremićeva analiza bilo čega, to je čovek koji je sa svojim šefom Tadićem pre neki dan pobegao iz Bugarske sa jednog sastanka, pobegao kad se tamo pojavio Albanac za govornicom. Da li je ideja srpske politike da Srbi beže čoporativno kad god se negde pojavi neki Albanac? Šta ćemo ako učestvujemo, daleko bilo, na svetskom prvenstvu, na kome recimo u grupi učestvuju Kosovari, šta mi da radimo? I onda Jeremić kaže - mi smo im pokazali zube. Budala.

Pazi, posle 12 godina on objašnjava priču na nivou Nove srpske fašističke misli i Koste Čavoškog, Brane Crnčevića, Pravde, istim rečima objašnjava šta se tamo desilo. Govori o Oluji kao da pre Oluje ništa nije postojalo, kao da je Oluja pala baš kao oluja, sama od sebe. Pa izvini, pre Oluje je bilo svašta, i Milan Martić i granatiranje Zagreba i ubistva i razbijanje Hrvatske. Pa ljudi su iz Zagreba išli preko Rijeke do Splita brodovima po 10 sati. Nisu mogli da prođu, aman. Ta zemlja je bila potpuno u komi godinama zbog toga? I on govori o Vukovaru, koga je vojska JNA sravnila sa zemljom. Šta on misli, da će svojim holivudskim osmehom da napravi neki fazon? I to je politika Demokratske stranke i ja treba da stanem iza toga? Izvini, svaki SPS-ovac, svaki radikal podržaće ono što je rekao Jeremić. Je l' ima bitne razlike između Tadića koji kaže - nećemo više o tome, moja je, pazi, dužnost da završim sa tom pričom.

Ej, pa nismo završili, prijatelju, nema nacionalnog pomirenja dok ne vidimo ko je koga zaklao, ko je koga ubio, šta je ko radio. Izvini, gde je Mladić, gde je Karadžić, gde je Župljanin, gde je onaj sa bradom, Goran Hadžić, gde su ti ljudi? Gde su još stotine ludaka, zločinaca koji žive u svim gradovima Srbije danas, za koje svi znaju ko su i šta su? Potpisivanje sporazuma je, moram da priznam, hipnotisalo hiljade građana, od Fiata do one predstave od memoranduma. Mislim da neki građani u Kragujevcu veruju da se automobili već proizvode, da ih vide, toliko su poludeli. Ali sama činjenica da je kičma sporazuma, koji je odmah zaustavljen, da ponovim za one koji ne čuju, taj sporazum je zaustavljen istog sekunda kad je potpisan, on ne važi i neće ni važiti dok Srbija ne ispuni sve uslove Haškog tribunala. Kad si čula da je u kampanji bilo ko to pomenuo?

Evo, sinoć odem na Politiku, prvo pročitam onog Antonića i mislim - jebo te život, ali dobro. Bora Đorđević bio na Kosovu, kao da je bio na Vudstoku. I treće, moj favorite, najveća Srpkinja koja ne živi u Srbiji, Svetlana Vasović-Mekina, dobitnica nagrade Udruženja novinara Srbije. Svetlana Vasović Mekina piše tekst, naravno protiv koga - protiv Rupela. Ona priča protiv svih Slovenaca, mada poseduje slovenački pasoš, živi u Sloveniji, nikad Sloveniju ne bi napustila i, naravno, nije ni ona toliko glupa da bi se vratila u Srbiju. I sad joj nešto smeta Rupel. Ne znam šta je rekao - ja nikad nisam bio socijalista, ali želim Tadiću sreću sa SPS-om. Bezveze, to niko od nas ne bi ni otpratio, ali Svetlana Vasović u ime Politike spočitava Rupelu da je on bio član Saveza komunista, pa mu je napisala broj knjižice, pa šta je on radio, kakvo je on đubre bio.

Pa čekaj, bre, stani aman, pa zar ne može niko na ovome svetu bilo šta da kaže o nama, a da mu mi ne poručimo da je on đubre, govno, idiot, komunista, član partije, DB-ovac. Nema niko ništa da nam kaže, Rusi eventualno, a ostali svet nas interesuje samo ako se tiče Kosova, trupa i nekih para, da dobijemo nešto džabe, da ne radimo. Idi na ulicu, pa pitaj gde je Čad, Mjanmar, baš ih briga za cunami. Stvarno smo poznati po toj vrsti solidarnosti prema cunamiju i ostalim prirodnim katastrofama. To je proces koji je počeo 90-ih godina i ako je nešto dobro urađeno, to je savršeno dobro urađeno - jebe se nama za sve. Svaki dan te neko zove, pa kao, vidi ovo u Beogradu. Pa šta sad treba da radim? Nije nam Vučić pao s neba, nije on sleteo ovde. Šta su drugi učinili da on ne bude gradonačelnik? Otvaraće nam BITEF Mira Marković, da bude u prvom redu, a? Sem toga, veliki broj ljudi koji je glasao 11. maja uopšte nije bio svestan za šta glasa, kada je reč o gradonačelniku. Ja sam bio svedokom na glasačkom mestu da su ljudi tražili ime Đilasa na listiću. Pa gde je ta Demokratska stranka da objasni ljudima. Ne, njima je bilo bitno da imaju bilborde sa Tadićem, koji je zagledan u budućnost, nosi šlem, pored je Đilas i onda njih dvojica gledaju neke planove.

To me podseća na čuvenog Tadića, koji u vreme ptičjeg gripa traži da mu se dostavi izveštaj o ptičjem gripu. Pa, jebo ga izveštaj, šta će da radi kada ga dobije, da ide da sam ubija kokoške po gradu, da ih traži po kućnoj adresi? Tako i sad, on gleda planove, pa zamišljen, jebote, zamišljen. Pa koga zajebavaju? Ljudi su bezuspešno, koji su čak i voleli Đilasa, i takvih je bilo, tražili Đilasa na onim spiskovima i nigde ga nisu našli. Gde je Đilas, nema ga. Sad su došli radikali, 90-te nam se vraćaju strašno i ljudi kažu - Ne želim da budem u Beogradu, to više nije moj Beograd. Pa čekaj, polako, izvini, okej, a ko nas je doveo do toga, ko je Tadiću i DS-u bio najveći neprijatelj? Možda SPS? Čitava njihova kampanja je već pet meseci prosto neverovatna. Naravno, kampanja je bila napravljena tako da bude odgovor radikalima, ali se iz te kampanje shvatila samo jedna stvar. Da sam ja pao s Marsa za vreme ove kampanje, ja bih rekao - čekaj bre, u ovoj zemlji nikad nije živeo Slobodan Milošević, nikad nije bio SPS na vlasti, u ovoj zemlji su uvek bili samo Šešelj i radikali. Ti si počeo da pereš SPS još u vreme predsedničkih izbora.

Jasmin

Zlatna sredina

(10)

Postovi: 383

Datum registracije: 02.01.2003

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

2

Četvrtak, 12. Juni 2008

a gde si , i koji je administrator,moderator, ovaj onaj) prebacio text pere lukovica o sklapanju vlade, i gde?
to treba da javite,il ti admine il ti tashke shatke,kako god hoj
-napisite na pm dje je,il obavestenje
ona sanja da sam oprao ruke,da sam obrijan da sam lep..toplo je na jastuku..u polusnu.mirise na dorucak.prijatan glas iz druge sobe javlja:kazu IDEMO

Jasmin

Zlatna sredina

(10)

Postovi: 383

Datum registracije: 02.01.2003

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

3

Petak, 13. Juni 2008

"A je l’ nešto bilo u Srebrenici?” (Dr. Mira Marković, u razgovoru s novinarima, april 2002.)

01. KAKO SAM ALL NIGHT IMAO MIRJANU MARKOVIĆ U KREVETU USPEVAJUĆI DA NE ZADAVIM SAMOG SEBE: Ne umem da objasnim zašto sam neku noć, vileneći u krevetu, gledajući u razarajuće svetleći mesec koji me je ubitačno fiksirao, razmišljao o doktorici Mirjani Marković: u stvari, znam, otvoreno lažem - vijest da je Ivica Dačić, Master of Serbia, otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja, celivajući sporazum dugim, sočnim poljupcem, uz vatrene jezike koji se ispituju, ruke koje ne miruju ili cvetove koji se polno otvaraju čim se pomene nova, buduća Vlada Srbija u kojoj će Slobodan Milošević biti ona vrsta kohezivnog duha koja će spojiti sve što je za života razdvojio.

Opet, moguće je da sam nehotice a vrlo seksualno na doktoricu pomislio onog časa kad je u socijalističkom transu predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić - očigledno u poslednjem stadijumu očaja ne bi li Ivicu SPS Gljivicu privukao na svoju oralnu stranu - izjavio sledeće:

"Moj posao je da napravimo nacionalno pomirenje u Srbiji, da se političke snage devedesetih i političke snage koje su vodile Srbiju nakon 2000. godine objedine oko zajedničkih ciljeva, da umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume, da teške reči padnu u zaborav i da pokušamo da u sledeću deceniju uđemo kao stabilna i prosperitetna zemlja."

Ako sam u noći punog meseca s Mirom Marković u krevetu dobro razumeo, Boki Taki hoće da nam kaže da smo sa teškim rečima i prošlošću završili: jebeš tko je ubio Slavka Ćuruviju, tko mari za atentat na Đinđića, koga još interesuju ratni zločini, baš nas briga za ubistvo Ivana Stambolića, šta nas, bre, interesuje Srebrenica, ko još pita da li je Sarajevo uopće bombardirano nekoliko godina, fuck logore, fuck nerešena ubistva novinara po Srbiji, je l' stvarno mislite da je Legija nešto loše uradio, zaboravimo koljačke weekend jedinice koje su prelazile Drinu i sa trofejima u obliku muslimanskih skalpova se vraćale u majku Srbiju - trenutak je, drugovi, da "teške reči padnu u zaborav" kako bih ja, Boki Taki, bez frke ušao u koaliciju sa mrtvim Miloševićem i time izbio svaki adut da me neka budala (čitaj: Luković) maltretira po medijima optužujući me da sam abolirao SPS i njihovu politiku.

Nema šta da se abolira; ko je koga ubio - ubio ga je; ko je koga zaklao i silovao - zaklao i silovao; nećemo valjda, drugovi, da godinama progonimo krivce ili tzv. zločince kad je potrebno da "umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume", kao da je reč o prirodnoj nepogodi, bila poplava, bio zemljotres, ajde da zaboravimo šta je bilo, važno je pristupimo moralnoj obnovi i mozak očistimo od prošlosti.

02. KAKO PREGOVORI O BUDUĆOJ VLADI SRBIJE IZGLEDAJU KAO PREGLED KOD PROKTOLOGA: ŠTO VEĆI HEMOROID, TO MANJE ŠANSE ZA KOALICIONI SPORAZUM: Čim sam Mirjanu Marković svečano izbacio iz kreveta, u krilo su mi se, iznenada, smestili Pregovarači buduće Srpske Vlade. Tobož dva neprijateljska tabora (jedan okupljen oko Tadića, drugi oko Koštunice i Nikolića) zajednički su se žalili na Ivicu Dačića, šefa Soc.Par.Srb. koji još nije odlučio kojem će se carstvu prikloniti; Tadić mu je charming jer dele istu ljubav ka socijalnoj pravdi, socijaldemokratiji i ostalim socijalnim pizdarijama; Koštunica & Nikolić su mu dragi jer brane Kosovo, imaju gvozdenu nacionalnu politiku... a setio se Ivica Gljivica da pomene da baš nije lako ići u koaliciju sa onima koji su njihovog šefa, legendu, gospodara, robovlasnika Slobodana Miloševića izručili Hagu gde je pomenuti umro, što socijalisti smatraju ubistvom iz niskih i podmuklih pobuda.

Kad ove opšte fekalije za još opštiju upotrebu prevedemo na jezik srpske politike, Ivica Dačić zahteva maksimalnu vlast uz minimum matematike; hteo bi Ivica da bude makar vice-premijer, da njegova stranka ima ministarstvo policije, ministarstvo za kapitalne investicije, ministarstvo za socijalni rad i politiku, uzgred: bar pedesetak mesta u Upravnim odborima i svega tisuću novih službenika u institucijama Vlade, valja nahraniti SPS aktiviste koji na ovu priliku čekaju osam godina!

U potpunoj nedoumici gde, šta i kako - jer smo svaki dan bombardovani vestima da su ili Tadić ili Koštunica već sve dogovorili sa moskovskim Dačićem - ostaje uranijumski utisak da će se zlehudi Dačić, od kojeg zavisi sudbina Srbije, ipak odlučiti za svoje miloševićevsko nasleđe; ono što mu nesrećni Boki Taki danas nudi nije dovoljno, jebeš mesto u Socijalističkoj internacionali od čega nema para, jebeš aboliciju od devedesetih godina kad je SPS već legalizovan i postavljen na pijedestal srpske normale, jebeš par ministarstava kad Dačić hoće još, ne zato što mu se baš hoće već što mu se može: ponude pljušte svakog sata!

03. KAKO ĆE FAMILIJA KRKOBABIĆ MOŽDA ODLUČITI O SUDBINI SBIJE ILI DA STE IKAD ČULI DA OTAC I SIN ZAJEDNO IMAJU ČETIRISTO DVADESET GODINA OD KOJIH SU TRI I PO VEKA U INVALIDSKOJ PENZIJI: Kad govorimo o odlučujućoj ulozi Ivice Dačića (SPS) koji je šef koalicije u kojoj su njegova partija, Jedinstvena Srbija (sa Draganom Markovićem zvanim Palma iz Jagodine) i Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije (PUPS), valja pomenuti da je ništa manje nije značajan Jovan Krkobabić šef PUPS-a, sa svojih pet dragocenih mandata, o kojima, slineći, u dugim noćima razmišljaju Tadić, Nikolić, Koštunica a bogami i Dačić. Krkobabić Sr. koji sa svojih 78 godina (hrvatski: 278) izgleda tako kao da će umreti svakog časa, a umire stalno; bizarna slika da je uz njega sve vreme njegov sin koji je takođe penzioner (142), inače partijski aktivista zadužen za Beograd, stvara ispravnu sliku o Familiji Krkobabić koja sve viši liči na zombie verziju Maratonaca koji trče poslednji krug.

