Niste prijavljeni

Dragi posjetioče, Dobrodošli na Otvoreni Forum - Novi Pazar. Ukoliko je ovo Vaša prva posjeta molimo vas pročitajte Pomoć. U pomoći je objašnjeno kako ovaj forum radi. Morate biti registrirani kako bi vidjeli sve teme i sve forume. Molimo vas da se registrirate ili da ovdje pročitate kako se registrirati. Ukoliko ste već registrirani molimo ulogirajte se ovdje.

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

1

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - pravo na istinu

Preuzeto sa www.bosnjacki-front.com

"Sandžački odbor je u okviru svoje "Plave biblioteke" objavio obimnu, sistematiziranu građu o stanju ljudskih prava i sloboda u regionu Sandžaka u posljednjoj deceniji XX stoljeća. Mada Sandžak nije bio obuhvaćen neposrednim ratnim strahotama, poput njegovog okruženja, on je, pod psihozom straha i neizvjesnosti, u jezivom, prijetecem topovsko-tenkovskom okruženju, novog ponavljanja "bosanskog scenarija", bio jedno od fokusiranih mjesta masovnog kršenja osnovnih ljudskih prava. Zbivanja u Sandžaku u periodu 1992. - 2000. bila su u sjeni dramatičnih ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. "

SANDZACKI ODBOR ZA ZASTITU LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA Novi Pazar 2002.d

Plava biblioteka
Knjiga 17
Urednik: Semiha Kacar
ISBN: 86-82285-19-3

PRAVO NA ISTINU


Sandzacki odbor je u okviru svoje "Plave biblioteke" objavio obimnu, sistematiziranu gradu o stanju ljudskih prava i sloboda u regionu Sandzaka u posljednjoj deceniji XX stoljeca. Mada Sandzak nije bio obuhvacen neposrednim ratnim strahotama, poput njegovog okruzenja, on je, pod psihozom straha i neizvjesnosti, u jezivom, prijetecem topovsko-tenkovskom okruzenju, novog ponavljanja "bosanskog scenarija", bio jedno od fokusiranih mjesta masovnog krsenja osnovnih ljudskih prava. Zbivanja u Sandzaku u periodu 1992. - 2000. bila su u sjeni dramaticnih ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Brojni, navodno misteriozni dogadaji, ubistva, pljacke, paljevine, otmice, masovna iseljavanja Bosnjaka, montirani sudsko-politicki procesi ostavili su duboke posljedice u svim ravnima zivota, sirenju opste zivotne i imovinske nesigurnosti. Napadima su bile izlozene i dzamije, islamski spomenici i groblja. Uporedo je u navedenom periodu dugo trajala i sinhronizirana medijska satanizacija ovog regiona koja je imala za cilj da prikaze kako su Bosnjaci u Sandzaku "fundamentalisti", "islamski ekstremisti", da zagovaraju tzv. "zelenu transferzalu"; da se pripremaju za rat, da imaju hiljade ljudi pod oruzjem, svrstanih u brigade i bataljone. To je trebalo i "opravdati" mjere drzavne represije. Sandzak je istican kao zariste islamskog fundamentalizma i vazan segment tzv. "zelene transferzale", u sklopu "koalicije fanatika: albanskih fundamentalista i Bosnjaka integrista iz Bosne", potpomognutih spolja "iranskim dzihadom" u cilju potpune islamizacije Balkana. U rezimskim medijima je ispoljena velika kolicina mrznje u falsificiranju i orvelovskoj proizvodnji neprijatelja. Pogubne posljedice antiislamske i antibosnjacke kampanje osjecace se veoma dugo.

Nedefiniran status Bosnjaka u SRJ, stalno isticanje da vise nema zajednickog zivota u BiH, nije davalo prostora za nadu da je to onda ostvarljivo u SRJ, ili mozda i moguce ali pod posebnim uslovima. U komentarima Vlade SRJ na dijelove dva izvjestaja specijalnog izvjestioca Elizabet Rehn o stanju ljudskih prava u bivsoj Jugoslaviji i izvjestaju o manjinama koji se odnosi na SRJ, o Bosnjacima u SRJ se govorilo kao o "Bosnjakskoj zajednici u SRJ", odnosno "stanovnicima Bosnjakske veroispovesti", "pripadnicima Bosnjakske verske zajednice".

Mada su se vlasti Srbije, Crne Gore i SR Jugoslavije uporno trudile da dokazu da nije bilo nikakvog krsenja ljudskih prava i sloboda Bosnjaka u navedenom periodu, da su ljudska prava bila iznad svjetskih i priznatih medunarodnih standarda, radilo se, u biti, o otvorenoj diskriminaciji, progonima, maltretiranjima i ponizavanjima jednog dijela sopstvenih gradana. Cinjenice su, pak, bile neumoljive. Vise desetina hiljada ljudi je proslo kroz policijski "tretman", mucenje, batinjanje i ponizavanje do bestijalnosti, kroz tzv. "informativne razgovore", narocito u opstinama Sjenica, Tutin i Novi Pazar, Prijepolje, Rozaje. Dva Bosnjaka su, nakon takvih poziva, izvrsila samoubistvo. Pretucena lica koja su izvadila ljekarska uvjerenja i podnijela tuzbe protiv radnika SUP-a nisu dobila sudsku satisfakciju. U vecini slucajeva su odlagane i sudske rasprave po ovim pitanjima. Sandzacki odbor je, na osnovu brojnih zalbi ostecenih i maltretiranih lica, u maju i junu 2001. i februaru i martu 2002. podnio nove krivicne prijave Okruznom tuzilastvu u Novom Pazaru protiv lica - pripadnika MUP-a koja su grubo prekoracila svoja sluzbena ovlascenja.

O stanju ljudskih prava i polozaju Bosnjaka u Sandzaku - SR Jugoslaviji dokumentirano govore i brojni izvjestaji domacih i medunarodnih institucija. Publikacije iz "Plave biblioteke" o tome konkretno i upecatljivo svjedoce. U svim registrima zlocina koji su se zbili na prostorima nekadasnje jugoslavenske drzavne zajednice i oni izvrseni u regionu Sandzaku imace svoje mjesto. Sve ono sto je dokumentirano ostaje kao bitno svjedocenje o turbulentnom vremenu u kojem su "jezici mrznje prethodili ratovima".

Predocavajuci dio novih svjedocenja, prikupljenih tokom 2001. i 2002. godine, o zbivanjima u pojedinim sandzackim opstinama, fokusirajuci posebno seoska naselja, Sandzacki odbor u sklopu svog dugorocnog projekta "Pravna pomoc i zastita zrtava diskriminacije i policijske torture", nastavlja sa svojim kontinuiranim traganjem za cinjenicama i dokazima o stanju ljudskih prava u regionu Sandzaka.S1] Svjedocenja su grupisana po opstinama u kojima zive ostecena lica. Po zlu cuvene sobe br. 4. i br. 25. novpazarskog SUP-a ostale su u sjecanjima mnogih nesrecnika, kao i imena lica koja su nad njima vrsila prave torture. Potrage za oruzjem bile su veoma surove. Zaplasenim ljudima je jednostavno, pored svega sto se desavalo, bilo uskraceno osnovno ljudsko pravo, da zastite svoje porodice i imetak, u vremenu kada se Sandzak nasao u okruzenju, a njime, bez ikakvog zazora, hodile brojne, naoruzane formacije i paraformacije. Trgovci oruzjem mahom su ostajali po strani. Sudenja takvim trgovcima iz Arandelovca u Novom Pazaru nisu izazvala vecu medijsku paznju, kao ni porijeklo potpuno novih pusaka iz kragujevackih zavoda "Crvene zastave". Policija je nerijetko trazila puske po odredenom serijskom broju. Puske su se kupovale i predavale, poput one price o "Glavi secera". Izjave zrtvi su prenijete autenticno, bez izmjena i posebnih gramatickih intervencija. U njihovom prikupljanju Sandzacki odbor je naisao na znatnu saradnju kod predstavnika lokalnih vlasti u Sjenici i Tutinu. Pored novih svjedocenja, kao njihova dopuna, objavljena su i neke ranije izjave ostecenih lica, radi ilustracije i potpunijeg shvatanja opsteg stanja u ovom regionu.

Promjene koje su se desile nakon oktobra 2000. u gradovima Sandzaka nisu izvrsene u potrebnoj mjeri. Tehnologija "organiziranog zaborava" i navodno kratkog pamcenja naroda trebala je uciniti svoje i izbrisati pocinjena nedjela, a samim tim i amnestirati egzekutore i omoguciti im blagovremeno "demokratsko" prestrojavanje, sve do neke "nove prilike". Iskustva ovog traumaticnog prostora su u tome bolna i porazna. Sve su generacije, u vecoj ili manjoj mjeri od 1912. godine, prolazile kroz slican "tretman"" palice i ponizavanja. Zla sudbina pratila je sve one koji se nisu odavde iselili nakon 1912. godine. Zato ih je trebalo "podstaci" da idu. Ovo sto se desilo u protekloj deceniji, posebice 1992.-1995. trebalo je uvjeriti Bosnjake, ako ne sve, onda bar najveci dio, da potraze svoj mir i sigurnost pod nekim drugim, udaljenijim podnebljem. Mnogo puta pominjani pripadnici MUP-a nisu bili obicni drzavni sluzbenici, vec i djelitelji pravde, borci za "nacionalnu stvar" koji su, svojim "budnim" ponasanjem, shodno iskustvima proslih, slicnih vremena, dokazivali svoju ideolosku i svaku drugu pravovjernost, ali se i preporucivali za jos "ozbiljnije poslove" i radna mjesta. Zato nisu morali ici u Bosnu, ili na Kosovo. Odlikovanja i javna priznanja nisu izostajala. Sve su to "zasluzili" i "odradili" i u Sandzaku, svojevrsnom poligonu za masovno sirenje straha i slamanje ljudske duse. Njihove zrtve - Bosnjaci, po tradiciji opet i uvjek samo "Turci", su to posebno osjetili. Ti Bosnjaci, odnosno "Turci", kao i njihove porodice, ali i citava sela i danas nisu oslobodjeni straha od nekog novog, moguceg slicnog scenarija.

Zahvaljujemo svima onima koji su pokazali razumijevanje i omogucili stampanje ove knjige.

Novi Pazar, juna 2002.
Semiha Kacar

Sve je ovo samo igra! Nema tog foruma koji je vrijedan Vasih zivaca! / Dokoni umovi - Sejtanska igralista

Berta

Učenik

(10)

  • »Berta« je žensko

Postovi: 59

Datum registracije: 11.01.2003

Lokacija: Modi`in

  • Poruku poslati

2

Nedjelja, 13. Juli 2003

Krsenje ljudskih prava u Sandzaku


Licno sam jako zainteresovana da u cjelosti procitam ovu gradju o stanju ljudskih prava i sloboda u Sandzaku. Apsolutno se slazem da iako Sandzak nije bio na direktnom ratnom udaru, gruba rusenja ljudskih prava i sloboda u uslovima psihoze moguceg rata, nanijeli su velike stete posebno muslimsnkom zivlju Sandzaka. Javi mi molim te kako mogu doci do ovih materijala.

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

3

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Sjenica

Mustafa Dzigal (1932) iz Trijebina:

"U prostorije MUP-a Novi Pazar javio sam se 9. maja 1994. godine. Pita me jedan od njih: jesi li ti gazda Mustafa? Jesam, kazem. Cekao sam petanest minuta. Kaze on meni: Mustafa, znas li ti zbog cega smo mi tebe ovdje pozvali? Ne znam, odgovorih mu, ja ne znam zbog cega ste me pozvali, vec samo golu dusu da vam dadnem. Ja da sam imao to oruzje ne bih dozvolio da se ovoliko ljudi izivljavaju na mene. Kaze on meni, zove se Karlicic, podignuvsi se sa stolice - imaces, imaces tursku ti majku tvoju..., a onda mi rece da se izujem, obucu i carape. Rece mi da skinem kaput. Te ja skidoh i kaput. - Penji se na tu stolicu (pokazuje nam kako je cucnuo na koljena na stolicu da bi lakse mogli da ga tuku policijskim palicama po tabanima).

Glava mi je bila ovako uza zid. Upozorava me jedan od njih - da ne naslanjam glavu na zid, govoreci: Majku ti tursku - ti jos ne znas gdje si dosao. Psovali su me, bili me po tabanima onom palicom, po glavi i ledima. Krivio sam se od bolova. Jedan od njih koji me najvise tukao stavljao mi je onu palicu u usta, nije pravo nego stranom. Vjestacke vilice sam bio skinuo i sakrio u dzep. Pao sam dole prebijen i ponizen. Odjednom, cujem, neko mi rece - dizi se odatle. Ja sam se digao. Neko mi je nasuo vode, iza mene, jedan metar. - Gazi ovdje, rece mi. Ja sam gazio. Cistio sam noge jedno pet minuta.- Pridi ovamo, kaze mi policajac. Ja sam prisao. Udario me nekoliko puta onom palicom po ledima i glavi. Kad me je udario sa zemljom me je sastavio. Bio me je i po rukama desetak puta, ja sam turio ruke medu noge. On me saleteo pa opet po ledima, u grudi me bio boksovima. Posrnuo sam da padnem, on me docekao nogom. Uhvatio me ovdje za jaknu i rekao mi: rok ti je dva minuta da se obuces, a ja ne mogu da sastavim ruke ni prste od batina. Ne mogu da uzmem carape i da ih navucem na noge. Obuo sam jednu nogu nekako, suteo. Vode mi nisu dali, a nisam ni jeo ni pio dva dana i dvije noci, koliko se moj babo digao iz groba. Nemam dijete, sve ce te prekopati, necu reci da nesto starih cijevi kod nekog nebih nasao. Mene su djeca davno otisla u svijet, samo sam sa zenom i jednom djevojcicom malom, unukom ovog mi sina. Oni meni opet: - Kako nemas tursku ti majku, pa me slozi po lubini. Doceka me drugi krvnik sa palicom i boksovima. Na usi nisam cuo nista, dobio sam upalu uha. Opet su nastavili da me biju. Drao sam se kao kurjak. Oni se umore bijuci me, dodu drugi koji ih odmijene. Tako do dvanaest sati. Zapamticu do groba dvadesetpeticu, sobu gdje su me tukli. Tu sobu poznaju i drugi ljudi sa Pesteri koji su jeli cuteke. Kad je bilo dva sata posle podne, dosao je onaj glavni, kada je htio da napusti i rekao mi: - Cica, otidi dolje kod onija, da te ne bi ovdje trazili. Ja sam sisao, vukao se niz one stepenice sa treceg sprata, suteo sam dolje suteo, kad je bilo pola cetiri, dosao je Anicic i pozvao me ozgor preko onih strazara. I ja sam se odvuko gore kao prebijena kucka, ne mogu na noge ni na ruke uz stepenice. Muka moja. Usao sam opet u dvaesetpeticu. Pitao me Anicic: - Jesi li smislio za oruzje? Ja njemu opet ono isto - nemam oruzje. Oni opet nastavise da me biju. I batine su bile do devet uvece. U devet je dosao jedan zuti. On mi je rekao da je on nacelnik, mlad covjek, i on me pita za pusku. Ja mu kazem da je nemam. Gradio sam kuce, nisam kupovao puske ni jedna vrata nema, a ako ustreba da ce mi valjda dati tu pusku da branim drzavu. On meni kaze - ti ne beginises ovu drzavu, hoces neku drugu. Ja mu rekoh: da je to neko ogrijesio dusu ko vam je rekao da imam oruzje. On mi se nakostrijesi i zaprijeti mi ovim rijecima: Daces i svaki onaj metak kao i oruzje koje si kupio za sinove. Koliko imas sinova, pitao me? Ja njemu odgovorih, imam cetiri. Pita me gdje su ti dvojica? Rekoh mu da su dvojica u Sarajevu a dvojica su mi radili u sjenicku Postu, ovaj mladi ode u Njemacku, dok ovaj drugi uzeo malo odmora kako su me ovi isprebijali. Vodi me do ljekara odkako ste me vi isprebijali. Rijec dvije, on meni kaze: mamu ti pa me utisti pod batinu, cini mi se ni nebesa me ne mogu sastaviti. Vidite kakav sam ja bogalj, starac sam, da sam u mladim godinama ne bih ja ovdje ni dosao. Jer jedanput dusa ispada, a hiljadama jok. A meni je dusa hiljadama, ispadala, ispadala. Pustili su me onako jadnog i ponizenog iz MUP-a, porucujuci mi da im se ponovo javim iduce sedmice i da cu ja progovoriti kako treba. Ja sam izasao odatle i krenuo ulicom, ne znam ni kuda.



Odnekud je naisao neki taksista, ne znam ko je. Sjecam se da sam mu rekao: vodi me na Hadzet kod dzamije, dok nadem neke moje rodake na teravije. Djeca mi pofaljavase gore, snaha mi i zena, sin... Kad je vidio sta je bilo sa mnom onaj taksista nije htio da mi naplati voznju. Posle sam otiso kuci gdje su klali neku jagnjad i jarad te me uvijali u te koze, a onda me odvedose u bolnicu te sam lezao pet-sest dana. Ljekari mi rekose: ne smijemo vise da te zadrzavamo, od ovih bolesti mi ne lijecimo, vec od drugih bolesti. Ubijen sam, ali nemam loma, injekcije sam kao i infuziju primao u Sjenici. Krvavrio sam na obadvije nuzde dva-tri dana, tesko mi je bilo. Jedno vece sam gotovo umro. Dosao je ljekar tu i dao mi nesto te sam popio te drop malo uminuo. Eto, to sam dozivio u mojih sesdeset i nekoliko godina. Nikad nisam iso kod ljekara, cak ni tabletu nisam popio. Da sam znao sta ce radit sa mnom ja bih se objesio.

Muratovic Began iz Zitnica:

"Dos'o sam po svoje slike sa modricama. E, sinko, ljuto, ljuto su bili bezobrazni i grubi. Ovi gore u Sjenicu mi traze te slike. Eh, sinko, da cujes moju muku. Ja kao da sam imo imovinu koliko Pazar, a sad sam ga izgubio... Pa i mislio sam da necu izdrzat, al' eto. Stradali smo i ja i Suljo. To mi je bratuced, mi smo stradali isto vece. On ima i lomove. Ja sam se sa zivotom halalio, bar bitno mi je da neko sazna da sam na pravdi strado. Bio je tornik (utorak) 21. jun 1994. godine. Kao i mnogih predhodnih i toga tornika sam otis'o u Novi Pazar da prodajem sir. I tek sto je zivnuo pijac i pocela prodaja, kako sam stajao za kacom preda mnom se dusterisa (iznenada pojavi) policajac. Pogledo sam ga a on me istog trena pitao: Jesi li ti Began Muratovic?

Odgovorih mu da sam taj. Rek'o mi je da moram da podem do SUP-a. Pit'o sam ga sto, a on mi rece: trebas tamo Sulju. Sta cu s kacom, pit'o sam ga? - "Sve ga neka tu, kako je, vratices se odmah", rek'o mi je. Ubacili su u "maricu", mene i sinovca mi Muharema, i odveli nas u SUP. Kad smo stigli tamo, odveli su nas na drugi sprat gde smo videli Sulja Muratovica vezanog za radijator. Razdvojio me od Muharema, i onda redom, uzo mi podatke i predo isljedniku. Podatke mi je uz'o onaj sto me je uzeo sa pijaca, i predo hi zameniku nacelnika - Radosavu Stefanovicu. Nije proslo ni pet minuta, Stefanovic me pozv'o u svoju kancelariju. Us'o sam. Pit'o me: znas li zasto si pozvan? Reko sam, valjda Sulju da nesto posvedocim, bar mi je tako rek'o onaj policajac sto me uzeo s pijaca. "Ne za to", reko'o mi je on. "Tebe se trazi puska i pistolj "7", cehoslovacka "zbrojovka". Nemam, rek'o sam. Pa opet, maltretiranje dok su dosli svi sto tucu. Ili priznadi i donesi, ili cu te dat ovim... - Da me date u vatru, ja nemam. Nemam, dece mi moje, i Boga.

Veli on: "E, tek sad vidim, da sve lazes!" Izbaci me na hodnik, pa me ponovo pozva, pa opet isto. Sve sam ceko u hodniku, strazar pored mene, dok me nisu uzeli ovi sa terena. Prvo njih pozva, zadrzase se dvije-tri minute, izadose i pozvase mene. Ih, kad su me pozvali, nisam ni iskoracio, Rosic me docek'o na boks. Udario me boksom u zeludac, a dlanom po licu. Mene odose ruke da se zastitim, kad on kaze: "Dolje ruke, pusku i pistolj, majku ti tursku!" - Nemam ni jedno ni drugo, pa me ubite. A ne treba ni jedna ni dvije rijeci, jer da sam im'o ne bi dos'o do ovoga, rekoh mu. "Daces, daces!" - povika Karlicic. Rosic kaze: "Daj da ga svezem, tursku mu majku!" Karlicic mu kaze: "Neka se mene brani. Da vidimo koje mu je zalije, ili ruke da mu polomim, ili glavu!" Vidim sa njima nema sale, i da kod njih prolazi sve ono sto je najgore, pa pomislih: preca mi je glava, pa ruke nek secu, al' glava nek je ziva. Ruke su mi bili na smenu, dok su pale same. Onda su komandirali da se izujem. Posice je postavio stolicu uza zid i naredise: "Sazu se majku ti tursku. Pozuri, nemamo vremena da cekamo!" Komandovo mi je: okreni se ka zidu kolenima na sedalo, a tabanima prema nama." Onda su promijenili palice. Uzese duze i vece i naizmenicno me poceli udarati dok nisam izgubio vid. Kada sam se osvijestio bio sam na podu i potpuno mokar. A Muharema su doveli da me gleda takog i odbrojavali mu nesto. Rosic me poveo do umivonika da se osvezim. Pokuso sam, ali nisam mogo ruke da podignem. Onda su me stavili na klupu u hodniku. Tu sam osto da se hladim onako izmrcvaren skoro dva sahata. Onada su opet dosli i pitali: "Je l' ti bolje bilo da si prizno, no da sa tobom bude toliko teskoce." Ja sam mogo i poginut, ali to nisam mog'o dat'. Kako da dam, sto nemam i ne posedujem. Ja sam govorio al' mi niste verovali. Ali ja to ne bi dozvolio, ni jednu coku, da je sve to zlatno…

A oni kazu: "Dobro, opet ti nisi slobodan, ti to moras donijet kako ti glava zna!" Oni mene tako, a ja sam bio polumrtav, nisam mog'o da se drzim na nogama, pa sam se naslanjo na stolicu da ne padnem. "Sad ako mozes i ako imas de, idi, a za nekoliko dana, da to doneses". - Da vam donesem nemam sta, a nadam se da cu se nekako odvuc. Imam ovde dvije core (kceri). On mi je reko: nemo' slucajno, da si kom prico de si zadobio povrede. Nikom ni a, sto se desilo. Doduse, ja sam rek'o: ja necu lagat. Hocu umrijet, a lagat necu. No, to morebit, nije ni bitno.

Posebna mi je bila zelja i slobodom. Kad su mi rekli da sam slobodan i da se udaljim od njih, osetio sam neku nadu da prezivim i da nastavim opet, i veliku zelju da se udaljim sto prije od tih zverova, ne znam kako da kazem, od tih ljudi grubih. Ja nisam verov'o, i to sam im reko: da moze covek na pravdi, ovako dozivet i isprebijan biti. Otiso sam od njih, otiso sam kod core u Selakovac. Prvo sam se nekako odvuko do taksista kod Beogradske. Dao sam znak taksisti da zaustavi. Sto sam us'o u kola, zagledo se i rek'o mi: "Covece, odakle si i de si tako nastrado? -U SUP-u. Prebili me, i jos na pravdi, rekoh mu. A on mi kaze: "Pa sto nisi d'o futane, futni." - Hajde dadni ono sto nemas, odgovorih mu. Pita me on: Dokle? Rekoh mu: do Salakovaca, Jusuf potok. Tu imam jednu coru. Stigli smo blizu kuce a on mi kaze: "Ne mo's otic. Da te povedem do kuce?" Ja mu rek'o: Evo tu je. Pitam ga: koliko? A on kaze: Ti si platio i preplatio. Bila su vrata zakljucana. Ja sam zazvonio.

Kad mi je izasla cora Zemina samo je vrisnula i zakukala: kukavica ljuta, de si pogin'o? Samo sam reko: vala, eto. Ona je isla sutradan i rezilila ih, sto su me tukli na pravdi, al' nije fajda. Eh, tu je izas'o i zet Besim i prijatelj Sibo, uveli me u sobu, namescili mi da legnem, i odma' brze bolje otisli kod mesara da trazu taze, prijesnu ovcu kozu. I nasli, kod Esrefa mesara. I to od ovna. Taman da me cijelog uviju. Te sam se zavio cio. Oni mu nudili da plate, a on nije sceo. Rek'o im: i da ne znam coveka, ne bi, a kamo li sto ga znam".

Suljo Muratovic (1935) iz Zitnica:

"Dana 21. juna 1994. godine, scerka mi je bila na porodaju, te sam je poveo u bolnicu da se pregleda. Kuci su me trazili Karlicic i Nedic i jos dvojica policajaca. Nasli su me i poveli u SUP, odveli me Radoslavu Stefanovicu, nacelniku kriminalisticke sluzbe. On me je pozvao i pitao jesi li ti Muratovic? Pitao me je zasto se ti teretis? - Ne znam, odgovorio sam. "Ti si komandant za celu Pester", rekao je. "Ti si gori nego Sulejman Ugljanin". Ja sam mu odgovorio: cega komandant, kod nas nema vojske? Rekao mi je: "Ti nisi dao da se glasa za Milosevica". Psovao me je: "Majku ti balijsku, sto nisi glasao za Seselja!" Nasatvio je da me maltretira, pitao me je za pusku a ja sam mu rekao da je imam.

"Da nam kazes jednog coveka koji ima pusku". Ja sam mu rekao da ne znam ko ima pusku, a on mi je rekao: "Majku ti balijsku!" Sve vreme me je psovao, vredao, mlatretirao i non-stop, trazio da kazem nekog coveka koji radi sa oruzjem. - Tebi nema glave na ramenima. Ti mora da se likvidaras!", rece mi on. Stalno je ponavljao da moram biti likvidiran i opet je trazio da kazem nekog ko radi sa oruzjem. Rekao je: Muratovicu, dobices tri meseca pritvora. U pritvor me drzao vezanog za radijator tako sto mi je ruke vezao pozadi za radijator. U tom polozaju me drzao dva dana i jednu noc bez hrane i vode. Kada sam bio vezan za radijator dosao je nacelnik DB-a, Vlade Corbic. Posmatrao me i rekao: "Ti si, stari, najebo!" Otisao je. Dok sam bio u pritvor dosli su Karlicic i Rosic. Kad me je Karlicic video, rekao je: "Đe si, Suljo, ja te trazim po nebesima, a ti si ovde!" Oni su me preuzeli. Kad me je video sin, koga su isto priveli, prenemogo se. I sina su mi tukli. Malo kasnije doveli su Begana Muratovica. Kada su uveli Begana, bili su ga tako, da kad je izaso, bio je krvav, kvasan i prebijen. Uveli su mi i sinovca. Cuo sam kako je pisnuo, kada je izasao bio je crn. Beganu su rekli da ce ga prebaciti, jer ne moze da ide sam. Medutim, Began je reko da ide sam, jer se plasio da ga ponovo ne tuku. Otiso je predvostrucen niz stepenice. Uveli su mene. Video sam sina prebijenog, koji je jec'o, a ja sam reko da je zatvor za ljude. Karlicicu sam reko: -Ti si kriv.

To sto radis nije dobro. "Jesi li se smislio da kazes, ko radi sa oruzjem?", pita on mene. - Ako cete me tuci ja cu vam reci, al cu na sud reci da ste me bili i da sam morao da kazem nekog. "Ako neces da kazes, ici ces tri meseca u zatvor". Tu sam nocio. Odredili su mi pritvor. Rekli su mi da ce oni otici da uzmu pusku. Ja sam rekao sinu gde je puska. Nasli su pusku, lovacku, garabin, pod dozvolom i nekoliko metaka. Dali su mi potvrdu o oduzetom oruzju, ali mi oruzje ni danas nije vraceno. Kad je donio oruzje, rekao je sta ceti ovo, ovi meci. Rekao sam mu da sam municiju kupio po odobrenju, municiju sam nabavio u sportske svrhe, jer sam sportista-lovac. Oterali su me u zatvor posle toga u sobu broj dva. Bio sam u samici dva dana. Nocu bi dolazili policajci i pitali zasto si tu. Nisu mi nista radili, vec samo posmatrali. Jedan dan su me odveli na setnju (petak je bio). Neki ljudi su me posmatrali tom prilikom (oko dvadeset ljudi). Posle pet minuta su me ponovo vratili u sobu. Cuo sam ezan sa obliznje dzamije. U tom trenutku cuo sam da je neko otvorio vrata, bili su Sefko Zukorlic i jos jedan milicioner koga bi prepoznao kada bi ga video. Sefko me je odveo u SUP na razgovor i usput mi je garantovao da me nece dirati. Cim sam usao u sobu SUP-a video sam Karlicica i Mila Nedica iz Sjenice, Biorca (boksera) i jos nekolicinu policajaca. Bilo ih je oko petnaest. Neki su drzali palice. Mnoge od njih bi mogao da prepoznam. Kad sam usao u sobu, Karlicic im je namignuo i izasao iz sobe. U tom trenutku su poceli da me tuku. Dobio sam po nekoliko udaraca odjednom. Tukli su me palicama. Neke od njih su bile duge oko jedan metar, a neke su bile krace. Prvo su me bili po rukama (od dlana do laktova), a onda nastavili da me biju nogama (cokulama po citavom tijelu). Udaraca je bilo vise (ne znam koliko). Padao sam nekoliko puta od njihovih udaraca. Posle su me bili kundakom od automatske puske po ramenima. Kad su me oborili na stomak, digli su mi noge i bili palicama po nogama. Posle su me udarali preko debelog mesa. Od tih udaraca meso mi je puklo. Pao sam u nesvest.

Kad su me osvijestili, usao je Kralicic, ja nisam mogao da govorim. Kad je usao, rekao je: "Ne dajte, umrije nam covek. Dajte vode!" Zalivali su me nekim sokom. Ispravio me je Karlicic i postavio na stolicu. Kad sam seo neki milicioner me je udario nogom u leda. Tom prilikom su mi slomljena tri rebra, a cetvrto je naprslo to mi je kasnije rekao dr. Enes Maljevac. Karlicic i jos neki su me odvukli u kupatilo i polivali vodom. Otle su me vukli niz stepenice do izlaza, uveli u kola. Izlazeci iz SUP-a sreo sam Smajovic Meha, Jonuza Ibrovica i Meda Mujovica. Odveo me vozac koji me je doveo pre toga u SUP. Kad smo isli, policajac, dvometras koji je bio sa nama u auto pretio mi je: ako neko sazna, za ovo, ja cu te licno streljati! Kad su me prevezli u zatvor bacili su me na polace (daske). Posle deset minuta, otvorila su se vrata i jedan je zvao: "Murate, ides kuci!"

Ja nisam mogo da se pomerim. On je zakuko i rekao: - Ovaj je ubijen! Usla su trojica policajaca, jedan je rekao: "Zovite advokata!" Kad su me izveli iz sobe, rekli su mi da potpisem neki dokument. Ja nisam mogao, vec su mi oni pomogli. Uzeli su me brat (Bilal) i sinovac Muratovic Sead. Odveli su me u bolnicu, Avdo Ceranic, lekar me je primio. Bio je prisutan i moj advokat, Rade Janicijevic. Rade mu je rekao: Doktore, njega treba da pregleda konzilijum lekara. Doktor Avdo je rekao: "Ako sumnjate u mene, mozete da idete!" Otvorio nam je vrata da izademo. Mene su vukli, jer nisam mogao da stojim. Odveli su me kuci i previli osoljenim kozama. Koze sam drzao deset sati. Posle su me odveli u privatnu kliniku na rendgen-snimanje. Tada su mi rekli da su mi slomljena rebra. Ljekarsko uverenje dr. Maljevac nije smeo da mi da, izuzev, ako zelim da ga upotrebim u inostranstvu. Nisam vise smeo da idem u bolnicu. Brat, sinovac, i prijatelj, Avdo Kolasinac, su me odveli u Skoplje. Tu sam bio petnaest dana. Isao sam doktorima, davali su mi masti, tablete za umiranje bolova. Koze su mi najvise pomogle. Previjao sam uboje mesom od ribe, dzigerice..

Dosao sam kuci posle petnest dana provedenih u Skoplju. Jednu noc sam prenocio i vec sam sutradan dobio poziv iz SUP-a. Ja nisam smeo vise da se javim. Brat i sinovac su me odvezli u Madarsku. U Madarskoj sam ostao cetiri dana. Nismo mogli ici dalje jer nam nisu dali. Kupili smo karte za Italiju. Otisli smo u Italiju, iz Italije smo pokusali za Francusku. Na granici prema Francuskoj su nas uhvatili i udarili zabranu. Vratili su nas u Italiju. Na drugom granicnom prolazu smo kasnije presli u Francusku a iz Francuske u Nemacku. U Nemackoj sam bio dvdeset i devet dana. Tamo sam se lijecio. U odsustvu su me osudili tri godine na uslovnu osudu. Po zalbi advokata smanjeno je na godinu dana. Posle dve godine vratio sam se kuci. Pozivali su me nekoliko puta i saslusavali. Nisu me tukli. Pozivao me Vlado Corbic, govorio: Ti pretis, gde ti je oruzje? Rekao sam mu, sramota sta pricas, znas kako su me prebili, dolazio si kod mene. Tog dana je dosao i Perisic. Perisic je rekao da imam oruzje, da me neki ljudi terete za to. Kad sam mu pokazo izvesne dokumente sa kim se sporim tu iz sela, rekao je da nisam kriv i izvinio se. Vise me nisu maltretirali iako su me nekoliko puta pozivali na razgovor.

Taip Bronja (1945) iz Zitnica:

"Dana 21. juna 1994. godine, ujutru, oko pet sati, dosli su Nedic i Karlicic i trazili me kuci. Posto nisam bio tu, oni su ostavili poziv kuci i rekli da se javim sutradan u Sjenicu. Javio sam se ja, Zulcif Bronja, Paso, Eto, Elmaz i Hajro Bronja, Hajro Muratovic. Javili smo se ujutru u sedam, u SUP-u Sjenica. Drzali su nas u sali SUP-a do 11 sati. Sjedeli smo u klupama, cuvala nas je policija. Negde oko 11 sati poceli su pozivati. Prvi je pozvan Zulcif Bronja, onda ja. Otisao sam kod Nedica, u kancelariji, a on me je pitao: ,,Jesi li Bronja, upoznat sa ovom racijom oruzja?" Zato sto je islo prije od Rasna i culi smo. Zato sam mu rekao da jesam. Pita me: ,,Hoces li da das oruzje?" Reko sam mu da ne mogu, jer nemam. Nije se mlogo ubedivao sa mnom, vec mi je reko: ,,Vidim da si radoznao covek, pa cu te uputiti u Pazar, tamo biju i tamo ces dat!" Ja sam mu rekao: ,,ceraj me ne samo u Pazar, nego u bilo u koji grad u ovoj drzavi i Srbiji, jer sam nevin i ceraj me de hoces". Uz'o mi je poziv, koji sam imo, a dao mi drugi da se javim SDB-u - Novi Pazar, u br. 25. Ja sam se javio. Istog momenta Rosic i Karlicic, ne znam ni da l' su mi otpozdravili na dobro jutro, pitali su me: "Jesi li doneo oruzje, Taipe?"- Nemam i gotovo, - odgovorio sam.

Trazio sam suocenje i bio sam iznenaden da ja bas tu dodem. Jedan od njih me pito: "Sta radi Suljo Muratovic? Je li znas gde je zakopo oruzje?" Reko sam da ne znam, jer je on preko brda i samo se carsiski vidamo, i ne mogu nista reci. Onda dalje: "Sta radi Harun Ganovic?" Isto sam odgovorio da ne znam. Tako isto za Hamzu Bogucanina. Onda su pitali za Nasa Bronju "Gde je?" Reko sam im da je pobegao u Nemacku, a on je dodao: ,,Doci ce, nema kud". Prvog dana sam se zadrzao od sedam do 17 sati. Pustio me i zaprijetio da sutradan ne dodem bez oruzja koje od mene traze. Nisu navodili vrstu oruzja, samo su trazili oruzje. Sutradan ista pitanja i na kraju su trazili "Ko razvodi straze?", i tako slicno. Pitali su da je navodno nekakvo oruzje dolazilo i da sam ga dijelio sto je bila laz. Sve sam stajao u stavu mirno. Tako sedam dana. Osim prvog dana, gde sam bio zadrzan do 17, a ostalih sest dana sam provodio u SUP-u do 15 sati.

U tim danima kada sam bio isledivan, usao je jedan covjek bio je u civilu, pitao je sta ce ovo ovde. Rosic i Karlicic su se smejali. A on se, kako je stajalo oruzje u cosku, okrenuo meni i rekao: "Vidi sta su donijeli, ljudi." Ja sam reko: ljudi su imali i donijeli a ja nemam i ne mogu. On je reko: "Ubijte ga pa ce donijet." Svih sedam dana se tako radilo. Poslednji dan su me pitali da li sam umoran i iscrpljen i da je njihova duznost da me ispitaju. Rekli su mi i da su sve ispitali i utvrdili da sam nevin".

Ganovic Fatima (1967) iz Zitnica:

"Neko je pokucao na vrata i ja sam izasla da vidim ko je. Na vratima je stajao covjek u civilu. Imao je bordo dzemper i farmerke. Kazu da je bio Karlicic iz Novog Pazara. Pitao me: "Cija je ovo kuca?" - Hida Ganevica, odgovorih mu. On kako drzase ruku za ledima, povuce je i sa uperenim pistoljem pode prema meni. Pita me: ko ti je tu? Ja mu rekoh: Samo ja i moje dvoje djece. I stvarno je tako bilo. Bila sam ja, moja djevojcica i sincic mi od devet mjeseci, koji je bio u dubku. I dalje je drzao pistolj uperen u mene i rece mi: "Nije istina, pricala si s nekim drugim!" Kako on to rece, odjedanput se iza coska stvori uniformisani policajac - Bale komandir, i rece: "Jeste, jeste, da vidis koji beban u dubak. - Istinu govori". Ovaj sa uperenim pistoljem me pita: Gde ti je Hido, kazuj?". -Otero krave na Brnjicku rijeku, da napoji - odgovrih mu. "A gde je muz?", pita me.

Da mi dovedes Hida za pola sahata, nareduje on meni. Ja mu rekoh: "Hida ti doves' ne mogu, on je daleko. On ce sam doc' cim napoji krave. No mi recite sto vam treba Hido? Sta je ucinio?" On ce meni: - "Sta te briga?" Briga me zbog vaseg ponasanja. Plasite i mene i djecu, a nista vam uradili nismo". Pita me on: Jeste li se uplasili? Mislim da nije imalo razloga da se plasite, bio sam u civilu". Ja mu odgovorih: "Znate, sta, ja se uniforme nisam uplasila. Uplasila sam se vaseg ponasanja i onog uperenog pistolja. Eto to me je uplasilo". On se uopste vise nije obzirao na moju pricu vec mi naredi da mu nadem Hida za pola sahata. To rece, okrenu se i ode. Kako je izlazio, jos jedanput se okrenu i pita me: Cija si i odakle si ti? Rekoh mu da sam Meha Gudzevica iz Graba. Nista mi ne rece vec ode. Nakon sahat i po se ponovo vratio ovamo i trazio od Hida nekakav pistolj. On im je rek'o: "Ako ga imam, istero mi srce". - Imas, imas, sramota tako star, a lazes, rece mu on. Posle mu ostavi poziv i naredi da se javi u cetvrtak u SUP u Novom Pazaru".

Hido Ganovic (1925) iz Zitnica:

"Dosao je Karlicic i komandir iz Osaonice. Kaze, stari, da te razoruzamo. Ja sam im dao pusku koju mi je poklonio prijatelj, kojem sam cuvao ovce. Karlicic mi je trazio pistolj, ja sam mu rekao da pistolj nemam da mi ne treba. Imas, imas, rekao mi je. Rekao sam mu: "Ako ga imam srce mi istero". Karlicic mi je rekao da dodem sutra u Novi Pazar. Dao mi je poziv. Ja sam otisao u Novi Pazar. Karlicic mi je ponovo trazio pistolj. Dosla su dva milicionera, poveli su me u drugu sobu. Jedan me je udario pesnicom u predelu srca, a drugi u predelu vrata. O tog momenta ne znam nista sta je bilo sa mnom. Kad sam se rastreznio, video sam da sam na drugom mestu. Posle me je drugi policajac poveo u drugu sobu i rekao donesi pistolj. Rekao mi je da ponovo dodem i pritom mi dao poziv. Policajac mi je rekao da kupim pistolj i da im ga predam. Ja sam kasnije preko prijatelja urgirao kako me ne bi dirali, posle urgencije me nisu dirali".

Nuho Bihorac (1948) iz Zajecica:

"Svaki dan su bili u selu Mile Nedic i Babic. Tog dana su stigli kod kuce. Ja sam radio u prodavnicu kada je dosao Nedic i trazio pistolj. Rekao mi je da dodem u kancelariju, kod njega. Sutradan sam otiso. Mile me ispitivao za sedam sela ko ima oruzje, pominjao mi je Brulica. Pominjo mi sa kim su kontaktirali iz sela. Pito me ko je pucao po svadbama. Za dva tri dana dosao je Mile Nedic, ponovo u prodavnicu i dao mi poziv da se javim u SUP Novi Pazar. Tvrdio mi je da me niko nece dirat, vec samo hoce ljudi da porazgovaraju. Odoh ja u Pazar, javio sam se u sobu broj 25. kod Karlicica i Cosica. Odveo me kroz jedan hodnik i uveo me u prostoriju opremljenu foteljama. - Sedi. Ja sedoh. - Da pricas sve. Ja mu reko o cemu. "Znas ti o cemu", veli on meni. -Ne znam bogami. A on ce: kazi ti meni jedno petoricu, ko ima oruzje. Ja sam reko nista ja o tome necu. On mi opsova Boga turskog. Idi u hodnik ohladi se pa se predomisli. Nakon desetak minuta pozva me da udem. Udo' ja.

Karlicic upita: jesi li se predomislio. Ja reko da nemam sta da pricam. A Karlicic me raspali dva puta samarom: "E, hoces li sad da pricas majku ti! Ja ode radim cio dan, a niko nece da prica. Pruzi ruke!" Ja pruzi. Poceo je da me udara palicom po rukama. Udarao me je dosta dugo. Stao je da se odmori i upita: "Hoces li se sad predomisliti ili skini cipele pa po tabanima kad dobijes, progovorices. Kad mi to rece, ja mu reko': pustite me kuci, ja cu otic Milu Nedicu, policajcu da kazem sve. Dodo' ja kuci citav saren od samara. Sutradan odo' ja u OUP kod Nikole, nacelnika. Dobro jutro- Dobro jutro Nuho. -Sta je bilo Nuho? - Evo, nacelnice, sta su mi uradili ovi tvoji. "Ko ti je to uradio sunce mu njegovo! Slusaj Nuho, idi ti kuci i ako te neko pita ili zovne ti se javi meni". Ja kako izlazim, Nedic ispred mene: "Kad ces ti kod mene?"- Izvini nisam tvoj gost danas, pa cu sutra doc - rekoh mu. Odo' ja sutradan - Sta mi uradi, Mile? Nuho, nisam zdravlja mi, tebe pomenuo. Ja odo' kuci i vise me niko nije zvao.

Redzo Bihorac (1931), iz Zajecica:

"Dana 31. januara 1994 oko 18 sati je dosao Mile Nedic, sa jos dvojicom policajaca, cija mi imena nisu poznata, kod moje kuce u selo Zajecice i trazili mi kratku devetku ,,pistolj" i automatsku pusku. Srpsku pusku. S obzirom da je oruzje koje su trazili od mene nisam posedovao, pa im isto i nisam mogao dati, dobio sam naredbu od Mila Nedica da odmah podem sa njima u stanicu milicije u Sjenicu, sto sam ja i protiv svoje volje morao da prihvatim. Kada sam dosao u SUP, Mile Nedic je naredio izvesnom Ivici Babicu da me odvede u salu stanice, cija namena meni bas precizno nije poznata, ali ovom prilikom je koriscena za premlacivanje mene licno a pretpostavljam i ostalih gradana koji su doziveli istu ili slicnu sudbinu kao i ja. Kada sam usao u salu sa policajcom Ivicom Babicem, on je trazio od mene da predam oruzje navedeno na predhodnoj strani izjave. Kada sam ja odgovorio da to nemam, on mi je naredio da pruzim ruke, sto sam i uradio.

On je poceo da me siba po rukama pendrekom tako snazno da bi to bilo neizdrzivo za mladog coveka a kamoli za mene u ovim godinama. Potom me je vratio u kancelariju kod Mila Nedica, a on me je udario pesnicom u stomak, trazeci isto naoruzanje. Ja sam odgovario da to ja ne posedujem, a on me je pitao sta onda imas: Imam pistolj: "TT". Mile Nedic me dovezo sa policijskim autom kuci i ja sam im predo oruzje koje sam posedovo. U narednom periodu sam bio pozivat jos nekoliko puta u SUP Sjenica, a onda mi je naredeno da se javim u SUP u Novom Pazaru. Kad sam se javio u SUP u Novi Pazar bio sam maltretiran od strane izvesnog Karlicica cije ime mi nije poznato. Rekao mi je da ce me prebit i da jedina mogucnost da se izvucem je da mu popisem sve ljude za koje ja navodno znam da poseduju oruzje. Ja to normalno nisam prihvatio, jer mi nije bilo poznato da li ko poseduje oruzje ili ne. Karlicic me ponovo poslao kod Mila Nedica kome se ja nisam odmah javio vec sam isao kod nadleznih organa u Beograd a tek onda kod Mila Nedica. Da li zbog njihovog uticaja, sto ja pretpostavljam, ili zbog nekih drugih cinjenica nisam vise maltretiran. Ovom izjavom bi zelio da zamolim Odbor za ljudska prava i slobodu gradana da pokrene postupak protiv lica koja su vrsila torturu nad nama gradanima".

Ismail Brulic -Smajo (1957) iz Razdaginje:

"Od dana kada sam se prijavio sjenickom odjeljenje unutrasnjih poslova, svakog dana sam morao da se javljam. Tako sedam dana od 6 do 18casova, cak ponekad i vise su me zadrzavali. Nakon sedam dana Babic mi je urucio poziv da se javim u MUP Novi Pazar. To sam i uradio. Mislim da sam dole bio oko 10 ujutru. Predao sam licnu kartu i poziv na portirnici a oni su pozvali sobu br. 25. Otisao sam uza stepenice navise, pokucao na vrata i uso. Normalno da sam kazao: Dobar dan -Dosao sam, rekao sam. Odgovor na to je bio: -Ovde Bog ne pomaze. Sta te pitamo da govoris. -Je si li glasao, za SDA? Od straha sam odgovorio da nisam. Dalje je bilo:-Sta imas od oruzja? Odgovorio sam da nemam nista. I odgovor sam dao: -Kad bi imao i oca bi' dao. Onaj manji Rosic, ustao je, otvorio je njegov sank i uzeo manji pendrek. Rekao mi je: pruzi ruke, sto sam i uradio. Udarao me je 10 puta palicom po rukama. Pitao me je ponovo: Sta imas od oruzja? -Da imam rado bi vam dao sve, rekoh mu. On se obratio kolegi Karlicicu: S ovim se ne moze ovako.