Biografija Krkobabića Sr. je zlatno štivo: rođen je 27. februara 1930. na reci Cetini, u dalmatinskom selu Koljane kod srednjovekovnog manastira Dragovića. Za sebe kaže da je Srbin po nacionalnosti, a da prezime duguje popisu. "Nekad smo živeli kod Skradina, na reci Krki. Tamo su živeli neki Babići, pa kad je vršen popis, napravljena je simbioza dve reči", objašnjava Krkobabić. Kao dečak učestvovao je u Drugom svetskom ratu, ali radije priča o dogodovštinama iz svog detinjstva. Bio je čobanče kad ga je otac poslao u varoš da proda ovce. Kada se u njegovim rukama našla gomila novca, nije mogao da odoli - zaputio se u radnju i kupio svoje prvo odelo. Krkobabić priznaje da od tada datira njegova ljubav prema lepim odelima. "Neko troši na kafane, neko na švalerke, ja, eto, na odela." Naravno, niko mu ne spori da je uvek lepo odeven... Ljubitelj SAO odela, Srbin iz Hrvatske - jedna je od odlučujućih poluga u stvaranju nove srpske Vlade.

Uz podršku Omladine PUPS-a (svi mlađi od 200 godina) možda je trenutak za preokret: robijaški prugasto ili mrtvački sivo - dilema je čitave Srbije. Tko uz sebe bude imao Krkobabić Family - imaće čitavu Srbiju! Zar ovo nije jedna divna, jednostavna, nekomplikovana zemlja?

Serbia do Cetine! Krkobabići Rule
ona sanja da sam oprao ruke,da sam obrijan da sam lep..toplo je na jastuku..u polusnu.mirise na dorucak.prijatan glas iz druge sobe javlja:kazu IDEMO

  • »Machiavelli« je autor ove teme

Postovi: 91

Datum registracije: 15.05.2008

  • Poruku poslati

4

Subota, 14. Juni 2008


AUTORKAMA „PEŠČANIKA” ZABRANJEN ULAZ U GRČKU!

Beogradska ambasada pomenute države, bez obrazloženja, odbila je uredno ispunjen zahtev urednica „Peščanika” za izdavanje standardne turističke vize. Ovo je zanimljiv presedan u trenutku kad ambasada „prijateljske” Grčke u Beogradu gotovo mehanički, bez razmišljanja, izdaje vize desetinama hiljada građana Srbije bez ikakvih problema...

Piše: Petar Luković

Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, autorke radio emisije „Peščanik”, nepoželjne su u Grčkoj: beogradska ambasada pomenute države, bez obrazloženja, odbila je uredno ispunjen zahtev urednica „Peščanika” za izdavanje standardne turističke vize. Ovo je zanimljiv presedan u trenutku kad ambasada „prijateljske” Grčke u Beogradu gotovo mehanički, bez razmišljanja, izdaje vize desetinama hiljada građana Srbije bez ikakvih problema; još je zanimljivija činjenica da Lukićeva i Vukovićeva redovno letuju u Grčkoj poslednjih desetak godina (tri protekle godine u istom mestu, u istoj kući, kod istih grčkih domaćina) i da nikakvih problema sa njihovim grčkim vizama nije bilo u vreme režima Slobodana Miloševića ili režima Vojislava Koštunice, ali da se problem pojavio u času kad se u Srbiji formira „proevropska vlada” o kojoj se u „Peščaniku” vrlo kritički govorilo.

-.-PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ-.-

PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Moralno-politička podobnost „Peščanika”, očigledno, ne zadovoljava visoke kriterijume grčke ambasade, koja je novinarkama svečano vratila predate dokumente uz pečatiranu poruku „Odbija se”, nudeći Svetlani Lukić i Svetlani Vuković šest mogućih razloga ispisanih na formularu gde, valjda, treba prepoznati sebe i zaokružiti broj.







1. Možda nemate pasoš (imaju pasoš, oba pasoša predata sa ostalim dokumentima)

2. Možda nemate odgovarajuću vizu (pa, nemaju vizu, zato i traže vizu)

3. Možda niste dovoljno dobro objasnile zašto idete u Grčku (objašnjenje da idu u selo Vurvuru na poluostrvu Sitonija kod crnokose gospođe Evgenije koja je lično poslala poziv i potvrdu o uplati čitavog aranžmana - očigledno nije dovoljno za grčku ambasadu; Lukićeva i Vukovićeva nisu detaljno objasnile koliko će se dnevno puta kupati u grčkom nacionalnom moru, da li će ležati ili stajati na suncu, gde će se hraniti, a izbegle su da pomenu da li možda nameravaju da pažljivo slušaju grčke radio stanice i tamo započnu serijal „Peščanika” na grčkom jeziku)

4. Možda nemate novca (tradicionalni grčki alibi)

5. Možda ste označeni kao osoba nepoželjna u Grčkoj (čitava Grčka u transu od „Peščanika”)

6. Možda ste na spisku osoba koje su pretnja javnom miru, nacionalnoj sigurnosti i međunarodnim odnosima ili u Grčkoj ili u Srbiji (Ovo izgleda vrlo ubedljivo, sa naglaskom na „Srbiji”: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, po Antoniću, pripadnice ozloglašene verske sekte u Srbiji, istovremeno su opasnost i za bratsku, prijateljsku, pravoslavnu Grčku, koja sa Srbijom deli istu viznu bol)

Grčka ambasada u Beogradu 2008. otišla je korak dalje od austrijske ambasade 2007. godine, kad su, povodom dodele nagrade „Reportera bez granica” u Parlamentu Austrije, službenici na odeljenju viza Svetlani Lukić i Svetlani Vuković velikodušno dali čitava 72 sata da odu do Beča, tamo prime nagradu i vrate se u Srbiju.

Što je sigurno, sigurno!

Srbija se brani u grčkoj ambasadi!

boljanici

Zlatna sredina

(10)

  • »boljanici« je muško

Postovi: 181

Datum registracije: 30.03.2007

  • Poruku poslati

5

Četvrtak, 26. Juni 2008

Postovanje za Petra Lukovica...retko iskren covek.
novipazar.wordpres.com

  • »Machiavelli« je autor ove teme

Postovi: 91

Datum registracije: 15.05.2008

  • Poruku poslati

6

Petak, 27. Juni 2008

DOLE VLADA!

Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!
Piše: Petar Luković (koji će svoje kolumne za „Feral“ objavljivati na web portalu e-novine sve dok „Feral“ ponovno ne počne da izlazi)


024: KAKO JE BORIS TADIĆ POSTAO ČLAN SOCIJALISTIČKE PARTIJE SRBIJE: Nakon 45 dana od već zaboravljenih izbora koji su – seća li se iko – proglašavani historijskim i dramatičnim i prelomnim i odlučujućim u nezadrživom jurišu Srbije ka voljenoj Europskoj Uniji, Rubikova kocka srpske politike konačno je sastavljena po ekskluzivnim partijskim bojama; buduća Vlada Srbije biće hibridni mutant iz polne veze Borisa Tadića (Demokratska stranka) i Ivice Dačića (Socijalistička partija Srbije), specifični oblik vlastodržačkog Frankeštajna koji se hrani lešom Slobodana Miloševića da bi, kao Popaj preko špinata, obezbedio dovoljno proteina za navodno neuzastavljivu ofanzivu ka europskim integracijama. Brak Ivice Dačića i njegove supruge, Borisa Tadića, ne samo da poseduje fino naštimovanu erotsku melodiju neophodne bliskosti, već je – kao u standardnim američkim tv sapunicama – zaštićen bračnim predugovorom: precizno je odmeren prostor za patriotsku švaleraciju Ivice Dačića, koji se bez kondoma može kurvati sa rahmetli Miloševićem i tvrditi da je ulazak u ovu Bračnu Vladu potvrda da je SPS još devedesetih godina bio u pravu kad je insistirao na „evropskom putu“.


Sećamo se, jebiga, tog evropskog puta s početka devedesetih: hrabrih napada s brda crnogorskih rezervista na Dubrovnik, još hrabrijih ali europskih napada na Vukovar, sve dok ne zaliči na Hirošimu; četiri godine opsade Sarajeva, koje je sistematski, precizno, espeesovski dirljivo, granatirano iz dana u dan; seća li se danas iko logora „Omarska“ ili masovnih likvidacija u Prijedoru, koje je SPS Ivice Dačića logistički obezbedio do poslednjeg zaklanog; kako smo u neformalnim pregovorima oko Vlade, gle, odjednom zaboravili granatiranje Zagreba, tko danas pominje Srebrenicu ili klanja na višegradskom mostu ili „Škorpione“, koji su, kao srpska MUP formacija, radili ono što im je iz Beograda naređeno.

Veličanstveni Boki Taki, autor kovanice o pružanju ruke onima sa kojima smo se devedesetih sporili, trenutno nije u mentalnoj mogućnosti da se pedalom sećanja vraća u prošlost; Boki Taki uvek gleda u budućnost – a budućnost su nova radna mesta za članove Glavnog odbora njegove Demokratske stranke, nova radna mesta za članove Upravnog DS odbora, nova radna mesta za već stara radna mesta u Parking servisu, Poslovnom prostoru ili već u nekom od tisuća DS firmi, stvorenih da isisaju državu do poslednjeg nameštenog tendera.

Ako je za taj zadatak potreban Dačić kao bračni partner, imaćemo Dačića!

Znamo mi Ivicu: zadovoljiće se s punim koferčetom para, zadovoljiće se mestom potpredsednika Vlade, uz mesto ministra za unutrašnje poslove; tko će bolje braniti interese korumpiranih nego najkorumpiraniji među njima! U potrazi za pravom slikom izgubljenog identiteta, nesrećna Srbija konačno je našla svoje ogledalo: Ivica Dačić, šef policije!

Boris Tadić je potpisao pristupnicu za SPS onog časa kad je, pun finansijskog razumevanja, pristao da mu Ivica Dačić – od svih, po defaultu, krimogenih SPS figura – postane ne samo vicepremijer nego i ona vrsta Državnog Žandara koja će, tobože, voditi brigu o „organizovanom kriminalu“, kad je čak i budali, uključujući Pahomija, jasno da je ovo veliki dan za svaku lopužu, pedofila ili nosioca koferčeta od 100.000 evra, jer je nebo postalo limit za opštenarodnu mućku s oblicima policijskog populizma.

Ali, Boki Taki je zabavljen težim problemima: koga da postavi za premijera Carskim ukazom, da li nesrećnog Pajtića iz Vojvodine, da li još nesrećnijeg Cvetkovića iz nekakvih finansija, da li najnesrećnijeg među svima nama Vuka Jeremića – nakon čega bi krik „Koštunice, vrati se, sve ti je oprošteno“ imao svaku vrstu duhovnog smisla – taj Boki Taki, koji samo na džepnom kalkulatoru računa koliko je on dobar dnevno, pomenuti Boki Taki nema vremena da se više seća Dačića kojem je već dao prerogative za svaku vrstu uhićenja, pod uslovom da u pitanju nisu članovi Vlade.

Hapsi sve ostale!


021: KAKO SE VEĆ UNAPRED, PRE NEGO ŠTO JE I FORMIRANA, ISPOSTAVILO DA JE OVO JEDNA OD BOLESNIJE GLUPLJIH VLADA:

Svaka Vlada u kojoj su Mlađan Dinkić i Tomica Milosavljević – a nema te Vlade u poslednjih sedam godina u kojoj oni nisu bili – ima večiti problem sa ovom dvojicom žitkolikih gmizavaca sposobnih da sarađuju sa Đinđićem, malo za Živkovićem, do jaja sa Koštunicom, a danas sa Tadićem i Dačićem, cooool, nema frke, sa svima može G17+, mafijaški organizam koji se, kao u onim virusnim SF romanima, uselio u svako telo nesrećnog pacijenta koji je poverovao Mlađanu Dinkiću da ima samo jedan stan i neku siću od evra u banci. Suočeni sa metafizičkim problemom: ili će ostati u vlasti ili će zaglaviti u zatvoru – sredine nema – Dinkić i njegov sluga Milosavljević bez problema su progutali Dačića, Mrkonjića, Obradovića, ministra prosvete Petra Škundrića, jebe se Dinkiću za nauku i prosvetu dok pod svojim skutom drži skijališta, šume, telekomunikacije, banke... možemo da nabrajamo do sutra ili prekosutra ili do iduće godine.

A onda se od mene zahteva da u ime „europskih“ integracija podržim Dinkića i Dačića, da ih tetošim kao braću po ideologiji, zahteva se da budem „pragmatičan“ jer će u protivnom doći zli radikali i vrlo zli Koštunica sa kojim su – sećamo li se? – Dinkić i Milosavljević bez frke sarađivali godinama, nasmejani i veseli, oduševljeni što su sa premijerom radili u dva lukrativna mandata.

I traži se od mene, kao priglupog građanina koji čita „Blic“ i „Blicu“ veruje, da poverujem Bokiju Takiju da zna šta radi; naravno da Boki zna šta radi – ali to nikakve veze nema sa mojim životom; Boki gleda da uposli svoju raju i ni o čemu drugom ne razmišlja, jebe se Bokiju, a naročito Takiju, za Sporazum o pridruživanju i već o nečemu, važno je, misli Boki Taki, da udomimo svoje ljude, posle ćemo da vidimo šta ćemo.

DS uber alles!