U to vreme Karlicic je vrteo pistolj oko prsta, sedeci za stolom. Rosic je spustio pendrek na sto, zapalio je cigaru, a ja sam stezao ruke od bolova. Opet mi je rekao Rosic: "Hoces da govoris ili cemo da bijemo?" Rekao sam mu: Sve sto znam i mogu da govorim, rado bih vam pomogao. Drzeci cigaretu u ruci krenuo je prema meni i rekao mi je: -Sad cu ti napraviti zaricu. Krenuo je s cigaretom prema ocima, normalno da sam okrenuo glavu. Jednom rukom me je uhvatio za kosu i onako, kako sam stojao u cosku prostorije, glavu mi je udario o zid dva puta. Opet je usledilo pitanje: -Sta imas od oruzja? Odgovorio sam ponovo da nemam. Nastavio je da me tuce pesnicama po stomaku i grudima. Karlicic je ustao od stola, prisao mi je i uhvatio me preko ruku i tako pomagao Rosicu da me bolje tuce. Kad sam spao s nogu, pustili su me. Rosic je rekao: -Ovoga treba ljudski biti. Otvorio je sank i uzeo veliki pendrek i naredio da ustanem sto sam ja i uradio. -Pruzi ruke! Ja pruzim. Udario me cetiri puta, vise nisam mogao izdrzati. Skupio sam ruke k sebi a on me je udario bodimice pendrekom u predelu srca. Tada sam poceo da kukam i vristim. Uzeli su me obojica za ruke. Karlicic za jednu a Rosic za drugu i poveli me u drugu prostoriju hodnikom s lijeve strane. Mislim da je imala broj 24,nisam siguran, Pogurali su hastale na jednu stranu a ja sam samo posmatrao. Onda su mi rekli da skinem koznu jaknu a zatim da skinem cipele i carape. To sam i ucinio. Postavili su mi stolicu i rekli da sednem na nju. Ja sam seo kako treba da se sedne. Oni su vikali: Govece jedno, ne sedi se tako, nego da sednes na kolena. Karlicic me uzeo za ruku i okrenuo da kleknem kolenima na stolicu. Pocelo je odbrojavanje: Dvadeset udaraca po jednoj nozi 20 po drugoj po tabanima. Ja sam molio i kumio da prestanu ali nista nije pomoglo. Posle dvadeset udaraca Karlicic je izasao iz prostorije i donio flasu vode, prosuo je na tepih u uglu iza vrata, a Rosic me uzeo za ruku i poveo da stojim nad mokrim tepihom. To sam i ucinio. Obojica su izasla, a mene ostavili samog, govoreci da nikuda ne izlazim. Mozda posle 20 minuta, vratili su se, ponovo sa pitanjem imas li oruzja. Ponovo kao i svaki put odgovorio sam da nemam.

Tretman je obnavljan na isti nacin: klecanje na kolenima na stolici, sa tabanima okrenutim prema njima i ponovo udaranje ali ovaj put 10 puta po jednoj, i 10 puta po drugoj nozi po tabanima i opet kiseljenje u vodi. Voda je nestala sa tepiha, jer su toliko izvukevala moja stopala pa je Karlicic odneo drugu flasu vode i opet na isto mesto sipo i naredio da tu stojim 20-30 minuta. Dok sam ja kiselio noge u vodi oni su izasli ponovo govoreci: razmisli dok se vratimo. Opet kada su dosli, ista pitanja isti tretman. Tako cetiri puta. Cetvrti put, kada su obnovili tretman, pao sam sa stolice. Pao sam na lijevu stranu, a Rosic je prisao i udario me onom dugom palicom duz kicme a Karlicic mu je rekao da me ne udara tuda. Onda me je Rosic udario jos nekoliko puta nogama po debelom mesu. Potom su me ispravili i rekli da stojim. Ja nisam bio u stanju da stojim, nego sam pao. Naterali su me da se obujem. Samo sam carape obuo, a cipele nisam mogao od otoka i bola. Jaknu su mi dali da obucem i ponovo me uzeli za ruke, jedan s jedne drugi s druge strane i izveli me iz te prostorije hodnikom. Tu je bila dugacka klupa i tu su me postavili da sednem. Tu se me ostavili a oni su sasli niza stepenice i nakon 30 minuta se vratili. Ja sam stezao ruke od bola a Rosic pride i rece da ustanem. Ustao sam a on me je udario pesnicom u predelu grudi. Pao sam preko klupe.Oni su usli u sobu br.25, a mene su ostavili. Posle petnaest minuta otvorili su vrata i Karlicic me je pozvao da udem. Ja sam isao vukuci noge, jer nisam mogao da stojim. Prisao sam do njega a on je stavio kaziprst na ustima sto je znacilo da cutim. Rosic mu je dodao poziv na kojem je pisalo na poledini posle 4-5 dana da se javim u OUP Sjenica. Urucio mi je poziv i rekao da idem. Na istome hodniku stajao treci policajac, uniformisan. Kad sa prisao do stepenica i pokusao da sadem, nisam mogao. Ovaj uniformisani me je pitao ,,Hoces li da te svedem?" Odgovorio sam da necu. Uhvatio sam se rukama za ogradu stepenista i polako silazio. Na portirnici sam uzeo licnu kartu i napustio novopazarski SUP. Vratio sam se kuci. Prebacio me bijelim kombijem neki piljar, ne znam mu ime. Drugi put, kad sam se javio nakon 5 dana nisu me tukli samo su se drali.

Mulaz Brulic (1973), iz Razdaginje:

"Dana 16 marta 1994. u rano jutro su mi ispred kuce dosli Mile Nedic i Ivica Babic, radnici SUP-a Sjenica, i naredili mi sa urucenim pozivom da se 17. marta 1994. javim SUP-Sjenica u 9 sati, u sobi broj 15 radi informativnog razgovora. Uredno sam se odazvao pozivu u zakazano vrijeme. U SUP-u me je primio Mile Nedic. Nakon dugog informativnog razgovora, saopstio mi je kojim povodom me je zvao. Pitao me da li poznajem Ferida Bihorca i Smaja Brulica, nasta sam ja odgovorio da ih znam. Dalje me je pitao za Taipa, Haruna i Rama Memica, svi iz Razdaginje, i rekao mi da sam navodno prodavao oruzje njima, nasta sam ja odgovorio negativno i da mi je to novo da cujem. Dalje mi je rekao kako sam dijelio oruzje ljudima i opremu, da sam obucavao ljude i formirao paravojne formacije. Da sam navodno pucao ljudima u kuce, plasio, prestrasivao. Rekao mi je da sam ucestvovao na demonstracijama ucenika i na to sam odgovorio potvrdno posto sam bio ucenik skole i solidarisao sam se sa drugom kog je tukla vojska. Mile Nedic je poceo da galami na mene, poceo da psuje i rekao mi: Ja cu tebi da dam poziv za Novi Pazar pa ces ti dole pricat.

U tom momentu pomolio se covek na vrata, koga ja nisam poznavao, i pitao ko sam ja, na sto mu je Mile rekao da sam ja sin Hamida Brulica. Onda je on rekao da niko mene ne smije da dira, uzeo me za ruku, izveo me na hodnik i poveo me u svoju kancelariju. Kad smo usli u kancelariju, pitao me da li ja njega znam, na sta sam ja odgovorio da ga ne znam. On mi se predstavio da je Nikola Lukovic nacelnik SUP-a. Rekao mi je da mene ne smije niko da dira, da ce on da me stiti, ali da moram da mu kazem da posedujem automat koji je ubio policajca u Beogradu i da ga moram donijet. Ja sam odgovorio da ga nemam. Onda me je poceo ubedivat, a odma zatim i prijetiti da to dam. Ja sam rekao da nemam. Onda mi je rekao: dobro za tu pusku cu ti ja sredit i nece te dirat niko, ali da ti meni kazes nesto drugo. Da mi kazes ko ima u tvom selu nesto od naoruzanja, nasta sam ja odgovorio da o tome nemam pojma. Posle toga on me izbacio iz kancelarije i rekao mi da se javim u Novi Pazar, a poziv mi je vec bio dao Mile Nedic. U pozivu je stajalo da se javim u SUP Novi Pazar 21. mart 1994. u 11 sati, u sobu br. 25, u vezi informativnog razgovora. Ne osecajuci se krivim, javio sam se toga zakazanog dana. Kada sam, naime, stigao u Novi Pazar, otisao sam u stanicu i javio se portiru u toj zgradi recima: "Treba da se javim u sobu br. 25". On me je pitao kako se zovem. Odgovorio sam Brulic Mulaz. On me uhvatio za ruku, uvio mi ruku i nabio mi lisice na ruke i javio je na telefon: "Stigao je Brulic" i krenuo da me vodi uza stepenice i rekao: hajde, mi cemo na spratu, gore je soba br. 25. Iduci uza stepenice sreo nas je covek u farmericama i pitao: ,,Je li to taj Brulic?", nasta je ovaj odgovorio: - Jeste. Taj covek me je potom uzeo pod ruku i poveo dalje uz stepenice. Kad sam izasao na stepenice, primetio sam na hodniku jedan veliki zeleni sto i za njim je sedelo nekoliko ljudi koji meni nisu bili poznati. Priveo me do radijatora, skinuo mi lisice sa jedne ruke i svezao me za sipke radijatora u hodniku i otisao u kancelariju. Posto je proslo desetak minuta dosao je k meni i odveo me u kancelariju. Posto me uveo unutra, pitao me: znas li gde si dosao? Rekao sam: da znam i da sam video na ulazu u zgradu da je SUP Novi Pazar. Odgovorio mi je: "Bas mi je milo sto znas da se ne bi osecao kao na ekskurziji". Ustao je i rekao: "Za svaki slucaj da se ne bi osecao da si na ekskurziji".

Prisao mi je i opalio nekoliko samara i pitao me dalje da li sam naoruzavao ljude, i sve sto mi je rekao Mile Nedic u SUP- Sjenica, nasta sam mu rekao da od toga nema nista niti sam terorista, niti cu secesiju, niti autonomiju. Posle toga mi je rekao: ako od toga nema nista, onda da mi kazes, ko ima oruzje, ko je prodavo, ko je dogonio i ne znam sta vise? Ustao je i nastavio: znas i znaces, jer odavde niko nije izaso a da ne zna i da ne prica! Dalje mi je govorio: tvoj otac je pobegao, a da nije znao da ima sina, na sta sam ja odgovorio da moj otac i te kako zna da ima sina. Zaboravio sam da kazem: kad me uveo u kancelariju, pitao me da li znam ko je on, nasta sam ja odgovorio da ne znam. "Ja sam Rosic Nenad, ako cuo". -Da, cuo sam. Pocelo je batinanje. Najpre me udario po glavi palicom nekoliko puta, a posle toga rekao: ti izgleda ovo ne osecas, sad cemo da pojacamo mjere. Naredio mi je: pruzi ruke! Ja sam pruzio a on je poceo da me udara palicom po rukama. Govorio mi je da imam neki snajper, da moram da ga dam, da ja nisam tako nevin i nastavio da me tuce nogama, palicom, rukama, ja sam pao. On je prisao i nekoliko puta me udario u grudi nogom i rekao mi da ustanem. Posto sam ostao bez vazduha on je prisao i uhvatio me za kosu psovao mi majku i Boga i rekao: niko nije izaso odavde, a da ne prica. U meduvremenu je usao covek, crn, visok, mlad u farmericama i pitao: je li to Brulic, nasta je odgovorio: jeste. Pitao je, taj crni, visoki, kako slusa i drz'o je jedan cijev od neke puske. Ovaj mu je odgovorio: ne da ne slusa, nego hoce da me bije. Taj crni mi je opsovao majku. I rekao: Nije znao tvoj otac da ima sina, nasta sam mu ja odgovorio: zna moj otac da ima sina, a on mi je rekao: e nece ga vise imat, danas cu da te nabijem na ovu cijev, platices mi i za oca. Prisao je i uzeo me pozadi za kosu, priveo me do Nenada Rosica i rekao: pricaj ovome coveku sta te pita. Kasnije mi je primakao onu cijev sa strane na slabinu i rekao: hoces li da pricas? Odgovorio sam: nemam sta da pricam, sto sam imao da kazem, rekao sam. O

nda je nastavio da me samara a zatim me onaj crni covek, drzeci me za kosu, priveo jednom metalnom ormaru i udarao mojom glavom o taj ormar i rekao: Bozu ti majku, pa zar neces da pricas?! Ovde su vise sile pricale. Onda me uzeo za prsa i udario me nekoliko puta o zid, i bacio me na pod, pao sam napred. Ovaj crni mi je prisao i udario me dva puta nogom u predjelu bubrega i posle toga jedno vrijeme ne sjecam se nicega. U neko doba osetio sam nesto hladno niz moje tijelo, i oni su me zalivali vodom. Kad sam dosao sebi, on me uzeo za kosu podigao me i bacio me prema vratima i rekao: sta se kurvas? Na vrata je bio okacen jedan veliki kalendar ja sam ga zakacio i on je pao a jedan od njih mi je opsovao majku: obesi taj kalendar, sad cu te prikovati za njega i udario me nogom u predelu slabine. Ja sam pao, jedan od njih, cini mi se ovaj visoki, crni, digao me za kosu i bacio me ka zidu gdje sam ostao lezuci. Prisao je ponovo i udario me nogom u leda, u predelu kicme i digo me za kosu i prislinio me uza zid, udario me samarom i rekao: ako budem jos jednom pao da ce da me slomi. Pitao me hoces da pricas jednom? Rekao sam: da imam sta da pricam ja bih pricao. Vikao je: ko ima naoruzanje, sta ima, kazuj!?. Ja sam onako sagnut pricao ne znam sta da pricam, kad bih znao ja bih pricao. Kaze kako ne znas?, znas li sta ima tvoj amidza?" Znas li za njega? Rekao sam da ne znam. On je ponavljao: kako ne znas, kad je on za tebe sve lijepo kazao sta imas, sta znas. Onaj crni mi je rekao: seti se, evo, necemo vise da te bijemo. Znao sam da moj amidza ima pistolj pod dozvolom i rekao sam: ima moj amidza pistolj, samo nisam siguran bas koji je, mozete da provjerite u SUP u Sjenicu. Pitao me kako da proveri, nasto sam mu odgovorio da je pistolj pod dozvolom. Ponovo su usledila ista pitanja isti tretman-fizickog zlostavljanja i ja sam se onesvijestio.

Kad me izvukao iz ormara, nisam primetio da su vrata otvorena i Rosic me poceo udarati koljenima, samarima, a ovaj crni me stezao za grlo. Uzeo me za kosu, primakao me prema vratima i rekao ljudima koji su sedeli za tim stolom zelenim: ,,Ovako ce se proves' svi oni koji ne budu pricali" i bacio me onamo pored stola. Prisao mi je jedan od njih i udario me dva puta palicom po ledima, prisao, i digao me za kosu, a potom je prisao Rosic i rekao: "Nemoj da ga diras, sa njim cemo mi veceras zavrsit!" Uzeo me pod ruku, izveo me na hodnik, onako savijenog od uboja, priveo me do radijatora i svezao me lisicama za isto mesto gde sam bio. Ja sam tu seo. Posle toga me pustio. Posle toga je usao jedan covjek sa brkovima i pitao: ko je taj? - Hamidov sin, na sta je on rekao: pustite ga, videcemo se sa njim sutra. Jedan mi je pitao: jesmo li te ubili. - Niste, odgovorio sam. Kada su me pustili, dozvao me neki covjek: decko, decko! Pozurio sam prema svetlu i kad sam dosao na svetlo, okrenuo se i ugledao covjeka za zelenim stolom, tu u hodniku. Zastao sam a on me sazaljevajuci pitao: jesu li te prebili? Uzeli smo "taksi" i posli ka Dugoj Poljani. Kad smo stigli u Dugu Poljanu, rekao mi je da se zove Mustafa Music, tu iz Duge Poljane. Odatle sam nastavio peske do sela Razdaginje. Sutradan je dosao covek, koji me je pustio iz novopazarskog SUP-a, za kog ja tvrdim da je tog dana imao brkove, ali ih vise nije imao. To je bio Vlade Corbic".

Napomena: U beogradskoj "Dugi" (br. 525), objavljena je ispovijest Hamida Brulica iz Razdaginja u vezi sa oruzjem koje su trazili od njega pripadnici MUP-a: "Trazili su mi oruzje. Pet puta sam saslusavan. Nije mi receno sta tacno da donesem, nego samo da predam oruzje. Jedno sto pendreka sam, da vas nista ne lazem primio. Narede mi da kleknem na stolicu, okrenem se zidu, pa udri po tabanima. Traze da pricam ko po selu ima oruzja, sta se radi po selu. Kazem im da neznam, imam puno stoke pa se time bavim, sad mi je vrijeme da idem gore u planinu, u kolibe. Kako mogu da znam sta se po selu radi kad sam stalno gore. Oni kazu: "Znas ti sve". Nesto oruzja smo morali kupiti da bi ga predali. Kupio sam u cetanovicima jednu pusku, srpsku, stari tip, osamsto maraka. Jos nisam sve pare dao. U ovaj, sjenicki SUP me ije niko tukao. Tukli su me u Pazaru. Jos mi je receno: "Jebacu ti oca, ti imas dva sina na ratiste". Ja ne znam jedan kud mi je. Jedan petnaest godina zivi u Sarajevo. Ja ne znam je li on na ratiste, da je, to ne znam. I opet traze oruzje. Traze mi jednu automatsku pusku, jedan automat i jedan pistolj. Kao navodno su mi rekli sad, u zadnje dane da ja dugujem dvije puske, da mi duze dva pistolja, dva smajsera i jednu poluautomatsku pusku. Uglavnom, sve to moram da nabavim. Odlozio sam to za petnaest dana, pa cu opet pogledati da odlozim za jos petnaest. A druge odati necu. Dosao mi je republicki inspektor i kaze: "Sad sam iz Cetanovica i veli ti Mehmedovi sinovi i Mehmed da ti je njegov sin donio pusku, a ta je puska ubila milicionera u Beograd i ona mora da se nade da se vrsi uvidaj". Kazem: "dajte tog Mehmeda i Mehmedove sinove da se zakunu po nasem obicaju da su mi predali tu pusku, pa ako se zakunu, ja imam pet krava, prodat cu ih i ako nede u Jugoslaviju nadem tu pusku, donijecu je". Poslije cujem da su dvojicu-trojicu iz Cetanovica ufatili.

Da li zbog te ili neke druge puske, ne znam. Mene poslije nisu dirali. Moj sin je prosao jos gore od mene. Kaze - gazili su ga. "Đe si'" kaze, pitali ga u SUP, puco iz automata, de si bio na barikade". A on, dijete, is'o u skolu. On je nede oko osamnaest. Cujes, treba istinu govoriti. Ja sam posjedovao nesto oruzja. samo sam ljut na sve te Sto su me ispitivali sto nisu imentovali sta da predam. a ne bit me da kazujem ko sve ima oruzje u selo. Kad sam nabavljao oruzje, strogo sam zazirao od ovog "Zastavinog", sto je novo. Vi ne poznajete ovu pustinju gore u planinu. Oruzje sam uzimao zbog zveri, tako, da se nade kod stoke. To oruzje sto traze od mene moram da nabavim. Mozda ja posjedujem nesto od tog oruzja, a ne znam. Evo kako: Imao sam dva sina koji su ranije radili u Njemackoj. Ja odem gore u planinu, budem tamo pet sest mjeseci. Pa su oni mozda nesto u meduvremenu uzeli od oruzja, sakrili ili mozda nekom prodali, ne znam, pa se sad sve svalilo na mene. Ja ne mogu da kazem da sam cist dokle god ne rascistim sa njima. zatim sam trazio da odlozim za petnaest dana, da se cujem sa djecom da vidim da li oni posjeduju sta. Ja ne mogu da kazem da oni biju zato sto vole, nego su usli u trag necemu. Taka je ta akcija. Sa komsijama Srbima iz susjednog Budeva se slazemo, ne moze biti bolje. Samo neko sa strane moze da nas zavadi. A mi slobodu ako cuvamo, treba zajedno da je cuvamo. Mi u dzamiju kad udemo, hodza prvo kaze: "Cetiri se knjige jednako vjeruju i svi ljudi su postali od jednog oca i jedne majke". Niko ne veli mrzi Srbina. Ono kad su kod Prijepolja uzeti oni Bosnjaci, govorilo se-bice ovo i ono, strahovalo se, ali nam niko nije govorio da se pripremamo za rat. Da vam ja kazem, prve godine kad je ovde dosla rezerva, posmatrao sam, bilo je tu svasta. Naoruzato a pije. Jedan za Vuka drugi za Seselja. Nije me bilo strah, jer nisu upotrebljavali dobacivanje, niti ista od toga. Straovalo se kad su osnovane razne paravojske. A ovdje je i onako prek narod. Cim ode krava u tudi paSnjak odma poteze oruzje".

Drugi mestanin istog sela, jedan od uglednih domacina, ne zeli da mu se ime pomene, govori polako, staracki, na ivici suza: "Kako moze da izgleda kad mene sa sezdeset sest godina dohvati da mlati covjek sa dvadeset Sve sto su me pitali, ja ne znam. Pominju se neke jedinice i komande. Bar ja ne znam da to postoji. Tukli su me pendrecima, bokserima i samarima. Trazili su mi oruzje koje nemam. Rekao sam im da provjere podatke koje imaju, jer nisu tacni. Kazu provjerili su da ja i oba moja, svaki ima poluautomatsku pusku. U Novom Pazaru su mi trazili smajser. Oruzje ne poznajem. Od kada sam 51. demobilisan iz armije nikad ga vise nisam uzeo u ruke. Tvrdili su da sam ja utjecajan, da mogu da vrbujem koga hocu. djeca mi nisu tu. Oba sina su u Njemackoj, cerka je udata. Ono sto se ne moze negirati je da je bilo trofejnog oruzja, ko zna od kad. Ovo novije, formacijsko i da je postojalo, mogli su ga iznuditi kod onog za kojeg se osnovano sumnjalo da ga ima. Kamo srece da je ono vrijeme bratstva i jedinstva, da su napali Bugari ili Rumuni. Prvi bi stigao na tu granicu, da je branim. Sad kad bih mogao, otisao bih. Nikad vise ne bi cekao da ovo dozivim. Ko kad vise ne bi cekao da ovo dozivim. Ko ce ovdje da se buni kad je ostalo samo staro i nemocno? Ima da se trpi i gotovo".

Cucak Iso (1940) iz Razdaginje:

"Ne sjecam se tacno datuma, za Bajram 1994. u kuci mi je dosao Mile Nedic i saopstio mi da se sutradan javim u SUP-Sjenica. Sutradan sam se javio i on mi je rekao da se javim u SUP Novi Pazar. U Novom Pazaru (SUP) sam se javio u 12 sati. Kad sam usao u sobu broj cetiri neljudski su se ponasali, psovali, prijetili i vratili me da se javim Nedicu. Javio sam se Nedicu. Trazio mi je automatsku pusku i pistolj, pa me ponovo vratio u Novi Pazar. Javio sam se u 10 casova u SUP Novi Pazar. Cim sam usao, pitali su za oruzje: da li sam dao? Rekao sam da nisam. Jedan od njih me je, prvo samarao, a onda uzeo pendrek i udarao me po rukama, od cega i danas imam posledice. Izuo me je bosa i udarao me po tabanima. Potom su me udarali nogama, cekao sam u hodniku. U sami sumrak su me pustili uz napomenu da se ponovo javim u SUP-Sjenica. Sutradan sam se javio ne Milu Nedicu, vec Nikoli Lukovicu, nacelniku SUP-a, i pozalio se. Pokazao sam mu povrede , nasta mi on odgovorio da to moze svakom da se dogodi. Naredio mi je da se javim Milu Nedicu. Kad sam usao kod Nedica, odmah me osamario i poceo da me davi. U sali me je drzao do noci. Na kraju su me pustili. Napominjem da od njihovih udaraca i danas imam posledice. Napominjem, da je o mom slucaju pisato i u ,,Sandzackim novinama".

Bazdarevic Alija (1930) iz Razdaginje:

"Govorim i za brata Bazdarevic Elmaza koji je od posljedica batinjanja umro. Marta mjeseca 1994. godine, dosli su mu kuci, pa smo onda otisli obojica u SUP Sjenica. Mile Nedic je prijetio obojici, da ce nas pretuci, da ce nas poslati za Novi Pazar (SUP), i da se odatle necemo zivi vratiti. Otisli smo za Novi Pazar (SUP). Tamo smo pretuceni. Tukli su Elmaza palicama, tukli su ga cijevima od pusaka bodimice u prsa, palicama po tabanima, rukama, glavi, od cijih posljedica je i umro. Govorili su mu da je bojkotovao izbore, psovali, prijetili. Tog istog dana je tri puta vracen u sobu br. cetiri (SUP) Novi Pazar i svaki put pretucen od glave do tabana. Tukao ga crni visoki supovac po prezimenu Karlicic. On ga je najvise tukao, a po preporuci Mila Nedica radnika SUP-a Sjenica. Napominjem da mene nisu tukli, iz razloga jer sam imao ljekarsko uvjerenje, jer sam bio predhodno osam dana u komi u Beogradu. Karlicic mi je rekao:-Imam te kuda tuci, ako ne po glavi. Nije me tukao. Napominjem da mi je brat Elmaz umro od posljedice batinjanja u Novom Pazaru od strane policije, a po naredenju inspektora SUP-a Sjenice Mila Nedica. Oziljke od batinjanja su ostali i na dan smrti".

Memic Harun (1962), iz Razdaginje:

"U decembru 1993 dosli su Nedic i Babic. Nedic mi je rekao: ,,Dosli smo, ptico, po tebe." Daces mi 35 automata, 2 mitroljeza. Pokusao je da se dogovorimo, rekao mi je da doteram kamion da otera moje oruzje. Poceli su da me maltretiraju, trazili su da mi daju spisak paravojnih Bosnjakskih formacija (napominjem da sam obavljao funkciju predsednika SDA-Mjesne kancelarije Razdaginje). Rekao sam da nisam protiv ove drzave, kao ni moja stranka i da niko (pa i Nedic) ne moze da ukida takvu formaciju.

Nedic mi je rekao da se sa njim ne moze tako razgovarat, te da ce me privesti u SUP pa da cu pjevat' ko ,,Bela lala". Trazio mi je licnu kartu i pasos i sve su mi oduzeli. Prijetili su mi, nasta sam im ja odgovorio da ako me neko odavde do Kraljeva udari, da je to Mile Nedic. Rekli su mi da se spremam da idem sa njima. Uzeo sam bundu i cigarete, nasta mi je Mile Nedic rekao da mi to nece trebat, jer koga mi dalje odvedemo, njemu ne treba nista. Ja sam posao sa njima, a majka i sestra su mi se onesvijestile, deca su kukala. Jedan od policajaca (Ivica Babic) je rekao Nedicu: ,,Vidi sta radis Nedicu" i predlozio mi je da me ostavi to vece, ja sam rekao da ja idem sa njima, pa sta bude. Ivica ga je ponovo zamolio i on me je ostavio. I rekao mi je da se sutra javim u 6 ujutru i pustio me je i reko mi je: nemas kud', dokumenta su kod mene. Kad sam se vratio zatekao sam onesvescenu majku, zenu i sestru, deca su vriskala. Mene je to iritiralo i odlucio sam da pobegnem, znajuci da je mnogo ljudi podleglo batinama njihovim. Ilegalno bez dokumenta sam napustio zemlju, tamo sam se zadrzao cetiri godine. Posle se vracam bez dokumenata, imovno stanje mi je svedeno na nulu.

Posle povratka dva mjeseca niko me nije dirao. Posle dva mjeseca radnik SUP-a I. Kurtovic mi donosi poziv da se javim kod Nedica. U mom odsustvu Mile Nedic je u moje ime govorio da sam ja izdajnik i navodno na osnovu mene prebijao narod. Na prvom saslusanju bio je blag, vjerovatno ocekujuci od mene saradnju, sto mi je i ponudio, a ja sam odbio. Drzao me je osam sati, a 15 minuta ispitivao, periodicno i navracao s pitanjem: ,,Da li si se predomislio?", imajuci na umu promjenu mog iskaza. Trazio mi je oruzje, ja sam mu dao automat, jer je znao da imam i pusku garabin.Jos dok sam bio tu sa Nedicem, komandir Budeva Dragan Paunovic je usao na vrata i sa vrata opsovao mi majku i pokusao da me udari, na sta ga je Nedic sprecio. Jos 10 puta me je privodio i drzali su me po 10 sati. Fizicki me nije zlostavljao, a psihicki me je maltretirao, i nudio mi saradnju da izdajem ljude u svom selu. Bez poziva mi je govorio da mu se javim, i ja sam presto da se javljam.

Napominjem da sam posao izgubio 1992. god (radi sam u PTT), s obzirom da su me i ranije trazili da se javim u SUP. Pobjegao sam u Njemacku, kad sam se vratio ostao sam bez posla, i danas sam baz posla.

Otac pomenutog Memic (Mahita) Sabit je maltretiran zbog svog sina. Pozivali su me u SUP-u da saradujem sa njima. Odbio sam saradnju sa njima. Februara 1994 policija dolazi po mene. Dosli su da im dam automatsku pusku, rekao sam da ja ne znam nista. Nedic mi se poceo drati. Ostavise mi poziv da se javim sutra, i zaprijetio mi kad dodem dolje da cemo drugacije razgovarat. Toga dana je 53 stanovnika Razdaginje privedeno. Odveli su me u salu. Pozvali su me i odveli kod Nedica. Pitao me da li sam sto doneo, rekao sam da nisam. Rekao mi je da sam ispratio sina (Haruna) u Tursku. Dao mi je spisak da procitam, neko je davao izjave, da i ja dam izjave ko sta ima od oruzja, sta ko prica. Trazio je staru pusku, koja je bila kod mog brata, koju je on predao. Reko mi je da ustanem i odveo me je kod Pede Jerinica. Ispitivao me 3 sata. Ispitivao me o poreklu moje poridice. Pustio me je. Oslobodili su me. Trazio sam garanciju za sina, nisu mi dali.

Hasic Taip (1934), iz Bioca:

"Prvo su dosli u utorak, ne secam se datuma, ovde navece. Bila mi je tu snaha, zena i dvoje unucadi iz Sarajeva. Trazili su, de je Tajko? Rekli su da nije ovde. Oni su rekli da mi kazu: "Saopstio ti je, Dragan Paunovic i Mile Nedic, da se javis u stanicu milicije u Budevo, u 21 cas. Preko dana su vrsili javno premlacivanje po Karajukica Bunarima. I Relju Hukica iz Ugla su tukli. Tu sam ih slus'o pred vrata sta su radili. Posle toga sasluso me Mile Nedic i trazio da predam sta imam od oruzja. Reko sam mu da posedujem registrovan pistolj, za koji imam odobrenje. Reko mi je: idi kuci, daces sutra sta ti traze. E, posle su me trazili sutradan. Ja sam bio na posedak kod Zaima Kurtanovica u Karajukice. On mi je porucio preko porodice, da sam okrivljen za oruzje. Snaha je dosla u carape, i zvala me je kod Zaimove kuce.

Dosao sam ovamo. Znajuci sta me ceka, pomisljao sam da idem vani. Posle toga braca mi se nisu slozili. Bio sam jednu noc na konak kod brata u Sjenicu. Brat mi je Hasic Zaim, profesor. Brat mi je reko da idem da se javim kod Vlada Vranica, nacelnika DB i kod Mira Vasojevica. Miro Vasojevic nam je prijatelj pa smo ga zamolili da pode sa mnom i burazerom kod nacelnika Vranica. Posle kad smo otisli kod Vranica, doso mi je Mile Nedic i pita me: "Gde si Hasicu, Boga ti tvoga, mi te trazimo, granice smo zatvorili zbog tebe, po nebesima te trazimo, a ti hodis zemljom?!" Ja sam mu reko: "Na raspolozenje ti je moj zivot, uzmi ljevor, i zavrsi samnom. Zivot ti poklanjam, ali ono sto si radio u Karajukice, to neces sa mnom radit. Posle me zvao Vlade, kod njega u kancelariju. Saslusao me Vlade i primio me korektno. Lijepo me pitao: "Imas li sta da predas?" Reko sam mu: "Ono sto imam, sigurno cu dat. Vlade je tu u Sjenicu odrzo svoje i zastitio me. Posle su me odveli u policijsku salu da cekam Karlicica. Tu je bilo 50 ljudi sto smo cekali. Kad je stigao Karlicic usao sam u sobu br. cetiri. Sasluso me je. Kad me je poceo saslusavati, nisam znao sta me pita. Pitao me je: "Koliko imas oruzja? Ko je ukljucen u SDA u vasem selu, i ko je u Odboru vaseg sela? Nisam znao to da mu odgovorim nista. E, posle toga mi je reko:-Kazuj da ne preduzimamo druge mere. Ja sam mu lijepo reko preduzimaj sta god hoces, ja sam u vasim rukama, a od toga nemam nista, jer sam se osecao sto posto nevin. E, posle toga lijepo mi je reko: "Hasicu, il' ces ovo sve kazat', il ces predat', il ces bit unisten!" Jer ti si bio i opstinski delegat, i mesne zajednice, i porotnik u Sudu, i ti sve znas sta sela rade". Reko sam mu: da ja ne znam nista, a ti, ako imas sumnju, ili me neko tereti, prikazi svedoke, ja sam tu. Reko mi je da sam sklon bezanju, zato sto sam se predo gore u Sjenicu. Posle toga napisao mi je poziv da se javim za sedam dana u Novi Pazar. Posle hefte otisao sam ja, Nusret Turkovic i Tahir Turkovic, obojica iz Dolica. Tahir je ziv i danas, a Nusret je umro posle tih udaraca koje je zadobio u Pazaru.

Javili smo se u SUP u sobu br.cetiri, ako se secam dobro. Tu me cekao jedan policajac, cijelo vrijeme. Sasluso nas je svu trojicu i zakazao za sedam dana novo rociste. Trazio je da mu se ponovo javimo sa potpunim generalijama koje njemu trebaju, mada ih mi nismo posedovali. Tog dana me nije maltretirao vec nas je pustio da se javimo sedmi dan. To je bio Karlicic. Doso sam kod kuce proveo sam sest dana. Niko me ovde nije dirao. Sedmi dan je pao veliki snijeg, tako da nije saobracao autobus, pa sam pokusao sa sinom da me prebaci traktorom, ali mi je zaledio traktor u mestu zvano Gabinate, pa sam tu ostavio i sina i traktor koji sam platio u ono doba 12.500 DM. Otiso sam peske do Duge Poljane, uhvatio sjenicki autobus i otiso u Pazar. Javio sam se u SUP. Tu su bili i Nusret i Tahir, gde smo i prvi put bili. Izaso je Rosic i pozvo Nusreta Turkovica. Nije mi poznato, sta mu je trazio tamo. Pozvao je jos jednog organa u civilnoj uniformi, a u meduvremenu ostavio otvorena vrata, i u tom trenutku video sam Nusreta kako sedi na jednoj stolici skrstenih ruku. Karlicic ga je pitao: "Zbori ono sto imas, ide ti zivot!" Nusret ih je pito, ako mogu da pomognem parama, nemojte mi zivot uzimat. To mu nije pomoglo. Slusali smo i ja Tahir, kad im je odgovorio. Jedan od njih dvojice, Karlicic ili Rosic, ga je udario onom dugackom palicom i samo je jedanput zavikao: ,,Ah, mene, majko moja", i pao je potrbuske na patos. Pritisli su ga koljenima, pendrecima i nogama, nismo mogli cut' da je vise jeknuo, jer je vec bio u soku. Ocevidci smo da su ga kvasili vodom dva tri puta, pa cak su donosili i praske (tablete) da bi ga trijeznili. Posle toga kad se rastreznio, pustili su ga 10-minuta kod nas na hodnik, kao da se nesto dogovori, a milicajac je stalno s puskom bio. Ponovo su ga zvali kod njih. Ali ovaj put su vrata zatvorili. Cuo se jauk.

Dugo su ga tukli, ili se mene bar cinilo, posto sam ja bio pod strahom, jer sam ja bio sljedeci na redu. Kad je izaso od njih, pogledao me, i plak'o je. Nije mogo nijednu cipelu da obuje na otecene noge. Nije mogo da ide vec se drzo se za ogradu. Ja i Tahir smo mislili da je sa njim vec gotovo.

Otvorio je Karlicic ili Rosic vrata, ne znam ko je od njih bio, jer mi se od straha zamaglio vid. Zovnuo me na vrata: "Hajde, Hasicu!" Ostala mi je kapa na klupu i pito sam ga: mogu li uzet kapu, a on mi je odgovorio: da mi ne treba ni glava. Pistolj mu je bio na hastal, i dugacka palica. Dao mi je pet minuta da razmislim. Reko mi je: sve sto te pitam, moras mi kazat. I ja sam dva ona praska, od ludila kako se zovu "Bensedin" popio. Priso je blizu mene lijepo mi je rekao: "Zbori! -Nemam sta, reko sam mu. -Dobar si govornik, mora da si u rukovodstvu u SDA stranke. Reko sam mu: "fino, dovedite svedoka koji to kaze, mene da je sram", jer sam smatrao da je bolje lijepim recima da se obracam, jer sam vidjeo sta je bilo sa Nusretom. A i ja sam bio u toj dilemi da nisam dobro kontrolu imao. Prisao mi je jos malo blize, koliko mu je odgovaralo pri ruci da moze da se rastegne, udario me sa pesnicom i prvim udarcem me oborio s nogu. Naredio mi je: Ustani! Pokuso sam da ustanem ali sam se zanosio. Nanio mi je jos nekoliko udaraca pendrekom, tako da nisam bio pri sebi (bes svesti), ne znam koliko vremena. Tako kad sam se rasvijestio, bio sam sav mokar od vode kojom su me polivali. Karlicic mi je reko: "Izadi!" Zvao je Rosica i obajica su me pozvali u unutra. Rosic me je udario samo jedan put nogom pod rebra i reko mi: necemo se natezat, najcemo za tebe mesta. Izasao sam oko 10 minuta na hodnik. Stigla su dva milicajca, svezala me odmah i urucili mi resenje za zatvor. Molio sam im se da uzmem malo cigara. Ni to mi nisu dozvolili. Poveden sam u zatvor i bacen u celiju puna 24 sata. Nijesam ni jeo ni pio za to vrijeme, ni izisao van. Posle toga odveli su me kod istraznog sudije i odredio mi pritvor od 30 dana. Posle toga u zatvoru nisam maltretiran. Treci dan mi je dosla zena u posetu, donijela mi je nesto odece. Komandir zatvora je dosao i zahtevao da izadem pred zenu, a ja sam odbio (mislim da je bio Cosovic komandir). Izasao sam, poveli su me tu de se srecu robijasi i zena mi se glasno zaplakala. Pitala me: "Sto si takav, biju li te? Unuka mi je pocela da place, priso je komandir uzeo je u narucje i dao mi je. Odgovorio sam zeni da me ne pita za premlacivanje.

Uglavnom, ukoliko umrem ovde, ukopajte me u Bioc. Nije mi se dalo za rukom, dva puta sam pokusao da se obesim. Nisam imo cim . Nisam snage imo. Posle 15 dana izaso sam u setnju, zajedno sa ovim, koji su tu bili zatvoreni. Hajriz Kolasinac, Semko Kucevic, Hasic, oni su me ohrabrivali i davali savete da budem strpljiv i da ce to sve doci na svoje. Tako da sam proveo 29 dana u zatvoru, do drugog resenja. Dvadeset i deveti dan mi je stiglo resenje u kojem je pisalo da mi predsednik suda iz Sjenice produzava jos dva meseca istrage. Angazovo sam advokata, Eka Duljevica iz Novog Pazara, koji me zastup'o. Otis'o je u Sjenicu, jer to resenje nije bilo dostavljeno. Posle tri-cetiri dana doslo je novo resenje i osloboden sam pritvora. Pokus'o sam preko advokata da trazim odstetu, a oni su me predali sudu. Sud me kaznio 35 dana zatvora. Taman, ono sto sam odlez'o i jos dva meseca uslovno. Od tada nikako nisam zdrav. Osmadeset posto sam izgubio zdravlja. Sto se tice uverenja, nisam mogao ni da izadem da ga uzmem, a nisam ni smeo. Ja da sam to potrazio, ja bih izas'o mrtav iz zatvora".

Dzemo Sabaredzovic (1940) iz Dolica:

"Aprila 1994. godine, pripadnici MUP-a pretresli su mi kucu, bilo ih je oko 30-tak, uz prisustvo Nikole Lukovica, nacelnika SUP-a. Nakon toga ponovo, iako nista nisu nasli, posle godinu dana. Paunovic Dragan, komandir policije u Karajukice Bunarima, naredio je Popadicu (radniku SUP-a) Karajukica Bunare da uhapsi mog sina Nermina i privede u SUP Karajukica Bunari. Odveli su ga u policiju i tamo ga je Popadic tukao nogama, rukama, palicama i hvatao se za pistolj. Prijetio mu. Sve se to dogadalo u prisustvu i mene i moje zene. Molio sam komandira da mi ne tuce dijete, ali on nije htio ni da cuje. Nakon toga sto je prebijen, oboleo, pobegao je u Tursku. Tada je imao svega 16 godina. I posle sedam godina jos svoje dijete nisam vidio".

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

4

Nedjelja, 13. Juli 2003

Tahir Turkovic (1929) iz sela Dolica:

"Cini mi se da se desilo ovo pocetkom januara 1994. Ja sam covek nepismen, ne mogu da pamtim datume. Nisam imao ni poziva, pijacni dan je bio, prisla su mi dva milicionera i pitala: ,,Jesi li ti Turkovic Tahir?" Reko - jesam. Oni mi rekose zove te inspektor Mile Nedic. Ja sam posao sa njima. Tamo me je Nedic docekao rijecima: "Đe su ti one dvije automatske puske, sto ti je donio Nuro?" A Nuro otisao prije rata u Svedsku, niti je mogao da ih donese. Ja da sam imao, ja bi mu ih dao, ne bi dozvolio da me tuce. Ondar kaze: okreni se malo ka zidu pa dobro razmisli. Ja sam se okrenuo ka zidu, a on me posle pita: Jesi li se smislio? Ja sam mu rekao da nemam, on je izvadio palicu i tri-cetiri puta me udario preko leda. Posle toga mi je naredio da skinem jaknju i posle toga me ponovo poceo udariti dok se nasitio. I bodimice udarao me je u jetru i psovao mi tursku majku. Puna dva sahata me tuko. Na kraju mi je rekao da pozovem sina, da pitam. I rekli mi da se javim u Pazar, ja i ovaj Nusret Turkovic. On je umro od batina. Kad je Nusret izaso, otekle mu i noge i ruke, razapele se. Umro je iste godine nakon nekoliko meseci od posledica batinjanja. Mene u Pazaru nisu tukli. Reko mi je Rosic, drzacemo te dok god ne priznate. Tamo su nas saslusavali jedno dva-tri sata i dosli smo. Obdanice smo dosli. Nije proslo ni nedelju dana nakon batinjanja i saslusanja ja sam imao infarkt. Bio sam u komi 24 sata. Lezao sam 20 dana u uzickoj bolnici".

Ihmija Lekic (1955) iz Dolica:

"Dana 5. maja 1993. oko 5 sati i 30 minuta izjutra, uz ucesce 62 milicionera iz Novog Pazara i Sjenice izvrsen je pretres u mojim kucama u Karajukice Bunarima i u Dolicu. Prtresom su rukovodili Rakonjac Mirko, nacelnik SUP-a u Novom Pazaru, Nikola Lukovic-nacelnik SUP-a Sjenice i Ravic, zamjenik komandira SUP-a u Novom Pazaru. Prilikom detaljnih pretresa u obe kuce i u prodavnici u Karajukica Bunarima preplasena mi je porodica usljed velikog prisustva snaga MUP-a i njihove opremljenosti i naoruzanja. U pretresima nije nista nadeno. Oduzeto mi je 70.000DM (sedamdeset hiljada njemackih maraka). Posto sam za njih imao porijeklo, naknadno su mi vracene. Obzirom da su racunali da ja posjedujem oruzje i da ce ga oni naci, bila je spremna i dobro opremljena TV ekipa".

Bibic Sabit (1936) iz Ugla:

"Dana 8. decembra 1993. godine, oko 15 sati i 15 minuta pred moju kucu su dosla kola MUP-a Srbije iz Sjenice. Trazili su mog sina Reufa, koji nije bio kod kuce. Ja sam izasao. Odmah po dolasku rekli su mi da su dosli po oruzje, po neki pistolj. "Bolje ti je da nam sad to das da te ne bi bili" - rekao mi je jedan. Odgovorio sam da nemam nikakav pistolj i da nema nikkavog razloga da me privode, niti da me biju. Posle toga uveli su me u auto i odveli me u Karajukice Bunare. U Karajukice Bunare su me uveli u prostorije Mjesne kancelarije koje su koristili za svoje potrebe, za batinjanje neduznog naroda. Tamo su bili Sefko Bibic i Elamaz Hukic, koji su takode bili privedeni tog dana. Posle izvjesnog vremena, stigla su dva milicionera koja su me pitala da li sam clan SDA i da li sam posjecivao mitinge SDA. Odgovorio sam da sam prisustvovao mitinzima stranke, jer njen rad nije zabranjen, stranka kao i svaka druga. Posle mog odgovora izasli su da bi nakon pet minuta nakon obavljenih konsultacija ponovo usli. Jedan od njih me je dohvatio za rame i udario mi snazan samar u predjelu glave. "Kako nemas!" rekao mi je i opsovao Bosnjaksku majku. Posle udarca, djelimicno sam izgubio svijest, zavrtjelo mi se u glavi. Medutim, to ovoj dvojici nije bilo dovoljno pa su nastavili da me tuku pendrecima po nogama, sve dok mi noge nisu utrnule, posle cega sam i pao. Kada sam se nasao na podu, pridigli su me i naredili mi da ispruzim ruke dlanovima prema gore. Udarali su me pendrecima po rukama ni sam ne znam koliko puta i koliko dugo. Od svih bolova koje sam tog dana podnio ti su bili najtezi i najgori. Posljedice tih batina su to da me i dan-danas bole svi zglobovi na rukama. Za sve vrijeme dok su me tukli. Molio sam ih da prestanu sa udarcima, jer ja, zaista, nisam imao trazeni pistolj. Jedan od dvojice milicionera mi je opsovao Bosnjaksku majku i rekao mi da pistolj kupim za pare i da im ga predam. Kad su mi to rekli nastavili su ponovo da me tuku. Tako tucen i isprebijan osjetio sam snazan bol u predjelu vratnih zila i zatioka i opet sam se nasao na podu. Ponovo su me podigli i postavili opet na stolicu. Pitali su me da li zelim vode. Odgovorio sam da ne zelim, bojao sam se da se ne udavim jer nisam mogao pravilno disati, a kamoli piti vodu. Jedan mi je ponovo opsovao boziju majku i udario me pendrekom u predjelu rebara. Posle toga su otisli. U prostoriji u kojoj su me tukli sve vrijeme je bio prisutan Sefko Bibic, moj bratuced.

U meduvremenu sam dosao svijesti i u hodniku sam zacuo glas moje supruge koja je sa stakama dosla da pita za mene, zbog cega sam priveden. Jedan od inspektora joj je opsovao prljavu Bosnjaksku majku i isterao je iz hodnika. Rekla je da nece da izade pitajuci zasto muci i prebija sirotinju. Posle ponovljene psovke, ona je izasla i dosla pred prozor prostorije u kojoj sam ja bio zatvoren. Ona dva milicionera su se ponovo vratila i nastavila da me tuku, ponovo po rukama. Moja zena je pocela da place i kuka i poziva u pomoc. Posle vriske moje zene, oni su izasli i pozvali me u kancelariju kod inspektora i komandira. Ponovo su mi trazili pistolj. Posto sam jaukao od bolova u prstima, komandir me je pitao zasto placem. Rekao sam mu da su me tukli i da osjecam strasne bolove. Komandir je rekao da ispruzim ruke da pogleda. To sam uradio. Posto sam ispruzio ruke, jedan od one dvojice milicionera me je ponovo pendrekom snazno udario po oba dlana, posle cega mi je pocrnjelo sve pred ocima. Ponovo mi je komandir trazio pistolj i uhvatio me za kosu na potiljku. "Da li ti je neko pricao kako ja bijem", pitao me je. "Idi sad kuci". Sutra u dvanaest sati da dodes i

dovedes sina, pa kad njega isprebijamo onda ces rodit pistolj", rekao mi je. Kad sam posao dohvatili me za kaput i rekli mi: da dovedem oba sina". Abit Kuc (1959) iz Ugla:

"U petak 3. decembra 1993. oko sedam sati izjutra stigli su pred kucu tri milicionera- Mile Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan. Izvukli su neku knjigu i rekli mi kako me navodno imaju na spisku i trazili mi automat i pistolj "TT-jac". Ja sam im rekao da tog oruzja nemam, niti sam ga mogao nabaviti. Oni su se smijali i govorili mi "kako nemas kad si na spisku". Ja sam im ponovo rekao da nemam. Rekli su mi da uzmem licnu kartu i podem s njima. Uzeo sam licnu kartu i posao. Posli su sa autom prema Borostici.

U autu su me pitali "gdje ti je oruzje, priznaj da imas". Ja sam im rekao da ga nemam. Mile Nedic me je udario pesnicom u celo (predeo arkade) i rekao mi "ako ga nemas, otici ces pa ces ga kupiti i donijet ga". Ja sam rekao "pa vi me pustite, uzecu onu jednu kravu pa cu je na pijac prodati, ako nadem i kupicu". On me jos jedanput udario pesnicom po licu. U Borostici su me premestili u druga kola. Odveli su me u Karajukice Bunare. Uveli su me u salu mjesne kancelarije. Tu je uslo sedam milicionera, mladih, ne poznajem ih. Rekli su mi da sad priznam za oruzje da me ne bi bili. Rekao sam "nemam ja oruzje, kad nemam otkud da vam priznam". Na nogama sam imao cizme. Rekli su mi da ih skinem. Svukao sam cizme. Postavili su me na jedan hastal, njih sedmorica me uhvatili i poceli me biti pendrecima po tabanima. Ja sam tu skakao, vriskao od bolova. Pao sam sa stola a oni su me, ko je stigao, udarali nogama i palicama po cijelom tijelu, kada su stigli. Nakon toga ispravili su me i postavili uza zid. Udarali su me pesnicama po grudima, ja sam padao, oni su me podizali, ispravljali me i ponovo me udarali. Pustili su me nekoliko trenutaka pa me uveli u drugu sobu. Tu je bio jedan policajac u civilu. Pitao me je jesam li se smislio. Setao je pored mene sa palicom u ruci, ali me nije udario. Opet su me uveli u salu. Jedno pola sata me nisu dirali a onda su me ponovo poceli udarati. Ponavljali su pitanje da li sam se smislio. Ja sam odgovarao da nemam sta da se razmislim kad nemam. Dobro - rekli su mi, svukli mi vetrovku i postavili me, njih sedmorica, potrbuske na stolicu. Udarali su me pendrecima po nogama, ledima, pesnicama po glavi. Kad je jedan od njih zamahnuo da me udari pendrekom po glavi postavio sam ruke i udario me po dlanovima. Udarali su me pendrecima po dlanovima, koliko su mogli. Nisam osjecao ruke, noge, nista.

Tri puta su me tako postavljali na stolicu. Ja sam vriskao, kukao, skakao od bolova, ali nista, oni su me i dalje tukli. Jedan mi je prinio pendrek do usta i rekao "govori koja je ovo drzava, je li ovo Turska, je li SDA?" Ja sam cutao, nista nisam rekao. Jednom su me bacili sa stolice i udarali me nogama. Ja sam se onesvijestio. Jedan donio flasu vode i polio me po licu, a drugi me dohvatio za kosu i postavio me na stolicu. Vise me nisu udarali. Kad sam izlazio nakasljao sam se napolju, iskasljavao sam krv. Dok sam izlazio, rekli su mi "idi, donijeces ti oruzje". Opet sam rekao kad nemam da ga ne mogu donijeti. "Mars napolje, majku ti Bosnjaksku"-rekli su mi. Boljelo me nekoliko dana sve. I sad osjecam bolove u grudima najvise. Citava 24 sata lezao sam u ovcijoj kozi, kako bi ublazio bolove, a da se na vrijeme obratim ljekaru nisam imaoni i para a ni knjizice. Dok sam bio u Karajukica Bunarima bio je priveden i Redzep Hukic. I njega su prebili, gledao sam iz coska kako su ga postavili-opruzili preko stolice i tukli ga odozgo. Nije smio da se mrdne, prebili su ga. Mene su tukli krvnicki, pravo cetnicki, onako da me nema. Povrijeden sam, izmaltretiran, isposovan, unisten".

Muslija Bibic (1940) iz Ugla:

"Nedelju dana pre dogadaja pitao sam postara: "Ko prima socijalno i penziju za Fatu Bibic, moju snahu koja od zimus zivi u Sarajevu?" Odgovorio mi je da prima Kambo Bibic, koji je clan SPS-a, i saradnik milicije. Pitao sam kako moze on da prima, nisam dobio odgovor. U sredu, sledeci dan, dosla je milicija kod moje kuce i pitali me da li sam cuo nocas neke pucnje? Odgovorio sam da nisam cuo nista, niti je bilo pucnjave. U sledecem utorku bio je zbor gradana u Karajukica Bunarima, gde sam bio prisutan. Isto pitanje sam postavio i predsedniku opstine Sjenica. Kada se zbor zavrsio, usli smo u kafu vl. Blagoja Kuca, za jedinim slobodnim stolom, gde sam sreo sa Amirom Gorcevicem odjednom se obrela jakna na nas sto. Tri puta sam pitao cija je jakna, nisam dobio odgovor. Amir je obesio na svoju stolicu. Od susednog stola je skocio Sabro Mulic i naredio Amiru da vrati jaknu gde je bila. On mu je bacio jaknu u naruce. Sabro je skocio ka meni, govoreci da nema Boga, da je pomeri sa stola. Gosti nisu dali da dode do sukoba medu nama. Usao je komandir milicije Dragan Paunovic i izveo obojicu nas iz kafe i poveo nas u kancelariju. U kancelariju me je opsovao i udario 3-4 puta po glavi rukom. Sabra Mulica nije ni pitao sta se to dogodilo jer je to njihov saradnik 10-tak godina, koji je prodao ranije 40-tak komada oruzja i nikad nije za to bio pitan niti je odgovarao za to krivicno delo".

Vezira Hukici iz Ugla:

"Prvo kad su poceli trazit oruzje, dosli su kod Hukic Kanba. On je bio prvi. Dosli su pred vrata, ujutru, Mile i Dragan. Kanbo je krenuo da izade na vrata. Oni su ga zaustavili, rekli su mu vrati se unutra i daj nam pistolj i pusku automatsku. On im je reko: ja to nemam. Oni su mu kazali imas i daces. Usli su u sobu, ja sam im stavila kahvu, posto su trazili. Ja sam im rekla da ga ne maltretiraju, jer nema pusku koju su mu trazili. Oni su mene rekli: ti cuti, mi znamo sta cemo radit sa njim. Kazu njemu: ti moras za pola sahata doc u Karajukice, pistolj i pusku donijeti. Ne dodes li, dolazimo po tebe. On nije smeo da ode, jer nije imao da ponese. Otisao je kod Hukic Fehka, to mu je rodak. Tu se sklonio. Dragan i Mile su dosli kod Fehka i stavili u kola Kanba, stavili mu lisice. Bio je Osman Hukic, isto svezan. Prebacili su ih za Sjenicu. U zatvor su ih drzali dva dana. Treci dan dosli su Mile i Dragan kod mog sina, Ismeta. Ismet je Kambov sin. Rekli su mu da moj sin nade pusku i da ponese pusku pa ce ga pustiti. Moj sin je reko da ako mogu da mu kazu gde moze da kupi pusku, jer je on nema. Moj sin je otiso kod Fese, Fesa je bio sef mesne kancelarije, i on je reko da sam ja svedok da on nema pusku. Fesa je rekao: idi kuci sretnucemo se u Karajukice da kazem Draganu da ne trazi od Kanba pusku, jer je prodata u Ljeskovu kod jednog Đerekarca. Fesa je doso u Karajukice, i Dragan je oslobodio Kanba. Kanba su pustili ono vece. Posle su Ismeta priveli i rekli mu da i ti moras rodit te puske. Dragan je Ismeta bio ovde jednom. Pa ga je bio drugi put. Moras ih stvorit. Dragan je Ismeta prebacio u javnu bezbednost. Tamo je bilo jos strozije. Corbic ga je bio, crnsi je bio od ugljena. Ismet nije smio da ide drugi put u drzavnu bezbednost, otiso je sa Nikolom Novcicem, zvanim Kajo. On ga je taj dan oslobodio, ali sledecih dana opet su ga zvali. Tog dana su mu rekli da je imao puske i da ih je prebacio u Crnu Goru i da ih mora donijeti. On je reko da nema. Dragan ga je tukao. Svi njegovi drugovi, kada su ga videli, plakali su. Ismet je zamolio oca Kanba da ne tuzi da ga opet ne biju. Ismet je radio u Karajukice, u kafani. Mile mu je naredio: da ides u sumu, da mi poneses gradu, da nades traktor kako ti glava zna. ti znas gde ces ga nac. I on je platio traktor i otiso za gradu i radnike koji treba da mu pomognu i donio mu gradu da ga miti, da ga ne bije. To mu nista nije pomoglo zaboravili su oni to i opet su ga bili po tome i onda je reko: ja nemogu nista da uradim, sve sam upotrebio da bi se spasio. Sad samo moram dohvatit decu, sad samo, majko, moram da odvedem decu i da idem u svijet. Otiso je sa zenom i decom u Sarajevo. Ostavio je sve njegovo sta je imo. On je sad u Nemacku. Otiso deci da zaradi hleba, ako bude kadar".

Sefko Bibic (1940) iz Ugla:

"Ne secam se tacno, da li je bilo 6. ili 7 decembra 1993. kada su me pozvali da se javim u mjesnu zajednicu Karajukice Bunare. Pozvali su me da se javim u jedanaest sati. Kada sam otiso, bio je samo dezurni. Javio sam se njemu. On me pito: jesi l' donio ono sto su trazili? Rekao sam njemu da to oruzje, sto traze od mene, nemam. On je pozvao inspektora Mila Nedica i rekao mu da sam se javio tacno u koliko sam bio pozvan. Ja tacno ne znam ime tom policajcu kojem sam se javio, onda mi je on rekao: cekaj dok dode nas inspektor Mile. Nisam uopste znao, ni ko im je taj Mile. Dezurni mi je rekao: ako imas nekog svog, idi i sedi, dok dodu Mile i Dragan. Ja sam onda otisao u kahvu da se ugrijem, jer je bilo mnogo hladno. Kazao sam dezurnom gde cu biti. Sedeo sam neko vrijeme u tu kahvu dok me nije pozvao dezurni da se javim. Ponovo sam otisao u kancelariju kod dezurnog da se javim. On mi je rekao: sacekaj, dok oni dodu. Nije mozda proslo ni deset minuta, stigao je Mile Nedic i kako ulazi, kaze: jesi l' donio automatsku pusku, pistolj, ali ne secam se tacno koji mi je trazio, jer sam bio zbunjen kada su mi trazili ovo oruzje. Rekao mi je: "jebem ti tursku majku" i poceo da me bije uz psovku majke turske: "Imaces i daces, kad ti ja kazem. Sigurno imas i moras da das!" Ali ja nisam imo nista od tog sto su mi trazili. Rekao sam him da nemam dovoljno hrane za sebe, a ne da kupujem oruzje. Onda je Mile Nedic zasukao rukave do lakata i rekao: "Vidis ove miske, kakve su, pa ces sve dat sto imas!" Tako sve psujuci i udarajuci me. "Ako nemas snadi se kako znas i umijes, jer moras da nam doneses, pa makar bilo i da kupis. Mile mi je rekao: odoh da se odmorim, pa cu ponovo da dodem da te bijem. Ja sam mu rekao: mo's me vesat, ja od toga nemam nista. On je izasao da se odmori, ja sam ostao i dalje u tu kancelariju, cekajuci dok se vrati. Nakon nekoliko minuta ponovo se vratio kod mene i rekao mi: jesil se smislio Bibicu i dalje psujuci tursku majku i udarajuci po meni. Posto me ponovo izudaro, isterao me iz kancelarije i poveo u salu pricajuci sad ces sve priznat kad ti ja kazem. Jos neko vreme sam sa njima slusao Sabitov, Abazov i Elmazov plac i kuknjavu. Od te tuge pozeleo sam da me nema. Mile mi je rekao: sad idi kuci, odmori se malo, pa sutra dodi pa cu nastavit da te opet bijem. Otisao sam kuci i nisam vise hteo da se vratim u cetnicke ruke tog monstruma Mila Nedica".

Kuc Murat (1948) iz Ugla:

"Dosli su pred kucu Mile i Dragan 6. ili 7. decembra 1993. godine. Ja sam bio za stokom a onda sam doso sam kuci u 12 sati. Priveo sam stoku, usao sam u sobu i seo da jedem malo leba. Stigla je "niva" pred kucu. Zena izasla da vidi sta je u pitanju. Imalo je ljudi kad bi videli "nivu", bezali bi u planinu. Trazi, a nemas da das, a onda moras u planinu. Ja nisam nikud is'o. Dragan mi je reko: "Znas li, Kuc, zasto smo dosli kod tebe?" Ja sam reko: ne znam. "Jesi l' cuo da uzimamo oruzje od naroda? Uzimamo im mitraljeze, puske, pistolje i kod tebe smo dosli da nam das pusku M-48, pistolj 7-14 komada metkova. Reko sam: Slusaj, nemam sigurno. Mile Nedic je rekao Draganu: "Dadi mu poziv, a on ako je nema, rodit ce je!" Dragan mi je napisao poziv na licu mesta i dao mi da se javim sutra izutra u sest sati u Karajukice Bunare. Izjutra sam otisao pred kancelariju. Mile je bio na vrata od kancelarije i rekao mi je: "Je si li, Kuc, donio?" Ja sam mu rekao: "Nisam ti donio, jer nemam." "Hajde, udi u kancelariju", rece mi on. Uso sam u kancelariju, a on me pita: "Sto nisi donio, hoces li ti da das?" - Bi' donio, ali nemam, odgovorio sam mu. Naredio mi je da stanem mirno i ruke uza se. Stao sam kako mi je rek'o. On je bio odavud hastala, a ja otud hastala. Reko mi je: "J... sam ti majku tursku, daces i ono sto ne treba, a ne ono sto imas!" Kako sam stojao u stavu mirno, a on ti me udri odozdo, boksom u slabinu, ja sam ostao bez vazduha. Istero mi vazduh. Nisam mogao vise da stojim. Poceo sam da padam ka zemlji i u tom trenutku je prisao Dragan komandir, i pridrz'o me. Ne znam koliko sam bio u tom stanju. Ne znam. Kad sam dosao sebi, Mile mi je rekao: "Bolje ti je ovde da das, nego da te vodimo za Novi Pazar. Smisli se". Zbog bola, koji sam trpeo od udaraca, rek'o sam mu: "Udario si me, i kad bi imao ne dam ti". A on mi kaze: "J... sam ti majku, jetru sam ti ostetio!" Nakon nekoliko vremena, stigao je Banda Pljakic, te je rekao Milu: "Pusti mi Kuca, pet minuta - da razgovarm sa njim". Ondar smo ja i Banda, usli u neku drugu prostoriju. Ali ja sam tu bio budala. Banda me pita: "Murate, koliko imas sinova?" - Tri sina i sest devojaka, odgovorih mu. Banda mi se poce zaklinjat: "Ja imam jednog sina, Niko se zove, nas'o ga u carsav savijena, ako te izgorim, no mi kazi slobodno, imas li pusku?" Zakleo me on: "Glave ti tri sina, imas li pusku?"- "Glave mi moga Nika, necu te izdat", ponovo mi se zakle. Reko sam mu: "Slusaj, imam tri sina, udario me Mile Nedic, ne dam mu je, nikako. To mi je ostalo 'spomena od oca - imam i potvrdu za nju. Jos od 1941. je. Nalazi se u slamu, nikad je nisam dir'o. Bilo mi je zao da dam tu 'spomenu". Kako smo prolazili hodnikom, Mile je zaviko: "Pusti ga, nek ide kuci. Lud je, ne mogu na oci da ga gledam!" Banda zavika: "Ima kuci pusku!" Upalili su "nivu". Bio je Mile Nedic i sa njim jos trojica, cija imena ne znam, i mene stavise u "nivu", te kod moje kuce. Kad stigosmo, rekoh devojcici: "Evo, milicioner, podaj im to puske!" Napisali su broj puske, dan i sahat kad su je uzeli i taj dan sa tim zavrsismo.

Za jedno mesec dana posle toga, pozvali su me u Novi Pazar. Pozvali su mene, Braha Hukica, Jaha Gorcevica i Haruna Hukica. Poziv mi je narucen za osam casova, datuma se ne sjecam. Pise da se javim kod Corbica. Ja sam otiso zajedno sa Brahom, Jahom i Harunom. Otisli smo autobusom. Kad smo stigli u novopazarski MUP, ova trojica su ostala u hodnik, a mene je pozv'o Corbic: Ulazi Kuc i ja sam us'o. Pita me on: "Znas li zasta sam te zvao?" - Ne znam, odgovorih mu. "Pozvao sam te da mi das pistolj, "7" sa 14 metkova", rece mi on. Ja sam mu rek'o: "Im'o sam samo jednu pusku, 'spomenu od oca, to sam dao Milu. Drugo nemam vise sta da dam". On mi se obrati ljutito: "Pazi s kim razgovaras. Znas li gde si usao!?" Ja sam mu reko da znam i da sam u SUP. On mi kaze: "Ovo ovde, nije SUP. SUP je u Sjenicu, K. Bunare, Budevo, Poljanu, u Tutin. Ja sam inspektor za region Kraljeva, Raske, Novog Pazara. No, hoces da doneses?" - Bi donio, da imam. Al' nemam, reko sam mu. A on meni opet: "Ako bude potreba i rodices!" To rece i naredi mi da se okrenem licem ka zidu i da se smislim. Okrenuo sam se ka zidu i cutao. Drz'o me od osam ujutru do uvece, sve dok nije smena napustila. Svetla su se zapalila. Drao mi se koliko je mog'o. Izvuko je palicu iz hastala i naredio mi da opruzim ruke. Palica je bila ona debela, dugacka. Ruske su je zvali. Plafon je visok bio, a on dofacase onom palicom po plafonu. Opruzi ruke, nareduje on. Ja opruzim obadvije. Udario me dvaput po jednoj i dvaput po drugoj. Zaboljelo me mlogo. Reko mi je j... sam ti tursku majku, na vrh dvije godine ces osecat bolove. I nije me slago. Osecam bolove i dan danas. I ondar mi je rek'o, idi kuci i donesi sutra. Ne doneses li sutra do 8 ujutru, vido si sta je milicije ovde, cijela milicija ce se redat na tebe. Ni rodena te majka nece poznat. Ja sam mu reko, ja necu kuci, autobusa nemam. Otvorite mi zatvor, jer da donesem to, nemam i drzite me tamo. Nije cek'o ni da zavrsim vec mi naredi: "Izlazi, majku ti tursku j...., ujutru, ako ne doneses pistolj, neces ziv, izac". Ujutru sam opet otiso kod Corbica.

Zazvonio je telefon i on je izas'o a mene ostavio sahat vremena da ga cekam tu. Cijelo vrijeme sam stojao. Ondar je us'o i rece mi: "Sedi Kuc, imas tri fotelje, pa izaberi". "Ne mogu, ja sam seljak pa cu ti oprljat", velim mu ja. On opet naredi da sednem i ja sam seo. Potom me pita: "Pusis li?" - Pusim, potvrdio sam. On izvadi neke dugacke cigare, te me posluzi. Ja sam zapalio, a on me pita: "S kim ne govoris u selu?" Ja mu rek'o da "ne zborim sa Tasom Gorcevicem, tri godine". Objasnio sam mu i zasto. Pito me jos sa kim ne zborim i ja sam mu rek'o. Kad mu ja to rek'o, a on meni: "Sto mi nisi to jucer reko, no sam te upropastio". Ja mu odgovorim: "Gospodine, ja nisam zn'o, sta ti mislis u glavu, ti me nisi pito, pa ti nisam mogo rec'. Da si me pit'o, rekoh bi ti". Onda mi je potvrdio da me je Taso prijavio za pistolj koji nemam. Reko sam tom Corbicu da ja sa Tasom ne govorim cetiri godine i da imam ko sto nemam, sigurno ne bi bio Taso taj kom bi se poverio. On mi je na to rekao da su jutros dobili garanciju od njihovog povjrenika u selu da nemam i da mogu da idem. Kad sam odlazio, reko mi je: "Dok sam ja ovde na sluzbi, vise te nece zvat niko." A tako mi Boga, nisam im'o".

Kuc Vezira (1958) iz Ugla:

"Dijete mi je imalo oko 16 godina. Ja sam izasla, kad pred vrata - bijela "niva". Iz nje su izasli komandir Dragan Paunovic i Mile Nedic. To se desilo 3. decembra 1993. Mile je rekao: "Da mi das oruzje: automat, pistolj i 150 metaka i torbicu!" Rekla sam: ja to nemam, a ono sto ima, ja cu predat. Milo je pit'o mog sina Sadata: "Ciji si?" On je rek'o: Reckov. Mile je naredio: "Dragane, vodi ga u kola". Ja sam molila: stanite ljudi, ne vodite mi dijete, evo ja cu sa vama. Nemojte mi dijete! Dragan je iscupao kolac iz ograde i posao prema meni psujuci mi majku. Moja majka mu je rekla: Nemoj, to mi je cerka. On je opsovao i majku i Boga i meni i mojoj majci. Moja majka je podigla ruke i molila: nemoj mi scer, no evo ubi mene!" Deca su mi vriskala i od vriske i piske im je pukla krv na nos i usta. Sve je bila krv po snijegu oko moje kuce. Dijete su mi odveli , a ja sam ostala sa preostalo cetvoro dece kod kuce. Kada su mi odveli Sadata za Karajukice, uzela sam konja i otisla za Karajukice, sve placuci. Stigla sam u Karajukice i usla u hodnik, onde de ih biju i cula sam jeku, ne znam da li je bio Relja Hukic, dal' moj sin. Ja sam se uhvatila za kvaku od vrati, jedan crnomanjasti, kokorljive kose, povisok, mladi je izasao i pito me: "Sta hoces?" Ja sam rekla: "Hocu da me ubijete, da poginem kraj deteta, od svog sina necu da se odvojim vise!" Izveli su mi dijete svezanih ruku na ledima. Ja sam potrcala i zagrlila ga placuci: "Kuku mene za tebe!" Oteli su mi ga iz zagrljaja i turili u kola i odveli ga nasoj kuci. Ja sam scela sa njima zajedno, ali me nisu dali. Ja sam na konja, krenula za njima. Oni su stigli, a ja sam razigrala konja kako bi istovremeno stigla sa njima, da mi ne biju dijete. U tome me konj zbacio. Pokusala sam da ustanem, ali nisam mogla. Ostala sam jos neko vrijeme tako. Posle sam teturajuci nastavila peske do kuce. Stigla sam jedno dvadesetak minuta posle njih. Kad sam stigla kod kuce, Mile je rekao: "Moras dat automat!" Ja sam rekla: ja to nemam.

A on se okrenuo onoj trojici, koji su bili sa njima, i naredio: "Vodite joj opet dijete!" Ja sam zavikala: dijete ne dam, preko mene zive. Mozete me samo ubit na mrtvo. Ja sam usla u kola, a oni mi uzeli dijete i ponovo ga uveli u kola. Ja sam sela pokraj deteta i nisam scela da se odbijem od od njega. Jedan me ufatio od njih i vukao iz kola, tako da sam udarila ramenom, a on me je jos jedanput udario preko leda. Zatvorili su vrata i opet mi odveli dijete. Ja nisam mogla da idem vise za njima. Prenemogla sam se. Tamo ga odveli, da ga biju jos.. Bili su ga dok su mogli. Polse ga tamo Mile Nedic dohvatio za kosu, i o zid ga udarao, dok dijete nije moglo da podnese. Posle su mu naredili "Idi, a ako se okrenes, ubicemo te!" Dos'o mi je kod kuce. Sav je bio u modricama, najvise po bubrezima, po nogama i ledima, ada - svuda. Posle sam otisla kod doktora, ali on nije bio tu. Udario je snijeg, nismo mogli do Sjenice. Savijala sam ga u ovcje koze. Sva su mi deca obolela od tih dana, od straha koji smo preziveli. Tada mi je bio muz u Nemackoj i nije smeo da dode kad je cuo za dijete, vec mi je reko: posalji dijete, ovamo da ga lijecim. Tamo mi je otislo dijete, evo deveta godina, jos ga nijesam videla. Nije mi dolazio vise. Posle mi je dos'o muz, tek navrh tri godine. Oni su dosli tada, donijeli mu poziv i odveli ga u Budevo i tukli ga. Vise ti ja nemam sta pricati".

Beha Hukic (1937) iz Ugla, majka Ibrahima Hukica:

"Oko 10 sati i 30 minuta pred kucu je stigao Dragan Paunovic, milicioner. Dolje na putu su bila dvoje policijskih kola. Dragan je pitao gde je Braho. Rekla sam da je u skoli, na poslu. "Kako u skoli kad se deca vracaju sa casova kuci"- rekao mi je, i dodao "SDA mu je dodijelila automatsku pusku i on treba sad da je vrati". Rekla sam da mi nemamo nikavu pusku i da to nije istina. U to je stigao i Braho. Dragan ga povuce u stranu i rece mu da donese pusku. Braho je rekao da nema nikavu pusku. "Dobro - rekao je Dragan i povukao ga do kola "Tamo ces je rodit". Rekao mu je da uzme licnu kartu i Braho mu je rekao da licnu kartu ima kod sebe. Kad je stigao do kola pitali su ga hoce li da ga vezu. Braho se nasmijao, rekao "ne" i seo u kola. Sa njim su priveli i sina Recka Kuca, njega su vezali. Dragan mi je rekao da dovedem Raifa. Dabogda taj dan ne dosao ni onome ko mi je ubio Braha. U potoku, pred dzamijom su cekali Relju Hukica i Relju Redzepa - Hukica. Rekla sam Draganu: Dragane, nemoj mi dijete teretiti. On mi je rek'o: "Haj ti tetka kuci, Braho je priznao!" Muz Raif mi je bolestan pa sam ja posla za Karajukice Bunare da vidim sta mi je sa detetom. U Krajukice sam stigla u 15 sati. Prvo sam otisla do Draga Rakocevica. Njega smo poznavali i mislila sam da ce nam pomoci. On mi je rekao: "Nisam ti ga ja uzeo, vec vasi u SDA". Na vratima od mjesne kancelarije me zaustavi Mile Nedic. "Koga trazis?", pitao me je. "Trazim Ibrahima, kod njega su mi kljucevi". Braho je bio iza njega i pokazivao mi rukom da ga pricekam napolje. Milo je od njega uzeo kljuceve i dao mi ih. Rekao mi je: "Idi, gubi se, znam ja tebe ko zle pare u kesi". Kad sam izlazila Braho mi je rukom pokazao da udem u kafanu Osmana Hukica. Tu sam ga i sacekala. Za dva minuta Braho je dosao i seo pored mene. Narucila sam mu kahvu i paklo cigara. Bio je nekako smoren i tesko je disao. Rukom se drzao za prsa. Nedugo zatim u kahvu ude i Mile Nedic i sede u cosku. Kako sede, rece da Braho dode kod njega. Braho je zavikao "Posto sam vec seo, neka me ovdje". Ibrahima su tukli od 11 do 16 sati. Kad smo izlazili, Mile je izasao za nama i rekao Brahu "Ko covek sam te pustio, sutra do deset da dodes". "Bez brige" - odgovorio je Braho. Ja nisam znala ni sta da donese, ni sta je to Braho priznao. Pitala sam Braha: imas li ti Braho pusku, kako ces je nabavit? Rekao mi je da je pod prisilom morao da prizna i kaze da ima pusku iako je nema. "Otkud mi puska, ali morao sam nesto da izmislim i kazem, bili su me. Rekao sam im da imam pusku, da sam je kupio u Crnoj Gori i zakopao je pod jednu krusku povise stare kuce u Rasovo (Bijelo Polje). Za pare rekao sam im da sam uzajmio kod daidze Rasima". Istoga dana izvrsen je pretres u tri kuce Gredica u Rasovu. Rasim Gredic, moj brat je priveden i isprebijan u SUP-u u Bijelo Polje. U pretresima ni kod koga od njih nije nadeno nista. Za to smo tek sutradan culi. Sutradan, izjutra, Braho je otiso u Skoplje, a iz Skoplja za Tursku. Bio je sav isprebijan. Tesko je disao i zalio se da ga probada u prsima. Rekli su mi da je u Turskoj bio jedno vrijeme u bolnici na lijecenju, imao je dva polomljena rebra. Istorija nije zapamtila ovu nasu muku. Rat je drugo. Rat je rat. Dodu i prebiju te i ti, sta ces, trpis. Muka".

Seferovic Taip iz Ugla:

"Dosli su Mile Nedic i Dragan Paunovic, uvece, decembra 1993. godine, oko osam casova kod moje kuce da me traze. Ja nisam bio kuci, bio sam u selo, na posedak. Kada sam doso kuci oko 11 casova, zena mi je rekla da su dolazili gore pomenuti, trazili me i da su ostavili poziv da se javim u Karajukice Bunare u sedam casova. Nije mi bilo sve jedno. Prosla je noc i svanuo je dan. Uzeo sam poziv i otis'o u Karajukice Bunare. Usao sam u njihovu kancelariju. Unutra je bio covek u crnoj, kaubojskoj uniformi, koji mi se obratio rijecima: izvolte. Ja sam mu predo poziv, a on mi je rekao: "A ti si taj koga trazimo. Zar nisi pobegao, kao tvoje kolege?". Ja sam mu odgovorio: "Na koje mislite kolege?" On je rekao: "Ove tvoje, sto hocete drzavu". To je rekao i izasao. Odmah posle toga su dosla cetvorica policajaca i nesto se dosaptavali. Nakon pet minuta uso je peti, to je onaj predhodni covek u crnoj uniformi kaubojskoj, kojeg ja od ranije znam. Radi se o inspektoru Pendi, seo je na stolici, izvadio neke papire a onda mi se obratio: "Jesi l' doneo oruzje da predas?"

Ja sam rekao: "Ja imam registrovano oruzje, ne znam sta vi trazite?" - To ce te kasnije znati, odgovori mi on. Naredi policiji: vodite ga u salu, sto su oni i poslusali. Pridose mi, uzese me za ruku i odvedose u salu. Odmah po ulasku u salu, policajci su izasli. U sali na podu, lezao je covek, ne reagujuci nicime. Priso sam mu. Vidio sam krv kako mu tece iz usta i nosa, a njegovo odelo je bilo prljavo od prasine s patosa i policijskih cizama. Pozno sam coveka. To je bio Abit Kuc, iz sela Ugla. Bio je jos ziv, ali bez svijesti. Kasnije se osvestio. Odmah sam shvatio u kakvoj se situaciji nalazim. Vrata i prozori su bili otvoreni, a napolju je bilo mnogo hladno i bilo je snega. Zbog velikog mraza, promaha je ubitacna bila. Posle jedan sat vremena doveli su Sefketa Hukica, Ibrahima Hukica i Sadata Kuca. Kada su Relju - Sefketa Hukica uveli, bilo je sest policajaca. Nista ih nisu pitali, samo su poceli da tuku. Ubili su palicama, nogama, boksovima. Relja je kuk'o iz glasa sve dok se nije onesvestio. Kada je pao, jedan od njih je doneo bokal vode i kvasio ga, dok ga nije osvestio. Ja te policajce nisam poznavao, osim jednog zvanog po prezimenu Lukovic iz Vrsenica. Kada su ga osvestili naredili su mu da se svuce i izuje. Kada je to ucinio, rekose mu da sjedne na stolicu. Dali su mu roka 10 minuta da se misli i da kaze sta ima od oruzja, a oni su u meduvremenu nastavili da biju Ibrahima Hukica. Bili su ga, ja vjerujem jedno pet-sest minuta, bez prestanka. Posle su izasli napolje. Posle petnest minuta dosli su trojica, te su ga ponovo tukli do besvijesti. Nakon toga ponovo bokal vode, pljusak, pa nastavak razgovora. Izasli su opet, a njega ostavili onako kvasnog i prebijenog u hladnoj prostoriji da razmisli. Ibrahim se tresao od groznice. Ponovo su usli posle deset minuta. I opet isto. Traze mu pusku. Ibrahim im je reko da je nema. Opet su se ukrstali, udarci, psovke, pljusak, pa predah dok se ne osvijesti. Kad se osvijestio pistao je i vriskao, molio da ga ne tuku. Na kraju je slagao da ima lovacku pusku i da mu je kod njegovog dajidze koji zivi u Bijelom Polju. Ibrahim nije ni slutio u kakav je belaj uvalio daidzu ni kriva ni duzna. Pustili su Ibrahima i naredili da donese pusku za dva dana. Otisao je teturajuci onako isprebijan i sa velikom brigom kako da nabavi ono sto nema.

Nakon izlaska Ibrahima, okrenuli su se Sefketu Hukicu zvanom Relja, i naredili mu da se izuje, a potom popne na hastal. On je postupio po naredenju. Izuo se, a onda se popeo na hastal. Nakon toga su mu prisla petorica ploicajaca i poceli besomucno da udaraju po tabanima i cijelom tijelu. Vriskao je, kukao, zapomagao, ali uzalud. Onako isprebijanog, skinuli su ga sa hastala, i bacili ga u jedan cosak sale. U sali se nalazio i jedan maloletnik, Sadat Kuc. Sadat je tada imao 16 godina. Njega su udarali palicama po ledima, a onda ga izveli na hodnik. Sve je odlijegalo od njegove kuknjave. Jedan nepoznati policajac je dosao kod mene i rekao mi: "Je l' vidis sta se radi sa ljudima, od tebe ce biti jos gore?" Ceo dan sam proveo tu. Pao je i mrak. Usao je policajac Dragan Paunovic i pozvao me da udem u njegovu kancelariju. Usao sam. Rekao mi je da idem kuci i da se sutra javim u sedam casova. Otisao sam. Cijele noci nisam oka sklopio. Sutradan sam ponovo otisao u Karajukice. Javio sam se. Tamo je bio Milan Nedic i rekao mi je da sednem. Seo sam, a on me pita: "Taipe, jesi li clan SDA?" - Jesam, odgovorio sam. "Ti si jedan od clanova, koji ste se organizovali, da se naoruzate i bijete Srbe", kaze mi on.

Ja sam mu odgovorio: "Nemoj da pricate sto nije". On mi je opsovao majku tursku i zaprijetio mi: "Sad ces ti u salu, imas automatsku pusku, evo ti papir, idi u salu i pisi sta imas od oruzja! Pisi i kome ste dijelili od Stranke, ko ima jos u selu oruzje? Ti si dugo na ovom terenu. Radio si kao sumar, ti to sve znas. Jos ovo, bio si juce u salu i vido si sta se radi, tamo... pa pisi". Otisao sam u salu, uzeo papir i napisao izjavu. Pisao sam da sam kupio automat, te da sam isti prodao nakon 15 dana. Napisao sam i kom sam ga prodao. Prodao sam ga nekom na Kosovo. Jos dva dana sam morao da se javljam i da budem u pritvoru od sedam do 19 casova. Tako je bilo sve dok nisu nasli automat koji sam prodao. Posle toga su mi uzeli i lovacku pusku i pistolj, oboje pod dozvolom. Pustili su me i naredili da se nigde ne udaljavam od kuce. Nakon dvadeset dana ponovo su mi ostavili poziv da se javim u SUP Sjenica. Ja nisam bio tog dana kuci. Javio sam se sutradan Milu Nedicu. On je skocio na mene i psovao mi majku tursku, sto sam se obracao mom kumu Tomi, iz Boljara. On me je i spasio da me ne tuku. Mile Nedic me je poveo u salu, dao mi olovku i papir i naredio da pisem ko ima oruzje i ko se naoruzavao u SDA. Nisam mu nista napisao jer nisam ni znao".

Latif Hukic (1974) iz Ugla:

"Dana 9 decembra 93. godine, oko 16 sati, dosli su sa "bijelom nivom" pred moju kucu, Mile Nedic i Paunovic Dragan. Pozvali su mog oca, Saliha Hukica. Odmah je poceo da ga ispituje inspektor, Nedic. Reko mu: je posto je akcija razoruzanja u toku, dosli smo da nam das to tvoje naoruzanje da se ne bi ubedivali puno. Otac Salih, mu je na to odgovorio da nema nista od oruzja i kleo mu se svim kletvama. Nedic mu je reko kako su kletve nevazece i da mora dâ, sve sto mu bude trazeno. Posle nekoliko vremena i rasprave reko mu je inspektor Mile da iznese sve naoruzanje na put dok oni obave gore kod prodavnice nekakav zadatak. Otisli su "nivom" do prodavnice a mi ostali u kucu svi preplaseni a majka Mera, posto je srcani bolesnik, pala je u nesvest nakon cega je u kucu nastao vrisak kojeg cu se secati do groba. U takvoj muci inspektor Nedic i Dragan Paunovic opet su dosli pred kucu. Rekli su ocu: "Jesi l' odlucio da das sta?", Salih im je odgovorio da nema nista i da nikad nista dat im ne moze, jer ne poseduje nikakvo oruzje. Na to se Mile jako rasrdio opsovo mu Boga i reko mu ajde u kola pa ces dat tamo de svi daju. Dragan je na to reko: bolje da mu stavimo poziv za ponedeljak, njemu i sinu njegovom Medzidu, mozda se do tad smisli da dâ "smajser". Rekli su mu da ga je Salih doneo iz Sarajeva, kupio ga kod nekakvog Rasa Durovica. Ja ne znam ni sta je "smajser" ni ko je Raso Durovic rek'o him je otac Salih. On, inspektor Nedic, napisao je poziv Salihu i sinu Medzidu za ponedeljak i zaprijetio da ne ide slucajno bez "smajsera" u Karajukice. Otac je primio oba poziva, a oni otisli za Karajukice.

Posle straha i neizvesnosti osvanuo je nezaboravni ponedeljak. Pred zoru Medzid Hukic, moj brat, nesto je iz kuce, jer je znao kako su prosli Braho, Abit, Sefket, Sadat, Taip i ostali unakazeni za sva vremena. Otac je uzeo poziv i bez Medzida otiso da se odazove po njihovoj naredbi. Oni su uporno trazili Medzida. Negdje oko osam casova ujutru, stigao je u Karajukice, gde ga je Nedic pitao: jesi l' sta doneo stari i gde ti je sin Medzid, on nam treba? On mu je odgovorio da oruzje nema, a sin ne smije da se javi. On mu je opsovo Boga i reko mu: gubi se odavde i donesi oruzje i sina ovde hocu da ti vidim. Bratu Medzidu nije savest dala da se krije, a otac da strada i sâm je pos'o istog dana te se javio. Kad su ga vidjli, odmah su ga preuzeli, a oca otherali odatle. Oko 13 sati vratio se kuci i reko mi da nije mogao vise da slusa vrisku, jauke i teror nad svojim djetetom. Opet se vratio u Karajukice, par puta tako. Brat Medzid je prebiven do krajne mere, cak i sa nosacem zastave su ga tukli. Tukli su ga po ledima i rukama i uporno mu trazili nekakav "smajser" koji nikad vidjeli nijesmo a kamoli imali. Nad njim je bilo izvedeno potpuno izivljavanje, davali su mu po neku pauzu da se navodno smisli, pa opetispocetka. Bio je vracan opet u salu, pa iznova muke nad mukama. Dok je on prezivljavao razne strahove otac Salih je to sve vani sluso i dozivljavao, samo on to zna kako. Posto je Medzid vec zanemogao, oni su ga kasno uvece pustili. Zaprijetili su mu da se ne udaljava od kuce i da mora barem nesto da dâ od oruzja. Bila je hladna noc, a on prebiven, jedva se u pomoc Salihovu od 70 godina dovuko do kuce. Kad se pojavio na vrata, njegov sin od tri godine poleteo je da ga zagrli, a on sav nemocan, pao je skoro na njega, nije mogo vise na noge stajat. Bio je sav modar po ledima, rukama, rebrima. Savijan u kozu, imao je pukotine na dva rebra i jaku povredu kicme, od cega je izvrsio operaciju kicme u Nemackoj, o cemu ima dokaze. Posle nekog vremena od privodenja, otiso je za Nemacku gde i sad zivi sa porodicom, tamo se lijeci od pomoci koju prima. Od onda se nije vracao u Jugoslaviju. Sa njim su bili privodeni: Bibic Hajro i Bibic Smail, kao svjedoci".

Elmaz Hukic (1938) iz Ugla:

"Dosli su decembra 1993. u moju kucu oko 12 casova, usli su kod mene u kucu i rekli: "Dosli smo da nam das sta imas od oruzja!" Rekao sam im da nemam nista od oruzja, a oni su me ubedivali da mi je bolje da dam oruzje nego da me vode u Karajukice u stanicu. Trazili su mi pistolj marke "SIG", ili tako nesto, ne znam tacno naziv pistolja. Rekao sam im da ja taj pistolj nemam i neka im ga da onaj ko im je rekao da ga imam. Rekli su mi da mi je bolje da dam taj pistolj nego da me oni vode u Karajukica Bunare. Ja sam im odgovorio da nemam taj pistolj i da im ne mogu dati ni cauru od pistolja, a on mi je rekao: daces ga kad te povedemo dole u Karajukice Bunare. I rekao je komandiru Draganu Paunovicu da mi napise poziv da im se javim u K. Bunare. Taj je razgovor obavljao i dalje Mile Nedic sa mnom. Komandir mu je rekao: ovoga staroga ostavi za sutra. On je odgovorio: on mi i treba danas. Skocio je na noge da izade napolje. Ja sam izasao za njim govoreci mu da nece dobiti nista, jer nemam. Obukao sam se i posao za Karajukice Bunare. Kad sam stigao u Karajukica Bunare, nasao sam se sa Sefkom Bibicem, i usli smo zajedno u kancelariju milicije. Mile Nedic je nazvao radio-stanicom da pita, da li sam stigao. Milicioneri, koji su bili tu, a bilo ih je tri-cetiri, pitali su me da li sam donio nesto od oruzja. Reko sam im da nisam, jer nisam imao sta da donesem. Rekli su mi sad ces nam dati, ja sam im odgovorio da nemam i da im ne mogu dati. U tome je stigao Mile Nedic i komandir Dragan Paunovic, usli su u kancelariju i pitao me je Mile Nedic: jesam li donio nesto od oruzja? Ja sam mu odgovorio da nisam, jer nemam nista od oruzja. Naredio je prisutnim milicionerima: vodite ga u salu. Sabit Bibic je bio u jedno cose. Milicioner, kojem ne znam ime, pitao je Sabita za koju stranku glaso, a on mu je odgovorio za seljacku stranku. On ga je dalje pitao jesi li donio pistolj? Sabit mu je odgovorio da nije donio pistolj, da ga nema. Jedan od ostalih milicionera je prisao kod mene i posto sam ja bolestan i bio naslonjen na stolicu, on me je pitao: drijemas li stari? Odgovorio sam mu: spavo bi malo, nasto mi je odgovorio: sad ces se naspavat. Ja sam mu odgovorio: teraj kako znas, u tome je stigla moja cerka koja je dosla za mnom u hodnik. Pitala je da li moze da mi da lekove da popijem, jer sam srcani bolesnik. Cuo sam kad su joj rekli da ne moze da ude unutra kod mene. Pozvali su milicionera i dali mi tablete da popijem. On me je pitao po koliko pijem tableta odjednom. Ja sam mu reko ti nisi lekar da mi odredujes koliko cu da pijem. Popio sam tablete i on je praznu casu i ostale tablete vratio mojoj cerki. Uveli su Sefka Bibica u salu, a mene su izveli u kancelariju. Kad sam usao u kancelariju, Mile Nedic je i otisao u kafanu. Komandir Dragan Paunovic nastavio je da me ispituje oko dva sata vremena. Reko mi je: Hukicu, daj nam pistolj da te ne bijemo. Rekao sam mu da nemam pistolj. Pitao me je za neke ljude da li oni imaju nesto od oruzja? Rek'o sam mu da je ne znam i da me ne interesuje ko sta ima. Rekao mi je, Hukicu, ti nista neces da nam kazes, vi imate vase ljude koji ce vam kazat ko sta ima. Jos malo me je ispitivao, a nije me bio, reko mi je bolje daj nego da te ponovo saljem u salu.

Ostavili su vrata od kancelarije i sale otvorena, tukli su Sabita Bibica, a ja sam slusao. On je od batina kukao na glas. Rekli su mi slusaj sta se radi od Sabita i tebe to isto ceka, ako ne das pistolj. Poveli su me u salu, odmah su stigli pet milicionera kod mene, jedan me sproveo iz kancelarije u salu. Svi su se okupili oko mene sa pendrecima u rukama i poceli da se deru i psuju Bozju majku, da moram da dam pistolj. Ponovo sam rekao da nemam pistolj i da ne mogu dati. Ponovo su me vratili u kancelariju i tu bese Mile Nedic, on me pitao i jesam li se smislio. Reko sam mu da nemam zasta da se smislim, jer nemam nista od oruzja. Rekao mi je sad ces dati, ja sam mu odgovorio: teraj kako znas. On mi je na to reko prodaces kravu, i kupices i donijeces mi. Ja sam mu odgovorio da niti cu prodat kravu, niticu kupit oruzje, niti cu mu ista donijet. Mile je skocio na noge prisao mi je licem u lice i rekao, gledaj me u oci, ja sam mu odgovorio da cu ga gledat tri dana ako treba. On me je poceo udarat boksovima u predelu stomaka govoreci: da ce mi jetru istetiti, i ja sam mu rekao ona je istecena. Od tih udaraca sam dobio bruh i dan danas nosim te posledice. Udario me je u pupak boksom i od tog udarca mi je ostecena tenka pored pupka. Sve ove posledice nosim od udaraca Mila Nedica. Poveli su me ponovo u salu. Sabita Bibica i Sefka Bibica su pustili kuci, a ja sam i dalje ostao tu i vodili su me iz sale u kancelariju i obratno iz kancelarije u salu, prijeteci mi batinama a vise me nisu bili. Iz sale su me ponovo odveli u kancelariju. Prolazeci kroz hodnik, video sam brata Abaza da ceka ispred vrata. Onda su i njega uveli u kancelariju i rekli mi: hoces li da ti bijemo brata, za tebe i za njega, ili samo njega? Odgovorio sam: nazalost ovo sto radite od nas, mogli ste posebno brata a posebno mene da bijete. Abazu su naredili da se previje preko stolice, Abaz him je rekao kako vam odgovara, a oni su se nasmijali. Naredili su mu da se ispravi. Komandir je dofatio pendrek u ruke, rekao mu je ispruzi ruke, dva puta ga udario po desnoj ruki, a dva puta po lijevoj ruki. Onda ga je udario pendrekom bodimice u rebra. Onda je seo na stolicu pored njega i udario ga pendrekom po nogama (po prstima). Svi su se okrenuli prema meni i opsovali majku i Bozju majku, tvrdoglava coveka. Mile Nedic mi je rekao: uzeli smo pedeset i sest (56) komada oruzja, a ti mislis da preteknes i ponovo mi opsovo Boga: daces ga. Ponovo su nas poveli u salu, mene i brata i rekli nam da se dobro razmislimo. Abazu su rekli da donese pistolj "tetejac",on je rekao da nema, imao je pusku neispravnu i nju je dao, a pistolj nema. Naredili su nam da ne smijemo medusobno razgovarat. Dosli su i mene izveli pred vrata, a Abaz je ostao u kancelariju, komandir je otisao u salu, onda je dosao kod mene napolje. Rekao mi je: nemoj, Hukicu, da se odbijas od kuce, rekao sam mu, nemoj vise da mi dodes kuci da mi plasis familiju, ja sam tu i povedi me de god hoces. Onda mi je rekao idi kuci i ja sam mu odgovorio ne smijen ponoci da idem sam. Jer sam bolestan covek. On mi je rekao: da neces ja da te povedem. Ja sam mu odgovorio kako god si mi naredio da dodem tako me i povedi kuci. Pitao me je de ti je ona cerka, Ja sam mu rekao da ne znam de je. A onda sam ga pitao sto mi ubi brata, a ja da gledam, i rekao sam mu da moj brat nema taj pistolj sto mu trazi i rekao sam mu da ja garantujem glavom da on nema taj pistolj, jer on nema hljeba da se hrani a ne da kupi pistolj. I molio sam ga da mi pusti brata. On je usao u kancelariju i pustio mi brata. Kad smo se odbili tridesetak metara, video sam cerku da me ceka na stotinak metara udaljena od Karajukica Bunara. Kad smo stigli kod nje, ona nas je srela placuci, poljubila je od radosti i mene i moga brata".