081: KAKO JE OPASNO PODRŽAVATI OVAKVU VLADU: Onog političkog časa kad utvrdimo lekciju da je Srpska DS+SPS Vlada, u stvari, interesna organizacija koja ima šarmantan običaj da laže glede bilo čega, naročito spram saradnje s Haškim tribunalom i europskim integracijama za koje ih zabole miloševićevsko prokletstvo – u situaciji smo da se ne čudimo da je buduća predsednica parlamenta, Slavice Đukić-Dejanović, u socijalističkom tremensu, izjavila da se SPS „nikad neće odreći Miloševića“.


Pragamatizam tipa „mi znamo koje je govno SPS, ali to govno moramo da podržimo“, jer alternative nemamo: ako ih ne podržimo – vratiće se Koštunica, doći će radikali, sa njima stižu suše, zemljotresi, poplave, bojkoti, izolacije, inflacija... sva ta priča obrađena je u reklamnim spotovima Bokija Takija u njegovoj nesuvisloj borbi da bude predsednik Srbije; ali, onog časa kad pred sobom imamo Dačića kao ministra policije, poremećenog Škundrića kao ministra prosvete, Mrkonjića kao ministra za infrastrukturu (onaj koji je pre neki dan s naslovne strane „Kurira“ poručivao: „Evropo, jedi govna!“), razularenog Dušana Bajatovića kao ministra energetike i rudarstva... uz tradicionalno bolesnog Vuka Jeremića, kod kojeg diplomatska bolest napreduje, onda nema nijednog razloga da bilo ko unapred abolira/podrži ovakvu frankenštajnovsku Vladu ili Skupštinu na čijem će čelu biti Slavica Đukić-Dejanović, koja 1996, zbog učešća u krađi izbora, mesecima nije smela da izađe na ulicu jer bi je ljudi u rodnom Kragujevcu linčovali.

Danas je sve zaboravljeno; Slavica Đ.D. je super; Krkobabić je super; Palma je super – tko se još seća da je u Skupštini Srbije svojevremeno pozivao na državni udar, pominjući hapšenje demokrata sa kojima je danas u koaliciji; super je Dinkić, kakva bi to Vlada mogla bez njega; super je Tomica Milosavljević, čovek sa pedeset ministarskih mandata u zdravstvu, jebeš što pacijenti nemaju grejanje zimi i hlađenje leti, jebeš što svako mora da u bolnicu nosi svoj jastuk, svoju gazu, svoj lek, svoju wc šolju, važno je da je Tomica rekorder po ministarskom stažu, ima se u G17+, može se, juče voljeni Voja, danas voljeni Boki Taki, nema veze, važno je da imamo Vladu u kojoj će dinkićevci otimati pare, što je, stvarno, slađe od desetina miliona stotina eura koje samo čekaju da budu ubrani?

I nema tog razloga da danas da podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

Baš kao što će Srbija u tom vladinom mandatu nestati u ehu fade away dačićeve tužne melodije o Srbiji koju nitko, čak ni Hrvati, nisu kriminalno mogli da razumeju...

I unapred:

Dole Vlada!

boljanici

Zlatna sredina

(10)

  • »boljanici« je muško

Postovi: 181

Datum registracije: 30.03.2007

  • Poruku poslati

7

Petak, 27. Juni 2008

Dok sam govorio na vreme "Glasajte za Cedu i LDP, niko me nije slusao... E sad uzivajte. :D :D Nisam drzavljanjin ove nesrecnice, pa se smejem i gledam sa strane.
novipazar.wordpres.com

SIDARTHA

Početnik

(10)

Postovi: 49

Datum registracije: 02.07.2008

  • Poruku poslati

8

Ponedjeljak, 07. Juli 2008

...eto, nadjosmo se i u ovakvoj situaciji, gde nam je Ivica Dacic Ministar i to ni manje ni vise nego MUPa, gde nam se i mnogi drugi monstrumi dokopase pozicija sa kojih ce nam lako doci glave a najgore u svemu tome je sto ispada da smo sami krivi za sve to...mi smo ih birali!!!! U gore navedenim postovima ljudi kazu "ne pristajem..." , "ne prihvatam ovu frankenstajnovsku vladu...", ok, ali sta radite, ili jos bolje je pitanje sta radimo da sprecimo da se ona i formira i razvije u cudoviste sa i ne zanam koliko glava, koje preti da nas prozdre i zasiti svoj apetit za vlascu... Da, Pera Lukovic je car sto tako otvoreno govori i da, obe Cece su super sto rade na Pesaniku ali sta svi mi drugi koji im aplaudiramo, radimo da sprecimo i pomognemo ovim ljudima u toj nekakvoj borbi protiv svega ovog sto nam se servira...dosta smo "zaba progutali", dosta je smrada proslo kroz nase nozdrve a nikako da tome stanemo na put....zato vas pitam, sve vas koji se protivite ovom monstrumu od vlade, sta ce te da uradite da zaustavite "TO"??!!
ISKRENO SE NADAM DA CEMO SE VRLO BRZO KONSOLIDOVATI I IZBORITI ZA SVOJA PRAVA...

Tashke

Veteran

(12)

  • »Tashke« je muško

Postovi: 3.406

Datum registracije: 04.01.2005

Lokacija: Beograd-Novi PAzar

  • Poruku poslati

9

Petak, 18. Juli 2008

Petar Luković
Srbija u Končarevu!



0517 ILI KAKO JE BORIS TADIĆ PLEMENITO RAZUMEO FOLKLORNU ŽICU VOJISLAVA KOŠTUNICE: Pomešaj ove noći crnu i zlatnu/ Po mojoj koži slikaj kao po platnu/ Diraj me usnama po telu i vratu/Pa onda stavi me u ram/ Da znam da tebi pripadam

Ideološka dilema Demokratske stranke: tko će biti na čelu Političkog saveta nakon objavljene ljubavne veze sa socijalistima - da li mladoliki marksista Dragoljub Mićunović ili hegelovska (m)učenica Seka Aleksić naoružana ničeovskim stihovima u grudnoj rimi gde sve drhti od golog nihilizma, rešena je onog dana kad se formirala najnovija Vlada Srbije, ali ne u Beogradu, već u selu called Končarevo, negde-u-pizdi-materini-a-tako-blizu-Jagodine, gde se tokom celodnevnog zabavno-muzičko-praseće-sportskog programa okupio Cream Of The Ice Cream ovdašnjih političkih mešetara, presrećnih što su pomogli formiranju "proeuropske vlade", na čelu sa ministrom policije, Ivicom Dačićem, koji je, gle, najvažniji u seriji štancovanih a uniformisanih potpredsednika Vlade.

Prisustvo sisate folk umetnice, Seke Aleksić, koja je na fudbalskom stadionu pred deset tisuća pomahnitalih domorodaca objasnila potrebu Srbije da Evropi, kao ličnu žrtvu, podari dve tone sopstvenih nesilikonskih grudi - u posebnu vrstu metodološke ekstaze bacilo je Borisa Tadića koji se u Končarevu, vaistinu, osećao kao da se preziva Staljin koji posećuje kolhoze, tapše decu po glavi, ljubi se sa lokalnim stanovništvom i, uopšte, u košulji sa kratkim rukavima, kao da je na izletu a jeste, pokušava da se predstavi kao Vladar Kojeg Narod Voli.

Činjenicu da je čitav Cirkus u Končarevu organizovao niko drugi nego Dragan Marković Palma - nekadašnji najbolji Arkanov sluga, besprekorni član Ražnatovićeve stranke, već godinama kao gradonačelnik vlasnik Jagodine i života svih njenih stanovnika - Boris Tadić nije razumeo kao problem već kao pohvalu sebi: ako je njegov prijatelj Palma u stanju da u Jagodinu dovede dvanaest ambasadora i Seku Aleksić, a da istovremeno, arkanovski tolerantno, podrži Vladu Srbije, onda je Palma srpski uzor.

Ne mora Dragan M. Palma da zna tko je Beethoven; još manje tko je Chopin ili Mozart; dovoljno je da se Palma zaljubio u Borisa, Borisa upoznao sa Sekom Aleksić, Seka Aleksić podržala Vladu, tko se još seća Mićunovića kao predsednika Političkog saveta?

A umeo je Boris Tadić da se smeje Vojislavu Koštunici, koji je ispred Skupštine organizovao koncert Cece Ražnatović; znala je Demokratska stranka da se podsmeva folklornim DSS implantima, da tvrdi da nikad, nikad, nikad, a posebice never ne bi ništa slično učinila. Ali, jebiga, kako da Boki Taki odbije Palmu kad ga ovaj pogleda svojim tečnim pogledom koji podseća na Waterpark ili na Zoološki vrt?

Da li biste odbili tužnog gorilu? Usamljenog nilskog konja? Bika Koji Sedi? Apsolutno ne. Demokratska stranka iskonski ali životinjski sledi svoje jagodinske prioritete.

0643 ILI KAKO SU AMBASADORI ZAVOLELI KICKBOX:
Umetnik u ljubavi/ Ako si onda mi se javi/ Da po meni slikas ti/ Pejsaže golim rukama

Kod Palme nema iznenađenja: već godinama, šta god ta Tropska Biljka Od Čoveka da organizuje, uvek je sve isto; krkanluk, pečenje različitog organskog porekla, vino, rakija, Seka Aleksić, Ceca Ražnatović, Aca Lukas, a na kraju, kao šlag, šorka u obliku kickboxa, discipline koja je Jagodinu proslavila u krvavim prostorima najimbecilnijih sportova, valjda u slavu rahmetli Arkana koji je voleo kickbox na terenu, naročito kad su Muslimani u pitanju, malo nožem, malo nogom, malo bajonetom, malo metkom u glavu, sve po pravilima paravojnog sporta koji iziskuje maštu u likvidaciji.

Bolesni fenomen da se Palmina ekipa zove "Tigrovi" naravno da nije zazvučala neobično Predsedniku Borisu Putinu zvanom Tadić; Boki Taki, još u vaskolikom transu što mu je uspelo da postane socijalista a da pri tom ostane predsednik Demokratske stranke i, povrh svega, predsednik ove sulude Države, nije uspeo da poveže Arkana i "Tigrove", što bi ih, majke ti, povezivao u času kad je sasvim svejedno šta je tko radio u prošlosti kad je čas da se svi zagrlimo, pomirimo, petingom obljubimo, oralno ispraznimo i jezikom ljubavi ispišemo novu, zlatnu stranicu nazi-pomirenja u zemlji koja je večito bila žrtva, uvek mučena i ubijena, jer takvi smo mi Srbi, večito smetnja čitavom svetu jer smo hrabri, dostojanstveni, željni slobode, nadnaravno inteligentni, kosmički tolerantni, reklamno gostoljubivi a posebice intiutivni kad valja glasati, prekjuče za Miloševića, juče za Koštunicu, danas za Tadića, kao da ste svojevremeno glasali za Zoricu Brunclik, pa za Cecu, a danas za Seku Aleksić.
Stavi me u ram, molim te!

A tek je posebna priča o ambasadorima ili diplomatama iz ambasada koji su u Jagodini gledali kickbox, treptali nad svakom neiznuđenom sisom Seke Aleksić ili forhend butkicom iz furune Dragana Markovića Palme; njihovo predavanje jagodinskim strastima, svejedno da li je u pitanju salata od paprika ili udarac nogom u glavu, poslednji je dokaz teze kako je budale lako kupiti.

Palma se u tome specijalizovao: više ga niko ne pita za Beethovena, slučajno su mu rekli da je odavno umro, baš kao i Mozart, šteta, a taman je hteo da ih pozove na Jagodinski Vašar gde im je i mesto, zajedno sa ambasadorima svih tih država koje kao pokošene padaju pred Palmom, baš kao nemački ambasador koji s ponosom izjavljuje da mu je ovo prvi put da gleda kickbox, da, vrlo mu se dopalo, i, da, hrana je bila savršena, ljudi ljubazni, Seka Aleksić senzacionalna, daćemo joj vizu na deset, dvadeset godina, Seka je pravi simbol Srbije, Tadić je ruku u vatru stavio za Seku, Nemačka voli Seku, ich lieben dich, Seka uber alles!

0889 ILI KAKO SRBIJA IZGLEDA POSLE PORCIJE KICKBOXA: Ne moras da budeš lep/Da bi za mene bio pravi/Ne moras da budeš moj/ Svejedno bih te ukrala

Onog dana, dok je Boris Tadić u Končarevu razmišljao o Sporazumu glede Pomirenja sa Sekom Aleksić, u Beogradu je, tvrde, formirana Nova Vlada na čijem je čelu, vredi još jednom proveriti, netko tko se, valjda, zove Mirko Cvetković a predstavlja se kao kurir Borisa Tadića. Ništa zanimljivo, really: pored mafijaške skupine G17+ koja je preuzela sve lukrativne kabinete, vredno je pomenuti da je novi Šef Policije, drug Ivica Dačić ,od svih kabineta u Vladi Srbije upravo odabrao kabinet u kojem je nekad radio - Zoran Đinđić.

Naravno da je ovo poruka u stilu Seke Aleksić i uz dozvolu Borisa Tadića: svi nam oni poručuju da pomešamo crno i zlatno, da se pomirimo dok nas ne stave u ram; lako je zamisliti Dačića u Đinđićevoj fotelji kako širi ruke i kaže "konačno", lako je zamisliti Palmu koji u Vladu Srbije ulazi kao Cezar, lako je zamisliti Borisa Tadića koji već sad planira kako da se oduži Slobodanu Miloševiću.

Fuck it, ipak smo svi pomalo socijalisti! Naročito kad kod Palme prođemo malu školu kickbox demokratije!

Zato, tek da podsetim: Dole Vlada!

Forever & Ever!

PS: Za razliku od Borisa Tadića koji ne može bez Seke Aleksić ili Kikija iz Pilota ili Bajage sa splavova ili narodnjačkog songwritera Mlađana Dinkića koji javno laže da mu pesme pevaju Bryan Adams i Kylie Minogue (na hrvatskom: Dinkić je lažov), autor ovog teksta tokom pisanja slušao je sledeće antivladine bendove: The A.K.A.S (Are Everywhere), The Courteeners, The Gutter Twins, Blood Red Shoes, Sparks, The Black Ghosts, Cazals, Elliot Minor, Vancougar, Islands, James, The Black Angels i različite albume grupe Black Rebel Motorcycle Club, uz posebnu zahvalnost bendovima Beggars i Black Heart Burns.