Sefket Hukic (1953) iz Ugla:

"Oni su dosli decembra mjeseca 1993. godine kod mene, kuci pravo. Trazili su mi automatsku pusku, 150 metaka i "rapove". Ja sam se nasmejao zbog toga: jer da sam znao za tu akciju, ja bi im dao da sam imao. Ja sam bio primeran kao omladinac, vojnik, rekao sam im. U to vreme bio sam u Nemackoj tako da misam znao o cemu se radi kada su me pitali. Njima sam objasnio da nisam bio ovde vec u Nemackoj. Oni su rekli da sam pripadnik SDA i da su pohvatali glavne pripadnike SDA. I da su oni dali spisak ko poseduje oruzje, mada to nije bila istina. Ja nisam pripadao ni jednoj stranci u to vrijeme, ali sam rekao da pripadam. Ali da sa strankom nikakave veze nisam imao. Oni su kazali da ne bi mi duzili dugo da ti to nama das i da se spremis da podes sa nama, ponesete dokumenta i malo para, jer ce vam trebati. Podite sa nama od Karajukica pa ce te onda dalje za Sjenicu, Novi Pazar, Kraljevo, otuda vam niko ne garantuje da ce te se zivi vratit. Deca su i zena poceli da vriste, ja sam mirno poso za njima. Zena je dobila onda slom zivaca, stres kako da nazovemo od tada i danas ima pritisak od 180-220, nikako ne moze da se smanji, ne moze da joj se pomogne, tako da je to za mene ogroman gubitak za jednog primernog gradanina i omladinca. Ja sam, isto tako, zivim pod sokom od tog vremena, bolestan sam. Rekao sam Milu Nedicu, onda komandiru isto, da oni imaju radio-stanicu, da pozovu SUP, budem li bio svedok na sudu ikome ikad, a ne okrivljen, garantujem moralno i materijalno, ako se to bude naslo kod mene, neka sve prevrnu, neka pretraze, ako se ikad ispostavi da se streljam javno.

Na to sam dobio odgovor i to mene najvise boli danas. Mile mi je rekao, kada sam mu rekao da pozovem SUP, da ispita moje karakteristike. On je rekao da on nije maticar i da mu je tesko da progovori dve, tri reci u MUP-u. A da mu nije tesko da mi razbije dva tri rebra. Onda su me poveli u Karajukice, pozvao je druge da me preuzmu. Preuzeli su nas i odveli tamo mene i jednog rodaka starog koji je umro odmah, par meseci posle toga, a ima vise njih koji nisu zivi. Tamo je bila sala mesne zajednice koja je koriscena za ta njihova nedela. Tu je bilo jos pet sest njih, bio je Taip Seforovic, Abit Kuc, Sadat Kuc, Ibrahim Hukic, koji je prizno djelo a nije posedovo tacno se dokazalo. Bili su pretuceni, krvavi. Ne sjecam se imena, samo za Dragana, a drugima nisam znao ime. Kasnije sam saznao. Tada je Penda sa svojom ekipom usao u ispomoc da tuce nevine ljude. Onda su poceli da me varaju, njih je bilo osam, koliko se sjecam. Izuo sam se bos, naredili su mi, jaknu mi skinuli, ost'o sam u kosulji. Hladno je bilo isto, udarali svi psovali tako lose i pogrdne reci tako da ne bi mogo da izgovorim ni pred drugom, Tursku majku. Predstavljali su se medu sobom kao da nisu odavde, vec kao iz Beograda, Srbije i sl. Tukli su me mnogo puta, bio sam onesvijescen. Punih sest sati su me tukli. Odmarali se. Na smenu tukli, kvasili, zalijevali vodom da me otrijezne. Onda je ovaj Ibrahim Hukic priznao da ima pusku a nije posedovo tako da bi spasio zivu glavu. Reko je da to ima, ali da mu nije tu vec u Crnu Goru. Da bi mogao da ode da iskoristi priliku da pobegne preko granice. Takoje i uradio. Ostavio je zenu i decu i nikad se vise nije vratio. Onda je on mene priso i rekao: vidis li kako je on priznao al' ti trebas malo vise da se bijes, a ti ne mozes da podneses koliko mi mozemo da bijemo. I nastavili su ponovo sa tucom tako da ni danas ne znam koliko puta sam bio onesvescen i koliko sam se puta otrijeznio. Pala je vec noc, onda je dos'o Dragan Paunovic i pitao me sta je to s' tobom. Ja sam ga preko svega toga zamolio da uzme pistolj da me ubije, da me ne mrcvare, jer mi je svega bilo dosta i on se nasmijao samo i otisao. Rekao je samo: spasi se sam, daj sta ti traze. Reko sam da li znaju gde ja to oruzje mogu da kupim, samo da bi se spasio. Imate vi toga za pretek, dobio sam odgovor i izasao je vani. Onda je doso Nedic. Isti nacin bio je sa njim. Noge su mi bile vec zatekle, nisam mogo da obujem cipele, bilo je hladno. Na kraju je rekao: da moram da rodim pusku. Kad je vec primetio da sam vec ono do kraja iscrpljen reko mi je da idem kuci, i da se ujutru u osam sati opet javim. Ja sam njemu reko: da ne mogu da odem kuci, jer sam skoro bio nepokretan. On mi je na to odgovorio da me on odveze kuci. Opet sam mu za to bio zahvalan. Ja sam to odbio. Imao sam tu prijatelje koji su me uz put nasli i dovezli me do kuce, jer nisam mogo da idem. Onda su dosla moja braca iz Novog Pazara, a najstariji brat Kambo, bio je vec uhapsen. Poveli su me kod doktora i tu mi je pruzena prva pomoc. Od lekara sam dobio odgovor da su mi tri rebra polomljena, desni bubreg spusten. Bio sam nepokretan nekoliko dana. Sinu sam reko da ide u svijet da mu se ne bi desilo kao i meni. Nesposoban sam za rad. Doktor Zatric mi je rekao da sam 70%-80% nesposoban. Kad sam ga zamolio da mi da lekarsko uverenje on nije smeo da mi da kako ne bi imao posledice ima i materijalnu stetu".

Daut Lekic (1970) iz Ugla:

"Dana 5. maja 1993. u jutarnjim satima, do moje kuce stiglo je pet terenskih vozila policije. Tog jutra rano sam ustao i namirio stoku i poterao prema polju, na ispasu. Vratio sam se, na povratku prema kuci, na jedno 100 metara izdaleka, vidio sam nekakve ljude rastureni oko moje kuce, negde dva coveka, negde tri, negde jedan. Kad sam prisao na jedno cetrdeset metara, prepoznao sam te ljude, to behu sve policajci iz Sjenice, vidim svi naoruzani automatskim puskama. Kad sam prisao na jedno pet metara, rekao sam im: "Dobro jutro ljudi kako ste?" Prisao je jedan i rekao mi: "Ruke uvis, vadi sta imas iz dzepova". Rekao sam im nemam nista, imam samo ogledalo i cesalj. Ovaj mladi policajac pitao me je, odakle izbi sto te mi ne vidosmo. Ja sam im odgovorio: potero sam stoku na pasu. U kojem pravcu si je oterao? Ja sam mu pokazao taj pravac. On mi je rekao lazes, ti si bio na drugi put negde. Ja sam mu odgovorio da na nikakvom putu drugom nisam bio. Taj mladi policajac neko vrijeme se odvojio od mene. To je sve bilo povise kuce moje. Drugi, stariji policajac, prisao mi je i pitao me je na lijep nacin, imas li pistolj, ako imas daj nam ga, da zavrsimo odmah posao, jer vidis da nas ima dosta. Ja sam mu odgovorio da nemam nikakav pistolj. Vidim setaju krugom oko moje kuce, vidim i nacelnika SUP-a Nikolu Lukovica i on zaviruje ponegde. Mene nisu dali da udem u svoju sobu. Na kraju trazili su da neko potpise od nas zapisnik, tu mi je bio stariji brat ispred mene. Otac je prisao pored jednih kola, brat mi stariji, video da taj sto potpisuje, pise da nije nadeno nista. Otisli su prema skoli, jer gore je bilo jos kola na pretres kod Deda Sabaredzovica. To mi resenje sedi, sto su oni potpisali da nije nadeno nista kod Sahina Lekica. Nakon 15 dana dosao je Dragan Paunovic, sa jos trojicom policajaca, u pretres kod Hasa Lekica. Toga dana bio sam sa ovcama na pasnjaku u brdima, prema Dolicama. Kada sam se vratio u neko vrijeme od ovaca, da rucam, bilo je negde oko pola jedan po podne. Isao sam putem od sume prema mojoj kuci. A pored Hasove ukutnice, primetio sam sa strane policiju kako seta po Hasovoj ukutnici, kako vrse pretres. Nakon nekog vremena otisli su putem Karajukica Bunara. U tim minutima poslao sam majku, gore kod Hasa, da vidi sta se gore desavalo od strane policije. Ocekivao sam je dok se vratila od Hasa amidze mi - stigla je i kaze mi da su nasli nekakve metkove od puske i pistolja. Pitali su Hasa cije je ovo, on im je odgovorio da on ne zna nista cije je to. Pitajte moju cerku, eto tu je, zove se Hetka. Hetka, ciji su ovi metkovi, koje ovo ostavio ovde? Ona je rekla da su moji i da sam ih ja ostavio kod njihove kuce. Policija je uzela municiju i odnijela. Ja kazem: pitajte Hetku, ona ima tri sina da l' je ona mene vidjela dal sam ja to ostavio. Nit teretim Hasa nit teretim Hetku. Ja se kunem u jedno moje dijete da ni Haso ni Hetka nisu vidjeli da sam ista odnio i ostavio kod njih. Oni su se uplasili od policije, pa samo na mene rekli da je to moje. Posto je policija prije dolazila kod mene, to je neko ostavijo, to niko ne zna cije je. Neka kaze Dragan Paunovic ko ga je slagao da sam ih ja ostavijo. Nemoj da krije tog coveka on je dosao na pretres po narudzbini jednog cinkarosa. Odmah to vece su se vratili kod nas Dragan Paunovic i Radak, pitali su mi oca: gde su ti sinovi, evo im poziv da se jave - da daju izjavu to je bio petak - a poziv je ostavio za ponedeljak. Ni ja ni brat nismo otisli po tom pozivu da se javimo u policiju u Sjenicu. Nakon dva dana ponovo je dosao Dragan Paunovic i ostavio mi je poziv da se javim sutra u Karajukica Bunarima. Stariji brat mi je bio otisao za Njemacku. Ja sam sutra otisao i javio se Draganu u kancelariju u Karajukica Bunarima. Saslusavao me je i na kraju rekao mi da imas pet minuta da se smislim da dam pusku i pistolj. Ja sam mu odgovorio da nemam to da dam sto mi traze. Rekao mi je da pruzim ruke. Ja sam ih pruzio, on je izvadio lisice i stavio mi ih na ruke i rekao mi je da podem sa njima. Ja sam ustao, izasao iz kancelarije i usao u kola. Krenuli smo putem prema Budevu.

Kada smo stigli do cesme izvan Bioca, naredio je kolegi, njegovom Radaku, da zaustavi auto i da ga ugasi, on je to uradio po naredbi Draganovoj. Uzeo je palicu ispred volana i poceo me je udarat po rukama, nisam mogao da stignem da ih brojim - koliko mi je dao. On je udarao sto nisam imao da mu dam pusku i pistolj. Posle udaranja naredio je vozacu da upali auto i da krene, sto je ovaj i uradio. Stigli smo u Budevo oni su izasli, mene su ostavili u kolima. Sunce - 40 stepeni, a ja se kuvam u kolima. Sedeo sam neko vrijeme posle toga prisao je Danko policajac, obucen u trenerku, i rekao mi je: okreni se bog te jebo, lako je tebi ti imas para, svercujes sa municijom. Ja sam samo cutao, nista mu nijesam odgovarao. Pokusao je da me sveze iza zadnjeg sedista nije mogao to da uradi, opet mi je svezao ruke i zakljucao auto. Opet, nakon nekog vremena, dosao je mladi policajac i otkljucao i rekao mi je: hajde momak, moram da te vodim gore u stanicu. Gore u stanici sedeli su svi policajci, vidim Dragan sedi pored stola i pusi. Rekao mi je sedi i pricaj istinu. Ako te potegnem ovom palicom po glavi, videces kako je. Ja sam mu odgovorio, da sam sve pricao, da vise nemam sta: to sto mi trazite, to ja nemam. Namignuo je svome policajcu i sednuo je iza mene nakon nekog vremena osetio sam kada mi je stigao udarac u leda. Udarac je zadat bodimice. Posle ovog posla, usla su dva oficira - jedan je bio major, a jedan kapetan, koliko sam ja mogao da prepoznam. Isterali su me vani i svezali me za klupu. Posle izlaska oficira iz stanice, Dragan mi je donio papir da napisem izjavu. Ja sam to uradio i posle te izjave pustio me je kuci. Nakon dvije godine doslo mi je da se javim u sud na poziv poslat od suda i potpisan od presednika suda Verice Vasojevic. Osam puta sam isao na sud. Osuden sam tri meseca uslovno i novcano 250 dinara 1996. godine. To je bilo negde oko 50 maraka. U aprilu mesecu 1995. opet mi je Dragan Paunovic slao poziv da se javim, to sam ja ucinio dva puta. Nakon saslusanja pokusao je da me posalje u Novi Pazar sprecio je to Kambo Bibic. Dvadeset i sedmog maja 1993. su me udarali po rukama i po ledima. Ja posledice osecam u cijelim rukama, cijela strana leva leda, bubrezi me bole. Osecam groznicu u sebe, tresem se kao da sam na struju seo. Ovaj udarac u ledima osecam grozno, kao da si mi cijelu kucu stavio na tom mestu, najvise osecam uboj nakon promene vremena, u rukama ne mogu nista da nosim, niti smem da drzim. Sve se ovo da videt putem medicine ako se smatra da ja ne pricam istinu. Ne bezim, da se sretnem na sudu sa Draganom Pavlovicem. U leda udario me je palicom Vaske iz Brnjce, zet Cvela Kuca, iz Boljara. Od mene toliko".

Redzep Bibic (1946) iz Ugla:

"Otac sam sedmoro djece, od toga cetvoro maloljetnih. U subotu, 4. oktobra 1997. godine, negdje je u ranim jutarnjim satima, oko sest sati, milicioner Dragan Paunovic dosao je kod moje kuce i trazio me. Vecina ukucana je spavala. Ja sam bio na polju kod stoke, a moja zena Rahima u kuci. Nakon poziva Rahima je ustala i izasla na polje. Izdiruci se na nju, Paunovic je trazio mene. Kako se mnogo uplasila, moja zena je rekla da ja nisam kod kuce, vec kod cerke u Tocilovu. Nakon toga, milicioner Paunovic je napustio moju kucu porucujuci da se cim dodem kuci, javim njemu u policijsku stanicu u Karajukica Bunarima. Kad sam usao u kucu, zatekao sam majku i zenu, koja je srcani bolesnik, kako placu. Pitao sam ih sta im je. Zena mi je rekla da je dolazio komandir i da mi je porucio da mu se odmah obavezno javim. Predhodno su mi iskljucili vodu, i ako nisam imao 20-dinara. Ja sam imao vodomer i rekao sam Draganu: "Komandire, pustite mi vodu, vi znate da su mi majka i zena bolesne i da im je voda neophodna. On mi je rekao da ne prikljucujem vodu, inace cu imati posla sa njim. Nakon toga sam isao kod direktora Vodovoda u Karajukica Bunarima Jakonjic Dionisija. Direktor Jakonjic, iako sam ga u tri dana trazio najmanje desetak puta, krio se od mene, odbijajuci da razgovora samnom. Ja sam nakon toga sam prikljucio vodu, dana 3. oktobra 1997. godine, dan prije nego je komandir Paunovic dolazio pred moju kucu. Cim mi je zena rekla da me Paunovic trazio, odmah sam posao do njega. Pred stanicu milicije (prostorije MZ K. Bunari) sam stigao oko sest sati i 30 minuta. Obzirom da sam mislio da me zove zbog vode, sa sobom sam ponio i vodomer. Paunovica nije bilo tu. Kad je stigao iz poste, usao je u prostorije milicije, a za njim i ja. Pitao me je na pocetku da li sam prikacio vodu. Rekao sam da jesam, jer mi je voda bila neophodna. Kako je gledao kroz prozorsko staklo, gledao je konja koji se nalazio u dvoristu skole. Okrenuo se prema meni, ja sam stajao mirno, ne ocekujuci da ce me udariti. Prisao mi je, psujuci mi Boziju majku i Boga, govoreci zasto pustam konja. U tom trenutku me je udario sakom u predjelu slepocnice. Prvi udarac me je osamutio, a onda sam podigao ruke prema glavi. On me je udario jos nekoliko puta. Nakon toga rekao mi je da ga sacekam pred vratima, sto sam ja i uradio. Pred vratima sam cekao jedno pola sata. Dragan je onda doveo direktora Vodovoda. Uveli su me u prostorije Vodovoda i pitali me da li cu da platim vodu. Rekao sam da hocu, ako sam duzan. Platio sam 71 dinar, po mom misljenju ono sto jos nisam potrosio niti sam bio duzan. Direktor Jakonjic mi se drao, isto kao Paunovic, i ja sam pretpostavljao da ce me komandir Paunovic opet poceti udarati. Ja sam mu dao nov vodomer za ugradnju i platio ukupno 216 dinara. Koliko god mi je trazio novca ja sam mu dao jer nisam smeo da se bunim, plaseci se dalje torture i batinanja. Nakon sto sam izasao, molio sam da mi prikace vodu sto je sa jednim radnikom uradio nakon dva-tri sata. Moram se obratiti ljekaru a za ovo sto mi se desilo, zalicu se svim organizacijama i institucijama i zastitu svojih prava potraziti na sudu. Ukoliko bi me Paunovic ponovo pozvao, nikad mu se ne bih javio, obzirom da znam sta me kod njega ceka".

Hukic Selim (1956) iz Ugla:

"Juna 2001. dosao je Dragan Paunovic, komandir policijske stanice Budevo i pitao me gde mi je sin. Reko sam da ne znam. "Kako ne znas, a otisao ti je pro brda i naoruzao se!" Reko sm mu da to nije tacno: Ja sam siromah, imam sestoro sitne djece i cuvam tudu stoku kako bi iih prehranio, a otkud mi da kupim oruzje. Naredio mi je da podem sa njim u policijsku stanicu Budevo pa da tamo raspravljamo. Rekao mi je: hajde do "nive" i napisao mi poziv. Javio sam se sutradan u Budevu. Otisao sam oko 10 sati. Bio sam sam sa Draganom Paunovicem u njegovoj kancelariji. Rekao sam da ne znam de mi je sin. Pitao me jesam li doveo sina. Rekao sam da ne znam gde je, a on mi se drao: Ko te je naucio da ne postujes zakon? Odgovorio sam mu: Dragane, ja postujem zakon. Za mene postoji drzavni zakon, a ne Draganov. Uzeo je onaj dugacki pendrek i udario me preko nosa i zuba. Oblila me krv. Rekao mi je da sednem a nakon nekoliko minuta mi je dopustio da se operem, a onda izadem. Otisao sam kuci. Zub mi je bio raskliman i nakon dva dana mi je ispao. Umio sam se i vratio se ispred stanice. Trazio je pistolj. Kasnije sam sam saznao da se moj sin Hukic Zekrija, prije nekoliko, povredio tudim pistoljem. Igrali se i on se povredio. Nakon nekoliko vremena naredio mi je da moram da dovedem sina. To mi je napisao na isti poziv. Reko sam mu da ne znam gde mi je sin, a ako mu treba neka ga trazi pa nek mu on prica ciji je pistolj. Sutradan se nisam javio po pozivu. Vlasnik pistolja, Hukic Iljaz je predao taj pistolj i vise me nisu zvali".

Hafiz Burovic (1958) iz Citluka:

"U ponedeljak 27. decembra 1993. trazili su mene i brata mi Aliju, trojica milicionera Mile Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan. Ja sam ih ponudio da udu u kucu na kahvu, na sto je Mile odgovorio da prvo ima nesto da zavrsi sa nama, pa onda ako sta bude za kahvu uci ce. Trazio nam je nekakvo oruzje. Mi smo mu rekli da nemamo nista, na sta je on rekao Draganu da nam napise i uruci poziv da se javimo u SUP u Sjenicu, u utorak 28. decembra 1993. u sedam sati. U utorak smo se javili u SUP. Ja sam usao u Nedicevu kancelariju. Bio je tu Vlade Vranic. On me pitao ko sam, a posto sam mu rekao, izasao je vani. Nedic je usao sa pendrekom i pitao me: "Jesi li donio oruzje?". Odgovorio sam da nemam nikakvo oruzje, a da sam ga imao dao bih juce. On se zaleteo i udario me palicom po lijevom ramenu, po ledima. Potom me je udario sakom po licu i opet pendrekom po ramenu. Opalio mi je samar i rekao mi da imam tri minuta da se smislim, okrenuo se i opet me udario pendrekom po ledima, ali sam ja taj udarac izbjegao pa me zakacio po donjem delu tijela. Izmakao se malo i rekao mi: "Tvrdoglav si ti, omeksacemo te mi
Sve je ovo samo igra! Nema tog foruma koji je vrijedan Vasih zivaca! / Dokoni umovi - Sejtanska igralista

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

5

Nedjelja, 13. Juli 2003

Izasao je i otisao u susjednu kancelariju, gdje mi je bio brat Alija. Otisao je njega da bije, jasno sam cuo udarce pendrekom i tihe jauke brata mi. Ponovo je usao kod mene, osamario me i udario pendrekom po desnom ramenu. Rekao mi je da sam navodno obukao troje pantalona da me ne bi bolelo. Odgovorio sam da imam samo jedne pantalone i da nema razloga da nas bije i zlostavlja. Otisao je ponovo kod Alije. Kad je izlazio rekao mi da obucem jaknu koju sam predhodno na njegov zahtjev morao skinuti. Kad je Alija dosao, rekao nam je da imamo rok do 18 sati navece da se smislimo i da donesemo oruzje. Porucio nam je da se u 18 sati javimo njemu u Budevo. Nakon toga pusteni smo, nako 40-ak minuta provedenih u SUP-u, kuci".

Alija Burovic (1954) iz Citluka:

"U ponedeljak 27. decembra 1993. oko 15 sati dosli su njih trojica milicionera - Milan Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan, pred Hafizovu kucu. Trazili su mene i mog brata Hafiza. Mile Nedic je bio u civilu. Izasli smo obojica, a Hafiz ih je pozvao u kucu na kahvu. Rekli su: prvo moraju jedan posao da zavrse s nama, pa onda ako bude za kahvu, uci ce. Rekli su da su dosli povodom nekakavih automatskih pusaka. Rekao sam im da mi to nemamo. Nedic je rekao "nemojte se mangupisati, bolje sad dajte nego da vas vodimo". Opet sam ponovio da nemamo nikakvu automatsku pusku, a niti bilo sta drugo, na sto je Nedic rekao Draganu Paunovicu: da nam napise i uruci poziv da se javimo u SUP Sjenica, u osam sati narednog dana. U stanicu milicije, u Sjenici, smo se javili u sedam sati izjutra. Nedic nas je pitao: jeste li se smislili? na sto smo mi odgovorili da nema sta da se mislimo. Jedno vrijeme cekali smo u hodniku, nakon cega nas je Nedic pozvao u jednu sobu. Hafiza je uveo u njegovu kancelariju, a mene u salu, i rekao mi da imam tri minuta da se smislim. Rekao sam da nema sta da se smislim i da sam imao sta vec bih ga dao i ne bih dolazio ovdje. Izasao je i otisao u svoju kancelariju, gdje je bio Hafiz. Tukao ga je neko vrijeme, cuo sam udarce. Onda je usao kod mene i opet me pitao jesam li se smislio. Ponovo sam mu ponovio da nemam sta da se smislim, kad nemam, na sto me je on udario pendrekom u rame, pa onda sakom u predjelu glave, u vilicu. Pao sam. On mi je prisao i rekao mi da skinem sve sa sebe i dobacio mi "mislis, ako si se tako obukao da te nece boleti". Ja sam skinuo jaknu a on me je udario jos tri puta pendrekom po ledima. Rekao mi je da imam tri minuta da se smislim i ponovo otisao da bije mog brata Hafiza. Kad je ponovo usao kod mene, odmah me udario pendrekom po glavi. Pao sam izgubio sam svijest. Pokusavao sam ustati kad sam osjetio jak udarac pendrekom u zeludac. Osamario me jednom i dva puta me udario pendrekom u predjelu stomaka. Nakon toga mi je rekao da pokupim odjecu sa stola i da dodem u njegovu kancelariju kod Hafiza. Tamo nam je rekao da imaju informacije da mi posedujemo oruzje i da nam je rok da ga do sest sati navece predamo miliciji u Budevo. A da smo zasad slobodni. U stanici milicije u Sjenici zadrzani smo oko 40 minuta".

Kurtovic Alija (1962) iz Sugubine:

"Marta 1994. radnici SUP-a Sjenica Miloje Rajkovic i jos neki, dosli su pred moju kucu i, s obzirom da nisam bio kuci, nasli su me u Pomorac i trazili od mene da dam pusku. S obzirom da nisam imao nikakvo oruzje, ostavili su mi poziv da se sutradan javim u osam sati u SUP-Sjenica. U zakazano vrejeme sam se javio, odveli su me u sobu za cekanje, gdje se nalazilo vise ljudi, od kojih sam prepoznao Fevziju Safica, Mustafu Dzigala, Fadila Niksica. Kad sam dosao na red, Miloje Rajkovic me odveo u kancelariju Mila Nedica. Kad sam usao, opsovao mi je tursku majku i udario me pesnicom u predjelu stomaka. Nakon toga mi je naredio da se okrenem ka cosku, prisao mi s leda udario me pozadi glave i ja sam udario glavom o zid. Glavu mi je oblila krv. Nakon toga mi je dao voljno pet minuta: da razmislim da li cu dati nepostojecu pusku ili ne. Kad sam rekao da nemam pusku da dam, drsko mi je naredio (napisao poziv) da se javim u SUP-Novi Pazar, u sobu broj 25, gdje su prljavi posao obavljali Goran Rosic i Milic Karlicic. Prije nego sam izasao, posto sam bio sav krvav, Miloje Rajkovic me je izveo i prao mi krv sa lica, kako bi prikrili tragove. I nakon pranja krv je i dalje tekla, bio je cetvrtak, narod se okretao i gledao u mene. Nakon toga sam se odazvao pozivu u SUP-Novi Pazar, zajedno sa Hidom Lakotom, gdje su me psihicki zlostavljli dva puta. Posle toga vise me nisu pozivali, a i nisam dao oruzje, jer ga nisam ni imao".

Ramiz Totic (1957) iz Ursula:

"Nas oko stotinak mjestana iz mjesne zajednice Kladnica radili smo 29. avgusta 1993. kod jednog Cacanina na njivi, vadili krompir. Doslo je do prepirke izmedu Seada Halilovica iz Ursula i jednog Srbina, zbog vode. Sead je, naime, donio kanister vode za pice i prvo ga ponudio mom bratu Jusufu. To je ostalo krivo Milikicu. Opsovao je Seadu "turskoga boga", na sta mu je ovaj uzvratio psovanjem Isusa i krsne civije i na tome se sve zavrsilo. No, posto ovaj Milekic ima sina milicionera, milicija je odmah bila upoznata sa slucajem. Negdje oko 9 i 30 dosla su tri milicionera. Jedan od njih je pucao u vis, kako bi nas zaplasio, dok su druga dvojica poceli udarati mog brata Jusufa, koji im se opirao i zajedno sa Sucrom Muhovicem uspio pobjeci. Na mjesto dogadaja je nakon izvjesnog vremena doslo jos pet policijskih kola sa jos dvadesetak milicionera. Svi su bili naoruzani automatskim puskama. Pokupili su nas u gomilu i onda poceli udarati rukama, nogama, palicama i puskama. Nisu birali da li udaraju zene ili djecu, tukli su sve od reda. U znak upozorenja ispalili su i nekoliko rafala tik iznad nasih glava. Nakon toga posli su u potragu za Sucrom i Jusufom. Mene i brata mi Nura su priveli u sjenicki SUP. Moju, Jusufovu i Sucrovu kucu su istoga dana blokirali i izvrsili pretres u njima. Na mojoj kuci su odvalili dvoje vrata i onda izvrsili pretres u njoj. U Stanici milicije, u Sjenici, su me te noci tri puta izvodili i bili pesnicama dobacujuci mi "Postovacete vi zakon Srbije". Ujutro su me pustili kuci. Obratio sam se doktoru u bolnici i za potrebe Suda uzeo ljekarsko uvjerenje".

Papic Bahto (1965) iz Ursula:

"Meseca avgusta 1995. godine, u kafani Misa Muminovica, sedeli su Avdo, Fadil, Faik Papic. Nakon obavljenih obaveza u gradu ja sam im se pridruzio. Sjeduci sam uocio da su tri osbe susjednog stola u prilicno pijanom stanju. Nakon 15-ak minuta jedan od njih je bez ikakvog razloga uperio pistolj u Avda. Ne znajuci ko su i sta su, usljed straha i panike, pokusali smo da se odbranimo i zastitimo, zbog cega je doslo do komesanja i agresivnog ponasanja sa njegove strane. Nakon toga doslo je dvoje-troje kola policije i 10-ak policajaca, na celu sa komandirom Popadicem. Ne trazeci nikakvo objasnjenje za ono sto se desavalo u kafani, ko je izazvao svadu, usledilo je batinjanje palicama, pesnicama, nogama, svih nas, po svim dijelovima tijela. Bez obzira sto nije pruzan nikakv otpor, cak smo se u pocetku radovali da je policija tu i nadali se da ce nas zastititi od napadaca. Medutim, napadaci tom prilikom nisu ni taknuti, a umjesto njih su batine su dobijali napadnuti. Usljed silnih batina Avdo je izgubio svijest i bio izbacen u takvom stanju ispred kafane. Bio je povrijeden i Fadil pa su Avda i Fadila odvezli u Dom zdravlja, a mene i Faika su pritvorili u stanicu policije u Sjenici, a zatim kasnije i nas prebacili u Dom zdravlja. U toku pritvora bili smo batinjani i vrijedani, psovani i ponizavani na najgrublji nacin. Tesko povrijedeni Avdo i Fadil su iz sjenicke bolnice, iste noci upuceni u bolnicu u Prijepolju. Nase izjave o dogadaju i izjave svjedoka nijesu uvazavane niti prihvacene. Nakon nedelju dana od dogadaja, izvedeni smo pred sudiju za prekrsaje, uprkos ljekarskim uvjerenjima, vidljivih povreda, izjava nas i svjedoka, osudeni smo po izvjestaju koji je dala policija i to: Avdo -50 dana, Fadil - 35. a ja i Faik - novcano. Nakon placenih i odlezanih kazni, protiv Avda, Fadila i Faika voden je sudski spor u Novom Pazaru, prema optuznicama policije, cime su osudeni na zatvorske kazne oko jedne godine, zalbe na sudsku presudu nisu uvazene".

Nusret Muhovic (1963) iz Ursula:

"Krajem aprila ili pocetkom maja 1999. godine, datuma se tacno ne secam, policajac Rajevic Fikret, sa jos dvojicom policajaca, dosao je kod mene kuci i bez ikakvog objasnjenja rekao mi da podem sa njima u policijsku stanicu. Takode su mom komsiji Mizu Halilovic, naredili da pode sa nama. To smo mi i ucinili, trazeci odgovor zbog cega nas vodi. Rekao je dobice te obavestenje dole. Kada sam stigao u stanicu, sacekao sam dok nije dosao Mizo. Za to vreme cekanje nije me dirao. Kada je dosao Mizo, rekao nam je da stanemo uza zid. Kratko smo stajali a ond nam je naredio da legnemo na patos, licem okrenuti prema betonu. Onda je usledilo njegovo samaranje i udaranje pesnicam. Pokusavao sam da se zastitim ali bez uspeha. Mizo je odmah legao, a ja sam odbio u pocetku da legnem, sto je njega dodatno razjarilo. Da budem iskren: njegovo udaranje nije dugo trajalo od prilike pet do deset minuta. Bio sam osamucen od udaraca ali nisam bio u nesvesnom stanju. Svaki put bi me ispravio a onda bi me udario. Kada je zavrsio udaranje, rekao nam je: izlazite, idite kuci. Niti smo zbog necega saslusavani, niti smo davali kakvu izjavu, niti nas ko vise pozivao, na tome se sve zavrsilo i ako ja i danas ne znam zbog cega se sve to desilo".

Spaho Kurtanovic (1940) iz Tuzinja:

"Pred kucu su mi 1994. dosli Milan Nedic, zamenik Paunovica, i jos dvojica policajaca. Trazili su mi dve puske - automatsku i srpsku pusku, kao i jedan pistolj. Posle ubedivanja (puske nisam imao, pistolj sam dao), poveli su me u Karajukice Bunare. U K. Bunarima Nedic me bodimice pendrekom udarao u leda i rebra, te me psihicki maltretirao. Trazili su mi pusku, a ja sam trazio da je kupim i da im je dam, ali to nije pomoglo. Ta tortura je trajala 15 dana i taj zamenik Paunovica me je tukao. Mile mi je urucio poziv i ja sam otisao u Novi Pazar. Od 9-13h su me psihicki maltretirali, kasnije su me tukli. U sobi broj 25 su me tukli, ali ne znam koji su, samo sam cuo da zovu Karlicica. Tukli su me beskonacno, po licu, po rebrima, pa pendrekom po ledima. Dva puta sam ulazio i izlazio, non-stop su me tukli. Zbog straha i zadobijenih povreda, pod prisilom iznudili su mi lazno priznanje da imam pusku (srpsku), koju nisam imao. Naredio mi je da je odmah sutra donesem. Kupio sam pusku kod Medine Glisevic iz sela Jauce i platio je 600 DM. Sutradan sam je odneo u Karajukice Bunare i predao je bas ono ko me je tukao. Predao sam pusku i ostavili su me".

Dacic Bajro (1947) iz Cetanovica:

"Juna 1995. dosao je Dragan Paunovic, komadir policije, zajedno sa Dacic Dzekom. Nisam bio tu, pa su mi ostavili poziv na vratima. Otisao sam navece kod Dzema da ga pitam zasto su dolazili. Rekao mi je da se ne radi o oruzju, samo je u pitanju neka provera. Dzemo je sa Duljkom otisao u Budevo sa "nivom", a ja za njima. Kad sam stigao u Budevo, u policijskoj stanici, zatekao sam Dzeka, Duljka i komandira Paunovica. Pitao me je Paunovic zasto sam dosao. Rekao sam da ne znam. Paunovic se obratio Dzeku: "Pricaj, Dzeko". Dzeko je istakao tu preda mnom "da Bajro posjeduje automatsku pusku", pusku "M-48", ruski "tt". Paunovic se obratio meni: "Jesi li cuo sta je Dzeko rekao?" Cuo sam, a posto sam cuo, rekao sam za Dzeka da je do juce bio pljackas (sto je i dokazano), a danas to meni da kaze. I pljunuo sam ga. Posto sam ga pljunuo, on je rekao komandiru sljedece za mene: da sam sinoc bio na sijelu, da sam rekao da cu kupit pusku, da cu ubiti Dzeka, Duljka i Paunovica. Rekao sam: vidi ovo, komandire. Sad kaze da imam oruzje, a sada da cu kupit pusku. Nastavio sam: komandire, bilo je jos ljudi na sijelu, samo sam ga pitao zasto ste dolazili, a on mi je samo rekao i zakleo se, da nije povodom oruzja, vec samo da se nesto ispita. Paunovic mi je opsovao oca i rekao zbog cega si kupio automatsku pusku i prije dvije godine meni je predao. Hteo si da ubijes pola Budeva, mene da opljackas. Rekao sam da se pozivam na Popadica i Aleksica, da je moj otac za vreme rata spasio pola Budeva. Paunovic je naredio Duljku i Dzeku da izadu napolje. Posto su oni izasli, Paunovic se okrenuo k meni i pitao me: "Bajro, hoces li da das oruzje, ili da ti lomim kosti?" Izvadio je palicu, i udario me preko lijevog kuka, onda me je deset puta udario po lijevoj i 10 puta po desnoj ruci. Udarao me je pendrekom u stomak. Kad me je udario pendrekom u zeludac, povratio sam sukrvicu u njegovoj kancelariji. Vojin Popadic, policajac, je sve to gledao. Kad sam poceo da povracam, Popadic je prisao i udario me nogom u stomak i jos dva puta pesnicom u glavu. Paunovic je rekao "Ne, ubi coveka", ali me je Popadic jos jednom udario nogom. Rekao sam da me moze ubiti, pitajte Duljka - da se zakune na svojih sedam sinova, da imam, ja cu kupit i donijeti. Zvali su Duljka i on je usao i rekao: "Sad ne trebam ni tebi ni Bajru". Duljko je rekao za puske - ne znam, a za pistolj - Dzeko kaze da ga je njemu davao, kao navodno ruski "tetejac". Rekao sam dala mi ga je Hajra Dacic Dzekova bratuceda. To sam rekao Paunovicu. Duljko je pitao Hajru i ona je potvrdila da jeste. I on je zvao u Budevo. Kad su me prebili, izbacili su me vani. Naisao je jedan cica zvani Bada, koji me dobro poznaje, pitao me je: sta je to rode? Ja sam samo podigo glavu kad me je video sagnuo je glavu i razminuo me. S tim da je taj isti Bada bio Muslimene, jer ga je Paunovic pitao, ima li zelju da bije Bosnjake, tukao je neke Kurtanovice. Ponovo su me vratili oko 13,30 casova i pitao me Paunovic "Bajro, jesi li se smislio?" - Ja nemam sta da mislim, moje je sve zavrseno, reko sam mu. Paunovic mi je rekao: "Imam momke, koji ce te povesti u Borice, slomiti ti kicmu, i do carsije i do Novog Pazara da te vodim. Samo sam te naceo" Reko sam mu da je moje zavrseno i da mi je svejedno. Uzeo je pisacu masinu i pitao me: znas li kako kaznjava sudija u tri primerka? Odgovorio sam da ne znam. Stavio je tri lista papira i reko mi da ce me oterati u zatvor, od tri do pet godina, bar za onu pusku koju sam im predao prije dvije godine. Posle mi je rekao: "Slobodan si - kuci!". Koracao sam 200 metara, bio je petak, pao sam u kanal i naslonio sam se. Naisao je covjek iz Cetanovica, Safet Dacic, na konju. Rekao mi je da ga cekam. Nisam smeo da ga cekam, plasio sam se policije, izasao sam na vrh Budeva u jednu baru. Pao sam u lokvu. Safet me je uzeo i doveo pred kucu. Toga dana brat mi je zaklao tele i zavio me u kozu. Posle dva dana dolazi mi brat i donosi mi poziv za kod Mila Nedica. Nisam smeo otici, nego sam preko noci uzeo pasos, osvanuo sam kod Semsa Dacica kuce (vozac). Krenuo sam i pobegao u Skoplje. Tamo sam bio mjesec dana. Propala mi je ljetina. Zvao sam u Sjenicu, kod Besira. Tu je bio Duljko i moj brat. Reko mi je Besir: "Hajro, vrati se, s tim da dodes kod mene s tim da mi pricas". Dosao sam kod Besira. Sutradan sam otisao kuci, narednog dana sam se javio Nedicu i sve sam mu ispricao. Nedic mi je rekao da idem kuci. Dolazili su Pusina, potpredsjednik SO-e Sjenica i novinari da im ispricam sta sam sve prezivio, da teramo sudom. Ali, dolazio je i Duljko i Nedic pa su mi zaprijetili da ne smijem pricat nikom nista".

Milun Sebek (1966 - Jablanovo, kod Bijelog Polja) iz Bara:

"Vlasnik sam lokala SUR "Dubocica" u Barama, u sjenickoj opstini. Sa svima sam bio u dobrim odnosima. Kad ja nisam bio u mogucnosti da radim, menjala me supruga. Jednog dana supruga mi se pozalila da je Vujovic Milomir, policajac sjenickog OUP-a maltretira. O tome me obavijestio i njegov kolega Jugoslav Cmiljanic. Jedno jutro supruga mi kaze da imam telefon, a Vujovic je nesto iza stola vulgarno dobacio. Pre toga sam planirao da mu skrenem paznju da to nije ljudski, nije fino i da se tako vise ne ponasa. Tu vise on nije komentarisao i otisao je u poljski WC. U meduvremenu je dosao komandir Stanice policije Bare - Maras Marasevic. Na moju inicijativu seli smo za jedan sto Marasevic, Vujovic i ja. S obzirom da sam ja hteo da upoznam Marasevica, ispricao sam kako se Vujovic ponasa u mojem lokalu prema meni i mojoj familiji. Dok sam ja pricao, Vujovic je ustao i rekao da ce me pesnicom zakucati za zid. Ja sam mu rekao da to on meni nikad' ne moze uciniti dok je gospodin Marasevic pokusavao da smiri situaciju za stolom. Poceli su gosti ulaziti u lokal, ja sam nastavio sa radom, a gospoda je napustala lokal. Tog istog dana (jesen 1998. oko 17 casova) u lokal dolazi Vujovic, sa Adamovic Novaljom (gradanin) seli su u jednom uglu lokala, posluzio sam ih. Kako je vreme odmicalo Vujovic mi je poceo dobacivati: "Milun-aga, pristupi stolu". Ja sam dosao stolu, rekao mi je da se sagnem da mi nesto sapne s namerom da me udari. Kad sam odbio, rekao mi je: ako ustanem, izbacicu te kroz prozor. S obzirom da je vreme odmicalo, a lokal se praznio, u tom odlasku gostiju - odlazi i Adamovic. U lokalu ostaje Vujovic, ja, Raicevic, Smiljanovic i Đurovic. Vujovic je imao nameru da se obracuna fizicki sa mnom, cekao je da odu svi gosti. Prilazi Đurovicu i kaze mu sto ceka, sto ne ide? Kad je ovaj pitao zbog cega da idem, Vujovic ga je lijevom rukom uhvatio za grlo, a desnom za testise i pribio ga uza zid. S obzirom da je to moj lokal, ja sam prisao i rekao da pusti coveka. Vujovic u tom momentu napusta Đurovica, okrece se uz psovku da mi "jebe mater", pokusao da me udari pesnicom u glavu, ja sam izbegao udarac. Tada se povlacim u sank, dolazim do zida u sanku, a Vujovic nasrce fizicki na mene u sanku. Polse mog upozorenja da se on udalji, dolazi do obracuna. Vujovic pri prvom pokusaju je bio izblokiran, a posle je dobio dva udarca u predelu vilica i on pada. Tada Smiljanovic, Đurovic i Raicevic, ulaze u sank i stite ga. Kad se on osvestio, posto mu je auto bilo ispred lokala "Opel vektra", iz auta uzima pistolj marke CZ 9 mm i sluzbenu palicu. Kada sam to primetio, zakljucao sam lokal, a s obzirom da mi je lokal u porodicnoj kuci, Vujovic krece ka kucnim vratima. Ispred kucnih vrata nalazila su se dva moja deteta od dvije i pet godina starosti. Jedini svedok je bio Cica iz Kraljeva, radio je kao gradevinac na posti u Barama. Rodom je iz Budeva, molio me je iz straha da ga ne postavljam za svedoka. I ja sam imao oruzje, pod dozvolom, ali na moju srecu pojavio se policajac Rovcanin Milinko, uhvatio ga s leda i odvukao do auta, otisli su prema stanici. Posle 10 minuta dolazi komandir policije i upozorava da se sklonim, da ne budem ubijen. Rekao mi je da ce doci patrola SUP-a Sjenice i odvesti ga u Sjenicu. Zamolio sam svedoke da svi ostanu tu, dok ne dode patrola. Kod mene je dosao Boro Vranic iz Sjenice i Milisav Marasevic (komandir), policajci Boskovic i Rovcanin, sa namerom da saznaju nesto vise o ovom slucaju. Dok su svedoci iznosili istinu, Vranic Boro je rekao Cmiljanicu: "Nemoj da lazes, da te ja ne bih tukao!" Posle iznesenih cinjenica, oni su otisli i odveli Kujovica, a protiv mene nateraju Rovcanina da mi napise prekrsajnu prijavu uz mnogo lazi, po nalogu B. Vranica. Sutradan sam sproveden kod sudije za prekrsaje u Sjenici. Sudija je bila Nermina Mahmutovic. Privedeni su svi svedoci, i na moje insistiranje Marasevic - komandir, i svi su potvrdili kako je bilo. Marasevic je rekao da je dolazio da vodi Vujovica iz lokala, a on ga je oterao u p. materinu. Ta je prijava odbacena, a ja bezuslovno osloboden. Kasnije mi je gospoda sudija rekla da su je zvali iz policije Sjenica, da me osudi, sto je ona odbila, nemajuci razloga za kaznu. Da bih dosao do pravde, ja sam podneo privatnu tuzbu Opstinskom sudu Sjenica protiv Vujovic Milomira, krivicno delo uvrede iz cl. 93. st. 1. i krivicno delo ugrozavanje iz cl. 67. st.1. KZ SR. Ovo je palo kod Moma Brajovica. Na prvom rocistu je pozvao Vujovica i mene. Pisem pismo nacelniku Mirku Rakonjcu, i on to vraca u MUP-u Sjenica, da se ispita slucaj. Popadic me zvao, i rekao da ga salje na Kosovo. Videci da nemam sanse da se izborim za pravo, odustao sam. Sve cinjenice ce biti prilozene na uvid. Kad sam izasao na prvo rociste jedan od policajaca je prijetio da ce me likvidirati, ako tako nastavim".

Mehmed Smajovic (1933) iz Drazevica:

"To je bilo vrijeme kosidbe, cini mi se juna 1994. kada su dosli da me uzmu oko 11 sati. Dosao je Milic Karlicic u drustvu sa jos dvojicom policajaca. Usmeno mi je saopstio da se moram javit njemu u prostorijama SUP-a Novi Pazar. Postupajuci po naredbi, sutradan sam se javio u osam sati u kancelariji Karlicica. On je od mene trazio da mu predam nekakvu staru srpsku pusku. Odgovorio sam da nemam nikakvo oruzje i da iz tih razloga ne nemam ni pusku koju mi trazi da predam. Toga dana nisam bio tucen. Zadrzan sam u SUP-u sve do 19 sati. Sve vrijeme je trazio da mu predam puske. Posto nisam imao oruzje koje se od mene trazi, nisam mogao ni da ga predam. Inspektor me je pustio da idem kuci, ali mi je saopstio da moram da se javljam u osam sati ujutru svaki dan. Javljao sam se svakog jutra u zakazano vrijeme i ostajao do 19 sati navece. Prilikom tih javljanja sam bio izlozen ubedivanju i primoravanju da donesem pusku koja se trazi od mene. Tako je to trajalo nekoliko dana. Jednog dana mi je Karlicic urucio pismeni poziv da mu se javim, cini mi se 24. juna u osam sati. Istog dana su dobili pozive i moje komsije Hamidovic Daut i njegov sin Smajo, pa smo sva trojica rano ujutru otisli u Novi Pazar i javili se u kancelariju inspektora Karlicica. Odmah po javljanju Karlicic nam je rekao da izademo u hodnik a da ce on pozivati pojedinacno. Nakon pet minuta pozvao je Hamidovic Smaja. Kada je posle izvjesnog vremena izasao Smajo iz kancelarije primjetno je bilo da je on tamo tucen. Na licu su bili vidni otisci prstiju a dlanovi njegovih ruku su bili vec pomodreli uz veliki otok. Ubrzo smo ga ja i njegov otac odveli u WC i umili ga i ruke mu kvasili hladnom vodom. Rekao nam je da je batinjan palicom po dlanovima, sakama, da je samaran i da je dobio nekoliko udaraca nogama u predjelu pleksusa i grudi. Zaista je ta scena bila strasna. Ubrzo sam ja pozvan unutra kod Karlicica. Usao sam. U kancelariji sa Karlicicem je bio jos jedan visoki, zuti, krivonosi, mladi policajac koji mi je rekao: stari, daj to sto dugujes da se ne bi vise ubedivali. Kada sam rekao da ja nista ne dugujem, on je uzeo sa stola palicu i naredio mi da ispruzim ruke sa dlanovima okrenutim na gore. To sam ucinio a on je jako zamahnuo palicom. Od straha sam izmakao ruke a on je promasio zbog cega se razjario i iz okreta me udario snazno mogom u predjelu pleksusa usled cega sam udario glavom i ramenom o stok vrata i srusio se na pod onesvijescen. Posle izvjesnog vremena kad sam dosao sebi, Karlicic me je iz jedne flase prskao vodom po licu. Zamolio sam ga da mi da da popijem gutljaj vode i on mi je dao. Ispravili su me sa poda, a onaj policajac mi je naredio da ponovo ispruzim dlanove i poceo me udarati palicom po njima. Bolovi su bili nepodnosljivi. Od jakih bolova vise puta sam padao u nesvijest. nakon toga bi me kvasili vodom a onda batinjanje nastavljali. Nisam osjecao da su moje ruke. Dlanovi i podlaktice postali su modri, gotovo crni, uz veliki otok. Za sve vrijeme batinjanja, govorio mi je: mamu ti tursku j...., ti da me lazes! I pored tolikih batina ja sam im rekao kako nikakvo oruzje nemam i da im nista nemam predati. - Daces, daces! Posle policijske torture isao sam kod privatnih i drzavnih ljekara da mi izdaju uvjerenje ali nijedan mi nije smio dati. Kada bi im rekao da sam povrede zadobio od policije, nisu htjeli da mi izdaju uvjerenje jer su se plasili. Tako su mi govorili. Prije policijske torture, osjecao sam se potpuno zdrav i mogao sam da radim sve privredne poslove bez obzira na moje godine i moju starost. A od tada sam nesposoban za bilo koji pa cak i najednostavniji rad te za te poslove angazujem treca lica. Posle torture imao sam dvije operacije koje su u uzrocnoj vezi sa batinama koje sam dobio. Za sve vrijeme policijskog tretmana od prvog do posljednjeg dana od njih nisam dobio nikakvo rjesenje na osnovu kojega bi utvrdio zasto sam nekoliko dana prakticno bio po cijeli dan zatocen u prostorijama SUP-a. I na taj nacin fakticki sam bio lisen slobode, i to na svirep nacin kako sam unaprijed izjavio. Da bi sebe spasio od dalje zlostave, bio sam prinuden da jednom licu koje je imalo veze sa policijom dam 1.000 DEM kako me ne bi vise tukli. Od tada me nisu vise tukli. Da napomenem jos ovo, dok su me tukli pitao sam ih kod koga mogu kupiti pusku da im je predam kako bi prestali da me tuku. Rekli su mi: "Idi kod Hazira i Fadilja u Kamesnicu gde ces uzeti i oni ce te nauciti". Molim da se ova moja izjava dostavi svim vaznim faktorima u drzavi i svijetu koji se bave ljudskim pravima i utvrdivanjem krivicne i materijalne odgovornosti pocinilaca krivicnih djela".

Numan Avdovic (1948) iz Kamesnice:

"Dana 12. maja 1994. otisao sam u Novi Pazar jer mi je poziv bio ostavljen na tarabe, pred kucu. U Pazar sam stigao u devet casova ujutro. U SUP nisi mogao da udes bez propusnice, a poziv se ostavlja na improvizovanoj prijavnici. Predao sam poziv i rekli su mi da sacekam do pola deset. Posle su me pozvali i kad sam usao, rekli su mi Ilic i Geric, konkretno Ilic, stani u cose mirno. Stao sam. Rekli su mi da treba svako da odgovara ko ima oruzje i ko ga posjeduje ilegalno. Uneli su dva pendreka i dvoje lisica. To je uneo Geric. Geric je rekao: sad ces da pricas i ono sto nije. Nakon dva sata Geric je otisao, a sa ispitivanjem nastavio Rade Ilic. Stajao sam sve vreme u stavu mirno. Stalno mi je trazio pusku. Drugi dan ista prica, isti tretman. Skinuo mi je kaput i pobacao kljuceve, novcanik i trazio pusku. Govorio sam da nemam. Rekao mi je snadi se kako znas. I sve stojim mirno. Treci dan ponovo u SUP-u Novi Pazar. Sve isto kao dva predhodna dana. Onda mi je rekao "da te povedem onamo gde se priznaje". Krenuo je preko hodnika a ja za njim. Uveo me u veliku salu. Tamo su bila dva momka koji su imali zlatne lance, narukvice bili su u civilu. Jedan policajac mi je rekao "sedi na stolicu". Pitali su me sta ces ti ovde - rekao sam im nemojte me dirat. Tu sam bio po mojoj procjeni negdje oko dva sata. Ilic me uzeo ponovo i dalje je trazio pusku. Govorio mi je: da je nabavis kako znas! Cetvrti dan ista prica, isti tretman. Taj dan je dosao nacelnik DB, Vlado Corbic. Ilic mu je rekao: "Nacalnice, sta cemo sa ovim covekom, on nece da prizna. Corbic mi je rekao: "Idi kuci i donesi pusku, ako te oteram u Kraljevo, rodices mecku, ako treba!" Rade mi je dao kljuceve od mojih kola. Peti dan Ilic mi je rekao: pusku moras donijet, vadio mi je neke spiskove, ali ja sam reko da od toga nema nista. Oko 13 sati uzeo je pendrek i rekao: "Druze, sa vama nema price, vama treba motka!" Naredio mi je: pruzi ruke. Ja sam pruzio, a on me je udario cetiri-pet puta naizmenicno po obema rukama. U toku dana navracao se i tukao me cetiri-pet puta. Na kraju sam odbio da pruzam ruke. Tu smo se pogurali, drzao je pendrek i krenuo ka vratima. Tu se sreo sa mojim ocem. Pitao ga sta ces ti, stari? Otac je rekao: sin mi je tu, sta radite sa njim? Rade mu je rekao: "Mi ne bijemo nikoga". Posle nekoliko vremena, dosao je nacelnik i pitao me: "Mogu li da pricam s tobom?" Odgovorio sam mu potvrdno. Ubedivao me da donesem pusku, rekao mi da ima sve moje podatke i na kraju dodao "Ima puska da se kupi". Pitao sam ga gde ima - imas li ti? On mi je odgovorio "Ja nemam ali imaju ljudi". Imao sam utisak da je on to prodavao. Corbic me pitao "Jesi li clan SDA?" Reko sam da jesam. Pitao me jesi li clan "Patriotske lige" - odgovorio sam da ne znam sta je to. Na kraju mi je rekao: "Da te oslobodim do daljnjeg i za 15 dana donesi pusku". Polse 15 dana otisao sam primio me Corbic - bilo je to uoci Bajrama. Pitao me: "Ides li u dzamiju?". Reko sam mu da idem kad imam vremena. Nastavio je dalje: "Sta se prica po dzamiji?" Odgovorio sam mu da hodza prica ono sto treba, biti posten, vernik. Kad sam krenuo, Corbic mi je rekao: "Da se pomiris sa ovim covekom sto te tukao". Rekao sam - nikad. Krenuo sam niza stepenice, kad mi kazu: vrati se zove te nacalnik. Vratio sam se, a on mi rece ipak mi donesi onu pusku. Na kraju me oslobodio do daljnjeg. Tako je do dan danas".

Jusuf Dzankovic (1969) iz Kamesnice:

"Imali smo goste kod moga strica i tu smo sjedeli i razgovarali. Tu mi je bio ujak Ibrovic Aziz, i ostao je kod nas do 15 casova. Posle sam ga otpratio svojim autom za Novi Pazar. Na putu ka Dugoj Poljani, svratio sam u kafanu "As". Tu smo sjedeli, ja, Izet Bektasevic i njegov rodak. Porucio sam pice, meni i njima, i sjeo za susjedni sto. Tri puta sam placao pice. Posle je usao Dzigal Nerkez, prosao je pored mene ne pozdravivsi me, a poznavali smo se. U meduvremenu sam otisao u WC i kada sam se vratio, pomilovao sam Nerkeza po celu, a on mi kaze: "Sto me udari?" Kazem - nisam, a on mi opsova majku. Posle sam opsovao i ja njemu. Konobar kafane je prisao i zamolio da se ne raspravljamo. Odmah sam trazio racun od konobara da platim, ali on nije imao sitno da mi vrati kusur. Cekao sam, ali ga nije bilo. Izasao sam vani i usao u auto, okrenuo auto i dalje cekao konobara da mi vrati kusur. Momci koji su sjedeli u kafani, Nerkez i Bektasevic, su me napali i poceli da me tucu. Nerkez me drzao. Tu sam pao, kada sam ustao pored mene je bio Dzemo Ljajic. Usao sam u auto i krenuo kuci. Dok sam vozio, primjetio sam da mi auto nesto vuce u stranu. Stao sam i vidio da mi je guma izduvala. Htio sam da uzmem rezervnu gumu i da je zamijenim, ali je nije bilo. Neko mi je uzeo. Tako sam vozio auto na felmu tri kilometra. Za to vrijeme nije bilo policije. U meduvremenu su naisli moj pasenog iz Novog Pazara i surak Ahmetovic Selim, vidjeli su me krvava i pitali sta se desilo. Ispricao sam sve. Dosli smo kod mene kuci i posle jedan sat vremena vratili se kod doktora. Doktora nije bilo, cekao je jos jedan covjek. nakon 20-30 minuta, krenuo sam da prijavim policiji. Prijavili smo i pasenog je rekao policajcu Radomiru da ce da me vodi ljekaru u Sjenicu, a on mu je rekao: "To nemoj da radis, nije to nista". Moj pasanog i surak su produzili za Novi Pazar. Posto sam bio dobar prijatelj sa Bektasevicevim ocem, otisao sam kod njega i pozvaonio na vrata. Na vratima se pojavila majka mladica koji me tukao. Pitao sam je je li Smajo tu - otac momka koji me je tukao. Rekla je: "Nije, mars od kuce!" Odmah sam se okrenuo i otisao. Usput sam sreo policajca Spasojevic Đorda, zaustavio me i pitao: "Sta ima kod tebe, dizi ruke uvis?!" Odgovorio sam mu da nemam nista i da sam dosao da se pozalim Smaju na sina, a on mi je odgovorio sta ima da se zalim. Prisao mi je i poceo da me pretresa. Kako je drzao palicu u ruci poceo je da me udara po glavi i u predjelu potiljka. Udarao me i po vratu. Gubio sam svijest pa se nekih detalja ne sjecam. Psovao mi je majku i prijetio da nas sve treba poklati. "Ti si p.... od coveka, hajde da se pobijemo. Udarao me bodimice palicom po bubrezima. Vukao me nekih 100-150m i za sve vreme me tukao. Molio sam ga: "Covjek si, nemoj me biti, imam djecu", a on me i dalje tukao. Nisam nikakv otpor davao. Rekao mi je: "Ja jesam covek, ali ti si p...., hajde da se bijemo". Posle me odveo dole ka policijskoj stanici te me tu spasio Cale, policajac, da me vise ne tuce. Đorde mi je prijetio: "Nabicu ti pendrek u usta". Usao je ponovo Cale, pogledao Đorda i on je prestao da me bije. Posle su me uveli u drugu prostoriju i tu sam se onesvijstio. Ne znam koliko dugo sam bio u besvesnom stanju. Kad sam se rastreznio, policajac Đorde me je vukao da ustanem i govorio mi: "Ustaj, hajde, na cesmu, operi se". Bio sam sav krvav. I slomljen. Usta su mi bila suha, pljuvacku nisam mogao da progutam. Na kraju mi je rekao: "Idi kuci i nemoj da pravis probleme, a sutra se ponovo javi ovde u stanicu". Sutradan sam dosao da se javim, ali nikog nije bilo, osim cistacice. Ona mi je rekla da se javim u Sjenicu. Sreo sam Jahiju Aljovica i zamolio ga da idem sa njim za Sjenicu. Susreo sam i policajce Kucevica i Radomana Karlicica i oni su mi rekli da se javim u stanicu policije u Sjenici. Rekli su Jahu da me ne vodi. Jaho im je rekao: "Ja cu da ga vodim do ministarstva". Isao sam kod potpredsjednika SO-e Sjenice, predsjednika Izvrsnog odbora, kod komandira stanice milicije, posle me Jaho odveo u Dom zdravlja Sjenice. Tamo su me pregledali samo formalno. Nista mi nije prepisala. Otisao sam kod psihjatra. On je napisao izvjestaj. Podneo sam tuzbu, ali su je odbacili. Dana 17. avgusta 2001. javio sam se doktoru u Novom Pazaru koji mi je dao izvjestaj. Tuzba mi je odbacena bez ikakvog obrazlozenja. Izjavu sam dao kod komandira policije Ifeta Muhovica, ali od svega toga nema nista. Zbog nedostatka sredstava nisam u mogucnosti da krivicno gonim policajca Spasojevica i to tako stoji".

Jahija Aljovic ( (1949) iz Kamesnice

, kao svjedok navodi: "Krenuo sam za Sjenicu 9. avgusta 2001. godine. Negdje oko 7,30 casova ujutru stigao sam u Dugu Poljanu. Tu sam stao i svratio da popijem kahvu. Neko me je zovnuo, okrenuo sam se i vidio Juska. Bio je krvav. Uzeo sam ga u auto i poveo za Sjenicu. Na putu za Sjenicu dva puta mi je gubio svijest pa sam ga polivao da se rasvijesti. Vodio sam ga kod potpredsjednika SO-e Sjenica, predsjednika IO Sjenica, komandira stanice policije, Ifeta, ali je ovaj bio zauzet, pa me nije odmah primio. Kasnije me primio. Sve smo mu ispricali, a on je rekao: "Vodi ga u bolnicu". U bolnici doktorka nije dala da udem a njega je primila. Pregledala ga je, izasla i rekla mi: "Jesi li ti taj drveni advokat?" Ja sam joj na to odgovorio: tesko toj bolnici gdje ti radis. Jedna plava nas je uputila na neuropsihijatra, Hivza. Doktor je bio na odmoru, ali kad smo ga pozvali dosao je da ga pregleda. Jusufa sam vratio u stanicu milicije a ja sam otisao u Skupstinu, jer sam odbornik SO-e Sjenica. Posle toga sam ga odveo kod advokata. Advokat je napisao tuzbu, ali mi je rekao da ne moze da ga zastupa".

Tahirovic Hilmija (1952) iz Sjenice:

"Maja mjeseca 1992. prema Priboju, isao sam da dam krv jednom bolesniku. U mjestu Aljinovice nas je zaustavila vojna patrola. Trazili su mi licna dokumenta. Dao sam ih. Jedan od rezervista mi je preturao po dokumentima i izmedu ostalog je nasao sliku dr. Sulejmana Ugljanina i clansku kartu SDA. Tu su nas zadrzali oko dva sata. Proverili su telefonom da li sam im rekao istinu, i nakon dva sata su me pustili, uzeli su mi licnu kartu i rekli da se vratim istim putem. Kad' sam se vratio, pitali su me da li policajci Bihorac Camil i Edo Gasevic dolaze u SDA. Rekao sam im da ne dolaze. Dok su me ispitivali, tukli su me nogama, rukama po cijelom tijelu i psihicki me maltretirali, bez ikakvog razloga. Ispitivali su me ko prodaje oruzje. To je bio cetvrtak. Naredili su mi da dodem u subotu da im dam informacije o oruzju. Ja se nisam vracao vise u komandu i oni me nisu vise trazili".

Mirsad Kabas (1959) iz Sjenice:

"Vracajuci se kuci, oko 30 minuta poslije ponoci, svratio sam sa kolegama da popijemo kahvu u lokalu, kod Jerinica. Nakon izvjesnog vremena u lokal su usla dvojica milicionera i jedan od njih, iz Beograda, me je bez ikakvog razloga nekoliko puta udario po glavi. Od udaraca mi je odmah potekla krv iz nosa pa sam pokusao da ustanem, ali sam u tome bio sprijecen. Milicioner me je udario jos nekoliko puta i onda izasao iz lokala. Posto sam se, koliko-toliko oporavio i zaustavio krvarenje, uputio sam se u stanicu milicije kako bih dezurnima prijavio slucaj. Medutim, dezurni (Bazdar) me nije htio saslusati. Nakon toga otisao sam do bolnice na pregled. Doktor me je pregledao pa je pozvao SUP kako bi provjerio da sam se i njima prijavljivao. U razgovoru mu je receno kako bi bilo bolje da sutim jer, u suprotnom ce me izbiti jos vise".

Muris Tandirovic (1947) iz Sjenice:

"Kafe "Snek bar" drzim kao zakupac vec neko vrijeme, par mjeseci. To vece 28. decembra 1993. u lokalu je bila muzika a ja sam izasao na trenutak. U lokalu je bilo sest-sedam milicionera za jednim stolom. Pili su. Kad sam dosao, a bilo je oko 22 sata i 30 minuta, rekao mi je jedan od osoblja da su milicioneri za stolom lomili. Prisao sam im i rekao da to nije lijepo. Igor mi je rekao da nece i izvinio mi se. Jedan drugi momak je ustao i arogantno mi rekao da bjezim od stola, pitao me "Ko si ti?". Rekao sam mu da sam ja gazda lokala i da njega licno ne znam, ali da nije lijepo to sto rade. Igor me je povukao i pozvao na razgovor, rekao je da ce sve biti u redu. Kada su krenuli, dali su mi jedan cek kao navodno da njime plate racun a cek je bio male vrijednosti,bio je jos i neispravan, pa sam im rekao da ni to nije u redu ali dobro. Opet je ovaj momak i ostali poceli se busat i galamiti, udarati po stolu. Ja sam im rekao da cu obavijestiti njihove pretpostavljene i nacelnika Lukovica i uputio sam se prema izlazu. Tu sam se malo zadrzao i zamolio neke goste da napuste lokal, a milicioneri svi su istrcali i poceli mi udarati ko je stigao. psovali su mi majku, udarali me pesnicama i nogama a jedan je opsovao "Idi sad kazi Nikoli, jebo te i Nikola i Slobodan Milosevic!" Nekako sam uspio da im se istrgnem. Nakon toga dosla je i policijska patrola. Igor Gobelic je htio da bije konobara Bilala Papica, ali ja nisam dao, pa smo sklonili Bilala. Igor je prijetio kako ce mi baciti bombu u lokal i da ce sve polomiti. nakon toga su otisli. Svi su bili naoruzani ali ne i na duznosti".

Muhedin Kasumovic (1965) iz Sjenice:

"Dana 23. februara 1995. nalazio sam se sa svojim drustvom na uglu ulice Milorada Jovanovica, kada nam je prisla troclana patrola sjenickog MUP-a. Jedan iz grupe, kasnije sam saznao da se zove Ljubinko Asanin, bez ikakva razloga mi prilazi i snazno me udara samarom po lijevom obrazu. Onako iznenadenog uhvatio me je za kosu i pesnicom me udario u predjelu stomaka. Dok sam se previjao od bola, dobio sam jos jedan udarac u potiljacnom dijelu. Za vrijeme ovog fizickog nasrtaja sva trojica su me grubo vrijedali i psovali mi tursku majku. Nakon nekoliko dana isti policajac me je zaustavio na ulici i opet me vrijedao i psovao. Tom prilikom mi je zaprijetio, ako ga slucajno prijavim, onda treba da se selim iz Sjenice".

Munib Nuhovic (1942) iz Sjenice:

"Negdje oko 17 sati i 30 minuta, posto sam cuo da mi je jedan brat pretucen od strane pripadnika MUP-a Srbije, a da drugog progone sa namjerom da ga, takode pretuku, posao sam prema kuci moje majke, jer sam cuo kako se oveca grupa milicionera uputila bas u tom pravcu. Nadomak kuce video sam u guzvi 20-ak milicionera kako svi udaraju mog brata Ediba Nuhovica, koji je lezao na zemlji. Pokusao sam da pridem i smirim stvar, ali su me sprijecili uperivsi automatsko oruzje u kuci i zaprijetivsi da, ukoliko se pomerim, da ce pucati. Nakon toga Ediba su odnijeli u stanicu milicije gdje je vec bio priveden i drugi mi brat Edin. Pripadnici MUP-a su bez naloga i rjesenja vrsili pretres porodicne kuce".

Dzemo Fekovic (1965) iz Sjenice:

"Bio sam kod Pede Voinovica u kafani. Sedeo sam s konobaricom Danijelom Balijom. Usao je policajac u civilu Sretan Kovacevic i bez razloga me uzeo za ramena i izbacio me vani. Otisao sam u SUP Sjenica da ga prijavim. U dezurnoj sluzbi sedela su cetiri policajca. Prvi je izasao Branko Dimic i upitao me sto sam dosao. Posle njega, izlazi Miloje Saponjic i udara me samarom, bez razloga. Ja sam otisao iz SUP-a u bolnicu po lekarski nalaz kod Dzemala Kucevica. Sutradan sam otisao u SUP da se pozalim Boru Vranjicu, koji je uzeo moju izjavu".

Resad Fijuljanin (1967) iz Sjenice:

"Radim kao radnik na tomboli, kao prodavac kartica. Posao sam da prodajem kartice. Usao je policajac Igor Gobelic, i kada sam naisao pored njega, on me udario boksom.Od udara sam pao. Ustao sam i otisao u WC, krv mi je tekla na usta. Otisao sam da operem usta, tu mi je pozlilo i pao sam, uadrio potiljkom od pod. Dobio sam i otok na usnama i otisao sam da to prijavim u policiju. Prethodno su mi u kuhinji obrisali usne. Kad sam izasao iz WC-a, on je bio kod bubnja, i kad sam izasao iz kuhinje, on nije bio tu. Ernes Isovic mi je dao mobilni da prijavim policiji. Rekli su mi da dodem u SUP i prijavim. Otisao sam tamo. Kada sam se vratio iz policije, Gobelic je u meduvremenu isterao sve goste iz hotela "Park". Posle toga me je odveo u bolnicu, sef Sefco Tokovic, kod njega inace radim. Bio sam krvav po ustima. U bolnici mi je doktorka iscistila usta i ukljucili su mi infuziju. Tu sam prenocio u bolnici. Uputili su me neuropsihijatru. Vadio sam lekarsko uvrenje na kojem pise: "Lake tjelesne povrede, posekotina unutrasnje strane usne i na potiljacnom djelu ogrebotina zadobijena prilikom pada". Podneo sam tuzbu. Posle nekoliko dana Gobelic me je sreo na ulici i trazio da se pomirimo, rekao mi je da mu je zao to sto se desilo. Polse toga ja sam povukao tuzbu. Sudske troskove i troskove advokatu on mi je licno platio. Dao mi je ukupno 4.500 dinara, toliko sam ja platio njima".

Fijuljanin Elmedin (1983) iz Sjenice

, kao svjedok navodi: "Mi smo poceli da mijenjamo karte. Policajac Igor je usao a Resad je bio za stolom. Igor je prisao i udario ga iz cista mira. Resad je pao. Posle toga se umivao, nazvao je policiju i oni su mu rekli da dode da dâ izjavu u stanici. On je otisao, a Igor je poceo da se dere, galami, prijeti "zatvoricu ja ovo", udarao je po stolovima i naredio da izademo napolje. Svi su poceli izlaziti. I hotel su svi napustili. Poslata su dva policajca da ga izvedu, ali nisu mogli. On je udarao Voja Mrvica po ledima, a i spreda, po grudnom dijelu. Vojo se slucajno tu zatekao, kupovao je cevape. I ja sam napustio prostoriju, a po pricanju ocevidaca, kasni je dosao Boro Vranic i odveo ga autom".

Fuad Masovic (1975) iz Sjenice:

-U petak vece 25. januara 2002. vozili smo se gradom ja i moj drug Mujovic Enes sa njegovim privatnim autom, primetili smo dvije patrole policije (po dvojica) na mjestu (kod "Politike") i kod hotela "Srbije". Isli smo u koloni, auta su polazila a nas dvojicu saobracajac Terzic Mile, sa kojim nisam u dobrim odnosima, nas je zaustavio. Trazio mi je dokumenta i pitao me je da li sam sta pio. Odgovorio sam da sam popio dva mala piva. Naredio mi je da izadem iz auta, i dodem do njega,tu ispred apoteke. Rekao mi je da duvam. Odgovorio sam da necu da duvam, ali cu da izvrsim analizu krvi. Nakon toga, obojica su izvadili palice i zatrazili da udem u njihovo auto. S' obzirom da je moje auto ostalo na putu, pitao sam doticne. Zasto da idem sa njima i nisam nista uradio. Odmah nakon toga poceli su da me udaraju palicama u predelu glave i butina (bas tu na ulici). Branio sam se rukama i pri tom zadobio povrede ruku i nogu. Nakon ove torture izvadili su pistolje obojica i rekli. Pucacu te, ulazi u auto, nakon cega ja nisam i dalje ulazio. Nnavodim da nisam ni psovao, vredao, nisam ni davao otpor. Prilazi mi Đuric i njegov kolega - brane me, nakon cega mi je Đuric reko imas pravo da ne duvas, nakon cega sam ja reko da me vodi na analizu krvi, da bi utvrdili pravo stanje stvari, i da zatrazim ljekarsku pomoc, nakon zadobijenih povreda. Đuric me odvezao do bolnice. Obratio sam se doktoru Stevicu da mi da uvjerenje o povredama a on je rekao: Sutra dodi, to cemo zavrsiti. Nakon toga Đuric,radnik SUP-a, odvodi me u SUP - Sjenica. Prilikom ulaska u hodnk SUP-a, Pavlovic,radnik SUP-a, ulazi i udara me u hodniku nogom u predelu prepona, zamahnuo je i da me udari rukom, ali je Đuric interveniso i odbranio me. U hodniku SUP-a su me zadrzali oko sat vremena. Cekali smo komandira Ifeta Muhovica radi izjave. On me je saslusao - kod njega sam zatrazio da duvam u taj alko test, i zakljucili su da nisam pod dejstvom alkohola u nedozvoljenim granicama. Bilo je svega 0,14% promila alkohola. Pitao me je Ifet Muhovic: "Zasto nisi duvao?" sto sam ja odgovorio da ja skoro svako vece dozivljavam torturu, zaustavljanja, te duvanja u belon, maltretiranje u obliku gde si bio, sta si radio ovako kasno, drzanje na ulici po pola i jedan sat to beznazlozno. Posle svega toga Ifet mi je rekao da sacekam mozda cu biti pritvoren i sproveden sutra na sudenje. Cekao sam u hodnik oko pola sata. U meduvremenu on je saslusao dvojicu svojih radnika koji su me tukli. Kad je uoceno da nema osnove za pokretanje prekrsenog postupka, konacno su me pustili, uz napomenu da se sutradan javim Ifetu Muhovicu. Ujutru sam dosao u SUP - javio se Ifetu, a on mi je rekao da sacekam na hodnik dok ne zavrse prijavu za pokretanje prekrsajnog postupka. Doveli su me kod N. Vasojevica, sudije za prekrsaje, sto je on okarakterisao da sve nije bitno, jer je to obican saobracajni pristup. Moja prijava je odlozena do daljnjeg, a usput napomenuo da cu biti novcano kaznjen zbog nepostupanja po naredenju".

Muhamed Fijuljanin (1937) iz Sjenice:

"Dana 5. aprila 2002. posao sam da produzim saobracajnu, dozvolu u vezi sa jednom poluprikolicom, kod Zlatka Knezevica. Uz put sam sreo Osma Kugica i on je posao kod Zlatka. Na ulazu u zgradu OUP-a, na stepenicama, stajao je jedan policajac, kojeg ja nisam poznavao i rekao sam mu: "Sefe, da li radi Zlatko Knezevic?" On se drznuo i rekao ljutito: "Nisam ja sef, nauci se ponasanja i ophodenja kako da se obratis! Ko vas je to tako naucio i razmazio? Ja cu vas nauciti reda!" Odgovorio sam mu: izvini ako sam te uvrijedio i produzio pored njega. Stigli smo do Zlatkove kancelarije, ali je ona bila zakljucana. Vratili smo se do dezurne sluzbe i na salteru pitali: da li radi Zlatko, i da li ce doci? Na salteru su nam odgovorili da ne znaju, nije se javljao i da je Zlatko bolestan i da ide na neke lekraske kontrole i da sigurno nece doci. Kada sam izlazio, primjetio sam istog policajca, na istom mjestu, kako stoji. Rekao sam mu: "Mogao si mi ti rec, da Zlatko ne radi, da ne ulazim tamo. Policajac mi je odgovorio: "Da sam znao da si takav ne bih te ni pustio da udes!". Pitao sam ga: sta sam ja to uradio i sta sam te uvredio? Ako nisi trebao, evo, vrati me. On je poceo da me vuce unutra po zgradi, lijevo kroz hodnik. Vikao sam: pusti me. Rekao sam da cu ici kod komandira, kod nacelnika, a on me je cutkao i govorio da prekinem. Ja sam vikao iz sve snage kako bi culi drugi. Uhvatio sam se za metalne sipke ograde i otimao sam se kako bi se istrgao i otisao komandiru. On me je cupao i dalje i vukao prvo za desnu pa onda za lijevu ruku. Vukao me je za sako i tom prilikom mi pocijepao kaput i kosulju. Stezao me je jako dok me je vukao. U meduvremenu je naisao Mile Nedic i rekao mu da me pusti. Primjetio sam i Macu Bihorac, koja radi u pasoskoj sluzbi. Sve to je gledalo jedno desetakak sluzbenika. Neko iz grupe je zavika'o: pusti covjeka, sta ga cupas? Mislim da je to bila Maca. Mile me je oteo od njega. Policajci dezurne sluzbe ga odvracali, on je i dalje vikao: "Prekini! Dosta! Naucicu ja vas reda i ponasanja!" Kada su me otrgli iz njegovih ruku, bio sam van sebe. Posle sam izasao sa Osmom Kugicem. Osmo mi je predlozio da popijemo kafu. Otisli smo kod Fuada. Jedan od policajaca iz dezurne sluzbe je dosao i trazio mi licnu kartu. Dao sam im. Oni su nesto pisali, verovatno podatke. Nakon toga su otisli. Ja sam za njima otisao da bi slucaj prijavio komandiru ili nacelniku. Rekli su mi da sad imaju sastanak. Komandir Ifet Muhovic je rekao Trncicu Bojanu da mi uzme izjavu, sto je on i ucinio. Onako izgubljen nisam se mogao sjetiti svega, jer sam bio pod presijom i datu izjavu kod Trncica prihvatam samo djelimicno, jer mi pomenuti nije unio sve i navodio me da neke bitne podatke ne govorim. Neke bitne podatke, koje sam mu rekao, nisu unijeti". Napomena: U pomenutoj izjavi koju uzeo Torncic Boja , porucnik MUP-a, se kaze: Dana 6. aprila 2002. godine, bez poziva u prostorije SUP-a Sjenica pristupio je gradanin, Fijuljanin Muhamed od oca Nedziba i majke Sake dev. Selmanovic, roden 1.4.1937. godine u Sjenici gde ima i stalno mesto prebivalista u ulici Proleterska, posjeduje l.k. broj 30176 i JMBG - 0104937784538, koji je pred porucnikom Tomcic Bojanom, a u vezi ponasanja policajca Lukovic Milijana, dade sledecu

IZJAVU NA ZAPISNIK:

Dana 6.4. 2002. godine oko 08,30 casova posao sam u prostorije OUP-a Sjenica kod referenta Knezevic Zlatka da produzim registraciju za vozilo. Kod kapije OUP-a sreo sam lice koje znam od ranije i preziva se Kugic, ali u ovom trenutku ne mogu da se setim imena, i sa istim se uputio prema ulazu u zgradu. Ispred ulaznih vrata na stepenistu stajao je jedan policajac u uniformi kome ne znam ime, niti sam ga do sada vidao i kome sam se ja obratio recima: "Sefe, da li je Zlatko u zgradi". Na to mi je on odgovorio: "Nisam ja sef ponasaj se uljudno, gde si naucio tako da se ponasas". Ja mu nista nisam vise govorio, vec sam prosao pored njega i uputio se prema kancelariji Zlatka Knezevica. Ista je bila zakljucana. Kada sam se povratio do saltera na DS i pitao jednog policajca da li ce Zlatko da radi, i on mi je odgovorio da ne zna i da se nije javljao. Zatim smo ja i Kugic posli da izademo iz zgrade, i kada smo prosli pored onog policajca sto smo ga pitali radi li Zlatko ja sam mu rekao: "Evo, brzo smo zavrsili, nisi trebao malopre onako da se ponasas. On mi je tada rekao da drugi put necu ni uci u zgradu, a na moje pitanje zbog cega necu uci, isti me je uhvatio ispod desne nadlaktice i povukao me prema drugom kraju hodnika u prizemlju. Navodim da se sve desavalo neposredno, u hodniku ispred DS. Tada sam se ja uhvatio rukama za metalnu ogradu od stepenica govoreci mu da me pusti U tom trenutku je naisao Mile Nedic i rekao tom policajcu da me pusti, sto je on ucinio, a zatim me opet uhvatio za levu ruku i poceo da me vuce. Kada je nekoliko radnika OUP-a izaslo iz svoje kancelarije, policajac mi je pustio ruku i ja sam otisao. U vezi iznetog nemam vise sta da dodam, izjava mi je glasno procitana te je kao takvu svojerucno potpisujem.

Izjavu dao Izjavu uzeo
Fijuljanin Muhamed porucnik
Tomcic Bojan




Sve je ovo samo igra! Nema tog foruma koji je vrijedan Vasih zivaca! / Dokoni umovi - Sejtanska igralista

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

6

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Tutin

Holic Sefik, iz Leskove:

"Dana 18. oktobra 1993. dosao je Zeljko Obradovic, ispitivao je mog oca Aliju i naredio mu da se javi u prostorije Drzavne bezbjednosti u Tutinu. Moj otac se javio 20. oktobra 1993. gdje mu je Zeljko Obradovic govorio da napusti Stranku demokratske akcije i da pocne da radi protiv svog naroda. Moj otac to nije prihvatio, a Zeljko je poceo da ga provocira na razne nacine, govoreci: da je ovo srpska zemlja i da ovdje nije mesto Bosnjacima. Taj razgovor je potrajao cak 4,5 sahata. Onda ga Zeljko oslobada i zakazuje novi "sastanak", naravno bez pismenog poziva, da se javi u ponedeljak 23. oktobra 1993. godine. Moj otac je to ispostovao, dolazi i javlja se. Zeljko ga sa jos jednim kolegom uzima i odvodi u Novi Pazar, gdje pocinju sa mucenjem i maltretiranjem, cak i sa primoravanjem, da Alija optuzi Sulejmana Ugljanina i Semsudina Kucevica kako su mu dali oruzje da podijeli narodu, ali on nije htio da prihvati da kaze neistinu. Onda su ga vezali za radijator i postavili u klececi stav, na stolicu, i poceli da ga tuku. Tukli su ga po tabanima i po ledima. Moj otac nije pustao nijedan jauk, a jedan od njih je poceo da psuje tursku majku i govorio: ako te ne mozemo naterati da kazes da si oruzje dobio od Sulja i Semsudina, naterat cemo te makar da kukas. Kada ga je jedan od njih udario nogom u pleksus, otac je tog trena ostao onesvijescen. Tako onesvescen nije znao sta su od njega dalje radili. Ne zna koliko je o tog vremena proslo kada se osvestio. Ponovo su mu govorili da kaze ono sto njima odgovara. Opet moj otac nije hteo da se posluzi ne istinom, a oni pocinju sa jos vecim mucenjima koja se gotovo bez prestanka trajala od 23. oktobra 1993. (11 sahata) do 24. oktobra 1993. (24 sata i 10 min.). Nakon ovoga su ga oslobodili sa obavezom da im se ponovo javi 27. oktobra 1993. godine, rekavsi mu da je to samo odmor. Moj otac se javio navedenog dana kod Zeljka Obradovica. Zeljko pocinje sa maltretiranjem i nareduje mu da ne sme da drzi sliku Sulejmana Ugljenina u kuci. Zakazao mu je ponovo privodenje u prostorije DB u Novom Pazaru. Znajuci da ce opet biti mucen i maltretiran, moj otac se odlucio da napusti rodno mjesto i porodicu i sav imetak. Sve ovo mi je otac ispricao prije nego sto je otisao u inostransvo, gdje ce se leciti od zadobijenih povreda koje su nastale od maltretiranja i batina od strane milicije".

Filduza Holic, supruga Alije

, u svojoj izjavi navodi: "Moj muz je 1995. bio u Novom Pazaru i Tutinu, po policijskih stanica i prostorijama DB-a. Posto su mu zakazali za dva dana da se javi, tako prebijen iskoristio ja ta dva slobodna dana i pribegao u Tursku. Tamo je boravio oko 10 mjeseci i imao operaciju ociju. Dosao je sa zavojem na oku. Nakon jednog dana, jos se nije odmorio, izvrsena je opsada kuce. Na sve strane kuce bili su naoruzani policajci sa automstskim puskama. Na kapiji dvorista usao je cuveni Dragan Paunovic. Posto je, usao bez pozdrava, trazio je mog muza Aliju i odmah je poceo s trazenjem oruzja. Moj muz mu je rekao da nema, a za to je platio batinama po tijelu. Rekao je Draganu: I Corbic mi je trazio, pa mi nije uzeo nista, jer nemam. Ti mi trazis ono sto sam otplatio batinama. Dragan je rekao: ja nisam Corbic, vec sam malo opasniji od njega. Meni ces dati sigurno. Ostavicu te da se malo razmislis dok ja popijem kafu, pa cemo se vidjeti. I on je sa 15 policajaca otisao u susjedni lokal na kafu, dok su ostali policajci bili tu u autima. Moj muz se kratko razmisljao. Zakljucio je da sa njima nema razgovora. Sa njima se razgovara tako sto ce platiti: tabanima, prsima, glavom i svim ostalim dijelovima tijela, pa je odlucio da pobjegne od kuce i odvoji se od familije. Snijeg do koljena, zavoj na oku, sve to ga nije sprijecilo da ode od kuce. Skrio se u jednoj stali koja nije imala vrata, a ni krova i tako prenocio na temperaturi od 10-15 ispod nule. Policaji su vrveli cijelu noc sa "nivom" ali ga nijesu nasli. To je samo jedan djelic od onoga sto je moj muz trpio od vlasti kakva je bila tada, a ti ljudi su i danas na ovim poljima. Sva tortura koja se vrsila nad mojim muzem sastojala se od pendreka i pitanja: pravis li dzamiju? - pa pendrek, pa osnivas li SDA? - pendrek, pa osnivas li paravojne formacije? A vezivanja za za radijator su bila predah tih sto su ih prebijali. Nikada se nije zalio na bilo koju bolest sve dok nije prosao torturu. Iako su znali da je nevin, tukli su ga. Znali su isto i da moze da izdrzi ali nisu vjerovali da moze toliko. Posle toga je imao posledice. Imao je probleme sa srcem, bolove u grudnom kosu i od posledica toga je i umro".

Skrijelj Nail (1945) iz Leskove:

"Radnja se desavala u OUP-u Tutin. Usred pola noci dosao je policajac Mladen, Zvonko Milunovic i Zeljko Obradovic. Mladen je trazio pendrek od Zeljka a on mu je reko: Ne moze, sto nisi uzeo tvoj pendrek". Zvonko je, doduse prvih 18 dana bio korektan prema meni. Posto mu Zeljko nije dao pendrek, on je ustao i naredio mi da stanem uza zid. Ja sam stao uza zid okrenut prema policajcu Mladenu. Trazio mi je oruzje. Ponovo je trazio da mu dam neki automat i pistolj. Ja sam mu reko: "Nemam, vec kamenje da vam dam". On me iznenada udari sa lijeve strane samarom, glava mi se od udarca zatresla tako, da je kapa s moje glave odletjela jedno tri metra. U tom trenutku usao je Dragan Prekic. Ja sam se zaplakao. Kaze Dragan meni: "Ja ti ne mogu nista, Skrijelj", i izasao. To vece su me pustili, otiso sam i nocio kod core, tu u Dubovu (Tutin). Onda su mi donijeli slanu krpu i previli na otok. Otok je bio veliki, tako da mi je i oko izgledalo deformisano. S tim sam otisao kod lekara. Tada je radila dr. Mila, ljekar opste medicine. Prepisala mi je na recept neke lijekove i ja sam to primio. Svaki dan me bolelo oko jedno 15 dana. Posle sam uzimo neke kapljice za oko. Svaki treci dan sam morao da se javljam Zeljku u OUP-u. Osamnaest puta sam se ukupno javio. Nakon mesec dana Zeljko mi je dao poziv da se javim u Novi Pazar. U Pazaru sam trazio da se javim Rakonjcu i zatrazio prijem. Medutim, Rakonjac nije bio tu, pa me je primio njegov zamenik. Zamenik se ophodio korektno prema meni. U trenutku kad me je zamenik nacelnika pazarskog MUP-a uputio kod Corbica doso je Zeljko tu i reko je: "Nije mi gori covek doso u SUP. Ima oruzje, psovao je komandiru majku, nacelniku, bio cuvar glasackih kutija". Ja sam odgovorio da to nije tacno, niti sam sta rekao, niti sam psovo, a niti imam oruzje. Posto sam ja to rekao, jedan milicajac tu bese i rece mi: ,,Uza zid i ka meni se okreni". Rekoh mu:-Znam, sto sam dosao, nema drugo ni ovde vec pendrek i samari".

U to mu je nesto Corbic reko i on me pustio na miru. Posle sam razgovaro sa Corbicem. I sa Corbicem sam zadovoljan. Pustio me kuci, dao mi licnu kartu i rece mi: Praznik ti je, idi kuci. Bio je ramazanski Bajram. Reko mi je na vrh 4 dana da se javim. Nisam se javio jedno mesec dana. Naso me Zeljko na 25 maj i kaze mi: Sto se ne javis u Pazar. Kad sam se javio u Pazar, Corbic me je saslusao, bio je i dalje korektan, pustio me i od tada nisam bio. Sreo sam ovog milicajca Mladena u oktobru 2001. pored autobuske stanice i prisao sam kod njega:-Ubi l' me ti u SUP, pitam ga. Ubi l' me? Kaze on: "Vala ubi, gubi se da te nisam video"! Ja nisam bio spreman da mu se suprostavljam pa sam otisao od njega".

Adem Holic (1933) iz Leskove:

"Jula mjeseca 1996. godine dosao je Zeljko iz DB i zahtevao da mu predam automatsku pusku. Ja nisam imao pusku, a on mi je saopstio da se javim OUP-u Tutin. Mi smo otisli tamo, ja, Azem i Adem i on nas je saslusavao od osam do 12 sati. Stalno nam je trazio pusku. Rekli smo da nemamo i u jedan vakat su nas pustili. Vise nas nisu trazili".

Azem Holic (1935) iz Leskove:

"Jula mjeseca 1996. rekao mi je brat Adem da su mu dolazili iz DB i saopstili dase ujutru javim u Tutin. Otisli smo Adem, ja i Holic Ramo. U DB-eu se me pitali da li imam automatsku pusku a ja sam im odgovorio da nemam i da nikad nisam imao. Nakon toga sam pusten i vise nisam pozivan".

Hazbija Smakovic (1940) iz Suhog Dola:

"U srijedu 15. marta 1994. godine, oko 17 sati, kod moje kuce u Suhom Dolu dosli su Obradovic Zeljko, Sehovic Velid i Milunovic Zvonko. Pod izgovorom da me vode na izdrzavanje kazne u trajanju 60 dana. Posto sam pokazao nalog da hocu da idem samovoljno, policajac Zvonko je reko da sam slobodan sto se tice njegove naredbe. Posle toga inspektor Obradovic je saopstio da me moraju sprovesti, jer sam potreban njemu, iz meni nepoznatog razloga. Moja porodica: zena, cerka sa unucadima su se uznemirili a policajac Zvonko ih je tesio da necu bit' maltretiran, samo me sprovode na informativni razgovor. Sproveli su me u Tutin. Uveli me u kancelariju i odmah mi je inspektor Obradovic trazio da predam automatsku pusku. Posto ja to nisam imao, izveo me u hodnik i vezao za radijator. Vratio se nakon sat vremena, trazio opet automatsku pusku, iznudivao od mene iskaze ko u selu ima sta od oruzja. Posto ja nisam znao nikog, opet bi me ostavio vezanog za radijator. Taj se postupak ponavljao vise puta, a sve se vise osecao zadah alkohola iz njegovih usta. Posle deset casova, po noci, dosao je, uveo me u kancelariju, iznudivao od mene priznanje za pusku i pistolj uz socne psovke turske majke, posle svakog pitanja. Pozvao je policajca Kikovica, koji je odmah doso sa dugackom palicom, saterali me uza zid silom i poceli da tuku bez kontrole, po vezanim rukama i nogama. To je trajalo negde do pola noci. Ostatak noci, do osam sati ujutru, proveo sam vezan za radijator. Posle osam sati sam od Zeljka nuden kafom i cajem, to sam odbio. Odvezao me i nakon pola sata naredio policajcima Bakic Rasimu, Gegic Sucu i njegovom kolegi Omeru da me sprovedu u Novi Pazar. Posli smo, a ja sam zaustavljo vozaca mnogo cesto da povracam, da bi u selu Kovaci povracao krv. Zbog mojih zdrastvenih problema put je trajao vise od dva sata, sto moze potvrdit vozac policajac Rasim Bakic. U SUP Novi Pazar sam maltretiran psihicki od prilike jedan sat. Posle toga sam prebacen u zatvor. U zatvor sam trazio lekarsku pomoc koju su mi komandiri energicno uskratili. Nisam bio u stanju da hodam skoro mesec dana, ali su mi pomagali osudenici: Hukic Iljaz, Hukic Abaz, Bibic Hajro, Gorcevic Seho, Gorcevic Hazbija i Kuc Murat".

Salko Alibasic (1939) iz Suhog Dola:

"Septembra 1995., u vecernjim satima, dok sam namirivao stoku, stigli su tri policajca naoruzani automatskim puskama i pitali: "Jesi li ti gazda? Polazi s' nama!" Kucu je opkolilo 33 policajca s "rendz-roverom" i nekoliko policijskih kola. Rekao sam da nemam. Naredili su mi da udem u kola. ,,Polazi i pokazi put do Mehmeda Etemovica!" Posao sam. Uz put me jedan pitao:"Jesi li razmislio, da predas automatsku pusku, tursku ti majku!" Pesnicom me tri puta udario u prsa. Stigli smo do Mehmedove kuce. Njegova zena Melja je rekla da nemaju nikakvu pusku. Meni su dali vilusku i naredili da rasturam nekoliko plasova. Predhodno su pretresli Mehmedovu kucu. Nisu nasli nista. Rasturao sam plastove, ali nije bilo nicega u njima. Dok se nije smrklo rasturao sam plastove. Posle sam odveden kod Mehmedove kuce, gde su me tukli. Jedan mi je nogom slomio zub, udarajuci me i gazeci me nogama. Bio je plav i podebeo. Stalno su mi psovali tursku majku. Jedan od njih, udarajuci me kundakom puske po glavi, pita: "Sta ti je Sulejman Ugljanin dao od oruzja?" Bio sam sav modar i krvav. Pocupali su mi mnogo kose s glave. Tekla mi je krv iz nosa i usta. ,,Gde ti je Alija i Evropa da ti pomogne?, tursku ti majku jebem!" Najcesce su bile psovke. Dva sata su me tukli neprekidno. Modrice i podlivi crni su mi bili po licu. Cijelo selo Suhi Do je to znalo. Cijelo selo je gledalo, ali nisu nista smeli da preduzmu. Bile su mi pune dve sobe mestana. Kada su me prebili, takvog prebijenog su me stavili u policijsko auto "rendz-rover', da im pokazem put prema Tutinu. Vikali su uz psovke: ,,Kazuj put, tursku vam majku j...., uz pendrecenje i udarce pesnicama. Tadasnji nacelnik OUP-a Avdo Pepic me je vidio nakon nekoliko dana i ja sam ga pitao: "Kako ste dozvolili toj i takvoj policiji da me ovako uniste, da dolaze s Kosova i da me ovako uniste?" On je rekao da ne zna nista i da nije znao za to. Nismo mi nista ni mogli ni smjeli, ni tada ni sada. Kada su me prebili i izbacili iz kola, udarajuci me, jedan mladi me je izbacio, uz psovke turske majke. Do kuce sam dosao na rukama i nogama. Pomagao mi je Murat Alibasic i njegov sin Refko. Nisam imao nista od oruzja a nastradao sam za sva vremena. Kamo srece da sam imao. Bolje bi prosao, ovako su me unistili za sva vremena. Svjedok Beco Alibasic bi mogao posvedociti, kada me je sisao, koliko su mi kose pocupali, sta je ostalo. Tog dana me nije prepoznala ni rodena kcer, dok nisam pregovorio. Kad sam pregovorio, nastala je piska po kuci. Valahi i biljahi bolje da sam umro. Gledali su na seir sta se desilo sa mnom".