PPS. Svi citirani stihovi iz numeroloških kategorija pripadaju budućoj predsednici Političkog saveta DS, Seki Aleksić (o) (o)
Jednom odlazi svako,putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze,ja cu se vratiti...

Tashke

Veteran

(12)

  • »Tashke« je muško

Postovi: 3.406

Datum registracije: 04.01.2005

Lokacija: Beograd-Novi PAzar

  • Poruku poslati

10

Subota, 16. August 2008

Da se ne zaboravi: Kako je ubijano Sarajevo

Pre sedam i po godina (nedeljnik „Reporter”, 31.01. 2001), u svojoj kolumni „Off line”, Petar Luković pisao je o tragičnoj sudbini Mladena Vuksanovića, autora dnevnika sa Pala u najstrašnijem periodu 1992. godine. Napokon, posle toliko vremena, na našem e-portalu možete čitati Vuksanovićeve beleške, kao još jedan dokaz za optužbe protiv Radovana Karadžića. Ovaj tekst samo je mali uvod u jednu od najstrašnijih priča o srpskom fašizmu.

Kakve veze imaju baštovanstvo i ratni zločini? Ne znam, možda mi se učinilo da nekakva tajna veza ipak postoji kad sam u „Glasu", ovih dana, pročitao izjavu dr Borisava Jovića, nekadašnjeg predsednika (poluzaklanog) Predsedništva rahmetli SFRJ; odgovarajući na nadahnuto novinarsko pitanje („kako provodite penzionerske dane"), naš nekadašnji predsednik objasnio je da se u svom rodnom selu (Nikšić se zove, blizu Kragujevca) bavi „baštovanstvom, voćarstvom i vinogradarstvom". Dodao je još: da se rekreira i da šeta u prirodi.

Zbog čega me je ta idilična slika (Borisav šeta Šumadijom; srpska zemlja i srpsko nebo ispod i iznad njega) podsetila na tragičnu sudbinu čoveka koji se zvao Mladen Vuksanović - mentalna je zagonetka u čijim su smrtonosnim nitima, imam čudan feeling, Borisav i Mladen, ne poznajući jedan drugog, delili zajednički prostor i vreme, Borisav - kao patriota i Mladen kao izdajnik.

Da utvrdimo činjenice: Mladen Vuksanović, nekadašnji novinar Televizije Sarajevo, po ocu Srbin, po majci Hrvat, rođen na Palama gde je još sedamdesetih godina sagradio kuću (četnički: ognjište), morao je da napusti Pale 15. jula 1992, nekoliko meseci nakon početka rata u Bosni. Kao izbeglica, noćni čuvar, umro je u Istri pre nekoliko godina. Od petog aprila do već pomenutog petnaestog jula 1992, Vuksanović je - boraveći u fašističkom okruženju nacionalističke srpske falange - vodio svoj dnevnik (knjiga „Pale" objavljena je 1996. u Zagrebu; izdavač „Duriex"); autor objašnjava: „Dnevnik je pisan u stalnom grču i strahu da ga ne pronađu prilikom pretresa kuće i, sakriven u prtljagu dok sam na putu od Pala do mađarske granice prošao osam kontrola, prenesen do Rijeke".

11. april: „Naveče dolazi poznanik, režiser Miodrag Tarana, sa srpske RTV koja treba da proradi na Palama. Dugi razgovor s njim ruši i ono malo nade u spokoj. Ne pijem ništa, on pije konjak. Sa svakom čašicom u ruci u njemu raste gnjev protiv mene i ‘Turaka' koje treba istrijebiti. Vadi pištolj iz opasača i prijeti mi što neću da radim za njih (...) Miodrag mi sve agresivnije prigovara da nisam pravi pripadnik ‘njihovog naroda', da ne činim ništa za njega, da sam izdajica (...) Miodrag ponavlja da je ‘pravi četnik', da na Jahorini na hiljade ‘srpskih gardista' ali i arkanovaca, samo čekaju znak na koji će da se sruče na Sarajevo. Cijelo vrijeme mi sadistički objašnjava kako ubiti čovjeka predstavlja seksualno uzbuđenje."

15. april: „TV Dnevnik postaje najgledaniji horor-film. To jeste njegova moć i magija. Sve zlo proteklog dana na cijelom prostoru Republike koncentriše se i zgušnjava u 60 minuta i pola kvadratnog metra ekrana. To kod ljudi izaziva efekt eksplozije u zatvorenom prostoru. Mislim da će mnogo više, pogotovo starih ljudi, umrijeti od televizije nego što će ih poginuti od metka..."

20. april: „Do prije par dana Palama je išao automobil s jakim zvučnicima, puštajući srpske narodne pjesme, posebno one uz pratnju gusala. Taj isti auto sada prolazi ulicama i poziva Paljane da daju krv za ranjene ‘heroje s Trebevića'. Ima li i krv nacionalnost?"

19. maj: „Lideri Srba predlažu da se Sarajevo 24 sata proglasi otvorenim gradom, da ljudi s najnužnijim stvarima pobjegnu iz njega. To i jeste njihov cilj: isprazniti grad, razoriti ga do temelja, nemilosrdno pobiti sve branioce, i onda te ruševine naseliti svojim ljudima, dati im u zadatak da ga u narednih 20 godina obnove. Sve to onda slaviti kao veliku nacionalnu pobedu."

24. maj: „Supruga gleda na ekranu Srpske televizije novog komandanta, generala Mladića, kojeg su postavili umesto generala Kukanjca. U Hrvatskoj su ga zvali ‘krvnik iz Knina'. Stoji na brdu više Sarajeva, zadrigao od dobre hrane i kaže: ‘Mogu ga sravniti sa zemljom'. Supruga, užasnuta, kaže da je Kukanjac u odnosu na njega malo dijete."

11. jun: „Jutros je na kapiji paljanske pilane osvanuo natpis: ‘Zabranjen ulaz svim NESRBIMA'. Još jedan korak prema čistom fašizmu..."

13. jun: „Psihijatar (Karadžić) i njegovi vampiri nastavljaju i vode kolo smrti. Pripada im ‘čast' da su u historiji čovečanstva stvorili najveći konclogor - Sarajevo. Uvjeren sam da će ljudi Sarajeva izdržati sve njihove pokuse. Ako ikada dođe do suđenja ovim ratnim zločincima, bit ću svjedok sa Pala, ovog ‘srca tame'..."

(...)

Knjiga „Pale", razume se, nije objavljena u Srbiji; nema nade da će uskoro biti objavljena, jer u zemlji u kojoj je njen novi predsednik (Voja/Sloba) lični prijatelj Psihijatra S Pala - ratni zločini se ne priznaju. Ostaju baštovansko-novinarski zapisi o Borisavu Joviću koji je - gle! - baš te 1992. bio u punoj političkoj formi i, sasvim svejedno je li Borisav na tajnoj listi Haškog tribunala ili nije, verovatno da nije, kako može Baštovan da bude Zločinac, ali sudbina i reči Mladena Vuksanovića pratiće ga negde u budućim, kosmičkim životima, znam, sigurno.

Đaci u našim školama neće kao obaveznu lektiru čitati Vuksanovićevu knjigu; niko se još nije setio da na srpski prevede knjigu Peter Maassa „Ljubi bližnjeg svog", najstrašnije svedočanstvo o ratovima u kojima Srbija - pogodili ste - nije učestvovala. Možda će đaci - ko zna - čitati Jovićeve šumadijske memoare; možda će i Voja/Sloba napisati svoje DSS-uspomene s erotskom konotacijom; sigurno ćemo forever čitati Dobricu The Fathera Ćosića i njegove nepismene rečenice; kandiduje se i Antonije Isaković, svi su u igri, baš kao pre devet godina kad su izjavljivali (svi zajedno i svi pojedinačno) da je Pale - centar Planete i suština srpskog Bića.

Danas, kad Hag kuca na naša vrata - baštovanstvo izgleda kao sigurna, promućurna profesija. Pitajte dr Jovića. On nije zločinac.

(31. januar 2001)
Jednom odlazi svako,putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze,ja cu se vratiti...

Jasmin

Zlatna sredina

(10)

Postovi: 383

Datum registracije: 02.01.2003

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

11

Petak, 05. Septembar 2008

Svejedno da li komentare slušamo na srpskom RTS-u ili na srpskom Eurosportu, od srboidne logike nema zaštite: Srbin Đoković je opet pobedio; Srpkinja Ana Ivanović senzacionalno izgubila, dešava se, eto, i Srpkinjama da budu poražene; Srpkinja Jelena na jedvite jade u sledećem kolu, zar, jebi ga, ima nekakvog drugog tenisa koji nije srpski?

Piše: Petar Luković

Zamislimo ovakvo suludo sročenu vest: „Predsednik Srbije, Srbin Boris Tadić, danas je razgovarao sa premijerom Vlade Srbije, Srbinom Mirkom Cvetkovićem o problemima srpske privrede. Razgovoru je prisustvovao i u razgovoru učestvovao Srbin Mlađan Dinkić“. Očigledni višak prideva 'srpski' ovde je izveden kao vrsta zajebancije, ali u stvarnom, naročito u televizijskom životu, nismo daleko od bolesne činjenice da je srpstvo, svedeno na etničku jedinku, postalo merna jedinica patriotizma.

Gledate, recimo, ovogodišnji US Open ili već bilo koji teniski turnir na kojem učestvuju Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Đoković: svaka druga reč komentatora sadrži nešto „srpsko“, ili „servira Srpkinja“ ili „uzvraća Srpkinja“ ili „divan udarac Srbina“ ili „Srbin zna šta radi“ ili „Srpkinja uspešna“ ili „Srbin pobeđuje“ ili „Srpkinja najbolja“ ili „Srpkinja izgubila“... sve se ori od Srba i Srpkinja, kao da niko od nas nema pojma da je Ana Ivanović – Srpkinja, da je Jelena Janković – Srpkinja, da je Novak Đoković – provereno dobar Srbin, pa komentatori moraju na tu činjenicu da nas podsećaju i upozoravaju svakih deset sekundi.

Koliko god nekom ovakva vrsta srbovanja izgledala onanistički prirodna, ona je po formi i suštini napadna i uvredljiva zbog patološke potrebe da se pojedinac po svaku cenu gurne u kolektivno nacionalno krilo; kako objasniti budali od TV komentatora – kad igra Ivanovićeva, ne igra Srbija, nije tenis timski, kolektivno-populistički sport, tenis igra samo Ana Ivanović, svojim imenom i prezimenom, nije žena prijavljena na US Openu pod imenom „Srpkinja Ana“ pa da se ova nakaradna kovanica spočitava dok gledalac ne poludi i totalno srbne.

Svejedno da li komentare slušamo na srpskom RTS-u ili na srpskom Eurosportu, od srboidne logike nema zaštite: Srbin Đoković je opet pobedio; Srpkinja Ana Ivanović senzacionalno izgubila, dešava se, eto, i Srpkinjama da budu poražene; Srpkinja Jelena na jedvite jade u sledećem kolu, Svi Srbi Sveta – obaveštavaju nas teniski komentatori i vrli nacionalni TV radnici Višković i Bošković – obožavaju srpski tenis, zar, jebi ga, ima nekakvog drugog tenisa koji nije srpski?

I uvek isto - Srbin i Srpkinja kad pobeđuju, kad uzimaju medalje, kad su nenadjebivi i najjači, deo su svih nas, naročito onih koji za tenis nisu čuli; ali kad stignemo do nekog zločina, masakra, genocida ili masovnog klanja, prefiks „srpski“ naglo iščezava, nema nigde ushićenog TV komentatora da sa suđenja u Hagu javi kako je „Srbin zaklao bekhendom“ ili da je „Srbin priznao“ ili kako je „Srbin kriv“.

Zato nevini Srbi ništa ne priznaju sem da su po genetskoj vokaciji teniseri: zar fucking good ne zvuči „Svi smo mi Ana Ivanović!“. Definitivno bolje od poruke: „Svi smo Jovan Krkobabić“
ona sanja da sam oprao ruke,da sam obrijan da sam lep..toplo je na jastuku..u polusnu.mirise na dorucak.prijatan glas iz druge sobe javlja:kazu IDEMO

Phikret

Profesionalac

(10)

  • »Phikret« je muško

Postovi: 1.033

Datum registracije: 27.07.2002

Lokacija: http://www.ph-code.com, Treći kamen od Sunca

  • Poruku poslati

12

Petak, 05. Septembar 2008

Dok totalno ne srbne :). Kakav izraz :) (o)





@ef

Majstor

(22)

  • »@ef« je muško

Postovi: 1.842

Datum registracije: 11.02.2004

Lokacija: Sandzak, Novi Pazar

  • Poruku poslati

13

Ponedjeljak, 08. Septembar 2008

Junaci našeg doba (1): Tomislav Nikolić

Objavljeno: Pon, 08. 09. 2008. 14:52

VOJVODA REFORMATOR

Teško je zameniti Šešelja i ja se time ni ne zanosim. Ograničeno liderstvo postoji u svakoj stranci. U stranci je kao i u preduzećima - ko ima odgovornost ima i ovlašćenja. SRS nije bila liderska, iako samo nju za to optužuju, jer je jedina imala zamenika predsednika. U svakoj drugoj stranci predsednik može svakoga da smeni, a u našoj ne može nikoga. To može samo Centralna otadžbinska uprava, a zamenika predsednika ne može ni ona, već samo kongres. To je znak da je Šešelj dozvolio da pored njega bude neko ko mu je ravnopravan.... Tako je pre desetak godina govorio Tomislav Nikolić kojem danas prodržavni mediji tepaju komplimentima da je “pravi reformator proevropskog usmerenja”

Piše: Petar Luković

Ostavka Tomislava Nikolića umalo se u proteklih 48 sati nije pretvorila u opštenacionalnu srpsku žalost: tugovanje zbog odlaska Nikolića sa mesta Šešeljevog zamenika poseduje sve elemente tihovanja - zabrinutost, laku jezu, uznemirenje, brigu, iskonsku tugu, blagi očaj, galopirajuću depresiju. Među prvima je svoj defetizam formatirala Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe Demokratske stranke u Skupštini Srbije, koja je objasnila da ostavku razume kao “Nikolićevu istinsku nameru da reformiše SRS i omogući srpskom društvu da krene putem evropskih integracija”. Iz ove rečenice bivše matičarke moglo bi se, recimo, shvatiti da je Tomislav Nikolić negde u rangu reformatora Martina Lutera - bez Tomislava na čelu SRS, cedi se iz Nadinih verbalnih poskočica, put u Evropu biće mnogo teži i strašniji. Falila je samo Nadina ledena poenta: poziv Nikoliću da sa takvim reformatorskim sposobnostima i proevropskim vizijama odmah postane funkcioner Demokratske stranke!