Sabrija-Melja Etemovic (1955)iz Suhog Dola:

"Stigli su 33 policajca i opkolili kucu. Pitali su me gdje mi je muz? Rekla sam da ne znam! Poceli su da psuju, da pretresaju, da lome pokucstvo. Trazili su oruzje, navodno puske u kuci, u stalama. Nisu pokazali nikakav nalog za pretres. Poceli su da biju djecu. Psovali su majku, Boga. Nasli su sekiru i macolu i odvalili vrata od mlekara. Hteli su da mi zapale sijeno. Sestorica su oborili sina Muamera i tukli nogama i palicama, po slabinama i nogama, a takode i po glavi. Vristala sam. Molila sam da ga puste. Muamer je imao 14 godina. Posle su tukli Halila, sina od 11 godina. Bacili su ga na zemlju i tukli nogama, pesnicama i palicama. Starijeg Muamera su tukli oko 30 minuta. Dok sam kukala, uperili su mi pusku pod grlo preteci da ce ga zaklati. Petoro sijena su prevrnuli, prijeteci da ce ih popaliti. To divljanje je trajalo oko tri sata (vremenski) ujutro smo otisli kod nacelnika OUP-a Avdulaha Pepica. Nisu nasli ni cauru a kamoli neko oruzje. S ocem sam otisla kod nacelnika Pepica. Pepic navodno nije znao za njihovo prisustvo na terenu. Zvao je nacelnika Rakonjca da vidi o cemu se radi. Ovaj je potvrdio da je on (Rakonjac) bio s policijom iz Peci u pretres kod navedene porodice. Ispricali smo Pepicu za sve to. On je rekao da navodno nisu smeli da tako biju brutalno decu. Drugog dana su dosli policajci Zvonko Milunovic, Beljo Kurtovic jos jedan inspektor Bacevac (sada u penziji). Dosli su da navodno provere sta se desilo. Rekli su nasoj porodici da policija koja je tukla decu nije smela to da radi i da je nelegalno dosla na ovaj teren. Otisli su onda u Tutin. Gledala sam kada su Salka Alibasica tukli, a on se onesvestio. Polivali su ga vodom i ponovo tukli. Cupali su mu kosu s glave. To je bilo je jezivo. Iste veceri su pretresli kucu mojih roditelja, prijetili da ce zapaliti kucu, prijetili starim roditeljima i deci. Prijetili su Bahtijaru i Hajrusi Dupljak, mojim roditeljima. Hajrusa (ima 70 godina) je bila prestrasena, kada su joj zaprijetili da ce zapaliti kucu i sve u kuci".

Etemovic Muamer (1976) iz Suhog Dola:

"Septembra 1993. godine, predvece, kod nase kuce dosli su policajci sa cetiri terenska vozila. Bilo ih je 32 ili 33. Po dolasku kod kuce, trazili su lovacku pusku zbog koju je moj otac Mehmed tada priznao peckoj policiji da je ima, a mi uopste nismo znali da je posjeduje. Policija je predhodno uhapsila Salka Alibasica i Faiza Alibasica, stavila ih u policijski auto i sa njima dosli pred nasu kucu. Izveli su iz kola njih i jos dvojicu i prolaznika Avdic Rama i Smakovic Mirfata, koje su slucajno sreli i poveli ih u nas kotar i naredili im da rasturaju sijena. Rasturili su cetiri omanja sijena. Posto nisu nista nasli, vratili su ih kod kuce te nastavili da vrse pretres kuce i ostalih objekata. Od jednog stana, u tom momentu nismo mogli naci kljuc, oni su ne cekajuci, razbili vrata. Ni tu nisu nasli nista. U trenutko dogadaja nalazio sam se kod deda cija je kuca nedaleko od nase. Kada sam ugledao policiju oko kuce, odmah sam pozurio tamo. Cim sam stigao pitali su me za oca. Rekao sam im da ne znam gde je, a oni su dodali: otac ti je uhapsen na Kuli, kod Peci. Odmah su poceli da traze od mene automatske puske i istovremeno poceli da me tucu. Udarali su me 4-5 puta u stomak i jednom puskom po ledima. Ja sam u tom trenutku pao, a onda zadobio jos jedan udarac nogom u krsta. Moj mali brat Halil, koji je tada imao devet godina, iz straha je potrcao meni, a jedan policajac ga je udario lopatom po nogama, tako da je pao blizu mene. Dok su mene tukla ona trojica policajaca, ostali su izacli iz kola i tukli Salka Alibasica. Salka nisam mogao da vidim jer je bio oboren na zemlju i okruzen mnostvom policije, samo sam cuo njegove jauke. Povremeno bi prestali ti jauci, na kratko, sto sam zakljucio da se nalazio u nesvijesti. To je trajalo do mraka, a onda su ga ubacili u kola i otisli put Tutina".

Harun Ramovic (1968) iz Suhog Dola:

"U jesen 1994. srijeda je bila, negdje oko 10 casova, dosla je policijska patrola u sastavu: Milunovic Zvonko, Kikovic i jos jedan meni nepoznat policajac. Zatrazili su da, bez ikakvog obrazlozenja, podem sa njima na "informativni razgovor". Kada sam usao u policijski auto, zatekao sam mog brata Sokola kojega su presreli na putu za Leskovu i uhapsili ga. Kada smo stigli u Leskovu, uveli su nas u hodnik ispred Mesne kancelarije i bez ikakvog razloga i objasnjenja poceli da nas tuku pesnicama, nogama, na ocigled Salka Alibasica iz Suhog Dola. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga su nam podnijeli nekakvu svesku da potpisemo blanko papir. Ja sam ga pitao: sta potpisujem i zbog cega ste me tukli? Oni su mi odgovorili da sam tucen sto sam poharao Salkovo sijeno. Posto sam potpisao papir, pustili su me".

Soko Ramovic (1970) iz Suhog Dola:

"Jesen 1994., srijeda je bila, oko 10 sati presrela me kod Kade, (Suhi Do), policijska patrola: Kikovic, Zvonko Milunovic, i jos jedan kojeg ja ne poznajem. Uveli su me u auto a onda su posli sa mnom do moje kuce i uzeli moga brata Haruna i obojicu poveli u Leskovu. Po dolasku u Leskovu, u hodniku ispred Mesne kancelarije, bez ikakvog razloga su poceli da tucu mene i mog brata. Kikovic i Milunovic su nas tukli pesnicama i nogama. Ovaj treci, nepoznati je ostao ispred vrata i imao je automatsku pusku. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga bez mnogo objasnjenja, pustili da idemo kuci".

Hadzibulic Rahim (1978) iz Suhog Dola:

"Dana 29. novembra 2000. bio sam u Raski da bih kupio telad i jednog bika. Kupio sam 16 junica i junca. Da bih sve to dognao u Suhi Do, opstina Tutin, morao sam da platim autoprevoznika Alibasic Sefceta. Sva telad su imala uredne, pratece papire tj. uvjerenja od veterinara. Dosao sam do Leskove i susreo policijsku patrolu, sjenickog MUP-a, na celu sa komandirom Draganom Paunovicem. Oni su nas zaustavili na takozvanom mestu Ismetov stan, zatrazili su papire i rekli da se telad moraju zapleniti. Nakon poziva u OUP Tutin, culi smo odgovor da ako imamo dokumenta, da nas puste. I pored svega su me priveli do tutinske policije. Pozvali su patrolu iz Tutina i dosli su: Pramenkovic Sabo i jos jedan cije ime ne znam. Oni su izvrsili uvid u dokumentaciju i rekli da je sve u redu, ali da imaju naredenje da nas privedu. Sto su i ucinili. Kad smo dosli ispred policije u Tutinu, oduzeli kljuceve od kamiona. Jedan policajac mi je rekao da se javim kod Reska Đekica iz Tutina i on ce to sve zavrsiti. Dugo sam ga trazio po kafanama i na kraju nasao. Kada sam ga nasao, rekao sam mu o cemu se radi, a on mi je trazio 3.000 DEM da bi mi to zavrsio. Posto nisam imao pare, morao sam da uzmem kod Ahmeta Skrijelja i vozaca Alibasica i dao mu. To moze da potvrdi i vozac, Alibacic. Posto je uzeo pare, Đekic mi je rekao, da sutra, u nedelju, moram kod sudije za prekrsaje, Nazifa Derdemeza. U tom momentu sam ga pitao, gde da smestim stoku, a on mi je rekao da je oteram kod njegove kuce. Uz pratnju policijske patrole oterao sam kamion sa junicama ispred njegove kuce. Tamo su i prenocile. Sutradan sam otisao kod sudije za prekrsaje i bio osuden novcanom kaznom od 3000 dinara. Nakon obavljenog sudenja i placene kazne, sudija je rekao da u roku od sat vremena mogu mi uzeti stoku. U to vreme kad sam platio kaznu, mada ni danas ne znam zbog cega, ali mislio sam zakon je zakon i da to mora. Ni danas mi nije jasno koju funkciju je imao Resko Đekic i zbog cega je on uzeo od mene 3000 DEM, pa Vas molim, ako postoje ikakve mogucnosti da mi Đekic vrati pare, a ako ne, da mi nadlezni organi objasne zbog cega mi je, on, uzeo novac?

Svedoci:
1. Alibasic Sefcet; 2. Hadzibulic Denis; 3. Hadzibulic Rahim". Napomena: Povodom ovog slucaja, potpredsjednik SO Tutin Saban Fetahovic, se 11. mart 2002. obratio Ministarstvu unutrasnjih poslova - Beograd, sa zahtjevom da se proveri verodostojnost ove izjave i ako se potvrdi tacnost da se pokrene krivicni postupak protiv pocinioca ovih nedjela.

Ferhan Mujovic iz Đerekara:

"To vece, oktobra mjeseca 1994. bio sam na posedak kod Rasima Destanovica. Stiglo je dijete kod Rasimove kuce i reklo mi da me trazi policija. Ustao sam i posao kuci. Pred kucom su cekala dvojica policajaca. Bili su to Beljo Kurtovic i Zvonko Milunovic. Rekli su mi da podem sa njim u SUP u Tutin. Pito sam ih zasto. Rekli su mi da im predam automatsku pusku. Ja to imao nisam. Sigurno ono sto nisam imao, nisam mogo da predam. Naredili su mi da udem u "maricu" i odveli me u Tutin. Bilo je negdje oko 23 sata. Kako sam usao tamo, oni mi nisu nista rekli. Onda je dos'o neki Faruk iz Bracaka, e on je rek'o da je prodao pusku mom sinovcu iz Tutina i da je ta puska najverovatnije kod mene na cuvanje, sto uopste nije bilo tacno. Prvo me je ispitivao Dragan Prekic, trazio je automatsku. Kaze Prekic, kupio ti je sinovac i mora da ti je dao na cuvanje. Ja sam Prekicu rek'o da niti znam je li je kupio niti mi je dao, a ako je kupio tu mu je otac u Tutin, pa pitajte njega. Posle toga je usao neki Knez, iz Beograda, tu ga doveli da nas tuce. Usao je jos jedan. Knez me pit'o: "Sto nisi donio pusku?" - Nemam sigurno, reko sam mu. "Imas, kako nemas, sunce ti tvoje, vidis kako ti svedoci ova Faruk: da ti je prodo sinovcu i da je na cuvanju kod tebe". E, on me poceo tuci. Poceo je da me udara boksovima, nogama, cim je stig'o, bio me. Tuk'o me po prsima i stomaku. Posle me nogama udaro po butinama. Udaro me boksovima i po glavi. Glava mi je bila cijela natecena. Nekoliko puta me uhavtio s leda za ramena, te me gurno jedno dva puta, i ja sam udario oba puta glavom od drveni sifonjer koji se nalazio tu. Bio me koliko je mog'o, dok se nije nasitio. Ova jedan, Knez, asli me je bio. Ulazili su po jedan i jedan, a potom izlazili, ali ti me nisu bili. Ova je i dalje nastavio da me tuce nogama. Jednom me je, dok sam sedeo u onoj stolici, tako jako udario nogom u prsa da sam se onesvijestio. Ne znam koliko sam bio bez svijesti. Kada sam otvorio oci, iza mene je stajao Faruk, njihov svjedok. Faruk mi je rekao da ta puska mora da je kod mene na cuvanje. Ja sam se okrenuo Faruku i reko mu: "Sto ti ne trazis pusku kome si je prod'o, no je trazis od mene". Posle toga mi je Knez naredio da za 15 minuta odem kod brata i da vidim ako su kupili tu pusku da je donesu. U tri sata posle ponoci sam otiso kod brata, tu u Tutin, i pito ga je li kupio tu pusku. Brat mi je rek'o da je kupio njegov sin kod Faruka i da je tu. Ja sam mu rek'o: vidis sta su ucinjeli od mene. Cim me je vidio, uzeo je pusku i poneo u SUP te je predo. Bas tu noc. Ja sam se vratio u SUP, cekao sam jos neko vrijeme na hodnik, sceo sam da udem, da im kazem zasto su mene bili zbog tude puske, ali mi nisu dali da udem. Posle su me odveli do na Nabojska brda i tako isprebijanog me izbacili iz "marice" i ostavili tu. Molio sam ih da me odvedu do mog sela, jer nisam mog'o da hodam. Rekli su mi da im je tako receno, okrenuli se i ostavili me bespomocnog bas tu. Ja sam krenuo ka kuci, ali nisam mog'o dalje, pa sam tu u Naboje, nekako odbauljao, nede malo sedni, nede se digni i tako do kuce Halita Pepica. Tu sam i prenocio. Tek sutradan sam dosao svojoj kuci. Zaklali su ovcu te su me previjali u prijesnu kozu, kako bi izvukla uboj. Heftu dana nisam mogao na noge. Posledice i danas osecam".

Rasim Destanovic (1941) iz Đerekara:

"Saslusavan sam tri puta. Sve se to desavalo oktobra 1994. godine. Prvo je bio cetvrtak, kad su dosli, obrnuli "nivu" ispred kuce i dosli. Policajac Zvonko mi je rekao: ja nemam nista s tobom, ova je glavni, njemu se obrati. Bio je to Zeljko. Prisao mi je, ni dobar dan, ni zdravo, vec odmah trazio oruzje. Trazio mi je neki automat, neki "smajser", ni ne znam sta je to. A bogami ga, nisam im'o niti sam zn'o sta je. Rekao mi je, "znas ti dobro sta je, imas da ga das". Nesto se bahato ponasao, uzeo me istog dana od kuce i odveo me u prostorije SUP-a u Tutin. Molio sam ga da me ne vodi, jer nemam to, samo ce mi roditelje bolesne uznemirit. Reko sam mu da imam dao bih ti ovde, da me ne vodis dolje. Oba roditelja su mi bolesna, na postelji. On je samo naredivao da podem s njim. Zaprijetio mi je i da ce me vodit u Novi Pazar. Ja ga do tada nisam poznavao, rekao sam mu: druze, ja to nemam, vodi de got hoces i za Pazar i Beograd, kad nemam, nemam. Rahman Destanovic, bratuced mi, molio ga je da me ne vodi i garantov'o mu da nemam. On mu je odgovorio: "Ja moram da ga vodim". Morao sam da podem il' da izijem cutek. Posao sam sa njim i policajcem Zvonkom, tamo, u autu, cekao jos jedan covek iz Ramoseva, cini mi se Hajran se zv'o. Sproveli su i mene i Hajrana. Kako smo prolazili kroz Sipce, zamolio sam ih da me puste da svratim kod brata, da mu se javim i da ga zamolim da mi namiri stoku. Trazio sam da me sacekaju, dok ja odem do njega, ali Zeljko mi nije verov'o pa su me oni odveli pred bratovu kucu. Brat mi nije bio tu, pa sam javio njegovoj zeni i zamolio je da mu kaze da ode kod moje kuce, da namiri stoku, bar veceras. Odveli su me odatle, a snaha je u meduvremenu javila bratu. Brat je otis'o kod Fehima Kurtovica, sefa Mjesne kancelarije. On je bio u SPS-u i imao je uticaja kod njih, pa je naredio da me ne diraju. Fehim im je garantov'o da nemam nista i trazio da me puste. Ja stvarno nisam im'o nista, osim pistolja pod dozvolom. Dav'o sam im taj pistolj, ali oni nisu sceli to. Nije me mlogo drzo. Saslus'o me i pustio. Ni tako me nije. Kad sam odlazio, rek'o mi je, nemo' sutra da se zalis da sam te bio. - Vala necu, rekoh mu. Kroz smijeh su mi rekli: "Smisli se pa dodi". A ja mu reko: "Koliko mozes izvuc iz ovog hastala da dâ, toliko ti ja mogu dat. Nemam i nemam. Ono sto nemam ne mogu dat. Molio sam ih da me puste da bar stignem za dana kuci, jer ja posle 15 casova nisam im'o prevoza, a ni konaka. Reko sam im: mozete me drzat, ako cete me poves kuci. Pustili su me uz napomenu da se smislim do ponedeljka i da mu tog dana donesem. Ja sam mu reko da ono sto sam izjavio pred kucnim vratima, kad smo polazili ovamo, da nemam sigurno ni u ponedeljak. Jer kad nemam, nemam, dzabe je. Tukao me nije. Fehim me spasio, garantovano bi dobio batine da nije bilo njega. Javio sam se ponovo u ponedeljak. Bio sam saslusavan od Zeljka nekih dvadesetak minuta. Opet je trazio taj "smajser", ja ne znam bogami ni sta je. On me je posle pustio. Prijetio mi je da ce me vodit u Pazar, vodio me nije, bio me nije. Vise me nije ni pozivao".

Redzep Destanovic (1956) iz Đerekara:

"Bila je srijeda, pijacni dan u Leskovi, kada mi je policajac Zvonko Milunovic naredio da se javim u SUP-Tutin. Javio sam se 28. avgusta 1995. Tamo je bilo cetvorica policajaca koje, osim Zvonka, nisam poznavao. To je bilo negdje oko 10 casova. Tog dana su korektno postupali. Trazili su samo oruzje ne imenujuci koje. Na moje pitanje, koje oruzje traze od mene, dali su mi papir i olovku i rekli napisi sam, koje imas. Napisao sam da imam pistolj "TT", bez dozvole. Nisu bili zadovoljni, trazili su i dalje. rekli su mi pistolj je pod br. 1, pisi dalje, dugacke cijevi. To je trajalo nekih pola sata, a onda su mi rekli da izadem na hodnik i da ih sacekam da podu sa mnom do moje kuce, da uzmu taj pistolj. Nakon desetak minuta, dosao je jedan od njih, rekao mi da donesem pistolj u srijedu u Leskovu i da im predam. To sam i ucinio. Pistolj je preuzeo Zvonko Milunovic a nakon predaje izdao mi potvrdu na kojoj stoji da je izvrsen pretres kuce i da je pronaden pistolj, sto uopste nije tacno. U potvrdi stoji sljedece: Potvrduje se da je potpisano ovlasceno lice prilikom pretresa stana i drugih prostorija - lica Destanovic Redzep, pronaslo i privremeno oduzelo sledeci predmet.

1. pistolj, marke "tt", kalibar 7,62 mm, fabricki broj 112185; 2. jedan okvir za isti bez municije. Zakljucno sa rednim brojem dva (2)"). Redzep i njegova porodica tvrde da pretres uopste nije izvrsen niti su predmeti nadeni u kuci, vec da ih je on sam odneo u MK Leskova i tamo ih predao licno policajcu Zvonku Milunovicu.

Nakon 20-30 dana, otac Paso je bio u Leskovi, a jedan od policajaca mu je urucio poziv na moje ime, kojim se trazilo da se javim SDB-u u Tutin, kod inspektora Zeljka Obradovica. Poziv je dobio i moj brat Alija. Obojica smo se javili. Bio je ponedeljak. Pred'o sam poziv Zeljku a on ga je uzeo, pogledao, slozio i pocijepao u parcat. Pitao me: "Jesi li ikad imao posla sa DB, ili neko tvoj?" Rekao sam mu ne, niti ja niti iko moj. Obratio se meni i bratu mi i rekao da smo izabrali ono najgore, da imamo posla sa njima i da nikad necu biti miran, ni ja ni moj brat, dok ne predamo to sto imamo. Trazio mi je automatsku pusku. Odgovorio sam mu da nemamo pusku i da je ne mozemo predat. Zeljko mi je zaprijetio: "Moraces je rodit". Cijelo vrijeme dok nas je ispitivao, otvarao je fijoku, drzao pendrek, ali me nije tukao. Na kraju mi je rekao da idem i da se javim za sedam dana. Javio sam se sedmog dana. Ponovo isto. Ista pitanja, isti redosled, isti odgovori. Tako jos dva puta. I ponovo isto. Opet: "Morate ga dat. Sta se prica po posedaka, ko drugi ima oruzje?" Posto sam mu rekao da ne znam i da me ne interesuje, na kraju nam je rekao da mozemo ici i ja i brat, jer se sa nama ne moze razgovarat. To je bilo tada. Posle cetiri godine, tacnije 26. aprila 1999. godine bio sam u Tutinu sa Hilmijom Fakicem iz Naboja. Kako smo stajali u centru grada, dosao je inspektor Iso, sa jos jednim milicionerom, i trazio licne karte. Dali smo mu licne karte na uvid, a on je naredio da podemo sa njim u stanicu policije. Posli smo i kad smo, stigli, tu je bilo mnogo policajaca, a SUP je bio zakljucan zbog NATO bombardovanja. To je bilo posle podne, negdje iza 12 sati. Inspektor Iso je naredio jednom od prisutnih policajaca da nas pretrese. Policajac je prisao i izvrsio naredenje. Nismo imali nista, ni ja, ni Hilmija. Posle toga je trazio kljuc od prostorija SUP-a, ali mu je jedan od kolega odgovorio da zbog znaka za uzbunu ne smije da otkljuca SUP. Iso je insistirao da mu da kljuceve i rekao mu da se pozove na njega. Nakon toga su otkljucli SUP i uveli nas unutra. Na odmaralistu stepenista nas je ostavio da sacekamo, a on je usao u kancelariju i posle 5-10 minuta pozvao Hilma unutra, a ja sam ostao i dalje da cekam. Ne znam sta je tamo bilo. Hilmo se tamo zadrzao deset minuta, a onda je izasao. Nisu ga bili, bar mi je tako rekao. Posle toga je mene pozvao unutra. Tamo je bio isti onaj policajac koji me je legitimisao u centru grada. Iso me je prvo pitao sto ne doneses ovu automatsku pusku? Rekao sam mu da je nemam, a on mi je zaprijetio: "Ima da je rodis!" Pitao me je dalje; "Koja je ovo godina, 1999. ili 1941.? Samo pitao, na nijedno pitanje mi nije dao da odgovorim potpuno. Pitao me i: "Ko ovde vlada, ja ili ti?" a onda je poceo da me udara. prvo mi je savio vrat jednom rukom na dole, a onda poceo pesnicama da me tuce po ledima. Pokusao sam da se izmaknem ka zidu, a on me je udario nogom u predjelu potkolenica, izgubio sam ravnotezu i pao na pod. Dok me je Iso tukao, ovaj drugi je sedeo za sto, drzao otvorenu fijoku u kojoj je bio pistolj. Neki put bi uzeo pistolj, igrao se s njim pa ga vratio u fijoku, pa sve tako dok je trajalo ispitivanje. Ispitivanje je trajalo oko 20-30 minuta. Na kraju mi je ovaj drugi policajac naredio da ustanem. Ja sam ustao, policajac mi je prisao, a na njegovo mjesto je seo Iso. Ovaj policajac mi je prilazio, cinilo mi se pomirljivo i pitao me: "Hoces li da je doneses?" Ja jos nisam odgovorio, a on mi je opalio samar po lijevom obrazu. Potom su mi otvorili vrata i psujuci me vodili niza stepenice. Bojao sam se da me ne gurnu, ali srecom nijesu to ucinili. Nekoliko mjeseci posle toga, negdje u jesen, isao sam ka "Dalasu", pored "Autotehne". Na ulazu u Tutin, zaustavila me saobracajna policija. Jedan od njih, po imenu Beljo Kurtovic, prisao mi je i trazio isprave. Predao sam mu vozacku i saobracjnu, a on je posle uvida naredio da se parkiram pored "Autotehne". Parkirao sam se, a on je prisao i rekao mi: "Nemate pravo da vozite ovo auto, jer prekoracuje dimenzije. Otisao je kod ovih u "Autotehnu" i donio pantljiku, traku od 10 metara, i poceo da meri sirinu i duzinu auta, a onda mi rekao da mora da me iskljuci iz saobracaja. Pitao sam ga kolike treba da budu dimenzije, a on mi je odgovorio da treba da bude 1,80m siroko i tri metra dugacko. Pitao sam ga sta da radim a on mi odgovrio: "Najbolje ga prodaj. Bolje nego da seces lim da bi ga doveo u standardnu meru. Pitao me gdje sam se zaputio, i posto je cuo da idem kod daidze u Crnu Goru, rekao je da posto idem dolje, nece me ovaj put iskljucit iz saobracaja, a drugi put ce morat. Radi se o autu "Plimuth" americke proizvodnje. Ovo auto i dalje vozim, niko mi nije trazio da secem lim, osim Kurtovica".

Alija Hadzibulic (1970) iz Suhog Dola:

"Posedovo sam kola marke "moskvic star". Kod njega sam imao neki defekt koji ja nisam mogo da otklonim. U K. Bunarima ima majstor po imenu Suco, uzeo sam kola kod Muja Skrijelja iz Borostice da dovedem tog majstora kod moje kuce, gde su mi bila stara kola. U Karajukice Bunarima sam nasao majstora Sucka oko devet sati, usli smo u kahvu kod Senada iz Saronja, vlasnik kahve je bio Osman Hukic i Duda. Posluzeni smo kahvom od strane pomenutog radnika. Tada je, iz nama nepoznatih razloga, nastao je haos u kafani. Pomenuti radnik je nestao iz kafane, da bi odmah potom u kafanu usla patrola policije u sastavu: Zvonko Milunovic, Kurtovic Beljo i jos jedan meni nepoznat policajac. Pitali su za razlog naseg boravka u kafani, a posto sam im ispricao razlog, otisli su za sank i razgovarali sa poslugom koja se sastojala od dvije devojke. Tema razgovora je meni ostala nepoznata, jer su govorili tiho. U povratku kuci sreo sam vlasnike kafane, bez zaustavljanja, pozdravili smo se svetlima. Nakon dva dana krenuo sam za selo Đerekare. U Leskovi je bio neki skup i mi smo se tu zaustavili. Mi smo se tu malo zadrzali i u meduvremenu je dosla patrola povodom tog skupa. Iz patrole se izdvojio policajac Kurtovic Beljo i mene saopstio da podem za njim, jer sam im potreban. Uveo me u salu gde je bio ostatak patrole. Zvonko mi je naredio da ispruzim ruke, ja sam to odbio da bi potom bio primoran da pruzim ruke. Udario me je 10 puta palicom dok nisam mogao da drzim ispruzene ruke. Posle toga Kikovic me sutirao nogama po stomaku uz psovku tursku majku. Posle su mi naredili da odmah idem kuci. Doso sam kuci natecenih ruku gde sam pristupio privijanju slanih obloga za jednu nedelju dana. Na ruci lijevoj sam imao jaku povredu od cipele kojom sam pokusao da se zastitim od udarca policajca Kikovica".

Semso Destanovic (1961) iz Đerekara:

"Srijeda, pijacni dan, u selu Leskova. Tog dana prizvao me policajac Zvonko Milunovic i reko mi: "Pistolj "tetejac" ima da doneses i da ga predas. Reko sam mu da nemam, a on je i dalje pritisko: "Daces, daces!". Isti dan mi je urucio poziv da se javim u ponedeljak 28. avgusta 1995. u SUP-Tutin. Javio sam se zakazanog dana komandiru Prekicu i Kikovicu, tu je bio Zvonko i jos jedan policajac. Kada sam mu predao poziv, komandir Prekic me je pit'o da li sam donio pistolj. Reko sam mu da nisam mog'o donijet ono sto nemam. Samo sto sam rekao, policajac Kikovic me je iznenada udario snazno boksom u predelu desnog bubrega. Presavijao sam se od bola. Molio sam ih da me vise ne biju, jer oruzja stvarno nemam. Prekic je naredio Zvonku; vodi ga dolje na kovanje, u samicu. Zvonko me odveo dolje i poceo da ispituje: "Imas to? Da doneses to!". Stalno me je ispitivao, tako negdje oko 30-ak minuta. I ja stalno odgovarao da nemam. Posle toga, Zvonko me je plasio da ce da me vodi u Novi Pazar. Prijetio mi je: "E, tamo ces dat i ono sto nemas. Rodices ga" Naredio mi je da izadem iz samice i da cekam "kampanjolu" za Pazar. Cekao sam jedno 20-ak minuta. Nakon toga su dobili naredenje da nas puste kuci. Bilo je tu mlogo ljudi koji su saslusavani. Kad sam izlazio, Zvonko mi se obratio uz napomenu da ce me i dalje trazit i privoditi. Rekao mi je: "Ako ti nademo oruzje, sve cemo ti najedno naplatit!" Od tada nisu vise dolazili niti su me pozivali".

Rasim Ahmetovic (1930) iz Đerekara:

"U prolece 1994. bila je srijeda, pijacni dan u Leskovi. Toga dana me je zaustavila policijska patrola i rekli mi da me trazi inspektor Rakonjac i da se nalazi u prostorijama ambulante u Leskovi. Policajci Zvonko Milunovic i Sehovic su me odveli do inspektora Rakonjca. Cim sam usao u ambulantu, Rakonjac me pit'o: Imas li oruzje kod kuce? Ja sam mu rekao da je naisao na starijeg covjeka koji ce mu samo istinu reci. Rekao sam mu jos i to: da imam kuci jednu staru pusku jos prije drugog svetskog rata. Rakonjac je naredio patroli da podu sa mnom do moje kuce u Đerekare da im predam pomenutu pusku. Ja sam im tu staru pusku predao sa cetiri metka. Patrola je uzela pusku a mene povela u Stanicu policije u Tutinu. Usao sam u kancelariju komandira stanice gde se nalazilo oko 20 ljudi u civilu. Svi su mi postavljali pitanja na koja nisam mogao odgovoriti. Proveo sam dva sata u pomenutoj prostoriji,a onda je poceo da me ispituje inspektor Rakonjac, rekao mi je: Ti si stari pogresio i dao pusku koju ti mi nismo trazili. Mi trazimo automatsku pusku. Ja sam mu odgovorio: mozda bi i pogresio, posto me je ubrzala vasa patrola, ali ja nisam pogresio, vec sam vam donio ono sto sam imao. Jedan nepoznati mi je rekao: poznajes li me stari.- Ne poznajem, odgovorio sam. a on mi kaze: "Upoznaces me! Ja nisam iz ove sredine, nego sam izdaleka!" Ja sam mu odgovorio: ako si pravi covek nema veze odakle si, a ako si los, bolje sto nisi iz ove sredine. Rakonjac me je potom pitao: "Je li ti garantujes, da nemas automatsku pusku. Mozda su ti sinovi nabavili, a ti ne znas?" - Moji sinovi ne mogu nista da urade bez mog znanja. Reko mi je: neko ce je nabavit. Odgovorio sam im da mogu odmah da me strijeljaju i da ih niko ne pita, ali da mi ostave porodicu na miru i da se ne izivljavaju nad njom. Posle toga su svi izasli iz kancelarije, osim Zvonka Milunovica i onog nepoznatog sto mi je rekao da cu ga dobro upoznat. Negde oko pola noci su me strpali u celiju. U celiji sam proveo sve do osam sati ujutru. Ujutru su otvorili "spijunku" i rekli mi da predam pusku ili ce me sprovesti u Novi Pazar, ili Kraljevo, zajedno sa sinovima. Ja sam jos ostao u celiji, patrola je otisla u Đerekare, po mog mladeg sina , Hazba. Doveli su i Hazba u SUP Tutin i pitali su ga gde ti je stariji brat, Nahod? On im je odgovorio da je otisao autobusom u Tutin da vidi sta mu je sa ocem. Posle je dosao moj stariji sin Nahod. Bio je zacuden kad je nasao mladeg brata Hazba. Pitao ga: otkud ti, ovde? Hazbo mu je odgovorio da ga je pokupila patrola kod kuce i dovela u SUP. Nahod ga je pitao da li zna sta je sa mnom, a on mu je odgovorio: valjda je tu u celiji. Posle izvjesnog vremena dosla je policija i pozvala me da idem gore u kancelariju. Ponovo su trazili automatsku pusku. Rekli smo da nemamo. U toj kancelariji je bilo puno policije. Jedan od tih policajaca mi se obratio: je si li ti hodzica? Ja sam mu rekao: ja sam Bosnjak i verski opredeljen covek, a ako vam to znaci, sto sam taj covek, kazite i nemojte da me provocirate i uznemiravate.

Jedan od policajaca je rekao Zvonku da nas uvede u njegovu kancelariju, da nas ispituju. Posle smo presli u Zvonkovu kancelariju, gde je vrseno iznudivanje da priznamo da posedujemo oruzje. Kratko smo im saopstili da im to ne mozemo predati, jer ga nemamo. Ispitivali su i mene i Nahoda a ostale su isterali na hodnik da cekaju. Usao je jedan od inspektora, koje ja ne poznajem, i rekao: ja sa ovim ljudima, nista nemam. Posle ovoga, moje sinove, Hazba i Nahoda, jednog po jednog, uvodili su Zvonko i Sehovic. Zvonko je rekao: posto do sada nista niste prijavili, sada cemo da vas potkivamo. Zvonko poceo da tuce Nahoda palicom po rukama, a onda je naredio Sehovicu: potkivaj ga! Sehovic ga je presavio preko hastala i tuk'o ga palicom po tabanima. naredili su i mene da skinem carape i cipele. Cipele sam skinuo a carape nisam. Onda su mene tukli po tabanima. Na isti nacin su tukli i mladeg sina Hazba. I njega su tukli palicom po rukama i tabanima. obojica su ga tukla. Jedan po jednoj a drugi po drugoj. Tako 10-15 minuta. Posto su nas istukli, onda su nas isterali na hodnik. Dok smo stajali na hodniku, rekli su nam da jos uvijek imamo vremena da se smislimo". Izjavu nastavlja

Nahod Ahmetovic (1966), sin Rasimov:

"U hodniku smo ostali do 16 casova; bez hrane i vode. Na nas zahtev dozvolili su da odemo do kuce. Otisli smo ja i mladi brat, a otac je ostao u dezurnu kancelariju. Meni i bratu su naredili da se javimo ponovo ujutru, a otac se u meduvremenu obratio nacelniku Avdu Pepicu. Nismo se javljali vise u policijsku stanicu Tutin niti smo smeli. Sest-sedam meseci nismo silazili u grad, niti smo smeli. Kasnije sam imao svadu sa komsijom Ramom, te me policija sprovela u stanicu policije u Tutinu. Tu sam cekao u hodniku. Nakon odredenog vremena, naisao je inspektor hodnikom i pitao: jesi li ti, Ahmetovic Nahod? Ja sam mu odgovorio da jesam. Reko mi je; podi za mnom. Otisao sam za njim na sprat, u njegovu kancelariju. Zeljko Obradovic mi je rekao da pricam o situaciji. Ja sam poceo da pricam o konfliktu izmedu mene i komsije Rama, a on me je prekinuo govoreci da ga to ne interesuje, nego da ga interesuje sto se nisam javio kada mi je porucivao po mom bratu. Pitao sam ga: o cemu treba da pricam? A on mi je odgovorio: toliko sam te trazio, a tebe nema. Ne znam ni kuda se kreces, po zemlji ili vazduhu. Insistirao je da mu predam oruzje, a ako ga nemam da ga nabavim. Reko sam mu da ne posedujem nista, ali me je on i dalje iscrpljivao psihicki i fizicki trazeci da im predam oruzje koje nemam. Takode mi je trazio snajper sa 90 metaka i pistolj "TT". Cio dan me je drzao i ispitivao u kancelariji. Povremeno bi izlazio i vracao se nakon pet minuta. Prijetio mi je da ce doci patrola i da cu sve priznati i donijeti. Svaki put, kad bi ulazio, pitao me jesam li se smislio, a potom ponovo izlazio. Ceo dan me drzao,tog decembarskog dana 1994, sve do mraka. Posle mi je naredio da predem u susednu kancelariju i vezao me za radijator. Tu sam ostao cijelu noc, vezan do osam sati ujutru. Sutradan me je odvezao i nastavio da ispituje jos nekoliko sati, a zatim mi zaprijetio da ce me uputiti kod inspektora u Novi Pazar, Vlada Corbica. Naredio mi je da se javim Vladi Corbicu, inspektoru DB-a, u ponedeljak u 10 casova. Javio sam se. Vlade me je ispitivao sve do 14 casova. On me je ispitivao, prijetio, zastrasivao i trazio da donesem oruzje".

Ahmetovic Zaim (1953) iz Đerekara:

Poter'o sam 1993. dvoje teladi da prodam u Podgorici u kamionu Safeta Cosovica iz Bracaka. Ja sam otisao autobusom sa Mehova krsa, a on je ostao za mnom. Telad su bila licno moja, imao sam papire od veterinara, znaci nisam ih svercovao. Morao sam da ih prodam kako bi platio dug za struju i porez. Medutim policija je zaustavila kamion Safeta Cosovica i moju telad oterala na klanje u Novi Pazar. Ja sam se vratio iz Podgorice i otisao kod Sloba Zecevica da mi dade potvrdu da su telad oduzeta i rekao mu za kakvu svrhu sam ih morao prodati. On mi je rekao da ako se ja slazem da on prebaci vrednost teladi sa ziro racuna klanice na ziro racun elektrodistribucije. Nakon dvadeset dana, ponovo mi je dosao racun za struju. Ponovo sam se obratio kod inspektora Sloba Zecevica. On tada nije uopste htio da razgovara sa mnom. Napominjem, da mi nikakvu potvrdu nisu dali za oduzetu telad. Isto se to desilo i sa teladima Cosovic Sabana iz Bracaka".

Fadil Kahrimanovic (1966) iz Jezgrovica:

"Nocu 10. jula 1994. oko sat cas gledao sam utakmicu u kafani Izberovica sa svojim rodacima Kahrimanovic Halilom, njegovim bratom Sinanom i nekim Muamerom iz Novog Pazara. Nakon zavrsetka utakmice ovo moje drustvo je otislo kolima do Jezgrovica, a posto nije imalo mjesta u kolima ja sam posao pjesice. Svratio sam u pekaru kod Ismeta i Faruka Zulfovica, kupio lepinju i posao kuci. Na jedno 15-ak metara od pekare, pored mene zaustavila se policijska "niva". Iz auta me je pozvao policajac Bojovic Mile i rekao mi da udem u vozilo. Poslusao sam ga. Odatle su me odvezli u policijsku stanicu u Ribaricu. Kad smo usli u stanicu jedan od policajaca je zakljucao vrata i odmah su poceli da me tuku. Policajac Mile me je najvise tukao. Pitao me je "dokle ces da me pratis" i zatrazio da ga vodim i pokazem gdje su bacene ribarske mreze od mojih prijatelja koji su gledali sa mnom utakmicu. Ja nisam imao pojma da je neko ikakve mreze postavio i tako sam im odgovorio. Policajac Mile me je udario jedno dvadeset puta samarima po licu a onda 80 puta pendrekom po tijelu i butini lijeve noge, 2-3 puta po butini desne noge, 2-3 puta po levoj ruci, potom u predjelu leda nekoliko puta, dva puta po lijevoj saci, jednom po desnoj saci i 2-3 puta po kicmi. Nakon sat maltretiranja i batinjanja zaprijetio mi je rijecima, 'ili ces kazati tacno mjesto gdje su bacene mreze, ili cemo ti oduzeti zivot'. Zabijao mi je i pendrek u nos, uhvatio me za kosu i tri puta udarao mi glavom o zid. Na kraju me uhvatio objema rukama za grlo i rekao"ja cu te udaviti, ili ces kazati gdje su mreze!" Negdje oko tri casa izveli su me iz stanice, uveli ponovo u auto i odvezli u moje selo Jezgrovice da im kazem gdje su mreze bacene. Kola su ostavili pored moje kuce. Molio sam ih da me puste da se javim kuci. Nisu mi dozvolili. Otisli smo pored jezera u pravcu vikendice Ramiza Etemovica, novinara iz Novog Pazara. Jedno 500 metara nizvodno vidjeli smo cetiri camca privezana za obalu. To su bili camci vikendasa. Pretrazili su jezero sa lampama i uvjerili se da nema nikakvih mreza. Policajac Mile je i dalje trazio od mene da mu pokazem gdje se nalaze mreze i udario me tri puta u predjelu lijeve noge govoreci mi: "ili ces kazat gdje su mreze ili cemo te unistit. Ti znas gdje su". Kad je vidio da stvarno ne znam nista o mrezama vratili smo se sa jezera putem koji vodi pored vikendice i vratili se gore na asfalt gdje su bila parkirana njihova kola. Molio sam ih ponovo da me puste kuci posto smo prolazili pored nje. Nisu mi dozvolili. Ponovo su me vratili u stanicu. Tu me nisu vise tukli, ali su mi zaprijetili da nikom ne kazem za ovo sto se desilo, jer ako kazem sljedeci put ce biti jos gore. Obecao sam im da nikom necu reci samo da me puste. Pustili su me i ja sam jedva otisao do kuce. Kuci sam stigao negdje oko cetiri casa i deset minuta pred zoru. Kad me je vidio otac u kakvom sam stanju, otisao je do Ribarica, uzeo taksistu Spaha da bi me odvezao do Tutina. U taksiju sam lezao na zadnjem sjedistu jer nisam mogao sjedeti. Stigli smo u Tutin i prijavili prvo u MUP sta mi se desilo pa onda u bolnicu. U bolnici su mi dali auto i uputili me na Hirursko odjeljenje u Novom Pazaru, gdje sam lezao tri dana."

Napomena: Mahit Kahrimanovic, otac Fadila Kahrimanovica je u svojoj izjavi naveo: "Pred zoru zakucao mi je sin na vrata. Otvorio sam mu vrata, a sin mi rece: "Babo, polomljen sam, sav". - Od koga sine, upitao sam. Od milicionera Mila, odgovorio mi je i skljokao se. Smjestio sam ga na kauc i posao kod sinovca da ga zamolim da mi prebaci sina do bolnice u Tutinu ili u Novom Pazaru, svejedno. Porodica mog sinovca se uznemirila i pitali su me "sta mu je?" "Ubila" ga milicija, odgovorio sam. Sinovac mi je otvoreno rekao kad je cuo da ga je policija tukla da ne smije da ga poveze. Otisao sam jos kod jednog rodaka Kahrimanovic Ismeta, prodavca i on mi je rekao, "kad je u pitanju milicija, ne smijem". Otisao sam kod drugog sinovca, Haruna Kahrimanovica da ga zamolim da mi pomogne da prebacim mog sina. On me uputio kod njegovog kolege. Njegov kolega me je odbio, uz izgovor, da se kasno vratio i da ne moze. Odatle sam otisao kod radnika rozajskog MUP-a, Sutovic Sulja i on me odbio, pravdajuci se da mu ne radi auto i da nema goriva. Odatle sam otisao kod Zulfovih sinova, pekara i oni su me odbili, pravdajuci se da peku hljeb. Oni su znali sta se desilo sa mojim sinom a nisu mi javili. Na kraju sam otisao kod taksiste, Spaha Berovica, ustao je, upalio auto i prevezao mog sina do Tutina".

Musa Skrijelj (1951) iz Borostice:

"Dana 11. decembra 1994. godine, u jutarnjim casovima (oko 5:30h), u moju kucu su dosli policajci (njih pet ukupno) i trazili oruzje. Vrijedali su me, prijetili, tukli a potom autom odveli u Budevo. U Budevu su me tukli palicama, cizmama, pesnicama. Gazili su me cizmama po citavom tijelu, licu. To je trajalo od sedam ujutru do dva sata posle pola noci. Nekoliko puta sam padao u nesvijest. Najvise su me tukli Dragan Paunovic, Mile Nedic, Njegos Vukovic. Obratio sam se kasnije ljekarima i uzeo ljekarsko uvjerenje o povredama. Podnio sam i tuzbu redovnom sudu. Kasnije mi je Dragan Paunovic u Karajukica Bunarima prijetio da moram povuci tuzbu. Tada me je s jos jednim policajcem pretukao po glavi i tijelu. Obratio sam se u SUP-u Novi Pazar Zeljku Milanovicu, koji mi je obecao da me Paunovic vise ne smije tuci i maltretirati. Rekao mi je: ,,Da si se meni ranije obratio, ne bi te ovo zadesilo.

Javni tuzilac Opstinskog tuzilastva Tutin je po sluzbenoj duznosti je 9. maja 1995. podigao optuzni predlog protiv policajaca: Paunovic Dragana i Vukovic Njegosa, radnika MUP-a Sjenice za krivicno djelo zlostava u sluzbi i za nanosenje tjelesnih povreda. Policajci su se osilili i tako da se nikad nisu odazvali na upucivane pozive Opstinskog suda iz Tutina. Sudija Opstinskog suda iz Tutina se obracao i MUP-u Sjenice, naredbom za njihovo privodenje, ali su oni bili jaci i od suda i tuzilastva. Opstinski sud u Tutinu videci da nema vlast i moc da okrivljene policajce iz Sjenice, privede pred lice pravde, predlozio je Vrhovnom sudu da vodenje postupka po ovom predmetu odredi Opstinski sud u Sjenici.

Dana 27. novembra 1995. godine, na pijaci u Karajukica Bunarima, dok sam prodavao ovce prisao mi je jedan policajac i odveo me u Mjesnu kancelariju K. Bunare. Tamo je bio Dragan Paunovic. Sto sam usao, pito me: "Povuce l' ti tuzbu?" odgovorio sam mu da nisam. Dragan je poceo da me tuce i naredivao mi da povucem tuzbu. Udarao me pesnicama po glavi i licu, udarao me i po nosu pa mi je tekla krv iz nosa. To je trajalo nekih desetak minuta, tu negde od 11,50-12 casova. Zaprijetio mi je da ne smijem krocit na njegov teren, niti na teritoriji sjenicke opstine. Posle toga me pustio, ali mi je zaprijetio da se ne smijem vratit na pijac, no da idem odmah kuci. Branio mi je da se vratim po ovce. Branio mi je da me ne bi neko vidio krvavog i uzubijanog. Ja nisam smio da odem tamo. Ovce su se same vratile kuci. Sutradan sam otiso u Pazar i obratio se nacelniku policije Zeljku Milanovicu iz Novog Pazara. Od tada me Paunovic nije vise tukao ali mi je stalno upucivao prijetnje i primoravo me da odustanem od krivicnog postupka. Nakon dvije sedmice pozivan sam u OUP Tutin od Zeljka Obradovica, inspektora SDB. Pozivao me sedam dana uzastopno, i mene i mog brata, Dahilja. Svakodnevno smo se javljali i provodili u SUP-u od 7-15 casova. Zeljko nam je prijetio i trazio neko oruzje. Pitao nas je jesmo li u SDA? Svakog dana kada bi nas saslusavao, vadio je onu palicu i prijetio da ce nas ubiti, da ce nas drzati i dalje dok ne stvorimo oruzje. Tako sedam dana. Osmi dan, dosao je nacelnik SDB- Novi Pazar, Vlade Corbic, i zatekao mene i brata Dahilja. Okrenuo se Dahilju i pitao: "Sto si dosao?". Moj brat mu je odgovorio da ga Zeljko isleduje osam dana. Zeljko nije prizno Corbicu sta je radio sa nama. Corbic nam je reko da dodemo u Novi Pazar. Mi smo otisli. Tamo u Pazaru smo ispricali Corbicu sta je radio Zeljko sa nama. Corbic je pozvao Zeljka da dode kod njega i zaprijetio mu disciplinskom kaznom. Od tada nas ise nije pozivao".

Napomena: Musa Skrijelj 2001. misli da je s promjenama rezima doslo do stvarnih promjena pa u vezi ovog slucaja pise ministru Mihajlovicu pismo u kome ga izvjestava sta je sve dozivljavao prije promjena Milosevicevog rezima u Srbiji. Nakon par sedmica Musa dobija odgovor iz ministrovog kabineta u kome pise: "da su policajci profesionalno i korektno radili svoj posao".

Dahilj Skrijelj (1962) iz Borostice:

"Dana 11. decembra 1994. godine, u jutarnjim casovima, negde oko pet sati, u moju kucu je doslo pet policajaca iz MUP-a Sjenice i trazili me. Cim sam bio obavesten da se radi o sjenickoj policiji, ja sam pobegao u Tutin. Tamo sam otisao u policijsku stanicu da se informisem zasto su dolazili policajci iz druge opstine da me privode. U Mup-u su me po prijavljivanju strpali u "nivu" i odvezli me u Suhi Do i tamo me predali sjenickoj policiji. Preuzeli su me Mile Nedic i Dragan Paunovic, sa njima je bio jos jedan treci koji se zvao Meho Bihorac. Usput su mi trazili da pricam sta ja imam od oruzja, a sta moje komsije. Trazili su: pricaj sta znas o Stranci SDA i sta hoce Sulejman Ugljanin. Posto smo stigli u Karajukice, uveli su me u kancelariju i poceli da me biju pesnicama po glavi, samaraju i terali da priznam da imam oruzje. Tukli su me naizmenicno Mile Nedic i Dragan Paunovic. Zatim su me poveli u policijsku stanicu u Budevo i usput mi govorili: tvoj brat Musa je sve priznao, a tebe cemo obesiti sto ne priznas! Kada smo stigli u stanicu-Budevo, tamo sam zatekao Musu i rodaka Muja. Izgledali su veoma strasno: modri, krvavi, oteknuti i prljavi od cokula budevske policije na celu sa Draganom Paunovicem. Tu su nas prinudivali da damo izjave da posjedujemo oruzje. Govorili smo da ne mozemo potpisat to sto oni traze, jer nemamo. Mene i Muja su stavili u kola i poveli za Sjenicu, a Musa je ostao u stanici Budevo. U Sjenicu smo stigli oko 19,30 a onda nas poveli SUP gde su nas vezali za radijatore. Rekli su nam da se smislimo i kada ponovo udemo da nam kazete sve sto znate. Reko sam Milu Nedicu da vise od 24 sata nismo ni jeli ni pili. Mile je naredio smeni: nemoj slucajno da se iko prevari da im donese hranu ili vodu. Jedan stariji milicioner, kada je izasao Mile reko nam je: ja vam ne mogu nista drugo da vam pomognem, ali cu vam donijet nesto za veceru i vode. Donio nam je po pet cevapa i pola pitice i flasu vode. Kada su nas vezali za radijator, grijanja nije bilo. Nalazili smo se u hodniku na velikoj hladnoci kao sto moze biti hladno u Sjenici u to doba godine. Oko dva casa posle pola noci, dosao je Mile Nedic, sam i zahtevao da mu priznamo da posedujemo oruzje. Rekli smo: ni ranije a ni i sada, nista nema od toga sto trazite. Posto nemamo sta da izjavljujemo, pustite nas kuci. On nas je posle pustio. Ja i Mujo smo uzeli taksistu i osli za Budevo da uzmemo Musu. Posto smo uzeli Musu, otisli smo pravo kuci, u Borosticu. Kada smo stigli kuci, kada nas je videla porodica kako izgledamo, nastala je piska i vriska i kuknjava, jezivo smo izgledali nakon tih batina. Sacekali smo da svane, a potom otisli u Tutin. Javili smo se javnom tuziocu. On nam je rekao da uzmemo lekarska uverenja. Musa je uzeo lekarsko, a ja nisam. Mujo je posle tri dana pobegao za Tursku, jer su mu prijetili u tutinskom SUP-u, kao i sjenickom. Ja i Musa smo predali tuzbu protiv pomenutih policajaca. Tuzioc je podigao optuznicu ali je sud u Tutinu nije htio da ih privede i da im sude. Tutinski sud je predao predmet, sjenickom sudu. Sjenicki sud ih je oslobodio od optuznice, iako je imao sve dokaze da su pocinioci ovog krivicnog dela. Nakon toga nas je pozivao Zeljko Obradovic, radnik DB-a da povucemo tuzbu i ponovo nas nepravedno teretio za oruzje i vrsio pritisak da priznamo da imamo ono sto nemamo".

Suljic Beka (1948) iz Dolova:

"Dana 12. decembra 1995. godine, u selu Dolovu, pripadnici MUP-a Tutin su bili u ovom selu, kojim poslom ne znam. Moja supruga ih je primjetila u komsiluku a ja sam tada bio pozvan u tazbinu da im pomognem oko prikupljanja i pokrivanja rasturenog sijena koje je vjetar nosio. Policajci su u meduvremenu otisli kod moje kuce, pozvali moju suprugu i pitali gdje se nalazim. Supruga im je odgovorila da sam kod tazbine, tu nedaleko od moje kuce. Rekli su joj da imaju nalog za pretres kuce. Medutim, kada im je ona trazila nalog, oni su je odgurnuli i bez pokazivanja naloga na silu usli u kucu. U tom trenutku, moja maloletna deca su se uplasila i pocela da placu. Oni se nisu obazirali vec su nastavili sa premetacinom kuce. Mojoj supruzi su trazili oruzje. Trazili su "italijansku" pusku i pistolj. Supruga im je odgovorila da ne posedujemo nikakvo oruzje, niti smo ga ikad imali. Kada su zavrsili sa pretresom, rekli su mojoj starijoj cerki da mi kaze da se javim u MUP Tutin 3. januara 1996. u 10 casova, sto sam i ucinio. Hito sam da se predhodno javim komandiru milicije ali mi radnici MUP-a nisu dozvolili. Jedan od njih, Hadzic Sulejman, me je uveo u svoju kancelariju, u kojoj su bili jos trojica policajaca i trazili mi oruzje. Rek'o sam im da nemam, a oni su nasrnuli na mene i poceli da me tuku palicama po dlanovima i tabanima. Jedan od njih, Saske, kako se ja sjecam, naredio je da se izujem, popnem na stolicu, a on je prisao i poceo da me udara po tabanima. Udario me cetiri puta snazno po tabanima usljed cega sam pao sa stolice. Od bola sam se uhvatio za noge, a Hadzic je usao i rekao Saski, dosta je. On me je uhvatio za rame i rekao da se obujem, sto sam i uradio. Posle toga mi je komandovao da stojim mirno, pa sam morao da stojim, iako su mi noge bile utrnule od udaraca. Polse toga je Hadzic nastavio sa ispitivanjem: da nisam kome prodao oruzje. Pored tolikog maltretiranja i primoravanja da priznam nesto sto nemam, ja nisam to ucinio. Nisam ni mogao, jer niti sam imao oruzje niti sam ga prodao. Od bola sam poceo da se pomeram s mjesta na mjesto, a Hadzic me pitao: "Sta ti je?" Rekao sam mu da me noge bole, a on, smijuci se, rekao mi je, da mi je tesna obuca - pa me zbog toga bole noge. Tri-cetiri dana nakon fizickog i psihickog zlostavljanja, koje sam prezivio od strane policije, javio sam se ljekaru. Ruke su mi i dalje bile modre od udaraca palicom po njima. Osjecao sam i bolove u stomaku i bubrezima. Tabani, ne znam kakvi su bili ali znam da su me posle tih batina po njima poceli boleti bubrezi. Poceo sam da mokrim krv. Ultrazvucnim pregledom ustanovljeno je da imam tri kamencica u lijevom bubregu i da je doslo do njihovog pokretanja. Za ovo imam nalaz lekara. Nakon dva dana osetio sam strasne bolove u stomaku i prilikom izlaska u WC primetio sam da imam krvarenje i krvavu stolicu. To krvarenje je trajalo vise dana".

Fehrat Suljic (1965)iz Dolova:

"Pocetkom februara 1996. pa sve do kraja marta, bio sam mnogo puta privoden, tucen i maltretiran, zastrasivan, kako ja tako i moja porodica. Prvi put, kad su me priveli u SUP, bilo je pocetkom februara. Kada sam stigao poceli su da mi prijete, trazeci oruzje koje nisam imao. Ja sam siromah covek, jedva svoju porodicu izdrzavam. Deca sitna, najstarije 10 godina, zemlje nisam imao ni 40 ari. Tog dana pocelo je zastrasivanje i dranje, prijetnje da ce mi privesti porodicu i tuci ih sve dok ne predam oruzje. Trazili su ono sto nikad nisam imao. Primoravali me da pricam ko ima u selu oruzje. Reko sam im da ne znam, jedan od policajaca mi je udario dva samara i rekao da necu izaci odatle dok ne kazem ko sve ima oruzje u selu. Ponovo sam im kazao da ja to ne znam i da im nikako ne mogu reci. Jedan od policajaca mi se zaletio i udario me pesnicom u glavu od cega sam se zateturao i udario glavom o zid tako da mi je posla krv na glavi. Vise od tog trenutka nisam vidio ko me udara od policajaca. Mijenjali su se svakodnevno i tukli me. I dalje su trazili da kazem ko ima oruzje. Govorili su mi: samo kazi ko ima, a tvoje predaj i onda si slobodan da ides svojoj porodici. Ponovo sam im odgovorio da nemam i da ne mogu dati. Nemanje je tvrdo. Onda su nastavili da me ponovo udaraju. Udarali su me nogama, rukama, ne gledajuci gde me udaraju. Jedan od njih je rekao: dosta sad ce on sve priznati. Posle toga su izasli iz prostorije, a mene su ostavili samog da se smislim. Nakon nekoliko minuta usao je jedan i prijeteci mi rekao: Idi kuci i nemoj slucajno da kome kazes da smo te tukli. Otisao sam kuci. Svi su videli da sam bio tucen. Ovo privodenje je trajalo jos cetiri puta i svaki put isto - batine i maltretiranje. Peti put kada su me priveli, tada sam posao da kupim namirnice u gradu. Tada su mi prisli radnici MUP-a: Sulejman Hadzic i Zvonko. Zvonko mi je prijetio: Videces ti tvoga Boga, koliko te puta privodimo, a ti ne donosis oruzje. I Hadzic mi je vikao: Daj, bolje ti je, ili ces biti polomljen. Tako vodeci me u stanicu, prijetili su mi da ce mi ono prosli put biti "slatka kahva" u odnosu na ovo danas sto me ceka. Bilo me je mnogo strah i od straha sam drhtao. Jedan od njih me je pitao da li mi je hladno: ako ti je hladno, sad ce ti bit vruce, kad te uvedemo. Kada me je Hadzic uveo u Stanicu, tamo su bili Kikovic i Sasa, kao i neki koje ja nisam poznavao. Molio sam ih da me ne tuku, a oni su se smejali. Onda je Hadzic izlazeci iz kancelarije naredio da me tuku sve dotle dok ne dam oruzje koje nisam posedovao. Kikovic je skocio i udario me nogom u grudni kos a onda nogom u stomak i tom prilikom mi isterao vazduh tako da sam se jedva odrzao na nogama. Opet mi je trazio oruzje koje nemam. Nastavio je da me udara a onda je uskocio drugi policajac, zvani Sasa. On me je udario cokulom u predelu bubrega. Udarac je bio tako jak da sam se zateturao i udario glavom o zid. U tom trenutku mi se ucinilo da mi je glava razbijena. Onda me je snazno udario u kicmu tako da me oborio na patos. Krv je pocela da tece iz nosa. Smrtonosne muke su mi dolazile a oni su me i dalje tukli dolje oborenog na podu. Tukli su me dok sam utrnuo od udaraca i tako vise nista nisam osecao i onda sam izgubio svijest. Kada sam dosao sebi pored mene je bilo pet milicionera. Kada sam pokusao da se pridignem, jedan od njih je rekao: vezi ga za radijator da mu vadimo oci. Rekao sam im: vadite slobodno, ja nemam da ga dam. Svezali su me tako isprebijanog za radijator i ostavile me samog. Razmisljao sam sta li ce radit jos sa mnom. Posle pet minuta dosli su i odvezali me. Jedan je rekao: vodi ga gore, kod Dragana Prekica. Odveli su me gore na sprat, ali me nisu uveli kod Prekica vec su me ostavili tu, na hodniku. Policajac, koji me doveo, je usao kod Prekica i ostavio poluotvorena vrata. Cuo sam kad je rekao Prekicu da necu da priznam. Dragan ga pitao jeste li ga tukli, a ovaj mu je odgovorio: jesmo, ali kaze, da je siromah i da nema. Ubili smo hleb u njega ali nista. Onda su me pustili da idem kuci. Kada sam odlazio, milicioner mi je psovao tursku majku. Bio sam prelomljen od batina, jedva sam se vukao. Nisam mogao otici kuci, vec sam prenocio u Tutinu. Ceo sam bio modar od udaraca. Tri prsljena su mi ostetili, levi bubreg je bio pomeren sa mesta. Morao sam kod lekara. Kada sam im ispricao sta mi se desilo i da je to posledica batina koje sam dobio od policije, lekari su mi rekli: nista ti ne smijemo dati. Vidis da je drzava propala. Mesec dana sam lez'o na postelji. Nikako nisam mogo da ozdravim, onda su me komsije povele kod lekra u Pazar. Bio sam kod dr. Enesa Maljevca i on mi je rekao: zdravlje ti je totalno unisteno, kicma ostecena, levi bubreg ostecen. Od tada stalno sam kod ljekara, kicma me boli, bubrezi, glava. Pored bola u glavi cesto osecam i trnjenje. Na kicmi su mi ostale kile od udarca a na glavi posekotine od udara. Ja sam od tada unisten covek. Zdravlja nemam, porodicu imam - tesko meni".
Sve je ovo samo igra! Nema tog foruma koji je vrijedan Vasih zivaca! / Dokoni umovi - Sejtanska igralista

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

7

Nedjelja, 13. Juli 2003

Dzevahira Pepic (1955) iz Drage:

"Posle podne, oko dva sata, policija je zaustavila moga muza Emina i sina Emira. Emir je roden 1988 godine. Dolje u Cpiljanima imamo livade i dole su cuvali Emin i Emir krave. Milicija je pitala Emira gde ce sa kravama. Emir im odgovorio da ih vodi na pojilo. Posle toga dosao policajski dzip do pred vrata Abaza Pepica. Policija je prvo sumnjala da cemo da te krave teramo dole na Kosovo i dosli su posle ovde i pitali me: "Đe je Emir?" Ja sam rekla da je nede u komsiluku. Oni su mi na to odgovorili da se on krije i da je pobego. Emir i cora Ferida, su posli po biciklo kod rodaka. Na vrh Danovog sokaka policija je prisla i uzela Emira a cerku Feridu ostavila. Cerka mi je plakala. Ja sam otrcala kod vode, videla sam da su dva milicionera vodila mog Emira izmedu sebe, a treci je stigo da doveze dzip na put do Danovog sokaka. Ja sam otrcala pred njih, prepoznala sam policajca iz Zupe i zamolila ga: Nasko, da mi das odobrenje, i da mi kazes ko ti je odobrio, te si dosao da mi decu sprovodis i kojim povodom?" On mi je reko: Ja sam milicioner i ja imam pravo i znam de hocu i kud hocu. Ja cu da ga povedem u SUP da mi ono prica de mu je otac!" Raspravljali smo se duze vrijeme sa njima a Nasko i ovaj policajac sa Kosova - pomali, mrsav, zute brkice, zelene oci, su mi prijetili: ,,Da ce svaku dlaku s glave da mi iscupaju sto im se suprostavljam za dijete"? Ja sam vukla dijete za jednu ruku a Nasko policajac za drugu, i ja ga oteh. Ja sam im rekla: Da ce i Beograd i Kraljevo znati samo ako mi uzmu i odvedu dijete. Posle oni su nesto dobacili i posli. Ja sam dijete uzela za ruku i kuci. Dijete je bilo mlogo uplaseno i navece se pomokrilo, a ranije se nikad nije mokrilo. Ratovi su bili, nikom decu nisu otimali, a meni su oteli dijete. E slusaj, ta policija se toliko lose ponasa kad dode i donese poziv. To sve nekom prijetnjom, nekom silom. Policajac Zoran Jankovic je dosao 1999. ovde da vidi ima li koga od izbeglica sa Kosova i cak je prijetio bombom Hacifovici Pepic. Isti policajac je te godine pretukao dijete Avdije Colakovic - Esada. Da ga nije odbranila supruga Đulbije Todica, Alah zna sta bi bilo s njim. Uglavnom, tukao ga i krenuo ga pod most, ali ona se isprecila i spasila ga. Ovuda je mnogo izbeglica proslo. Oni su fatali izbeglice i vodili su ih u prostorije Zemljoradnicke zadruge u Tutinu, gde su ih tukli do iznemoglosti. Ja sam bila ocevidac u Tutin, kad su dva autobusa doveli odozdo s Kosova".

Hozic Saban (1964), iz Drage:

Privodeni su 1996. nevini ljudi u OUP Tutin. Radilo se o ljudima koji su sprecavali nelegalne radnje koje su vrsene u vezi suma Drage. Jedan od privodenih je bio i predsjednik SDA Drage, Jusuf Demic. Jusuf je privoden vise puta gde je saslusavan i primoravan, to jest, vrsena je iznuda iskaza da potpise da se ne radi o nelegalnoj eksploataciji suma, nego da je u pitanju politicka manipulacija kako bi navodno SDA okrivila SPS. Prema svim tim ljdima koji su izvrsili kriminalne radnje u vezi nelegalne eksploatacije suma nisu preduzete nikakve mjere. U 1998. je bilo problema u toku cele godine. Albancima sa Kosova je bilo zabranjeno snabdevanje i protok roba, pa su oni pokusali da se sami snabdevaju iz samostalnih radnji sa ovog podrucja. Medutim, policija je preduzimala rigorozne mjere i protiv vlasnika radnji i Albanaca koji su kupovali robu od njih. Pred kucom Hazima Hodzica, vlasnika STR, policija je potegla automatske puske kako na Albance koji su preuzimali robu iz radnje, tako i na vlasnika. Sa uperenim puskama su uzvikvali, komandovali, samo jos sto nijesu pucali. Tako da su i porodicu u kuci i ostale mjestane uznemiravali tim cinom. U jesen 1998. godine, Colakovic Esad je cekao sestru na magistrali ispod Drage, koja je trebala da dode iz K. Mitrovice. Dok je on cekao naisla je policija MUP-a Tutin na celu sa Zoranom Jankovicem. Jankovic je upitao Colakovica: "Esade, sta radis, ovde?" Esad mu je odgovorio da ceka sestru da bi joj pomogao da izvede maloletnu djecu do sela Drage. Medutim, policajac Jankovic s obzirom da Esadova sestra zivi u K. Mitrovici, a neraspolozen prema nasim ljudima koji dole borave, prisao Esadu i udario ga bez ikakvog razloga nekoliko puta. Potom je pokusao da ga silom uvuce u auto ali su ga spasili putnici koji su tu cekali. Mjestani Drage su intervenisali povodom ovog slucaja kod OPU-a Tutin, medutim, nisu naisli na saradnju i razumijevanje. Organi MUP-a nisu preduzeli nikakve mjere prema Jankovicu".

Murat Pepic (1966) iz Drage:

"Te veceri 31. decembra 2001. sam otisao u lokal "Panorama" da docekam Novu godinu. Bio sam s rodacima, u stvari, stajali smo za sankom. U 24 sata, u ponoc, prisli smo jedan drugom da cestitamo Novu godinu. U isto vrijeme u susednom lokalu je doslo do tuce, za koju nisam znao. Ja sam posle izasao iz lokala i uputio se u sasvim treci lokal da cestitam prijateljima, Novu godinu. Cak sam izasao bez jakne, samo u kosulji. Na samom izlazu, susreo me policajac Kurtovic Sabahudin i tom prilikom mi se vulgarno obratio: "E, care, Murate, dosta je tvoga carovanja", drzeci pri tom repertiran pistolj u mene. Ja sam tom prilikom, buduci da nisam znao o cemu se radi, bio iznenaden i zbunjen. Pitao sam ga: "Sta je covjece, sta hoces?" i pokusao da prodem pored njega. Buduci da sam i ranije imao neprijatna iskustva sa milicijom, jer sam jos 1994. zbog njih, morao da napustim Jugoslaviju, tako da nisam zeleo da se raspravljam u vezi nastale situacije. Policija mi nije dozvolila da prodem. Jedan od njih me je opsovao i dohvatio za kosu dok su ostali nastavili da me tuku. Ja sam uspio da im se nakratko otrgnem iako sam ranije dobio jak udarac u predjelu korena nosa, a nakon par minuta i u predjelu cela. Svjedok, Kurbadovic Hacif je pokusao da me izvuce iz okruzenja policije, ali mu nisu dozvolili. Obratilu su mu se rijecima: "Treba on nama, mi ga cekamo sedam godina". U tom trenutku, dok ih je on molio da me puste, policajac Sabahudin Kurtovic me uhvatio za kosu i savio mi glavu na dole, dok su me ostali tukli palicama u predjelu leda. Dok sam bezuspesno pokusavao da se otrgnem, policajac Kurtovic je ispalio par metaka pored moje glave i pri tom sam dobio jos jedan udarac pistoljem po celu. U tom trenutku me oblila krv po licu. Savladali su me i vezali mi lisice na ruke, iza leda. Oborili su me na ulici i nastavili da me tuku palicama i nogama, udarajuci me nogama po tijelu. Svo vrijeme su mi zadavali udarce po citavom tijelu, palicama i nogama, i tom prilikom mi polomili dva rebra (VI i VII) i nanijeli mi povrede po ledima i bubrezima, tako dok nisam izgubio svijest. Ocevici mi pricaju da su me tukli i posle, kad sam izgubio svijest i da su me drzali pola sata na ulici, na velikoj hladnoci i da me je Lukovic, u nekoliko navrata, tukao palicom, pa cak je tukao i neke prolaznike. Brutalno se ponasao i prema prisutnima. Njih je bilo oko stotinjak. Tukao je po njima psujuci sto su se okpili. Dalje, kako mi navode ocevici, jedan od njih Đerlek Kenan, koji me prepoznao i pokusao da me podigne, u tom trenutku ga je sprecio policajac Strahinja, pucajuci rafalno iz automatske puske. Izivljavali su se, iako sam bio u nesvesnom stanju. U isto vrijeme je, kako su mi rekli, i neka cura pokusala da mi pomogne, ali joj nisu dozvolili, udarajuci i nju, nogama, usljed cega se ona zateturala i pala pored parkiranog auta. Lezao sam bespomocno 20-ak minuta, bez svijesti, u kosulji, na ulici, na mrazu 15 stepeni ispod nule. Policija nikom od prisutnih nije dozvoljavala da pride i da me pomogne. Govorili su: "Neka, neka crkne, to pasce na snijegu!" Nakon pola sata, dezurni policajac iz SUP-a Tutin je dosao na mjestu dogadaja i odvezao me u Dom zdravlja u Tutinu.

On me je takoreci, na silu oteo od svojih kolega policjaca, koji su me tukli. Po kazivanju brata Đulbije, neko je pozvao moju bracu i kada su oni stigli ispred SUP-a, da se informisu o dogadaju koji se desio, tu je bilo 10-ak naoruzanih policajaca i oni su ih pitali: sta nam je sa bratom? Deset minuta nisu im dali nikakvo obavestenje. Nakon desetak minuta jedan od policajaca je rekao: Eto vam ga, to pasce u bolnicu, ne treba vam nista". Navodi dalje brat, Đulbo: "Tamo mu je bila ukazana prva pomoc. Kada smo otisli tamo, pored njega nije bilo nikog, ni od lekara niti ostalog medicinskog osoblja. Videvsi u kakvom je stanju, uzeli smo ga sa nosilima i stavili u moj auto i odvezli na Hirurgiju u Novom Pazaru. U Novom Pazaru je primljen 1. januara 2002. oko tri casa ujutru. Smjesten je u sok-sobi u kojoj je ostao 24 casa, gdje su mu se lekrai borili za zivot. Borili su se da ga vrate u svesnom stanju i da uspostave normalan rad disajnih organa. Sutradan moj brat Murat je dosao svijesti, ali posto nije bio dobro, zahtijevali smo da ga upute u Beograd, jer smo smatrali da su ovdje ljekrai bili pod pritiskom policije i nijesu htjeli da da mu pruze adekvatnu pomoc. Dalje nastavlja Murat Pepic: "Na zahtjev rodbine, ja sam kolima hitne pomoci, bio prebacen u Urgentni centar u Beograd. Kola hitne pomoci su pripadala Domu zdravlja Tutin. Prebacen sam u pratnji dvije medicinske sestre iz Novog Pazara. U Urgentni centar sam se javio 3. januara 2002. u sedam casova ujutru. Na odeljenju me je primio dr. Mihajlovic. U Urgentnom centru sam lijecen osam dana, od toga sest dana na intenzivnoj nezi, gdje su se borili za moj zivot a onda sam prebacen jos dva dana na Odlejenju. Na licni zahtjev sam otpusten osmi dana, mada u mi ljekari savjetovali da ostanem jos neki dan. Ja sam jos '94. imao problema od strane policajaca Lukovica i Nurkovica i da sam se tada obracao tutinskom SUP-u gde su mi garantovali bezbjednost, ali da su odmah nakon njihovih garancija, vec sutradan, policajac Lukovic i kolega mu upali moj lokal i prijetili mi i maltretirali goste lokala, lomeci pri tom puskom inventar. Ja sam se sutradan ponovo obratio SUP-u, trazeci njihovu zastiu koju su mi obecali, a posle toga poslali 30 policajaca koji su me trazili u lokalu i kuci i tom prilikom izvrsili tesku premetacinu i tom prilikom nasli dva pistolja pod dozvolom. Pistolji su oduzeti bez potvrde o oduzimanju oruzja, koje ni do dana danasnjeg nije vraceno, iako i dalje placam porez na oruzje po osnovu drzanja oruzja. Srecom toga dana nisam bio tu. Nalazio sam se u Skoplju na svadbi svojih rodaka. Od tada pa sve do prije mjesec dana nisam se smio vracati u svoje mjesto i svojoj porodici".

Husein Jusufovic (1944), iz Konica:

"Septembra mjeseca 1994. dok sam bio u Beogradu, grupa policajaca na celu sa vodom patrole Farukom Kosutom, usla je nasilno, obila moju kucu, na opste zaprepascenje moje uze familije i svih mjestana Konica. Patrola policije izvrsila je nezakoniti pretres moje kuce bez ikakvog resenja niti naloga. Ta patrola mi je uzela pistolj, municiju (50 komada), pasos i jos druge stvari, a da nije izdala revers, niti potvrdu o oduzimanju istih stvari. Pomenutog dana moja uza familija dozivela je ogromni strah i uzasno maltretiranje zbog bahatog ponasanja policijaca, od kojih su neki bili u pripitom stanju. Moja snaha, sada vec rahmetli Jusufovic Bada, dozivela je traumu, gde je posle izvesnog vremena oduzela sebi, zivot tj. izvrsila samoubistvo. Februara 1995. priveden sam u stanicu policije u Tutinu, gde sam maltretiran, vredan i moralno ponizavan, iako sam posten i cestit covek. Dalje sam prosleden, tj. odveden u SUP Novi Pazar, gde sam bio ucenjivan, maltretiran i nada mnom vrsena pretnja fizickom likvidacijom. To se dogodilo aprila 1995. kad sam cetiri dana privoden od jutra do kasno u noc. Tih dana nada mnom je izvrsena tortura, ucenjivanje i drugi razni oblici prijetnje i na kraju fizicko maltretiranje. Prilikom podnosenja odbornicke liste Fehim Kurtovic pretio mi je fizickom likvidacijom u prisustvu Jusufovic Orhana i Vezira Tutica, tadasnjeg sefa MK - Konica. Napominjem da ni do danas nezakonito oduzete stvari (pistolj, pod dozvolom, municija i dr) nisu mi vracene. O svim ovim dogadajima postoje i vodeni su zapisnici i nalaze se u stanicama policije u Tutinu i Novom Pazaru".

Tafilovic Meho (1938) iz Kovaca:

"Dana 2. avgusta 1992. godine, u pet sati ujutru, dosla je patrola milicije iz Tutina, kod moje kuce. Tog jutra primjetio sam kola da ulaze u dvoriste, ustao sam i otvorio vrata. Milicioneri Nurkovic Sabahudin i Jankovic Zoran su upali u kucu, ponasajuci se siledzijski i vicuci: Je li ti drzis ubicu?! Ja sam ga pitao: Kakvog ubicu? Kurtovic je mislio na mog sina Fuada koji je spavao u susjednoj sobi. Ja nisam znao o kakvom se slucaju radi. Radilo se o ubistvu starijeg covjeka koje se desilo jos 1990. u selu Sebecevu, tada je ubijen Bacevac Rizo u nekoj usamljenoj kuci. Neko je prijavio da je u to umijesan moj sin koji je tada imao 17 godina. Ja garantujem i moralno i materijalno da nikada moj sin nije bio tamo niti je izvrsio to ubistvo. Patrola policije je trebala da ga sprovodi u SUP - Tutin a onda u Novi Pazar. Moj sin se uplasio i u tom trenutku pobega kroz prozor. Ja sam im rekao da cu otici kod komandira Prekica da ga pitam o cemu se radi. Oni su me opsovali i jedan od njih me je udario u slepoocnicu i ja sam pao u nesvijest. Prvo me udario Kurtovic, a onda Zoran Jankovic. Familija mi je zavristala i molili da me vise ne tuku. Iako nisam bio nizasta kriv, strpali su me u kola i uz put, dok je Zoran vozio, Sabahko me maltretirao. Svo vreme me je psovao, udarao me po stomaku i glavi i govorio mi: da te ne tuce ovaj moj kolega Zoran, on je druge vjeroispovijesti, pa cu ja da te maltretiram i udaram. Na jedno 500 metara od Crkvina, zaustavili su auto i naredili mi da izadem iz kola i da za pet minuta dovedem sina. Rekao sam da nisam nista skrivio ni ja ni moj sin, a on me je ponovo poceo udarati po glavi i stomaku, cupali su me za kosu, govoreci da on nije istrazni sudija. Ponovo me je ubacio u auto i odveli me u stanicu policije u Tutin. Sa njima je u patroli bio i milicioner Savic ali me ovaj uopste nije maltretirao. Kada smo stigli u policijsku stanicu, htjeli su da me strpaju u zatvor, ali je stigao Dragan Prekic, komandir policije, te me je saslusao i rekao da moram da dovedem sina Fuada. Vratio sam se u Kovace, uzeo sina i svojim kolima ga povezao u Tutin kod komandira Prekica. Posle toga sam ga odveo u SUP - Novi Pazar. Tamo su ga ispitivali na te detektive, ne znam, bogami, kako se zove. Ispitivao ga neki iz Beograda i on je rekao da moj sin nema nikakve veze sa ubistvom. Ja sam se javio nacelniku SUP-a Mirku Rakonjcu, a on me poslao nacelniku milicije. Rekli su mi da uzmem ljekarsko uvjerenje, sto sam i ucinio. Sutradan sam otisao sa suprugom u tutinsku stanicu policije i dali izjave. Smatram da sam bez ikakvog razloga maltretiran i ponizavan. Opstinski javni tuzilac je podnio krivicnu prijavu protiv policajaca koji su me tukli. Posle dvije godine, zvali su me na sudenje. Postupak je vodio sudija Vuksan. On ih je oslobodio krivice. Zalio sam se Okruznom sudu u Novom Pazaru, oni su to vratili u moju korist".

Dzemail Puhovic (1948), sin rahmetli Adema, iz Jarebice:

"Dana 23. avgusta 1995. moj otac Adem Puhovic je otisao u Leskovu da na pijaci kupi namirnice. Policajci Zvonko, Beljo i treci ciji je nadimak "Kostolomac", a ime mu ne znam, uveli su mog oca, bez ikakvog razloga, u MK Leskova i trazili mu oruzje koje on nikada nije imao. Tukli su ga nemilosrdno a na kraju mu naredili da se ponovo javi u SUP - Tutin i da donese pistolj. Moj otac, zbog povreda koje je zadobio od policajaca, morao je da se javi u Zdrastveni centar gdje mu je ukazana ljekarska pomoc. U vezi ovih povreda postoje i ljekarski nalazi. Kada ih je tuzio, njegova tuzba je odbacena. Zalio se i nacalniku SUP-a i komandiru, a oni su mu rekli da im navodno ovaj slucaj nije poznat. Nedugo posle ovog slucaja moj otac je preselio (umro), sto smatram da su najveci uzrok njegove smrti batine koje je zadobio od pomenutih policajaca".

Rizvan Avdulovic (1929) iz Smoluce:

"Omer iz Ribarica, radnik DB iz Tutina me je pozvao negdje u jesen 1995. datuma se ne secam, da dodem u zgradu SUP-a u Tutinu. Ja sam po pozivu otisao ujutru oko devet casova i prijavio se Omeru Numanovicu. On me je odmah uveo u kancelariju i pitao me: da li imam snajpersku pusku? Tvrdio je da je ja imam. Odgovorio sam mu da nemam niti znam kako izgleda ta puska. Posle je trazio i tvrdio da imam automatsku i poluautomatsku. Rekao sam mu da nemam i da ne znam kako izgledaju. On je otvorio ormar i pokazao mi puske koje sam vidao da nose policajci, a nisam znao kako se zovu, jer me to, kao starijeg coveka, nije ni interesovalo. Zatim sam mu rekao: sve to sto mi pokazujes ja to ne poznajem. jer ja kada sam sluzio vojsku tada su bile u upotrebi "srpske kragujevke" koje ja znam. Posle ovoga pozivao me je jos sest dana uzastopno. Trazio je oruzje koje ja nikad nisam imao. Posle privodenja od sedam dana video sam da moram nesto da predam da ne me ne bi prebijali kao ostale koje su privodili. Kupio sam jednu staru srpsku pusku od 300 DM i predao je Omeru. Nikakvu potvrdu mi nije dao. Morao sam da mu kazem kod koga sam je kupio. Ja sam mu dao ime i prezime coveka kod koga sam kupio tu pusku. Proslo je duze vrijeme, za vrijeme izborne kampanje 1996 godine u Crkvine u skoli pozvali su me Zvonko Stasevic tadasnji predsednik

Opstine i Fadil Redzepovic, clan rukovodstva SPS-a. Trazili mi da im kazem sta treba da urade za selo Smalucu: put, voda, struja trazite to da vam se uradi. Ja sam im rekao da u nasem selu do sada nije niko sprovodio nikakve radove. Sve sto smo uradili uradili smo svojim sopstvenim sredstvima. Oni su bili nezadovoljni mojim odgovorom, pa je Zvonko reko Fadilu: drzi ti ovog Avdulahovica. Pored mene su bili pozvani i pojedini ljudi iz svih sela Mesne zajednice Crkvine. Posto su otisli nezadovoljni nasim odgovorom, posle tri dana dosla je policija iz Tutina, njih trojica. Pozvao sam ih da udu u kucu i da popijemo kahvu, ali oni su mi odgovorili - da odmah podem sa njima, tako da se nisam mogao ni javiti kuci. Prenijeli su mi da me trazi inspektor DB , Zeljko Obradovic. Poveli su me u Tutin i uveli u kancelariju kod tog Zeljka, kojeg do tada nisam poznavao. Prvo mi je trazio talijansku pusku. Ja sam im rekao: da tih pusaka vise nema ni u muzeju, a kamoli kod mene. Posle toga mi je rekao: ti si bio kod Sulja na dobrodoslicu. Odgovorio sam mu da nisam, a on je rekao: zasto nijesi? i negnuo se prema meni, kao da hoce da me udari. Posle toga pitao me da li sam bio na dobrodoslicu kod Jusufa Sinanovica iz Gluhavice. Odgovorio sam mu da ne znam, a on je poceo i dalje sa pitanjima oko Sulejmana Ugljanina. Pitao me je da li sam vidio Jusufa? Odgovorio sam mu da sam ga vidio i da smo se upitali za zdravlje i nista drugo. Uporno je trazio od mene da mu kazem sta smo sve razgovarali, bez obzira na moje ponavljanje da smo se samo pitali za zdravlje. Posle toga mi je rekao: ti si predsjednik birackog mjesta u Crkvinama i da ljudi ne smiju da glasaju na drugim mjestima nego de ja kazem. Odgovorio sam mu: ja sam stalno od oslobodenja 1945. bio u birackim odborima i posao sam obavljao savjesno - objasnjavajuci gradanima ko se i kako se glasa, a gradani su glasali onako kako su smatrali da treba da glasaju. Posle svega rekao mi je: ti imas pistolj pod dozvolom, da mi ga doneses sutra u stanicu milicije u deset casova. Odgovorio sam mu da ga necu odnijeti jer imam urednu dozvolu, da sam ga kupio za moje pare i da mi ga niko nije poklonio. Ja mu pistolj nisam vratio, ali me dalje nije niko pozivao u policiju".

Abit Trtovac (1935) iz Saronja:

"U ljeto 1995. milicioner Beljo Kurtovic, urucio poziv da se javim u Leskovi, gdje sam saslusavan od strane Zvonka milicionera. U maltretiranju prednjacio je Beljo Kurtovic koji mi je psovao Ramazan i Bajram a ostali mi psovali Boga, terali me uza zid i prijetili pendrecima. U prostoriji, u kojoj sam maltretiran, bili su policajci: Zvonko, Beljo Kurtovic, Kikovic i jos jedan plavi, kome ne znam ime, ali sam saznao da je iz Sjenice. Svi su me maltretirali. A Kikovic me je, na zapoved Kurtovica, udarao pendrekom po rukama i u predjelu grudi i po lijevoj nozi koja me i danas boli. Batine sam i nekako prebolio, ali ono maltretiranje i ponizenje ne mogu. Kako izgleda kad meni, starom covjeku, vjerniku, neko psuje krvavo sunce, Boga, Ramazan, Bajram. E, to ne mogu da prebolim dok sam ziv. Najvise je prednjacio Kurtovic. U ono vrijeme nisam imao kome da se zalim, sada kada je zato doslo vrijeme, zelio bi da se svi bez obzira na ime kazne po zakonu. Ako je dosla pravda, onda neka oni, koji su batinjali narod, odgovaraju. Tako ce me ponizenje koje sam od njih dozivio manje boleti".

Alija Kecap (1935) iz Saronja:

"Moj sin Mahit je u ljeto 1995. godine maltretiran i tucen pendrekom od strane Zvonka milicionera i jos jednog drugog, koga moj sin nije poznavao. Moj Mahit je sluzio vojni rok u Osijeku, za vrijeme rata u Hrvatskoj, ukupno 15 mjeseci. Dvaputa je ranjavan od strane rezervista koji su pripadali istoj vojsci. Ovo navodim iz razloga, sto je moj sin cetiri godine kasnije, pozivan u stanicu milicije i tamo maltretiran. Od mog sina se trazilo da preda automatsku pusku i pistolj "tetejac", navodno da ih je donio sa ratista. Moj sin Mahit mi je rekao da ga je Zvonko udarao pendrekom, sa jos jednim policajcem. Tukli su ga po rukama i terali ga da sa sebe skine odjecu i obucu i da tako lezi na stolu".

Sefkija Kecap (1967) iz Saronja:

"Bila je srijeda, 18 oktobar 1995. godine, kada su milicioneri Zvonko i Beljo Kurtovic, bez ikakvog predhodnog upozorenja, usli u kahvecajnicu Eleza Tahirovica i uzeli mog oca radi saslusanja. Odveli su ga do Mesne kancelarije u Leskovi. Od mog oca su trazili oruzje, odnosno, cehoslovacku "zbrojevku". On to nikad nije posjedovao pa i nije mogao da prizna da ima. Zvonko i Beljo Kurtovic su ga udarali pendrekom po rukama da bi ga naterali da prizna. Nakon izvjesnog vremena izveli su ga pred salu, gde ga je u kolima cekao komandir Dragan Prekic i milicioner Kikovic. Saznavsi da je moj otac negirao posjedovanje oruzja, zaprijetili su mu da ce ga odvesti u Tutin i da ce tamo sve priznat. Rekli su mu: "Tamo ces sve rodit i pistolj i pusku!" Migom su dali znak da ga ponovo vrate u salu. U salu su usli Zvonko, Beljo Kurtovic i Kikovic. Kikovic je onda udario mog oca nogom u predjelu grudi. Ko poznaje borilacke vjestine, zna da je ovo smrtonosan udarac, ali na srecu moj otac je tada ostao ziv, iako je od tog udarca pao na pod sale. U tom trenutku uletio je Prekic i rekao: dosta! Posle tog dana moj otac nikako nije bio dobro. Bio je stalno nervozan. Tukli su ga milicioner mladi od njega 30-35 godina, bez ikakvog razloga. Nije bilo ni upozorenja ni obavestenja da ce biti saslusavan. Jednostavno, izveli su ga iz kahve i tukli do besvijesti. Stalno je bio bolestan i nervozan posle ovog cina koji mu je priredila policija. Nakon sest godina moj otac je umro".

Sefkija Kecap (1967) iz Saronja:

"Zbog svoje politicke aktivnosti mestani ovog sela su bili na udaru MUP-a lokalne milicije. Ja, kao odbornik sela, sada i opstinski odbornik, dva puta sam maltertiran od strane milicije kao i moji sugradani. Prvi put mi se to desilo u septembru 1996. godine, bila je srijeda, datuma se ne sjecam. Naime, dosao sam u seosku prodavnicu, u kojoj je bilo nekoliko milicionera od kojih sam prepoznao Zvonka i Belja Kurtovica koji su bez naloga za pretres, svakoga koga su zatekli u prodavnicu, pa i mene, kao slucajnog prolaznika, pretresali. Osim pretresa drugog maltretiranja nije bilo. Prije ovog pretresa bio je jos jedan pretres u istoj prodavnici. Da je Saronje bilo na i ostalo na meti svjedoce navedeni pretresi, mnoga privodenja i batinjanja gradana. Zadnji pretres dogodio se 1999. na Velje Polje, nas kombi, kojim se ponedeljkom prevozimo do Tutina i nazad, zaustavljen je od strane milicionera Zvonka i naredeno nam je da svi muskarci izadu i bili smo pretreseni bez ikakvog razloga i naloga. Licno sam ja pretresen, a da ni danas mi nije jasno zbog cega, valjda sto je milicija znala da je to saronjski kombi i da su putnici simpatizeri SDA stranke. Ko je bio nalogodavac za sve ono sto su cinili prema gradanim ovog sela najbolje zna milicioner Zvonko koji je bio zaduzen za ovo podrucje. Trazim da se svi kazne po zasluzi koji su zlostavljali gradane na primitivan nacin a cesto i brutalan".

Manic Jusuf (1959) iz Saronja:

"Petorica policajaca: Zvonko, komandir SUP-a Tutin, Zoran Vodo iz Dobrinje, Kikovic (Sjenicak), jos jedan iz Sjenice meni nepoznat i jos jedan nepoznati trazili su 1995. mi oruzje koje nikad nisam imao. Izmislili su mi da sam bio strazar kod dzamije, da sam kop'o rovove i druge stvari koje nisam bio niti uradio. Izmisljali su da sam kupio pusku sa Huseinom Hotom, koji se tada nalazio u Nemackoj. Tukli su me po sakama i tabanima. Tukli dok im nije dosadilo".

Redzovic Nezir-Ziro (1934) iz Pruznja:

"Novembra 1993. izvrsen je pretres moje kuce, trazeci oruzje. Moja porodica je bila prestrasena od policije. Pretrage su trajale cijelog dana. Pretresene su i pomocne zgrade. Prilikom pretresa nije nadeno nista, osim pistolja pod dozvolom na ime Redzovic Zekirije. Isti mi je oduzet a kasnije vracen. Moj sin Redzovic Smail je nekoliko dana pozivan na informativni razgovor".

Ujkanovic Camil (1934) iz Morana:

"Pred moju kucu u Moranima 21. septembra 1993. godine, oko podne, zaustavio se "kombi" iz kog je izislo osam naoruzanih policajaca koji su odmah opkolili moju kucu. Posle pozdrava sa jednim od policajaca i kazivanja da su tu zbog potrage za oruzjem, uz moje prisustvo, pristupili su pretresu kuce. Prilikom pretresa nasli su mi samo pistolj marke "TT", za koji sam imao urednu dozvolu izdatu od SUP-a Tutin, isti mi nisu vratili ni do danas i ako pise da mi je pistolj oduzet privremeno. Prilikom pretresa nije bilo nikakve grubosti niti unistavanja moje imovine, ali nisu mi pokazali nikakvo resenje od suda ili policije da imaju pravo na pretres. Pretresu je prisustvovala moja supruga Ujkanovic Sefika. Od policajaca sam poznao samo Salkovic Saita, SUP Tutin, i nikog vise. Nakon 30 minuta pretresa meni je saopsteno da sa njima moram poci do SUP-a u Tutinu, sto sam i prihvatio i u istom vozilu, sa policijom, sam sproveden do Tutina. U policijskom vozilu nisu mi stavljene lisice na rukama i nije bilo nikakve torture prema meni. Po dolasku u SUP Tutin smestili su me u hodniku SUP-a, gde sam ocekivao saslusanje. Do saslusanja nije doslo vec nakon moje prozivke od strane jednog policajca, stavljene su mi lisice na ruke i sproveden sam policijskim vozilom u kome su se nalazili profesor Hanefija Drekovic iz Tutina, isto sa lisicama na rukama. U Tutinu sa mnom niko nije razgovarao o bilo cemu, niti je bilo policiske torture prema meni. Po dolasku SUP Novi Pazar smesteni smo u hodniku na trecem spratu gde su nam skinute lisice sa ruku i negde u popodnevnim casivima sam pozvat i pristupio sam u kancelariju broj 24 ili 25 gde je pocelo saslusavanje od osobe po imenu Rade, sto sam naknadno saznao. Ta osoba mi je saopstila da sam optuzen za organizovanje straza oko seoske straze u Moranima i da sam primio oruzje od SDA, koje sam, navodno, ja delio mestanima koji su trebali cuvati dzamiju u vreme Kurban Bajrama. Sve te navode sam kategoricki odbacio jer i oni nisu posedovali nikakve dokaze za ta dela. Mom saslusavanju povremeno je bio prisutan Vlado Corbic kojem sa takode naknadno saznao ime i da je bio sef DB u Novom Pazaru. Sve moje saslusavanje se svodilo na tome da primoraju da budem saradnik DB-a, sto sam zakljucio iz povremenih pretnji Corbica. Ja bih formulisao narodnim jezikom da su trazili od mene da postanem spijun ili cinkaros u selu. Takvu inicijativu sam i pored obecanja izvjesnih povlastica, ali i prijetnji, kategoricki odbio. Na tom prvom saslusanju su me zadrzali do vecernjih casova negde do 22 sata, kada mi je saopsteno da mogu ici kuci ali se moram javiti narednog dana u 11 sati sto sam ja i uradio. I na tom drugom saslusanju ponovljene su iste optuzbe i iste ponude koje sam ja i tada odbio. Na drugom saslusanju sam zadrzat oko tri sata, kada sam i pusten uz usmeni poziv da mogu doci po svoj pistolj narednih dana. Nekoliko puta sam odlazio u SUP Novi Pazar, kod Corbica, za povracaj svog pistolja, kojom mi je prilikom svakog sastanka nudio saradnju sa DB - u zamenu za povratak pistolja. Na svi tim sastancima isto sam odbio ponudu, tako da mi pistolj nikada nije vracen, niti mi je dato bilo kavo pismeno resenje o oduzimanju pistolja pod dozvolom. Na tim svim saslusavanjima, naknadnim razgovorima, osim usmenih pretnji, fizicki nisu me zlostavljali niti su me vredali na bilo kakvoj osnovi".

Jakup Djatovic (1939) iz Jarebica:

"Milicajci iz Tutina sa Zvonkom na celu prebili su me 2000. na mrtvo ime. Prije toga milicajac Sehovic, sa nekoliko milicionera, dolazio je kod moje kuce i trazili od mene pusku, pistolj. Kada sam rekao da nemam, urucili su mi poziv i naredili da se javim u SUP u Tutin. Ja sam otisao peske do Tutina i cim sam usao u SUP - odmah su usli Zvonko i jos petorica milicajaca sa gas-maskama, svezali me za radijator i tukli dok im se nije dosadilo. Ove batine pamticu do groba, jer kad jednog starca tuku mladi ljudi 30-40 godina, onda coveku nije vise ni do cega, batine coveka ne samo da bole vec mu oduzimaju obraz i cast, oduzimaju mu pravo na zivot. U ovom mom slucaju prednjacio je Zvonko milicioner, koji je na nasem terenu voda patrole".