Sledeći na listi ožalošćenih jeste Vladimir Goati, direktor nečega što se zove “Transparentnost Srbija”; prema izjavi duboko neraspoloženog Goatija, ostavka Tomislava Nikolića “nije dobra za Srbiju jer je Nikolić pokušao da napravi zaokret i deradikalizuje stranku u skladu sa poretkom koji je uspostavljen posle demokratskih promena 2000. godine”. Goati ili nije živeo u Srbiji poslednjih osam godina ili je dobio amneziju kad je čuo za Nikolićevu ostavku; taj isti Nikolić o kojem on govori kao da je reč o muškoj Majci Terezi, izjavljivao je sledeće:

O Borisu Tadiću: “Boris Tadić jeste ustaša i šta sad. A zar govor mržnje nije ako neko kaže da su radikali upropastili državu, uveli državu u rat, osiromašili sve stanovnike Srbije....”

O Zoranu Đinđiću (1): “Ako vidite Zorana Đinđića recite mu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom”.

O Zoranu Đinđiću (2): “Što me pitaju ko je bio Đinđić? Njegova smrt jeste morbidna i tragična, ali šta je čovek koji se družio sa svim kriminalcima. Pogledajte ankete, trpaju ga na treće, četvrto mesto Srba svih vremena. To neću da trpim...”

O Vojislavu Šešelju: "Šešelj je najveći intelektualac koga sam sreo u životu. On mi je rekao i ne stidim se da to kažem koje knjige prvo moram da pročitam ako mislim da budem uspešan političar. Poslušao sam ga. Mnogo sam učio i naučio."

O Republici Srpskoj: "Proces pripajanja Republike Srpske Srbiji je nezaustavljiv".

O Vuku Draškoviću u Skupštini Srbije: “Eto kakvo ste govno izabrali za ministra”.

O svom obrazovanju: “Nisam završio fakultet, jer nije valjao Zakon o Univerzitetu”.

O ceni hleba: “Kad vladu većinski budu sačinjavali radikali, cena hleba će biti tri dinara. Bez obzira na to, kad budem izabran, neću se smiriti dok cena hleba ne bude tri dinara. Jer, svi kažu da je to realna cena”.

Pomenuti Nikolić - tek da podsetimo - u bezbroj navrata izjavljivao je da mu nije žao ubijenog Slavka Ćuruvije, glavnog urednika “Dnevnog telegrafa” ubijenog aprila 1999. usred Beograda; u času kad je u proleće 2007. izabran za predsednika Skupštine Srbije (gde se zadržao čitavih 72 sata) rekao je da mu je žao što “Srbija nije ruska gubernija” i dodao “Bog je stvorio svet za sedam dana, a ja sam ga uzdrmao za dva”; uoči predsedničkih izbora januara 2008. obećavao da će preispitati presudu Legiji zbog ubistva Zorana Đinđića... i tako u nedogled - gotovo dve decenije Srbija je živela sa ludačkim, ekstremističkim, fašističkim i primitivnim izjavama Tomislava Nikolića, koji je sve vreme bio dobar partijski vojnik ali i poslušnik Vojislava Šešelja.

Šta je, setimo se, Boris Tadić poručivao u svojoj predizbornoj kampanji: da će, ako - daleko bilo - Nikolić pobedi, Srbiju čekati izolacija, rat, nemaština, sve vrste katastrofa; kako se desilo da samo nekoliko meseci nakon ovakvih najcrnjih vizija isti taj Nikolić, iz redova iste Demokratske stranke bude proglašen za “reformatora” za kojim treba da tuguje vascela Srbija?

Ta vrsta opšte pacifikacije u kojoj više nije važno da li si radikal, koštunjavi, socijalista, dinkićevac ili demokrata, gde se preko noći sve zaboravlja, sve oprašta, kao da nikad ničega nije bilo - najvidljivija je na primeru antologijskih “analitičara” koji se ovih dana, upravo glede Nikolićeve ostavke, ne skidaju sa televizijskih ekrana, svejedno da li se zovu Milan Nikolić-Liht, Dejan Vuk Stanković, Slobodan Antonić ili legendarni Đorđe Vukadinović.

Ovaj potonji je u nedelju uveče dočekao zvezdane trenutke svoje karijere: TV B92, po kojoj je godinama povraćao, koristeći B92 kao sinonime za “sluganjstvo” i “izdaju”, ekskluzivno je, čak iz Novog Sada, u program uključila maestra Vukadinovića da plebsu objasi kakve su strašne posledice Nikolićeve ostavke. Gospodin Vukadinović - kako mu tepa TV B92 - tako je prešao Rubikon: sad smo svi reformatori jer svi radimo za zajedničku stvar.

Za Borisa! Za Partiju! Za reformatora Tomu!

Fali samo parola “Svi smo mi Tomislav Nikolić”, ali budimo strpljivi: čim uskoro TV B92 angažuje Vukadinovića za voditelja, san će postati java.
Relax, take it easy, for there is nothing that we can do.

ivkee

Početnik

(10)

Postovi: 4

Datum registracije: 15.09.2008

Lokacija: muški

  • Poruku poslati

14

Ponedjeljak, 29. Septembar 2008

Citirano

Orginalno od Jasmin
Svejedno da li komentare slušamo na srpskom RTS-u ili na srpskom Eurosportu, od srboidne logike nema zaštite: Srbin Đoković je opet pobedio; Srpkinja Ana Ivanović senzacionalno izgubila, dešava se, eto, i Srpkinjama da budu poražene; Srpkinja Jelena na jedvite jade u sledećem kolu, zar, jebi ga, ima nekakvog drugog tenisa koji nije srpski?

Piše: Petar Luković

Zamislimo ovakvo suludo sročenu vest: „Predsednik Srbije, Srbin Boris Tadić, danas je razgovarao sa premijerom Vlade Srbije, Srbinom Mirkom Cvetkovićem o problemima srpske privrede. Razgovoru je prisustvovao i u razgovoru učestvovao Srbin Mlađan Dinkić“. Očigledni višak prideva 'srpski' ovde je izveden kao vrsta zajebancije, ali u stvarnom, naročito u televizijskom životu, nismo daleko od bolesne činjenice da je srpstvo, svedeno na etničku jedinku, postalo merna jedinica patriotizma.

Gledate, recimo, ovogodišnji US Open ili već bilo koji teniski turnir na kojem učestvuju Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Đoković: svaka druga reč komentatora sadrži nešto „srpsko“, ili „servira Srpkinja“ ili „uzvraća Srpkinja“ ili „divan udarac Srbina“ ili „Srbin zna šta radi“ ili „Srpkinja uspešna“ ili „Srbin pobeđuje“ ili „Srpkinja najbolja“ ili „Srpkinja izgubila“... sve se ori od Srba i Srpkinja, kao da niko od nas nema pojma da je Ana Ivanović – Srpkinja, da je Jelena Janković – Srpkinja, da je Novak Đoković – provereno dobar Srbin, pa komentatori moraju na tu činjenicu da nas podsećaju i upozoravaju svakih deset sekundi.

Koliko god nekom ovakva vrsta srbovanja izgledala onanistički prirodna, ona je po formi i suštini napadna i uvredljiva zbog patološke potrebe da se pojedinac po svaku cenu gurne u kolektivno nacionalno krilo; kako objasniti budali od TV komentatora – kad igra Ivanovićeva, ne igra Srbija, nije tenis timski, kolektivno-populistički sport, tenis igra samo Ana Ivanović, svojim imenom i prezimenom, nije žena prijavljena na US Openu pod imenom „Srpkinja Ana“ pa da se ova nakaradna kovanica spočitava dok gledalac ne poludi i totalno srbne.

Svejedno da li komentare slušamo na srpskom RTS-u ili na srpskom Eurosportu, od srboidne logike nema zaštite: Srbin Đoković je opet pobedio; Srpkinja Ana Ivanović senzacionalno izgubila, dešava se, eto, i Srpkinjama da budu poražene; Srpkinja Jelena na jedvite jade u sledećem kolu, Svi Srbi Sveta – obaveštavaju nas teniski komentatori i vrli nacionalni TV radnici Višković i Bošković – obožavaju srpski tenis, zar, jebi ga, ima nekakvog drugog tenisa koji nije srpski?

I uvek isto - Srbin i Srpkinja kad pobeđuju, kad uzimaju medalje, kad su nenadjebivi i najjači, deo su svih nas, naročito onih koji za tenis nisu čuli; ali kad stignemo do nekog zločina, masakra, genocida ili masovnog klanja, prefiks „srpski“ naglo iščezava, nema nigde ushićenog TV komentatora da sa suđenja u Hagu javi kako je „Srbin zaklao bekhendom“ ili da je „Srbin priznao“ ili kako je „Srbin kriv“.

Zato nevini Srbi ništa ne priznaju sem da su po genetskoj vokaciji teniseri: zar fucking good ne zvuči „Svi smo mi Ana Ivanović!“. Definitivno bolje od poruke: „Svi smo Jovan Krkobabić“


Видиш нисам приметио досад то, али могуће је. На неком следећем мечу обратићу пажњу. А теби то изгледа баш пара уши? Зар не треба да ти буде драго? :) Замисли кад си то слушао да је играла нека Муслиманка па да коментатор каже Српкиња Муслиманске вероисповести ;) Како би тек онда реаговао :)


Овај други део је већ озбиљан . И ја сам за то да се о свим немилим догађајима више говори, јер без тога нема помирења. Ти помињеш само Сребреницу, а зашто ниси написао " злочиние у Сребрници и Кравицама не помињу ". Да ли је ико од вас споменуо да је било злочина са обе стране и да покуша да говори и о једним и другим? Јел треба да те подсетим и кад се који десио? Или хоћеш да ти пишем о почетку свих недаћа на овим просторима?
1941 гатачки Муслимани нису могли ни да сачекају капитулацију Краљевине СХС, а повадили су ножеве и почели са клањем. Али исто тако немој мислити да нисам чуо за злочине четника У Фочи и Горажду.

Tashke

Veteran

(12)

  • »Tashke« je muško

Postovi: 3.406

Datum registracije: 04.01.2005

Lokacija: Beograd-Novi PAzar

  • Poruku poslati

15

Petak, 17. Oktobar 2008

Petar Luković
Pedala u glavi



U okviru Plana o pomirenju, DS preporučuje građanima da kupe bicikl: okretanje pedala nije samo fizička nego i politička aktivnost. Ko okreće, impotencija ga neće; ko vrti, ne boji se smrti; ko ubrza, Tadić mu je muza; ko krene da pita, ostaće bez mita.

Piše: Petar Luković (u ulozi Borisa Tadića)

Efikasnost, dinamika, pragmatizam - motori su današnje Demokratske stranke, večno u potrazi za brzinom; svejedno da li hitamo ka Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, Međunarodnom sudu pravde ili Crnoj Gori, važno je okretati pedale, ako stanemo, propali smo! Nemamo odavno vremena da se bavimo prošlošću; prošlost je onoliko mrtva koliko joj mi dopustimo da bude ukopana; što se manje bavimo onim što je bilo, veća je mogućnost da pedale brže okrećemo; svako podsećanje na tu „prošlost" isto je što i poturanje klipova kukuruza u biciklističke točkove budućnosti; zato, zbog toga, a upravo iz tog razloga, predlažemo ovakvu sažetu, efikasnu, dinamičnu, lančanu, pedalastu Deklaraciju o pomirenju: nema više vremena za razmišljanje!

1. Svaki član Demokratske stranke ima pravo da se oseća socijalistom i da bude član SPS, što će se smatrati dopunskim radom radi opšte blagodeti. Demokratska stranka, kao stranka otvorenog tipa, prima u svoje redove ne samo one koji se osećaju demokratama-socijalistima već i one koji smatraju da su demokrate-radikali, demokrate-napredni radikali, demokrate-narodni radnici ili demokrate-modifikovane G17 soje. Ukratko, svaki socijalista je predodređen da bude demokrata; svaki demokrata je u biciklističkoj obavezi da bude socijalista.

2. Pomirenje između tobož različitih ideoloških grupa, Demokratska stranka posmatra kao neminovni proces akceleracije; prošlo je vreme kad smo se delili po uverenjima, danas je trenutak kad nas spajaju zajednički interesi, koji su, istovremeno, interesi građana, upravo su građani ti koji su nas spojili jer građani žele mir, prosperitet, veće plate, bolje bicikle, savremenije pedale, nije im mrsko da vide žirafe u zoološkim vrtovima, građani su, ukratko, centralni fokus našeg interesovanja, bez građana koji ne glasaju za sve nas - nema ni nas, a ni vas, svejedno kako se zvali, demokrate, socijalisti. Znaćete da nemate izbora, bez obzira za koga glasali.

3. Kako su i DS a naročito SPS bespoštedno okrenuti evropskim integracijama, logično je da se prethodno međusobno integrišemo zarad pomenutih evropskih integracija. Ideologija više nije tema: za nas su Milošević i Đinđić samo isti diktatori koji su postali žrtve vremena u kojima su živeli; vreme je da prevaziđemo detalje o tome ko je tobož umro u Hagu ili ko je navodno ubijen četvrtim metkom u Beogradu; sve će to sutra biti deo istorije Evropske unije kojoj hitamo okrećući pedale bez prestanka; što je bilo - bilo je; ko je mrtav - mrtav je; prošlost nikako ne sme da bude prepreka na biciklističkoj stazi ka budućnosti. Ko propusti prvi krug, propustio je život: jer život ne može da čeka!

4. Demokratska stranka smatra da je Boris Tadić stožer sveukupnog života u Srbiji i da svaki građanin, naročito ako je član pomiriteljskog dueta SPS/DS, mora da živi s tom činjenicom koja ga duhovno obogaćuje; oni građani koji još nisu spoznali koristoljublje Pomirenja, savetuju se da se prijave najbližem SPS ili DS odboru; u slučaju da se ne jave, odbori će im se sami javiti. Posetite vi nas, da mi ne bismo posetili vas!

5. Promoteri SPS/DS pomirenja treba da izbegavaju teme iz bliske i dalje prošlosti. Sve teme starije od sedam dana imaju se smatrati retro instalacijom; sve teme starije od godinu dana podležu krivičnom ispitivanju; sve teme starije od deset godina već su napisana optužnica za antidržavno delovanje u vanrednim situacijama. Medijska kampanja protiv ličnosti iz devedesetih godina govor je mržnje: ne dozvoliti mogućnost da su se, recimo, Gorica Gajević ili Goran Matić psihološki promenili, genetski modifikovali i prilagodili Ideji Pomirenja, predstavlja ne samo kršenje njihovih ljudskih prava već i pravni povod da budete lišeni tzv. slobo-slobode. Hapsi sve!

6. SPS uz pomoć DS neće dozvoliti da se teret istorije koristi u zločinačke svrhe; ko bude pominjao, slutio, naslućivao, reminiscentirao ili već nešto tako, centrirao, gađao, insinuirao, ofirao, cinkario, amputirao, plutao i podsećao na činjenicu da je SPS možda, eventualno, ne sećamo se, ko zna, može biti - bila na vlasti tokom devedesetih godina, neka računa da Specijalni tužilac za specijalne zločine neće ostati nepristrasan; država će žestoko uzvratiti na svaki terorizam sećanja!

7. U okviru plana o Pomirenju, DS preporčuje građanima da kupe bicikl: okretanje pedala nije samo fizička nego i politička aktivnost. Ko okreće, impotencija ga neće; ko vrti, ne boji se smrti; ko ubrza, Tadić mu je muza; ko krene da pita, ostaće bez mita.

8. Pomirenje SPS/DS kadrova podrazumeva da podjednako volimo Dragana Đilasa i Milutina Mrkonjića. Sve je to isto.

9. Dačić je ministar policije.

10. Tadić je Bog.
Jednom odlazi svako,putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze,ja cu se vratiti...

Tashke

Veteran

(12)

  • »Tashke« je muško

Postovi: 3.406

Datum registracije: 04.01.2005

Lokacija: Beograd-Novi PAzar

  • Poruku poslati

16

Petak, 21. Novembar 2008

Petar Luković
Sudićemo se još!


Sve se urotilo protiv nevine Srbije: baš onog dana kad se iz nerazumljivih razloga u susednoj a uvek neprijateljskoj Hrvatskoj obeležavao datum navodnog „pada Vukovara“ bez obzira na istorijsku JNA činjenicu da je taj grad posle svega 86 dana oslobođen do temelja – nekakav Međunarodni sud pravde u Hagu usudio se da se proglasi nadležnim za besprizornu tužbu tzv. Hrvatske protiv ničim izazvane Srbije! Kako „Večernje novosti“ gorko ali gordo zaključuju sa naslovne strane: „Srbija ponovo na sudu pravde“

Srećom po Srbiju, ovaj podli hrvatski potez kojim se Srbija pokušava optužiti za genocid, rušenje hrvatskih gradova, ubistva civila, krađu kulturnih dobara - iste je večeri ućutkan miroljubivom izjavom izvesnog Vuka Jeremića, koji se samo za ovu priliku pojavio u Drugom dnevniku RTS i obznanio (hrvatski: obeznanio) da sledi kontratužba Srbije protiv Hrvatske, jer pomenuta zemlja „nije na adekvatan način odgovorila na ruku pomirenja" pruženu (hrvatski: prženu) u nekoliko navrata kad smo im bratski poručivali da „ostavimo prošlost iza sebe", da zaboravimo ko je koga napao, ko je koga držao pod opsadom, ko je kome rušio gradove, tko je tkome palio gume po Stradunu, tko je raketirao Zagreb. Zašto bismo se opterećivali takvim sitnicama kao što su masovne grobnice, ili Ovčara, ili Lovas, u času kad smo bili spremni da im oprostimo naše zločine?

Takva vrsta nezahvalnosti nije mogla proći nekažnjeno: u svom istorijskom gnevu podržanom odgovarajućom televizijskom pantomimom, Vuk Jeremić je zapretio da će kontratužba „biti prilika da se čuje istina o zločinima koje je Hrvatska počinila nad Srbima tokom 1995. godine, ali i u Drugom svetskom ratu". Podrazumeva se da će se ići još dublje u istoriju: ispitaće se zločini Hrvata iz svetlog srednjeg veka, mlađeg kamenog doba, kao i masakri nad srpskim dinosaurusima u Parku iz doba jure. Temeljiti Jeremić ništa nije prepustio slučaju: poručio je Hrvatima da će „morati da se suoče sa istinom pred Međunarodnim sudom pravde". U doslovnom diplomatskom prevodu brat Jeremić je rekao: „Slažemo se, neka se utvrdi istina, neka se ova stvar stavi na sud istorije i na sud pravde i zbog toga ćemo im (Hrvatima) pružiti priliku da odgovore na tužbu Srbije za ratne zločine, za etničko čišćenje počinjeno na teritoriji Hrvatske 1995. godine".

U žaru miroljubivih pretnji, lobotomirani Jeremić nekako je ispustio iz vida da su pre 1995. godine postojale još neke godine. Recimo, 1991, 1992, 1993, a naročito 1994. godina. Postoje izvesne indicije da se tokom te istorijske pauze (jeremićevski: ove stvari) dogodio srpski narod u Hrvatskoj preko svojih ratničkih ispostava: balvan-revolucije, SAO Krajine, Milana Martića, Milana Babića, srpskih dobrovoljaca i pesnika koji su pohodili najzapadnije srpske zemlje, paravojnih jedinica sa i bez kapetana Dragana, oklopnih vlakova kojima nisu trebale tračnice već su slobodanski lebdeli iznad šina, klanja hrvatskih civila, progona svih nesrba iz vekovnih srpskih zemalja, da bi u poslednjoj fazi mentalne razularenosti odbili plan Z4 (srpski: 3-4) kojim bi ova nakazna tvorevina dobila veću autonomiju od Vatikana. Sve je to pojeo Jeremićev nenadjebivi zaborav. Za njega, eventualni rat u Hrvatskoj u kojem, razume se, Srbija nikad nije učestvovala (Velimir Ilić u Novostima: „Nismo bili agresori, i čega bismo se bojali"), počeo je tek avgusta 1995. godine kad su Srbi u operaciji Oluja postali žrtve.

Kad bismo preveli Jeremića na zločinački hrvatski, on je u stvari očajan: taman smo bili velikodušno spremni da zaboravimo šta su sve naši hrvatski Srbi radili Hrvatima tokom nepostojeće četiri godine rata, umalo smo pristali da se ponašamo kao Milošević i zaboravimo da je Oluja ikada postojala, uveravali smo Hrvate da u vreme srpskog ludila nismo bili članica UN i da nismo potpisali Konvenciju o genocidu, samim tim ne možemo da odgovaramo za klanja i sranja naših sunarodnika koji se opuste, kreativno izbezume i puste mašti na volju čim saznaju da nisu članovi UN i da ih ne obavezuje Konvencija o genocidu. Taj genetski kod tuge koja ophrva nežnu srpsku dušu čim je izopće iz međunarodnih institucija logično se završava masakrom po receptu svetog vladike Nikolaja: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti".

Nepravedni i nezasluženi Međunarodni sud pravde pravi se blesav: pa nije Srbija samu sebe isključila iz UN, već su to učinili naši vaskoliki neprijatelji, čime se naglo oslobodila pozitivna energija da stvari rešavamo u skladu sa vekovnom tradicijom - ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji. Iskoristimo pruženu šansu dok nas ponovo ne prime u UN, kad ćemo, nažalost, silom prilika, morati da se prilagodimo pravilima zloglasnog međunarodnog poretka koji ne pokazuje baš nimalo razumevanja za opravdani genocid.

Nakon svega, ključni srpski argument odbrane jeste da „predmet hrvatske tužbe ne mogu biti događaji pre 27. aprila 1992. godine kad je formirana SR Jugoslavija, budući da tužena država do tada nije postojala". Sledom ovakve logike srpskog pravnog tima (predvođenog nepostojećim Tiborom Varadijem) možemo zaključiti: nije bilo napada JNA na Vukovar; isti grad se sam od sebe urušio u lukavom pokušaju da okrivi Varadijeve nalogodavce; nije bilo mrtvih u Vukovaru, sve je to perfidna fotomontaža formirana posle 27. aprila 1992. godine kad je photoshop počeo zaverenički da radi protiv kompjuterske Srbije; treba li ponoviti - Srbija nije bila u ratu, niti je rat bio u Srbiji (srećom); nikog nismo napali, kome se učinilo da Srbija ima agresorske ambicije, halucinirao je na sopstvenu odgovornost posmatrajući vukovarski photoshop; Vukovar je danas živ i zdrav, ništa mu se nije desilo, ko ne veruje - neka pita Jeremića, jer 1991. nije u opisu njegovog radnog mesta.

A neka Hrvati znaju da tekma na Međunarodnom sudu pravde traje svih 90 minuta. Što bi za Press rekao advokat Toma Fila, savetnik aktuelnog vicepremijera Ivice Dačića: „Veoma je dobro što će Srbija uzvratiti kontratužbom, jer mi imamo više osnova da njih gonimo, nego oni nas. Koliko stotina hiljada ljudi je samo proterano iz Hrvatske, a koliko je ubijeno. E, to je neosporni genocid".

S takvim savetničkim argumentima, Srbija spokojno čeka novo suđenje (hrvatski: navikli). Mnogo smo jaki!
Jednom odlazi svako,putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze,ja cu se vratiti...

Tashke

Veteran

(12)

  • »Tashke« je muško

Postovi: 3.406

Datum registracije: 04.01.2005

Lokacija: Beograd-Novi PAzar

  • Poruku poslati

17

Utorak, 02. Decembar 2008

Petar Luković Tijanićev rođak sa sela

Slušajući pažljivo uobičajene srpske izgovore i obećanja, u jednom trenutku Bramerc je upitao kako se državna televizija odnosi prema Haškom tribunalu, šta vlada čini da se gledaocima Javnog servisa objasni značaj ove institucije, ne samo za svet već prevashodno za Srbiju i njen eventualni ulazak u Evropsku uniju. Zaprepašćenim domaćinima Bramerc je pomenuo imenom i prezimenom seriju „Moj rođak sa sela“ u kojoj se veličaju Mladić, Karadžić, ismeva Haški tribunal, što je u potpunom neskladu sa uveravanjima Vlade Srbije da stvari drži pod svojom kontrolom

Za vreme poslednje posete Beogradu izvesnog Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala (u prevodu: mišićavija verzija Karle del Ponte), predstavnici srpske vlade u dva maha bili su zapanjeni; kako javljaju stare dobre „Večernje novosti", srpski zvaničnici bili su razočarani škrtošću gospodina Bramerca (postoji osnovana sumnja da je Škot piroćanskog porekla), koji se, za razliku od svoje prethodnice Karle del Ponte, pred tradicionalno gostoljubivim domaćinima, naročito kad su gosti iz Haga u pitanju, pojavio bez očekivanih poklona.

Darežljiva Karla del Ponte umela je da donese čokoladne bombone, a specijalnom tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću jednom prilikom je donela čak dve flaše vina na čije etikete je vragolasto nalepila fotografije Karadžića i Mladića. Prvi put kad je došao praznih ruku, domaćini su lukavo Bramercu poklonili sliku - panoramu Beograda, očekujući da stranac shvati vekovna pravila srpskog gostoprimstva: ja tebi, ti meni, a naročito - ti meni. Ledeno nenadjebivi Bramerc, opčinjen hapšenjem Hadžića i Mladića, potpuno je smetnuo s uma srpska pravila lepog ponašanja: došao je u Beograd praznih ruku, manijakalno opsednut uhićenjem haških begunaca.

Koliko je bila grandiozna Bramercova fiksacija spram saradnje Srbije i Haškog tribunala govori i činjenica da je tokom manje-više prijateljskih razgovora sa predstavnicima Vlade Srbije u početku, strpljivo, slušao hvalospeve njihovim rođenim naporima, živopisnim uveravanjima da Vlada Srbije čini sve, a ponekad i više od toga, da popravi sliku Haškog tribunala, da građanima poruči da nema ulaska u Evropu bez hapšenja optuženih za ratne zločine; citirane su najnovije ali već godinama poznate izjave ministra Ljajića („Hapšenje Mladića je prioritet Vlade Srbije", „Činimo sve što je u našoj moći da uhapsimo Mladića", „Učinićemo sve da uhapsimo Mladića", „Hapšenje Mladića je pitanje dana, nedelje, meseca, godine, veka, milenijuma"), na sto razgovora položen je neoborivi argument o pretresu fabrike „Vujić voda", prilikom kojeg ništa nije pronađeno, govorilo se srdačno o medijskoj kampanji koja treba da uveri stanovništvo da je u njihovom interesu da Hadžić i Mladić što pre turistički posete Hag i tamo detaljno upoznaju lokalne zatvorske običaje.

Slušajući pažljivo uobičajene srpske izgovore i obećanja, u jednom trenutku Bramerc je upitao kako se državna televizija odnosi prema Haškom tribunalu, šta vlada čini da se gledaocima Javnog servisa objasni značaj ove institucije, ne samo za svet već prevashodno za Srbiju i njen eventualni ulazak u Evropsku uniju. Zaprepašćenim domaćinima Bramerc je pomenuo imenom i prezimenom seriju „Moj rođak sa sela", u kojoj je jedan od glavnih junaka Milomir Vranić, potpukovnik Vojske Jugoslavije, obaveštajac koji je otišao u invalidsku penziju te je poslat na selo zbog informacija koje ima o ratnim zločincima. U seriji se, po Bramercovim rečima, veličaju Mladić, Karadžić, ismeva Haški tribunal, što je u potpunom neskladu sa uveravanjima Vlade Srbije da stvari drži pod svojom kontrolom.

Potpuno zbunjeni, iznenađeni i osobito zaprepašćeni srpski učesnici u dijalogu, jer niko od njih nije gledao nijednu epizodu ove vrlo gledane serije - verujući da Tijanić zna šta radi i da je već odavno na Tadićevom kursu Deklaracije o pomirenju i evropskih digitalnih tendencija - ostali su bez reči pred TV manijakom iz Haga. Prvi je reagovao Nebojša Krstić, savetnik predsednika Tadića za medije: Tijaniću je poslao oštro intonirani mejl (subject: menjaj rođaka!) sa zahtevom da se naredne epizode serije montiraju u skladu sa haškom poetikom; ogorčeni Tijanić, već ljut što na proslavi pedesetogodišnjice Televizije nije bio niko iz vlade (te je izjavio da je „čuo mrmljanje pohvala na račun njegove kuće", što bi značilo da je vrlo nezadovoljan odnosom vlade prema njemu u času kad je promenio veru po ko zna koji put u životu i postao veći demokrata od samog Borisa Yellow Tadića), u alkoholnom raspoloženju sazvao je kolegijum, gde je više bilo govora o odnosu države prema RTS-u nego o zahtevu Nebojše Krstića.

Očigledno je - a Krstiću nije bilo jasno, jer seriju nije gledao - da je nemoguće usred emitovanja izbaciti jednog od glavnih junaka (igra ga Vojin Ćetković) - to ni Bunjuel u svojim najluđim eksperimentalnim danima nije radio. Ostala je najgora varijanta: serija se nastavlja, Bramec sve više pizdi, Tijanić se saginjati neće, a Vlada Srbije tvrdi da zbog neviđenih evropskih reformi nema vremena da prati „zabavne programe", čak i kad su haški svedoci među glavnim junacima.

Vaskoliko paranoični Tijanić - uvek s razlogom - ovog je puta očekivao niske udarce sa raznih strana: od Koštunice kojeg se verolomno odrekao, od informativne redakcije RTS-a koja sporo sledi uzuse Demokratske stranke; od radikala i naprednjaka s kojima je ašikovao godinama, od Upravnog odbora koji pažljivo prati svaki njegov novi DS korak; od Borisa Tadića kojem je prodao dušu, telo i zaveštao organe - ali da će mu glave doći medijski osvešćeni Serž Bramerc, koji gleda seriju „Moj rođak sa sela", nije mogao ni da zamisli. Očigledno, RTS nije popularan samo u haškim ćelijama već i u haškim kancelarijama, gde zaposleni takođe imaju pravo da znaju sve.

Kako poručuje RTS svojim novim sloganom: „Gledaj, slušaj, misli!"
Sve ono što opušteni Tijanić nije radio. Jer ga je tako savetovao rođak sa sela!
Jednom odlazi svako,putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze,ja cu se vratiti...

alBazari

Profesionalac

(10)

  • »alBazari« je muško

Postovi: 772

Datum registracije: 09.12.2002

Lokacija: Novi Pazar, Sandžak

  • Poruku poslati

18

Utorak, 02. Decembar 2008



Petar Luković?

Je li to onaj što mu je poštapalica psovanje Boga?





"Ko se odvaži i radi brzo biće izbavljen,
dok i tragalac koji je spor može gajiti samo nadu." (Hz. Alija)

Tashke

Veteran

(12)

  • »Tashke« je muško

Postovi: 3.406

Datum registracije: 04.01.2005

Lokacija: Beograd-Novi PAzar

  • Poruku poslati

19

Četvrtak, 25. Decembar 2008

Petar Luković
Elementarno, dragi Borise!


Rusofili u Srbiji mogu da odahnu: u sredu popodne, oko 14 sati, konačno je u Moskvi, u srcu naftnog Informbiroa, potpisan najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji; Boris Tadić je, kao da je reč o njegovom ličnom vlasništvu, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu izgledala časno. Ovde više nije reč samo o bednih 400 miliona evra za koliko je prodat 51 odsto NIS-a (vidi okvir: Ovo je sve rusko!), jer vredi podsetiti da je Srbija pod Koštunicom dr Vojislavom u duševnom ludilu pre par godina kupila Telekom Republike Srpske za suludih 600 miliona evra, mada je sledeća ponuda na tenderu bila čak 200 miliona niža; ovde je reč o političkom sporazumu koji sa ekonomijom i realnim cenama nema nikakve veze – sasvim prosto, Boris Tadić vraća nekakav dug Rusiji, poklanjajući joj maltene najvrednije što Srbija ima!

Za ovakvu iracionalnu odluku, da se ne zajebavamo, postoje samo tri racionalna objašnjenja: a) ili su Tadić & DS sasvim mentalno poremećeni, psihotično a šizofreno raspolućeni između Rusije i Putina, što je blisko istini ali nedovoljno da objasni ovakvu prodaju zemlje; b) ili je u pitanju osmocifrena provizija čijem neodoljivom šarmu ni najpošteniji srpski demokrata ne može da odoli; c) ili je u pitanju ucena s naglaskom na seksualne orgije animalnog tipa, jer ordinarni pornići više nisu nikakva novost za srpske i ruske tabloide.

Samo neko ko je sebe našao u jednoj od ovih abc-varijanti, mogao je da pristane na robovlasničke odredbe Ugovora u kojem se nalaze i sledeći crni, naftni biseri.

Laž o investicijama

Tvrdnje Tadićevih zvaničnika da NIS neće biti kreditno zadužen, već da će kredit ići na teret "Gaspromnjefta" - klasična je obmana. Ispostavilo se da će kupac (tj. ‘Gaspromnjeft') obezbediti NIS-u "putem zajmova 500 miliona evra i to do 31. decembra 2012. godine". Kamate za ovaj kredit dospevaće kvartalno i biće višestruko veće od onih koje bi NIS sada mogao da dobije od Evropske investicione banke. Kredit će se otplaćivati u roku od 14 godina. U članu 2, stoji doslovce da će "modernizacija NIS-a najverovatnije zahtevati investicije od 547 miliona evra" (487 za modernizaciju postrojenja, a 60 za ekološke projekte). U prilogu stoji da će obe strane "uložiti napore" da se to ostvari, ali nema garancija da će tako biti.

Ovakva vrsta ugovora u kojem se pominju reči "najverovatnije" i "uložiti napore" predstavlja bizarnu inovaciju u svetu biznisa; čak i kad prodajete stari, cno-beli televizor na buvljoj pijaci, proglasiće vas budalom ako poslujete s kupcem koji vam kaže da će vam "najverovatnije" platiti, nakon što "uloži napor". Toliko o ekonomskom tadićizmu!

Vi trujete, mi plaćamo!

Srbija se u ugovoru sa Rusijom sagla do puzećeg položaja: samo iz te seksualno primajuće poze mogućno je Rusima garantovati ono što su Tadić & Comp. potpisali: recimo, klauzulom 6.3. ugovora Srbija se obavezala da će pokrivati ekološku štetu u vrednosti do 25 odsto kupoprodajne cene, odnosno do 100 miliona evra u svakom od ovih slučajeva! Prevedeno na jezik razuma znači da je Rusima dozvoljeno, čak se preporučuje, da svoju poznatu ekološku svest (šifra: Černobil) što češće primenjuju u Srbiji; em je zabavno, em ih ništa ne košta. Srbija plaća! Ima se, može se!

Posebni je sadomazohizam klauzula 8.3 kojom se Srbija obavezala da "neće preduzimati nikakve sankcije protiv NIS-a u slučajevima zagađenja usled zastarelosti opreme, sve do momenta modernizacije opreme". Pri tome, logično, u ugovoru nije naveden rok za modernizaciju.

Kao šlag na tortu u ovom gasnom samobičevanju izgleda član ugovora u kome se država obavezala "da će povući sve tužbe i zahteve protiv NIS-a od strane bilo kog državnog organa (MUP-a, javnih preduzeća, ekološke inspekcije), te garantuje da neće postojati bilo kakva odgovornost NIS-a".

Opet prevedeno na jezik zaboravljenog zdravog razuma: ruski NIS je država u državi, za njih ne važe zakoni Srbije, u okviru ruskog NIS-a sve je dozvoljeno: masakri, silovanja, zakopavanje živih Čečena, masovno ubijanje radnika koji su verovali da su tehnološki višak, javna vešanja članova zabranjenog sindikata, sve, sve, sve!

Međutim, kako Tadić & DS Comp. brinu o građanima Srbije, uspeli su da se u teškim, nadčovečanskim pregovorima, junački izbore da jedini izuzetak od ovog svojevrsnog imuniteta bude slučaj "teške industrijske havarije": po najnižim kriterijumima broja mrtvih - TIH (Teška Industrijska Havarija) podrazumeva bar 100.000 žrtava, taman koliko je današnje Pančevo pod budućim vlasništvom Rusa!

Da parafraziramo naftnog majora Gavrilovića: "Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić".

Zakon ne važi za Ruse

Sukladno već prepoznatoj ideji da se Srbija svega svega odriče u korist Prijatelja, država Borisa Tadića se takođe obavezala da neće deliti dividendu za 2008. godinu (tokom koje je bila stopostotni vlasnik), te je jasno da je ovaj iznos, koji je prošle godine iznosio 50 miliona evra, dodatni poklon ruskoj strani. Bakšiš!
U završnim odredbama ugovora, Srbija je skroz skinula gaće: napismeno je priznala i potpisala "da za ovu prodaju ne važi srpski Zakon o privatizaciji". Tako u članu 10.2 doslovce stoji da se "prodavac (Srbija) odriče svih prava na povlačenje ili raskid ugovora koje bi u drugim slučajevima imao usled kršenja važećih srpskih privatizacionih uslova".

Ovo više nije Ugovor već dobrovoljno ropstvo: samo neko ko se zove Boris Tadić može da potpiše papir kojim otvoreno priznaje da za The Russians nijedan zakon ne važi.

Ali, šta kaže Boris?

Boris kaže: "Uveren sam da imamo dobar sporazum koji na kraju treba da rezultira izgradnjom gasovoda Južni tok i imamo određenu potvrdu ili garancije da će taj gasovod konačno doći u naše krajeve". Kakva je to "određena potvrda"? Da li je to ono kad Medvedev šapuće na uho Borisu i kaže "majke mi"? Ili je "određena potvrda" rusko obećanje da će gasovoda, ipak, jednog dana, biti?

I onda Boris sanjari: "Garancije su na nivou dokumenta koji ćemo potpisati predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev i ja, kao predsednik Srbije, gde će naše države stati iza realizacije ovih sporazuma". Treba biti idiot pa poverovati da je Medvedev nekakva vlast ili stvarni predsednik Rusije; ono što Medvedev potpisuje jednako je svakom potpisu nepostojećeg Mirka Cxvetkovića, fiktivnog srpskog premijera, večito zbunjenog šta mu se ovih meseci dešava.

Uporni Tadić ima dojavu o novim garancijama za gasovod, pa kaže:"Još jedna garancija, koja je možda veća i od svih ostalih, činjenica da je Evropi potrebno 200 milijardi kubnih metara gasa u narednih pet godina". Znači li to da će Evropa ostati bez gasa ako gasovod ne ide preko Srbije - Tadić nije rekao; šta ako gasovod u Evropu bude išao preko Mađarske i Hrvatske, a?

A onda šta veli? Tadić je naveo i da je Srbija obezbedila "najveći mogući nivo garancija da će sva tri dela sporazuma biti poštovana". Koje su to garancije, Tadić, naravno, nije objasnio, ali je zato požurio da obraduje buduće ruske robove zaposlene u NIS-u: "Imamo garancije i kada je u pitanju NIS. Štiteći standard naših ljudi koji rade u NIS-u, izborili smo se za socijalni program, koji je takođe bio predmet pregovora. Izborili smo se i za ekološku zaštitu, izborili smo se za garancije vezane za investicije. Tako da će više od 500 miliona evra u narednim godinama biti investirano u NIS".

Da se podsetimo: ovih 500 miliona o kojima govori drogirani Tadić - jesu pare koje će Rusi uzeti iz kredita, a Srbija ga plaćati; a posebno, obratite pažnju na semantički lapsus lingue - glagol "izboriti", kao da mi kupujemo NIS od Rusa, kao da smo se mi izborili za dobre uslove i cene, kao da nas Rusi ucenjuju a mi se ne damo!

Da se vratimo prodavcu onog crno-belog televizora koji bi u tadićevskom ushićenju uskliknuo da se "izborio" za garancije vezane za "plaćanje", sve pod uslovom da će budući kupac "najverovatnije uložiti napor" da mu plati jebeni televizor!

Što bi rekao Šerlok Holms da je imao nesreću da mu Tadić bude pomoćnik: "Elementarno, dragi Borise!".

P.S. Ako Boris Tadić ili neko iz vrha Demokratske stranke - Jeremić, Šutanovac, Milosavljević, Cvetković, Vlahović - ima nameru da proda bilo šta od svoje imovine (stan, kola, kompjuter, ribice, suprugu, decu, čačkalice, naftnu peć, upaljač na gas) pod identičnim uslovima sveže potpisanog ugovora sa Rusima, redakcija e-novina kupuje na neviđeno. Tražimo samo ono što su Rusi već dobili: da nam se policija, tužilaštvo, sudovi i ostali državni organi ne mešaju u kupoprodajne odnose; da nam je dozvoljeno da u centru grada eksperimentišemo sa ekološkim havarijama i da za njih država Srbija plaća odštetu; da za nas ne važe srpski zakoni; da nam budući prodavci obezbede kredit koji će oni sami plaćati; a naša najveća garancija biće "najverovatnije" činjenica da ćemo "uložiti napor" da poštujemo ugovor kojim mi dobijamo sve, a DS ništa! Tadić, pošteno!

--------------------------------------------------------------------

Ovo je sve rusko:

Zgrada NIS-a u Beogradu
Zgrada NIS-a u Novom Sadu
Rafinerija u Pančevu
Rafinerija u Novom Sadu
Rafinerija gasa u Elemiru kod Zrenjanina
497 benzinskih stanica
1.600 internih benzinskih stanica
44 stovarišta za snabdevanje kerozinom
Cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona
Oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorna ulja i auto-delove
Akcije u drugim kompanijama
Nalazišta nafte u Vojvodini
Nalazišta nafte u Angoli
11 hotela, motela i odmarališta

Jednom odlazi svako,putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze,ja cu se vratiti...

@ef

Majstor

(22)

  • »@ef« je muško

Postovi: 1.842

Datum registracije: 11.02.2004

Lokacija: Sandzak, Novi Pazar

  • Poruku poslati

20

Četvrtak, 21. Maj 2009

Ovog petka, 22. maja, emisija „Peščanik” neće biti emitovana. Umesto u studiju, redakcija i prijatelji „Peščanka” biće ispred beogradskog suda u kojem se održava ročište protiv optužene Biljane Srbljanović, u znak podrške i solidarnosti. Krivična prijava protiv književnice Biljane Srbljanović ima značaj državne poruke: borba protiv fašizma, naročito verbalna, a posebno na tribinama „Peščanika", smatraće se krivičnim delom. Policajci koji su ispisali ovu prijavu savršeno dobro osetili su kurs i puls Vlade Srbije: ko dira u Dveri – kao da je dirnuo u zenicu SrBstva!
Pripremio: Petar Luković

Svoj dugoočekivani a žestoki obračun sa kriminalom svih boja srpsko pravosuđe započelo je – spektakularnim trijumfom. Pred sudijom za prekršaje u petak ujutru, 22. maja, pojaviće se konačno dolijali Kriminalac po imenu Biljana Srbljanović, optužena da je „kršila javni red i mir”. Za ovo čudovišno krivično delo predviđena je novčana kazna ili kazna zatvora do 60 dana a optužena je obaveštena je da će, ukoliko se ne pojavi na ročištu 22. maja 2009. godine, biti „prinudno privedena”.

A kako je to Biljana Srbljanović postala optužena kršiteljka?
Prvog marta 2008. godine Biljana Srbljanović je bila jedna od gostiju „Peščanikove” promocije u Pančevu. Promociju su nasilno pokušali da prekinu pripadnici profašističkog udruženja Dveri srpske. U tome ih je sprečila publika, koja ih je izbacila napolje. Prema rečima direktora Doma omladine Pančevo Radiše Stanišića, tokom promocije „Peščanika” u Pančevu stigla je anonimna dojava da je u sali postavljena bomba. Organizatore promocije, Građansku akciju iz Pančeva policija je obavestila da je tokom te večeri sprečen pokušaj tridesetak članova desničarskih organizacija iz Beograda da dođu na promociju „Peščanika”. Automobili u kojima su se nalazili zaustavljeni su na putu za Pančevo i vraćeni nazad za Beograd.



Nekoliko pripadnika ultradesničarskih i nacionalističkih organizacija ipak je stiglo na promociju, koju su pokušali da prekinu. Policija je morala da podnese prijave protiv makar nekog od tih ljudi, međutim, nismo čuli da je bilo ko od njih kažnjen, ali je zato posle promocije u Pančevu policija podnela prekršajnu prijavu protiv Biljane Srbljanović. Razlog: raspravljala se sa patriotskim snagama u publici, svađala se, malo povisila ton – i, uopšte, savršeno poremetila „javni red i mir” u pančevačkoj sali.

Podsećanje da je „Peščanik” do sada održao 87 promocija širom Srbije na kojima je prisustvovalo više od 20.000 ljudi i nekoliko stotina policajca u maricama i opremi za razbijanje demonstracija ili u kožnim jaknama – samo je slika i prilika ovdašnje Srbije, u kojoj je sasvim prirodno da na tribine „Peščanika”, kao u Aranđelovcu ili Futogu, upada fašistički ološ, nakazno sakriven iza „patriotizma”, sablasno spreman da nasiljem kazni svako „izdajničko mišljenje”.
Samim tim, krivična prijava protiv književnice Biljane Srbljanović ima značaj državne poruke: borba protiv fašizma, naročito verbalna, a posebno na tribinama „Peščanika”, smatraće se krivičnim delom. Policajci koji su ispisali ovu prijavu savršeno dobro osetili su kurs i puls Vlade Srbije: ko dira u Dveri – kao da je dirnuo u zenicu SrBstva!

+++

KAKO DVERI SRPSKE ZAHVALJUJU SRPSKOJ POLICIJI ZBOG PRIJAVE PROTIV BILJANE SRBLJANOVIĆ?


Upriličena ljubav između mladića iz Dveri srpskih i mladića u plavim, dačićevskim uniformama – postavila je nove erotske standarde u međusobnoj komunikaciji onog časa kad je ova profašistička organizacija javno uputila zahvalnost MUP-u na „hrabrosti i čestitosti” da pred sud izvede krštiteljku Biljanu Srbljanović. Ovo ljubavno sočinjenije prenosimo u celini, bez ispravki.


KAKO STE SAZNALI ZA ČASNU PRIJAVU: Zahvaljujući emisijama na RTV B92 ovih dana smo imali priliku da saznamo da je protiv Biljane Srbljanović pokrenut prekršajni postupak zbog kršenja javnog reda i mira na tribini „Peščanika” u Pančevu kada je saradnike našeg časopisa („Dveri Srpske“) vređala nazivajući ih „magarcima” i „klipanima”.

KAKVU POLNU POTREBU IMA VAŠA REDAKCIJA: Naša redakcija ima potrebu da iskreno zahvali policijskim službenicima koji su imali hrabrosti i profesionalne časti da ovu prekršajnu prijavu protiv Srbljanovićke podnesu kao i prekršajnom sudiji (koji je istom tom hrabrošću i profesionalnošću) postupak, saglasno zakonu, pokrenuo. Ovu zahvalnost dugujemo čestitim poslenicima pravne države u Srbiji zato što znamo kakvim će sve pritiscima biti izloženi zbog profesionalnosti koju su u ovom slučaju pokazali. Naime, ovih dana je Biljana Srbljanović „hrabro” izjavila da neće kaznu za ovaj prekršaj platiti već da želi da ide u zatvor i tako principijelno odbrani svoje pravo da saradnike Dveri javno vređa. Ovo bi valjda trebalo da služi kao primer građanske „hrabrosti”.

KAKAV JE TO STAV: To je onaj stav kada slabašni građanin (u ovom slučaju „građanka”) stoji nasuprot nedemokratskog sistema koji sistematski krši njegova prava i slobode, i onda u želji da nasilje sistema ogoli do kraja, taj građanin svojim mirnim stradanjem i građanskom neposlušnošću postaje primer otpora diktaturi.

A ŠTA JE JEDINI PROBLEM ZA VAS, DVERJANE: Jedini problem je u tome što niko u Srbiji ne može da zamisli Biljanu Srbljanović u zatvoru. Ni jednog trenutka a kamo li 60 dana koliko joj po zakonu preti ako ne isplati novčanu kaznu. I tu Biljanina građanska „hrabrost” postaje ogoljena kao licemerna poza. To je istina koju svako u Srbiji zna: Biljana nije slobodan intelektualac, Biljana nije slabašan građanin koga niko ne štiti i koji je prepušten na milost i nemilost sistema. Ne, Biljana Srbljanović je sistem.

OPIŠITE BILJANU VAŠIM REČIMA: Ona je istaknuti političar LDP-a (jedne od vladajućih stranaka u Srbiji), ona je pisac koga štite svi evro-antisrpski klanovi u EU i Beogradu, ona je neko iza koga stoje mnoge NATO službe i ambasade u Srbiji, ona je neko koga podržavaju svi elektronski mediji sa nacionalnom pokrivenošću kod nas.

-.-PHOTO: PEŠČANIK/SAŠA MARIČIĆ-.-Napred Naši, Biljana se plaši: Obožavaoci Peščanika pokušavaju da uđu na tribinu
Napred Naši, Biljana se plaši: Obožavaoci Peščanika pokušavaju da uđu na tribinu
PHOTO: PEŠČANIK/SAŠA MARIČIĆ

A BILJANA JE, U STVARI, ŠTA: Ona je ustvari emisar globalnih gazda i globalnog sistema pred kojim svaki činovnik, novinar i čovek u Srbiji treba da stoji mirno a kamo li da pomisli da sme da joj protivreči ili da joj se slučajno suprotstavi. U tom slučaju imamo priliku da gledamo sva ona histerična vrištanja koja već mesecima gledamo po svim medijima na kojima jednog trenutka neko počne da iskače iz hora neprekidnog ulizivanja ovoj sićušnoj ženi.

ŠTA BILJANA RADI TADA: Tada Biljana glumi nevinost bez zaštite i majku hrabrost koja to da joj se baš svi ne ulizuju više neće da trpi. I ta sićušna žena, tako nezaštićena a tako hrabra liči na one klince koje lokalne siledžije pošalju da vas provociraju pa kad bezobraznom klincu zalepite šamar onda iz mraka iskoče rmpalije u polome vam kosti.

TKO SU RMPALIJE, SLOBODNO RECITE: Pošto su te rmpalije u Biljanimom slučaju isti oni koji po Srbiji hapse, ubijaju, bombarduju, skidaju i postavljaju vlade, onda se mnogi u susretu s njom sklanjaju i njenom bezobrazluku dozvoljavaju da divlja.

MEĐUTIM, ŠTA SE ISPOSTAVILO: Međutim, ispostavilo se da postoji policajac i prekršajni sudija koji su imali prave građanske hrabrosti i radeći svoj posao profesionalno zatražili od Biljane Srbljanović, miljenice svih proNATO medija i službi, da odgovara za svoje nezakonite postupke. I eto naše dične Biljane Srbljanović kako histeriše i glumi hrabrost u pozi građanske neposlušnosti. Kao da ona ne zna ono što cela Srbija zna: pre će svi policajci biti suspendovani i sve prekršajne sudije smenjene nego što će ona provesti i jedan sekund u zatvoru. Zar bi suprotno dozvolili ambasadori EU čije „crvene telefonske linije” i služe samo tome da bi postrojavali naše političare i štitile prava „slobodnih intelektualaca” i „građana” profila Srbljanovićke kojih u Srbiji ima jedva par hiljada.

A SVI OSTALI U SRBIJI: Svi ostali u Srbiji su predviđeni za ulogu sivih statista koji treba samo da se dive Srbljanovićki i da klimaju glavom na njene nebulozne ispade u javnosti.

NE DRŽITE NAS U NEIZVESNOSTI, GDE JE BILJANA S. NAIŠLA NA GRUPU LJUDI: U Pančevu je naišla na grupu ljudi koji su, iako u velikoj manjini i okruženi gomilom njenih sledbenika spremnih da nas linčuju, imali prave građanske hrabrosti da iskažu neslaganje sa glupostima koje su ona i njeni prijatelji tu izrekli.

ŠTA STE TRAŽILI OD NA LINČ SPREMNE BILJANE: Samo smo tražili da postavimo pitanje i nikoga nismo vređali iako smo bili izbačeni sa tribine i policijskom intervencijom spaseni od linča.

OVO JE TOLIKO TUŽNO DA ĆETE MORATI DA PONOVITE: Samo smo tražili da postavimo pitanje i nikoga nismo vređali iako smo bili izbačeni sa tribine i policijskom intervencijom spaseni od linča.

DAJTE JOŠ NEŠTO TUŽNO ZA KRAJ, NEKA KANE SRPSKA SUZA: A Biljana je, podržana od stotinu svojih fanova, pokazala toliku „hrabrost“ da je morala i da nas izvređa tada kada smo bili nemoćni.

ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA DVERI: I zamislite sad da tu neki beznačajni policajac i neki beznačajni prekršajni sudija pokrenu postupak protiv NjE, Biljane Srbljanović, takve EU-veličine, koja je samo radila ono što inače po Srbiji radi: histeriše, vređa i pljuje Srbe i svojim gazdama denuncira one koji joj se suprotstave.

POKUŠAJTE DA SE POTPIŠETE LATINICOM: Informativna služba Srpskog sabora Dveri

DA BUDEMO PRECIZNI. GDE I KAD VAM JE POKOJNI NIKOLAJ VELIMIROVIĆ, UZ POMOĆ NEOTKOPANOG DRAŽE, SVE OVO IZDIKTIRAO: U Beogradu, 23. septembar 2008.


PODRŠKA

U petak, 22. maja, u 9 sati bićemo u Sudu, u Kneza Miloša 47. Suđenje se održava u sobi broj 3. Pozivamo vas da nam se pridružite i tako iskažete solidarnost sa Biljanom Srbljanović. Ako vam je dobro, onda ništa.


Ovde mozete pogledati zbog cega je podneta prijava protiv Biljane Srbljanovic.
Relax, take it easy, for there is nothing that we can do.

Social bookmarks