Bacevac Hasan (1961) iz Mitrove:

"Dana 14. jula 1991. godine, bez zakonskog osnova, lisen sam slobode od strane radnika milicije Tutina, a po naredenju tadasnjeg zamenika komandira stanice milicije Prekic Dragana. Istoga dana, grupa milicionera ove stanice milicije, predvodena pomenutim Draganom izvrsila je opstu premetacinu kuce mog oca, u kojoj sam stanovao i sada stanujem sa svojom porodicom i troje maloletne djece. Prilikom pretresa stana i ostalih prostorija, apsolutno se nije vodilo racuna od strane lica koja su naredila pretres, da u kuci ima vise maloletne djece, moje i moje brace, s obzirom da zivimo u zajednici. Djeca su pretrpjela ogroman strah i nervni sok te i danas osjecaju posledice straha i maltretiranja kojima su toga dana bila izlozena. Posle izvrsene premetacine, polomljenih stvari, Prekic je naredio policiji da me uz uperene automatske puske u mene, lise slobode, ubace u njihovo sluzbeno vozilo i sprovedu u Tutin, u Stanicu milicije. Kada sam priveden u Stanicu, i tom prilikom izvrsen je pretres nada mnom, i tada je od mene oduzeto 500 DM, nesto dinara, prsten sa ruke i rucni sat. Pretres i oduzimanje stvari izvrsio je Dupljak Resad, a bio je prisutan milicioner Makovic Velizar. Zatrazio sam od Dupljaka potvrdu o predmetima i stvarima koje su oduzete od mene, ali istu nisam dobio, vec mi je Dupljak odgovorio: "Lopuzaro dobices ti od nas potvrdu ubrzo". I zaista se to dogodilo, ali ne i potvrdu koju sam trazio, vec su me odveli u kancelariju Prekica i tu me je Prekic nakon kraceg razgovora udario nekoliko puta pesnicom u stomak, a zatim nekakvim cvrstim predmetom udario me je i u predjelu slabina (bubrega) i naneo mi teske tjelesne povrede. Nakon sto sam u prostorijama milicije maltretiran, posle kraceg zadrzavanja u prostoriji za zadrzavanje lica, priveden sam u Opstinski sud u Tutinu kod predsednika suda Klimente Hasima koji mi je uzeo izjavu, ali nije dozvolio da angazujem branioca i tada mi odredio pritvor. U kasnim vecernjim satima sproveden sam u Okruzni zatvor u Novom Pazaru. Posto sam bio isprebijan u Tutinu od strane Prekic Dragana, prilikom mog preuzimanja od strane strazara Okruznog zatvora u Novom Pazaru, zatrazio sam da me odvedu kod lekara i isti utvrdi stepen mojih povreda. Isti su se oglusili o mom zahtjevu. Posto sam smjesten u zatvorske prostorije, u vise navrata privoden sam u sluzbene prostorije SUP-a u Novom Pazaru, gdje sam ispitivan satima, ali ne o okolnostima zbog kojih sam navodno pritvaran, vectrazeci da im priznam, da li pripadam kojoj stranci, a pre svega da li pripadam stranci SDA, da li posjedujem oruzje, da li sam bio gdje na obuku vojnu, zasto sam svirao na promotivnom skupu SDA u Tutinu te godine tj. 1991. i tome slicno. Inace, isticem da sam neosnovano osumnjicen da sam navodno ukrao jedno june i da je to bio razlog mog fizickog maltretiranja i zatvaranja, u stvari to je bilo samo kao razlog, a u sustini razlog je bio jedan i jedini sto sam Bosnjak. Kada su pored svih pokusaja da mi stave na teret pomenutu kradu i u tome nisu uspjeli, kategoricno sam tvrdio da nisam izvrsio nikakvu kradu, ipak sam zadrzan u pomenutom zatvoru sve do 4. septembra 1991. godine, kada sam od zatvorskog cuvara tesko ranjen iz vatrenog oruzja. Napominjem da u momentu kada sam bio ranjen od tog strazara, ja sam bio bez resenja o pritvoru, jer je Okruzni sud u Novom Pazaru, resenje Opstinskog suda u Tutinu ukinuo, a Opstinski sud nije bio donio drugo rjesenje, tako da sam ja punih 14 dana proveo u pritvoru bez rjesenja. Nakon dugogodisnjeg lijecenja, zbog zadobijenih povreda, ja sam u tridesetoj godini zivota penzionisan kao invalid prve kategorije, sa teskim posledicama po zdravlje. U vezi ovoga obracao sam se vise puta predsedniku Okruznog suda i Okruznom tuzilastvu, kao i nacelniku SUP-a Novi Pazar, ali su moja obracanja ovim organima bila uzaludna. Svi su se oglusili. Takode sam se obracao Republickom javnom tuziocu Srbije, Ministru pravde Republike Srbije, ni ovi organi u okviru svojih ovlascenja nisu nista preduzeli da se vinovnici ovog zlocinackog djela uzmu na odgovornost. Nakon sveobuhvatne istrage koja je vodena zbog navodno nekih krada koje sam navodno izvrsio, tuzilastvo u Tutinu me je oslobodilo odgovornosti, jer nije dokazano niti sam izvrsio krivicna djela za koja sam zatvaran i maltretiran".

Hamdija Bakic (1925) iz Devrece:

Bila je subota 22. januar 1994. kada mi je u kucu usla naoruzana patrola policije i jedno civlino lice. Kasnije sam saznao da je patrolu predvodio izvesni Dragan Knezevic zvani "Knez", a da je civilno lice bilo Zeljko Obradovic. Bez ikakvog objasnjenja, odmah su od mene trazili oruzje. Odgovorio sam im da oruzje nikada nisam posjedovao, dozvoljavajuci im da izvrse detaljan pretres moje kuce. Naredili su da odmah podem sa njima u Tutin. Molio sam ih da me ne odvode, jer imam staru i hronicno bolesnu zenu na postelji, kojoj sam ja pruzao potrebnu negu i pomoc. Nisu imali razumijevanja vec su me priveli u stanicu policije i zadrzali na informativni razgovor sve do ponedeljka 24. janura, preteci mi da predam oruzje, nedajuci nikakvih dokaza da sikada imao. Pustili su me kuci da razmislim izvjesno vrijeme. U srijedu 9. marta 1994. godine, u vrijeme ramazanskog posta, otisao sam na seosku pijacu da kupim potrebne namirnice. Kada sam bio na polasku kuci, prisao mi je milicioner i naredio mi da podem sa njim u policijsku stanicu u Tutin. Priveli su me i zadrzali u hodniku policijske stanice do kasno u noc, cekajuci Zeljka Obradovica po cijem sam naredenju priveden, ne dozvoljavajuci da izadem i veceram, iako sam tog dana postio Ramazan. Kasno u noc, stigao je Zeljko i kratko pitao da li cu da predam oruzje ili ne. Odgovorio sam da nemam oruzje. Ostavio me da prenocim u hodniku policijske stanice, a sutradan bez ikakvog razloga Zeljko me sproveo u SUP Novi Pazar (10. marta) kada ce mi otpoceti najtezi dani u zivotu. Nakon pitanja da li imam oruzje koje mi se trazi i moga odgovora da nemam, naredili su mi da se svlacim do pasa, prislonili me celom o zid, noge odmakli a ruke mi vezali na ledima. U takvom polozaju drzali su me i tukli palicama vise od sest sati naizmenicno cetvorica, a najvise Vlado Corbic i jedno lice zutih brkova. Kada bih padao od umora i teskih bolova, tukli su me i nogama dizeci me sa patosa, a Vlado Corbic me jednom okrenuo sebi i uperio pusku u moja usta, govoreci da ce mi je u grkljan zabiti, a potom okrenuo kundak i svom snagom tukao me po ramenu i grudnom kosu uz psovke i pogrde svih prisutnih, psujuci mi i djecu, kako bar oni ne stvore oruzje i spasu oca. Nakon takve fizicke i psihicke torture, do iznemoglosti i kraceg predaha, pustili su me u sami mrak, naredujuci mi da se javim ponovo za pet dana. Preturajuci se nogama i rukama, jedva sam izasao uz pomoc moga sina koji me cekao u hodnicima. Nijesam mogao vecerati - iftariti niti klanjati namaz. Tri dana sam bio zavijen u ovcijoj kozi. Nakon zakazanog javljanja ranog jutra 15. marta, drugog dana Ramazanskog Bajrama, poceli su sa jos jacim intenzitetom da me fizicki zlostavljaju. Naredili su mi da se izujem, svucem gornji dio do pasa i koljenima cucnem na stolici naopako sa tabanima okrenutim prema njima. Tukli su me palicama po golim tabanima bezbroj puta, sve do moje iznemoglosti, naizmjenicno se redajuci trojica ili cetvorica. Od nesnosljivih bolova i mlazeva znoja, imao sam utisak da mi oci iskacu iz glave, a da su mi noge posjecene do koljena. Uz krace predahe njihovog odmora, ova muka je trajala cijeli dan, do vecernjih sati, nakon cega su doveli milicionera, izbacili me iz prostorije i vezali za drvenu klupu u hodniku dok se ne vrate sa vecere. U kasnim nocnim satima dosla su trojica mladih ljudi, uveli me u prostoriju, naredili da pruzim ruke i udarali me svom snagom, svi redom po rukama, glavi i ledima. Od nesnosljivih bolova pao sam na patosu, onesvestio se i vise ne znam sta se od mene radilo. U neko doba noci ili pred zoru, vidio sam milicionera pored sebe. Sutradan, nakon 24-sata fizicke torture, Vlado Corbic mi je rekao da idem kuci, da o svemu ne smijem nikome nista pricati niti smijem u bolnicu otici, vec da jos jednom dobro razmislim i da ponovo dodem 25. marta. Rekao sam da nemam vise sta razmisljati i da se ne smijem javlajti, jer ako bih sve ovo morao jos jednom prezivjeti, radije bih da me ubiju ili trazio nacina da sebi oduzmem zivot. Jedan me prijatelj doveo do sinova u Tutin. Doveli su ljekara koji mi je pruzio prvu pomoc te odredio terapiju. Sve sam ispricao djeci sta su od mene radili i dugo se raspravljalo sta da se dalje radi. Neko je predlagao da me odvedu u drugu drzavu, neko da se pokusa kupit oruzje koje se trazi, a neko da se zalimo. Ja sam odbio da kupim oruzje i da idem od svoje kuce. Jedino sam pristao da se zalimo predsedniku Republike i ministru unutrasnjih poslova Srbije. Nisam se javio odredenog datuma. Cekao sam ishod upucenih predstavki. Bila je to zadnja nada. Nedelju dana nakon odredenog mi datuma za javljanje, dosla je patrola policije po mene, ali sam se ja sakrio. Ostavili su poziv da se odredenog dana javim Sluzbi drzavne bezbednosti u Novom Pazaru. Usmeno su saopstili da se obavezno javim, jer ce doci odredeno lice iz Beograda da me saslusa povodom upucenih zalbi. Javio sam se odredenog datuma, ali me vise nijesu tukli niti prijetili, vec se uglavnom vodio razgovor o sadrzaju upucenog pisma predsedniku i ministru, kako bih kod toga lica nesto od napisanog demantovao. Medutim, ja sam u pismu istinito opisao sta se od mene radilo, tako da nemam sta demantovati, jer su mogli uvjeriti se da sam istinu rekao. Priveli su me kod jednog lica koji mi se predstavio da je iz MUP-a Srbije, ali sam mu ja ime zaboravio. Veoma je korektno vodio razgovor sa mnom u prisustvu Vlade Corbica, rekavsi da, ako je istina sve ovo iz pisma, da ce ovi ljudi ostati bez posla. Potvrdio sam da je sve to istina, jer ja i prisutni Vlade Corbica, rekavsi da, ako je istina sve ovo iz pisma, da ce ovi ljudi ostati bez posla. Potvrdio sam da je sve istina, jer ja i prisutni Vlado Corbic to najbolje znamo. Rekao mi je da smo ja i moja djeca slobodni i da nas niko vise u vezi sa ovim nece pitati. I zaista nas vise niko nije pitao niti uznemiravao"

Esad Dzudzevic (1958) iz Tutina:

Napomena: Esad Dzudzevic, clan tadasnjeg redakcijskog kolegijuma revije "Sandzak", je u septembru 1994. sa Hilmom Sacirovicem isao u Beograd da stampa reviju "Sandzak". Tom prilikom bio je priveden i maltretiran. O tome on kaze: "Stampanje broja je bilo u zavrsnici, kada su u 11,15 sati u stampariji usla cetiri lica u civilu koja su se legitimisala kao inspektori MUP-a Srbije i meni i Hilmu naredili da podemo sa njima. Upitao sam o cemu se radi i dobio odgovor da cemo objasnjenje dobiti u prostorijama MUP-a Srbije. Na izlazu iz stamparije peto lice nam je naredilo da podignemo ruke uvis, rasirimo noge i stanemo uz kola, zatim su nas grubo ubacili u kola, uz prve batine pesnicama i samarima po citavom tijelu. Unutra, u kolima su nam naredili da drzimo ruke visoko, u zraku, da spustimo glave nisko, da zmurimo i da slucajno ne otvaramo oci. Odvezli su nas potom u prvu policijsku stanicu, jednu ulicu nize od stamparije. Tu su nas trenutak zadrzali u hodniku, a zatim, uz stalno batinjanje, povezli u hotel "Union", gdje su nam bile licne stvari.U hotelu i na recepciji, u liftu i samoj sobi hotela dobijao sam batine za svaku izgovorenu i neizgovorenu rijec. Pokupili su nam stvari-desetak knjiga kupljenih prethodnog dana u beogradskim knjizarama za potrebe biblioteke "Vehbija Hodzic" u Tutinu. Vratili su nas u kola i po instiktu, mada nismo smjeli da legnemo, osjetio sam da su nas dovezli u prostorije MUP-a Srbije u ulici Kneza Milosa. Maltretiranje i batinjanje nastavljeno je tokom voznje, a u jos brutalnijem vidu nastavljeno je u prostorijama DB-a MUP-a Srbije. Patoloska faca koja me je tukla pesnicama u bubrege, pleksus, grudni kos, samarima po licu i glavi, zatim nogama, stalno mi se obracala sa: "Ispricaces ti nama sve, Suljo"! Tog prvog dana, uz stalno batinjanje i maltretiranje, nije ih mnogo interesovala sama revija "Sandzak" vec moji navodni odlasci za Tursku, boravak tamo i skim sam se vidao i razgovarao. Rekao sam im da sam boravio u Turskoj negdje u julu 1994. god. i da smo imali knjizevno vece u Istanbulu, gdje smo nastupali u klubu i promovisali dvije knjige bosnjackih stvaralaca iz Sandzaka. Nisu bili zadovoljni odgovorom pa su trazili da im kazem koliko puta sam se vidao sa Sulejmanom Ugljaninom? Rekao sam da sam veoma kratko boravio u Istanbulu (svega tri dana) i da sam, osim knjizevne veceri, razgkedao kulturno-historijske znamenitosti ovog grada i kupovao nesto malo garderobe na Kapali Carsiji. Nakon tri odgovora uslijedile su jos zesce batine. Medu mojim oduzetim stvarima pronasli su i vise knjiga islamske sadrzine pa su uslijedile nove batine. Nesto iza toga uslijedila je promjena. Premjestili su me u drugu prostoriju, gdje sam dva-tri sata morao da stojim u cosku sobe podignutih ruku i rasirenih nogu. Samo bi me povremeno jedno lice obilazilo. Oko 20 sati dosla je nova ekipa, koja je, sa sasvim drugacijim manirima, nastavila isljedivanje. Uslijedila su neprekidna ispitivanja sve do do 11,30 sati sljedeceg dana. Pitanja su se uglavnom, odnosila na zaplijenjeni broj revije "Sandzak", na cijoj su naslovnoj strani trebale da budu fotografija Alije Izetbegovica i Sulejmana Ugljanina. Citali su savaku recenicu u tekstovima, nakon cega su slijedile optuzbe da sam "ekstremista" i "nosilac tvrde linije u SDA", "linije, Sulejmana Ugljanina". Govorili su da svi tekstovi govore protiv srpskog naroda, da pozivaju na rat, mrznju i slicno, cak su i telegram Alije Izetbegovica, upucen svecanoj skupstini u povodu cetvorogodisnjice osnivanja SDA Sandzaka, proglasili kako navodno "Alija trazi da se kolju srpska djeca". Mada su ih sami tekstovi demantovali, to za njih nije bilo vazno. Na kraju sam potpisao izjavu u kojoj navodim da sam clan redakcionog kolegijuma revije "Sandzak" imenovanog od predsjednika KDMS "Preporod", Ismeta Tandirevica, da smo novac za stampanje dobili od osnivaca lista KDMS "Preporod". Da smo, takode, od Ministarstva za informisanje u Beogradu dobili saglasnost da mozemo legalno da stampamo ovaj broj revije "Sandzak" i da nikakvih problema sa stampanjem broja u stampariji ABC "Glas" nije bilo". Na kraju izjave sam istakao da smatram da imamo pravo da u ime osnvaca i izdavaca KDMS "Preporod" stampamo ovaj broj revije "Sandzak", da je izdanje revije "Sandzak" koje stampa Sefket Krcic (smijenjeni glavni urednik) divlje izdanje i da ce on za to najverovatnije odgovarati pred sudom. Na kraju sam izjavio da bi o svemu ovome meritornu odluku trebalo da donese javni tuzilac ili sud, a ne organi Drzavne bezbijednosti. Kompletan materijal pripremljen za stampanje revije je zaplijenjen, te da nam je zavrsetak stampanja fizicki zabranjen od strane lica drzavne bezbijednosti. Takode napominjem da nisam dobio nikakvu pisanu potvrdu o uplacenoj sumi (radi se o 1.800 DM) za stampanje revije. Nakon toga smo se ja i Hilmo Sacirovic, tehnicki urednik lista, vratili u Novi Pazar neobavljena posla."

Jaser Tahirovic (1971) iz Tutina:

"Uvece, oko 21 cas, 27. jula 1995. u kafic "Bel-ami", dosla je grupa milicionera, njih cetvorica: Jeremic, Beloica, Sehovic i Kurtovic Beljo. Posto je bilo puno gostiju trazili su sto da sednu. Za jednim stolom sedele su dvije devojke, za ciji su sto nasilno i bez odobrenja ovih djevojaka seli. Devojke su platile pice i napustile lokal. Gazda lokala nije bio trenutno tu. Mijenjao ga je zet muzicar - Senad Pepic. Pepic me je upozorio da ne nosim pice, jer nisu platili predhodni dug koji nije bio mali. Posto im ja nisam odnio pice, oni su zahtjevali od kolege Admira Đerleka da im ponese pice. Ni Admir nije ponio pice, jer gazda nije dao. Potom su oni uzeli gazdu i odveli u stanicu policije. Posle desetak minuta dosla je patrola policije sa Lukovic Milijanom i Tripkovic Ratkom. Oni su me uzeli i odveli u dezurnu kancelariju de su me docekali - Jeremic koji je bio na samom ulazu ukorio i opsovao Admira zvanog Zubac. Potom sam ja usao u dezurnu kancelariju i udario me pesnicom u stomak. Zatim me je jos nekoliko puta udario sa obe ruke po obrazima. Posle zlostavljanja od strane Jeremica dosao je Slavisa Kikovic - u sorcu i triko majici, seo je i pitao kolege jesu li to te harambase sto nece da sluze policiju. Posle kraceg razgovora sa Ljubicem, on me je udario nogom u predelu prepona, od cega sam ja posrnuo. Krenula mi je suza na lijevo oko od bola. On mi se obratio: sto places, kurvo! Ja sam mu odgovorio da ne placem, nego mi je suza potekla od bola i rekao sam mu: ako nesto ima protiv mene,jer ga do tada nisam poznavao, da izademo na igraliste kod skole pa da se ja i on muski pesnicimo pa kako kome bude. Posle ovoga u dezurnu sobu je usao Ljajic Fako milicioner dezurne sluzbe. On im je rekao da nema potrebe da biju ove momke, jer ih je znao dobro kao i njihove roditelje, da su to posteni ljudi i ugledni u carsiji. Posle intervencije Ljajica su prestali da nas tuku".

Sabahudin Sabanovic (1977) iz Tutina:

"Mene su u jesen 1995. ispred video kluba "Delfi" napali policajci Slavisa Kikovic i jos dvojica milicionera iz Sjenice. Bio sam napolju ispred video kluba kada je iz "Zlatine kafane" izasao milicioner Kikovic sa jos dvojicom i u tom prilikom bez ikakvog povoda i razloga poceo da me tuce, prvo Slavisa, a ova dvojica su mu pomagali. Prvo me je udario u stomak, a ja sam se od bola sagnuo, a jedan od te dvojice me je udario po glavi psujuci mi majku i vredajuci me. Posto sam poceo da placem i zovem u pomoc, izasli su ljudi iz Ficine kafane, oni su tada prestali da me tuku. Posle ovog zlostavljanja otisao sam u stanicu policije - u dezurnu sluzbu gde nisu zeljeli da me saslusaju ili uzmu izjavu. Nisam poznavao policajca u dezurnoj sluzbi. Ovo se desilo oko 21,30 casova. Sutradan me je pozvao Dragan Prekic, komandir milicije, u kancelariju u koju su bili Kikovic i ona dvojica policajaca sto su me bili. Komandir me je pitao da li su me ova trojica maltretirala i zlostavljala. Odgovorio sam da su to ti koji su me tukli. On mi je rekao: nisu ova dvojica, jer si mi dao pogresna imena, pa kada budes saznao, da mi to javis. Nisam mogao da druge ljude prijavljujem, kad su to bila ova trojica policajaca. Predao sam tuzbu sudu. Sud ih tokom sudenja nije okrivio, vec je oslobodio optuzbe ove policajce. Nisam imao snage da dalje teram ovaj slucaj".

Habibovic Osman iz Tutina:

"Dana 19. februara 2000. godine, u sali Gimnazije i Tehnicke skole u Tutinu, sa pocetkom u 17 casova, odigrana je prvenstvena odbojkaska utakmica druge lige za zene. Utakmica je uredno na vreme prijavljena MUP-u Tutin. U sali je bilo 250 gledalaca koji su sto je i normalno bucno navijali za domacu ekipu. Ekipa ZOK "Zorka"-Sabac nalazila se u opasnoj zoni ispadanja i bodovi su joj bili neophodni. Uprava kluba vrsila je pritisak na sudije sto je revoltiralo gledaoce. Dva sata ekipa ZOK "Jedinstvo" dobila je veoma brzo sa cim su gosti nisu zadovoljili. U pauzi izmedu drugog i treceg seta doslo je do nestanka elektricne struje, pa je nastao prekid do 20,20 casova kada je utakmica i nastavljena. Uz burno navijanje i bodrenje ekipa domacina ZOK "Jedinstvo" je utakmicu dobila sa 3:0 u setovima. Obe ekipe su posle utakmice bile na zajednickoj veceri u bifeu "Sport" u Tutinu. Navijanje u sali bilo je korektno. Medutim patrola milicije koju je predvodio Zvonko Milunovic na opste zaprepascenje Uprave kluba i mnogih ljubitelja odbojke sutradan pocinje sa privodenjem pojedinih navijaca radi saslusanja. Uprava kluba je intervenisala i zahvaljujuci TV snimku sa utakmice za predstavnike MUP-a na celu sa Popovicem upoznala sa svim detaljima sa utakmice i nije bilo nereda niti nacionalistickih ispada. Zasto je voda patrole podneo lazni izvestaj sa utakmice i zasto je doslo do privodenja navijaca to zna samo milicionar Zvonko Milunovic. Da je bilo nacionalistickih i drugih ispada na utakmici delegat bi to upisao u zvanicnom zapisniku posle utakmice i o tome bi bio obavesten Odbojkaski savez Srbije i Klub bi bio sigurno kaznjen. Bilo je navijanja i uzvikivanja imena nasih igraca i trenera. Ljudi iz drzavne bezbednosti su pregledali snimak sa utakmice zajedno sa clanovima Kluba: Derdemez Sinananom, Kenanom Hamzagicem, Milinkom Savicem, Selmanom Vejselovicem i dosli do zakljucka da je na utakmici sve bilo korektno. Tek nakon toga privodenje i maltretiranje navijaca je prestalo. Medu pritvorenima su bili: Ragipovic Bahrija, Muminovic Raif, Hamzagic Suto, Dedeic Dzeno i mnogi ".

Imamovic Sead (1966) iz Tutina:

"Na punktu "Mehov Krs", 25. januara 2000. Bajram Dupljak me je, prilikom kontrole licnih i vozackih dokumenta, udarao palicom u predelu rebara i tom prilikom mi polomio jedno rebro. Nekako sam se izvukao i pobegao. Negdje na polovini puta, na relaciji Mehov Krs-Tutin, doticni me sustigao, zaustavio me, izvukao, a onda me poceo tuci pesnicama. Kada sam posrnuo, onda me je udarao nogama. Nakon toga me sproveo u Stanicu milicije u Tutin, svezao me u hodniku za radijator, i uz psovku i pretnju poceo da me tuce u predelu stomaka. Navodno je to uradio zato sto nisam stao na punktu za skretanje ka Rozajama. Bilo je zimsko vrijeme, negdje oko 04 sata ujutru, po velikoj hladnoci. Kada sam naisao na punkt, nije bilo nikoga. Kratko sam stao, razgledao, s obzirom da nije bilo nikog, nastavio putovanje. Moguce da je Bajram izasao kasnije i davao znake palicom i lampom da stanem, ali ja zbog neosvijetljenosti puta nisam primjetio. Nisam imao razloga da ne stanem jer sam bio prazan. Istog jutra me kontrola na izlazu Tutina zaustavila i izvrsila kontrolu kombija i sve je bilo u redu. To se desilo pri povratku iz Baca gde nisam mogao izaci. Bila je uzbrdica i puno snijega. Predao sam tuzbu Opstinskom sudu u Tutinu koji je kaznio Dupljak Bajrama uslovno godinu dana. Posto nisam bio zadovoljan tom kaznom, a i brat pomenutog je bio glavni za sobracaj tutinskog SUP-a pa je upotrebio svoje veze".

Dedic Semo iz Tutina:

"Dana 11. aprila 2000. u moju kucu su dosli sluzbenici Uprave prihoda, Selimovic Halil i Kostic Vladimir. U njihovoj pratnji su bili policajci Hot Halil i Radevic Igor. Sluzbenici Uprave prihoda su hteli silom da mi uzmu traktor star 23 godine, kako bi prinudno naplatili porez. Hteli su da razbiju garazu a potom iz stale da uzmu kravu i tele. Rekao sam im da cu to platiti naknadno, jer trenutno nemam para ili da mi uzmu samo kravu. Nudio sam im traktorsku prikolicu. Oni su bahato govorili da ce oni uzeti sta oni hoce, a ne sta im on nudi. Jedan od dvojice iz Uprave prihoda je viknuo: ,,Uhapsite ga"! Hot Halil, policajac je fizicki nasrnuo na mene, uhvatio me za prsa i za grlo. Clanovi moje porodice su vristali. Drugi policajac, Igor Racevic, me je tukao palicom po ledima. Moj sin Bedro, koji je imao operaciju srca jos 1993. je u tim trenucima bio van kuce. Kratio je drva za ogrev u blizini kuce na krlji. Nije se uopste mijesao u nikakvu raspravu. Policajac Hot Halil je izleteo napolje, uperio pistolj u sina Bedra. Sin Bedro je od soka pao pored krlje i teko se razboleo. Imao je ugraden aparat na srcu. Od tad se nije oporavio, vec je za nekoliko meseci umro. Umro je od posledica pretrpljenog straha. Ja sam kasnije osuden od opstinskog suda na sest meseci zatvora - uslovno na godinu dana. Ovo je bilo montirano sudenje. Glavni pretres je odrzan bez prisustva mene i mog sina. Prije toga sam dobio otkaz u preduzecu "23. novembar" iz Tutina zbog svojih politickih ubedenja. Obrazlozenje u resenju o otkazu nije tacno vec je iskonstruisano. Teska materijalna situacija u porodici, u kojo niko ne radi i smrt sina, su vrlo teski udarci na moju porodicu i mene".

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

8

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Novi Pazar



S. M. (1960) iz Murovaca:

"To je bilo negdje oko 16. januara 1994. godine. Pred sami mrak, dosla su dvojica policajaca i urucili mi poziv da se javim na "informativni razgovor". Sutradan sam otisao oko 8,30h i cekao sam na hodniku ispred sobe broj 32, ili broj 36, ne znam u kojoj je prvo bilo. Tamo su bili Geric, inspektor i Nino, prezime mi nije poznato, a ni tacno ime. Nino mu je nadimak. E, on me pozvao da udem unutra. Usao sam. U pocetku je bilo korektno, sve do 14,30. Kad kazem korektno, mislim na to samo da me nisu tukli, ali isledivali jesu. Za to vrijeme su me stalno ispitivali: da li sam clan SDA?, da li sam aktivista?, imam li oruzje? Sta sam radio za Stranku? Tako sve do pola tri. Pitali bi me, pa bi izasli, a mene ostavljali da se smislim. Potom bi ponovo ulazili i pitali: jesi li se smislio? Zaboravio sam da na pocetku kazem da sam se prije par mjeseci uselio u kucu i ljudi su dolazili na naselje. Dosao je i zamenik i predsjednik SDA za selo. Pricali su o situaciji da su ljudi zaplaseni i to je bilo u tom smislu. Ja nikad nista nisam radio za SDA , osim sto sam im otkucao na pisacoj masini spisak clanova za selo. Drugih aktivnosti nisam imao, a niti mi je bio poznat njihov rad. Svaki put bi biljezili ono sto pricam. Onda je oko pola tri dosao i pocijepao moje izjave i rekao mi: Lazes! Ovi dole tvoji aktivisti u Kraljevu, Feriz i Husein, drukcije pricaju. Pricaju da si radio ratne planove - priznaj. Ja jedino sto sam uradio to vrijeme u SDA je bio taj spisak clanova koje sam otkucao. Smatrao sam da to nije nikakvo krivicno delo niti prekrsaj, sto i dalje mislim da to nije nikakav prekrsaj. Nikad se nisam mijesao u vodenju politike SDA, niti sam prisustvovao njihovim sastancima. Kao sto rekoh oko 14,30, inspektor Nino je uzeo palicu i naredio mi da izujem ciplele, carape i da sednem na stolicu na kolenima i da sa okrenutim tabanima prema njemu.

Odmah je poceo da me tuce palicom po tabanima. Tukao me je bezbroj puta. Do uzasa. Nakon toga bi me terao da ustanem i da stojim u cosku okrenut ka zidu. Stajao bi tako desetak minuta, a onda me ponovo vracao na stolicu i ponovo me tukao po tabanima sve dok se ne bi umorio. Stalno je trazio da priznam da sam radio za SDA, da sam radio neke planove, sta ja znam nekakve ratne. Pojma nemam o tome. Pitao me je da li imam oruzje i sta sam radio sa Ferizom Avdovicem i Huseinom Mujkovicem? Cijelo vrijeme batine, pa predah u cosku da se smislim i da priznam ono o cemu nemam pojma i da kazem da imam ono sto nemam. Nisam imao oruzje, niti sam radio ikakve planove, a niti znam sta su. Tako cio dan. Zaboravio sam da kazem da su me vodili u neku salu i svezali lisicama za klupu. Tu sam ostao pola sata. Tu je bio i jedan komsija iz mog sela kome ne zelim ni ime da spomenem. Ovaj tu iz sela mi je govorio: bolje nam je ako sta imamo da predamo. A onda su me ponovo tamo poveli. Bili me po tabanima, samarali me i vikali: "Priznaj, majku ti, imas li oruzje i jesi li radio ratne planove za SDA!?" Ne znam zasto su trazili to od mene. Po struci sam ekonomski tehnicar, a u vojsci sam bio regrutovan u pesadiju, sto je po meni nelogicno da to traze od mene. Navece, oko 21,30 prestali su sa torturom. Naredili su mi da se obujem. Mislio sam da su mi stopala, pogotovo ona praznina na tabanima, pola metra natekla. Takav sam osjecaj imao. Bolovi su bili nepodnosljivi. Mislio sam da nikad ne mogu biti vise sto sam bio. Sumnjao sam da mogu vise ikad ustat' na svoje noge. To isto vece su me ostavili tu u MUP i donijeli papir da dam pismenu izjavu. Doveli su nekog policajca da me cuva tu u sobi br. 36. Policjac je bio korektan. Ne poznajem ga ali je ipak bio korektan. Rekao mi je da mora da me sveze za metalni ormar kako ne bi napravio neku glupost. Vezao me je za desnu ruku, cini mi se. Bio sam vezan sat vremena, a onda mi je oslobodio ruku i samo je motrio na mene. Zadnju izjavu koju sam dao bila je ista kao i predasnje koje je pocijepao inspektor Nino. Nije ni mogla biti drugacija, jer nisam imao sta da priznam. Jedino sto sam u prvoj zaboravio da napisem da sam otkucao spisak clanova SDA za selo. Nisam ni smatrao to nikakvim prekrsajem, niti krivicnim djelom, a ni da je to nesto otezavajuce. Iskreno receno, mislio sam da ih to ne interesuje. Nino me je za to napomenuo: kako nisi radio za SDA kad si spisak imena kucao. To sam jedino uradio i to sam uneo u nocnoj izjavi.To vece sam prenocio u MUP-u. Izjutra su dosli negdje oko osam casova i izveli me u hodnik. Njih trojica-cetvorica uzeli su onu izjavu i citali. Posle cetrdeset minuta uveli su me tamo i pitali: jesi li bolje?, a onda me pustili uz napomenu da se javljam svaki drugi dan. Javljao sam se negdje oko 11 puta, sve dotle dok nisu pustili ove iz Kraljeva (Feriza i Huseina). Prilikom javljanja nisu me tukli, po neki put me cak ne bi ni primili , vec bi na hodniku sacekali i rekli da se javim drugi dan. Kada su se ovi vratili iz Kraljeva, oslobodili su me. Negdje 15. maja 1994. dosli su ponovo sa "nivom" i ostavili poziv da se javim. Rekli su zeni da kada budem isao da se javim da donesem pusku. Znajuci da nemam isto, ali sta sam prezivio prije nekoliko mjeseci, poceo sam da vristim iz sve snage. Nisam znao sta da radim, ni gde da nabavim to, jer ako je ne odnesem, poginucu.

Razmisljao sam u tom trenutku da izvrsim samoubistvo strujom, pa sam udario rukom u strujomer i polomio osigurace. Zena, djeca, majka su pocelli da vriste i mole me da to ne cinim. Smirivale su me govoreci da ce se naci neki medet (resenje). Znajuci sta me ceka tamo ako se javim, od straha sam poceo da se kocim. Ruke i noge su mi se ukocile, glava isto. Zena je pocela da vristi i pozvala komsije da me vode kod ljekara. Vodili su me prvo kod nekih privatnika, pa onda kod dr. Petrovica, neuropsihijatra. On mi je dao uput da se hitno javim za Beograd. Ovde sam primao i injekcije prije nego sam otiso za Beograd, ali samo malo mi je bilo bolje. Za Beograd me poveo zenin amidza (stric). Prvo sam primeljen u Paterovu 2, a onda su me posle pregleda poslali na Avalu. Tu sam provodio svaki dan uz terapiju i razgovore (sve to stoji u otpusnoj listi). Ostao sam 45 dana na lijecenju. Nakon toga sam se malo oporavio. Pusten sam s tim da uzimam redovno terapiju i da se javljam na nedeljne kontrole Dr Petrovicu. Od posledica stresa koji sam prezivio tada u MUP-u nisam mogao da se oporavim nikako. Ista bolest mi se javila nakon dva mjeseca. Opet sam ostao mjesec i po na Avali u Beogradu. I danas osjecam posljedice toga i u fizickom i u psihickom smislu. I danas nakon toliko vremena, svaki put pri promeni vremena, imam bolove u tabanima, a i psihicke tegobe".

Sefkija Mujkovic (1958) iz Murovaca:

"Januara 1994. dobio sam poziv za informativni razgovor. Otis'o sam i javio se kod Zdenka. Zdenko me pit'o: znas li sto smo te zvali? Odgovorio sam da nemam pojma. E, on mi je rek'o: vi ste optuzeni za automatsku pusku. Reko sam mu da je uopste nemam. Ne slusajuci me kaze mi: dajem ti pet minuta da razmislis, a onda je izasao sa Corbicem. Odmah se povratio i rekao: ne, pet minuta, nego dve minute da razmislis. Pita me: imas ili nemas, priznaj! Odgovorio sam da nemam. Kako sam sedeo na stolici, on me udario sa obe pesnice po licu, tri cetiri puta. Ja sam pao, a on me je za kosu podigao, psujuci me: Boga ti i sunce, priznaj! E, posen, imao je tu neki metalni ormar, tu me je podig'o i naredio da stojim u stavu mirno, a potom me udarao pesnicama u predelu bubrega, a zatim nogama u piskove (potkolenice). Jedno dva sata me tukao. Menjali su se udarci pesnica po bubrezima, nogama po piskovima i cupanje za kosu i udaranje glavom o taj metalni ormar. Dugo je to trajalo, cini mi se vecnost. Onda su usli iz drugih kancelarija, jedan iz grupe, pomali debeli mi se obratio: priznaj, da ne gines. Predaj automatsku pusku! Odgovorio sam: nemam, mozete me ubit, zaklat, nemam! Posle su mi pokazivali zastave SDA i pitali: sta je ovo? Jeste li imali to u Murovce. Pitali su i za amblem. Reko sam im da mi nemamo to, a oni su nastavili i govorili mi da smo se spremali protiv Srba. I dalje su trazili da priznam govoreci mi da cu stradat i ginut. Na kraju su me pustili uz naredenje da se javim za dva dana. Rekli su mi: bez automatske, nemoj da si dosao. Ako je ne doneses, jos gore ces proci! Opet sam im rek'o: nemam, mogu poginut, mozete me ubit, prebit, ali nemam. E, kad sam izasao, iduci preko mosta, sreo sam amidzinog sina i tu mi je doslo tesko, snemogo (onesvestio) sam se. Amidzin sin je usao u obliznju slasticaru, uzeo kolu i zalivao me sa njom a potom mi dao da malo popijem, te mi je bilo malo lakse. Na vrh dva dana ponovo sam se javio. Imao sam veliki strah. Nisu me tukli, ali su se naginjali na mene, nakveci se pa vicu: priznaj, ubicemo te! Tako petnest puta za mesec i po. Nikako nisam im'o slobode. Bio sam pod stalnim strahom, porodica isto. Posle toga svega, svaki put kad sam otisao, prijetili su mi i iznudivali. Na kraju su me oslobodili, ali su mi rekli da od danas, ako se dozna, necu imat mira 10 godina. Od tada me nisu vise pozivali".

Bajram Nokic (1947) iz Vucinica:

"Dana 20. decembra 1994. , dosli su pripadnici MUP-a i pitali da li imam devize, pa onda da li imam oruzje? - Imam lovacku pusku, rekao sam. Puska je moga brata Hazira. Trazili su kriveno oruzje. Sve su pretresli i prevrnuli trazeci oruzje. Govorio sam im da nemam oruzja, ali nista nije vredelo. Priveli su me u MUP - Novi Pazar. Prvo su mi trazili 15.000 franaka koje mi je brat poslao iz Svajcarske, sto nije bila istina. Govorili su mi da je brat poslao 40.000 svajcarskih franaka za SDA. Branio sam se da to niko nije poslao, ali nista. Pitali su me i za sedam automatskih pusaka i jedan mitraljez koji je SDA navodno zaduzila za selo Vucinice. Nekad su govorili sedam, nekad 12 pusaka a ja nisam imao pojma. Onda su me poceli tuci. Tukli su me po glavi, rukama i tabanima i to pendrekom i pesnicama. Sestorica su me tukli. Zadobio sam teske udarce po glavi, a posebno u predjelu slijepocnica. Jedan je htio da me udari u oci pa sam ja to izbjegao. Tukli su me do ponoci, psovali mi majku koja je umrla. Molio sam ih da me ubiju pistoljem i da mi skrate muke. Oni su mi odgovorili da ce me ubiti, ali polako moram umrijeti od njihovih batina. Pokazivao sam na tijelu da sam imao tesku operaciju, uklonjena mi je slezina, ali to nije pomoglo. Ponovo su me tukli, govoreci mi da ce me biti do jutra, a onda cu umrijeti. Posle pola noci me nisu dirali sve do jutra, ali su mi bile lisice na rukama. U isto vrijeme su tukli i mog brata Smaja, koji je bio u drugoj prostoriji. Priznao sam da imam poluatomatsku pusku, ali oni nisu bili zadovoljni time, vec su trazili mitraljez i pistolj od mog oca koji je imao jos 1972. godine. Tada su mi pripadnici MUP-a i SDB-a uzeli 5800 maraka i 6000 franaka".

Bajram Fehratovic (1929) iz Vucinica:

"Nakon hapsenja politickih zatvorenika, negdje u jesen 1994.godine, vrsili su pretrese po Vucinicu. Pretresli su vise kuca. Ja sam medu prvima cija je kuca pretresena. Bahatom su prevrnuli i preturili sve. Tada su mi oduzeli lovacku pusku, pod dozvolom i clansku kartu SDA. Oduzeli su mi jos municiju, redenik, 'armuniku koju sam kupio sinu i nikada mi je nisu vratili. To je jednostavno opljackano. Sve je to radeno po naredenju i vodstvom Bala, komandira policijske stanice Vucinice. Tog jutra su me odveli u SUP - Novi Pazar. Tamo su nas mucili, maltretirali, tukli, trazili mi: top, mitraljez, sve moguce vrste naoruzanja. Mucili su me i sutradan sve do 15 sati. Od momenta kada sam usao u SUP, uslo je njih sedam iz DB-ea, medu njima i nacelnik Vlado Corbic. Poznavao sam jedino Rada Ilica, a ove ostale nisam poznao. Kad su usli, da pojedu covjeka. On me pita, a onaj ne da da pricam. To vicu: cuti!, cuti! E, kad su mi trazili naoruzanje, rekao sam: saslusajte me, sta cu vam Reci: sto se tice SDA, meni od njih, nije niko nista dao od oruzja. Ako neko drugi ima te je kupio, trazite od njih, ja to ne znam. I dalje su prijetili i trazili da donesem mitraljez, trazili ono sto nikad nisam imao. U prvi mah su me zastrasivali i psovali: Bozu ti majku, priznaj! Donesi! Posle toga bi izasli, a odmah zatim usla bi trojica i opet isto: ispitivanja, psovke, prijetnje, tako do ponoci. Na kraju su ostala dvojica i naredili mi da se izujem i na kolenima sjednem na stolicu sa okrenutim tabanima prema njima. Tu je bio prisutan i Rade Ilic. On me nije tukao, samo je posmatrao. Prvo su me tukli po ispruzenim dlanovima. Tukao me neki dezmekasti, pomanji policajac. Prvo se sprdao sa mnom nazivajuci me majore.

Taj dezmekasti mi je naredio da ispruzim dlanove i udarao me tako snazno jedno desetak puta po njima. Posle toga je nastavio da me udara po tabanima isto puta. Ja znam, da su drugi i gore prosli. Mene su zastitile godine da ne stradam kao pojedini ali mi je i ovako dosta bilo. Posle su mi vezali lijevu ruku za hastal a desnu ostavili slobodnu kako bi mogao da pisem izjavu koju mi je donio Rade Ilic da je sastavim do ujutru. Ispisao sam tu izjavu. Dosao je Rade i pitao me: "Jesi li ispisao Bajrame?" - Jesam, ono sto sam znao. Uzeo je onu izjavu, odnio je i posle su mi je donijeli otkucanu na masini i procitali da vidim da li se slaze sa onom mojom. Izjava je bila korektno prenesena. Stigao je i Corbic i poceo da me isljeduje. Trazio je i da se iselim iz stana koji sam svojevremeno dobio od Skupstine opstine Novi Pazar, jer je moja kuca stradala od zemljotresa. Sedamnaest godina sam stanovao u njemu. Stan su mi oduzeli i naredili da se iselim iz njega 22. novembra 1994. godine. Stigla je policija i pocela da izbacuje stvari. Niko nije htio da me zastiti, ni sudije, nisu smjeli od policije. Meni su stvari bile cijelu zimu napolje, sve je istruhlo. Privremeno sam se smjestio kod sinovca. Dao mi je jednu namjestenu sobu a moje stvari i pokucanstvo je ostalo napolju. Sve je propalo tako da sam na kraju morao da ga bacim u Rasku. To je vidjelo najmanje sto svjedoka. Polse toga sam trazio stan i nasao kod Dzema na Baruthanu. Niko mi nije izlazio u susret. Tek posle tri godine Opstina mi je dala neku sobu, dole kod Bora. Napominjem, da sam se u SUP Novi Pazar javljao svaki dan na informativni razgovor skoro mjesec dana a u Osaonici kod Balta skoro godinu dana. jedne prilike kada me je saslusavao Bale, rekao mi je: "Da ce sve nas Bosnjake pobiti i poklati". Na razgovorima kod Baleta sam bio ispitivan zasto nisam u Seseljevoj partiji".

Idriz Ljajic (1935) iz Bijelih Voda:

"Privodili su me cetiri puta u policijsku stanicu u selu Vucinice. Zadnji put sam bio priveden 18. decembra 1996. godine, cini mi se. Svaki put me je privodio komandir Bale. Trazio mi je da donesem oruzje. U istu stanicu sam bio privoden 1995. godine. Privodio me isti komandir ove stanice, Bale. Tada mi je trazio da donesem sta imam. Odnosilo se na oruzje. Jos dva puta me je u 1995. pozivao. Ja nisam imao sta da predam. Godine 1996. me je zvao ponovo. Dva puta. Trazio mi je pistolj kalibra 7,65. Taj isti pistolj trazio je i mom sinu, Omeru. Za vrijeme "informativnog razgovora" u stanici su se ponasalie krajnje neljudski. Vikali su na mene. Prijetili. Istjerivali me na hodnik da razmislim, a zatim ponovo pozivali. Komandir Bale mi je zadnji put rekao: "Dodi po Novoj godini, ponovo. Da ti ne saljem poziv. Ja idem na sigurno. To moras dati". Odgovorio sam mu: "Niti cu ti dat', niti imam, niti cu ti vise dolaziti. Tuzecu te za ovakvo povredivanje sto ne mogu da zivim na slobodi u svojoj zemlji, jer ja druge nemam". Ja pistolj nikad nisam ima. Niko ne moze da kaze da sam ga od njega kupio niti da mi ga je prodao. Ili da sam na javnom mjestu pucao. Ja da sam imao ne bih dozvolio sebi da za to "gvozde" da ovoliko maltretiranju. Predao bih ga. Isti dankada su mene pozvali pozvali su: Suljkovic bajrama, Suljkovic Redzepa, Gudzevic Adema".

Ramiz Ljajic (1950) iz Bijelih Voda:

"Pozvali su me 14. decembra 1996. godine, cini mi se petak je bio. Nas devetorica se javilo u stanicu policije Vucinicice. Pozvao nas je komandir Bale. Trazio nam je oruzje. Meni pistolj. Kada sam mu rekao da nemam, poslao me kuci da razmislim i da mu se javim 17. decembra oko 13,30 casova. Javio sam se zakazanog dana. Ovaj razgovor je tekao mnogo mekse u odnosu na predhodni. I ovaj put mi je rekao da dodem neki drugi dan i da donesem to sto mi trazi. Ja zaista nisam imao pistolj ali on je uporno trazio da ga donesem. Isto su pozivali i ostale: Ljajic Sahina, Ljajic Ljutva, Jahovic Nazima, Kurtovic Redza, Suljkovic Feriza, Suljkovic Esmu, Suljkovic redzepa, Ljajic Muhru, Ljajic Idriza, Dedic Sefera, Sahovic Amira, Ljajic Hasanu i Ljajic Mahitu. Slali su poziv i jednom nepokretnom starcu iz sela Buca, Musiru Ljajicu, koji je tada imao 75 godina".

Selmo Daglar (1970) iz Koskova:

"U ponedeljak 6. oktobra 1998. stigla je parola milicije u vezi tuce sa komsijom A.K. i trazili su da se javim u 10 casova u Stanicu milicije Vucinice. Kada sam usao u stanicu milicije komandir mi je trazio pusku i pistolj koji ja nemam. Zatim me je pitao za brata u Sarajevu: sta je bio u toku rata koji cin nosi, sta sada radi, koje bio sa njim iz Muhova, Buca i kompletne "Raske oblasti" nasta sam mu ja odgovorio da ne znam. Zatim mi je rekao da sve podatke pribavim o bratu, uzmem oruzje koje mi trazi i dedinu sablju pa da dodem u isti dan u 15 casova. Ukoliko to ne donesem sleduju me batine. Komandir stanice milicije Dragan Markovic zvani Bale mi je rekao da, ukoliko ne dodem, trazit ce me pa makar i u Saudijsku Arabiju otisao. Medutim, iako sam ja bio rekao da nemam i tim razlogom nemaju potrebe da me vise zovu, jedan rezervni policajac Jovan mi je rekao: "Nema nemas, idi donesi sto ti je receno inace vidjet ces kako ces se provesti. Posto sam rekao: "Nemam ljudi majke mi", komandir mi se razdrao: "Nije ovo crkva pa da mi se kunes. Idi i u 15 sati da si ovde sa svim tim. I tako nekoliko puta."

Hajdin Ljajic (1959) iz Buca:

"Ja sam sa Sabahkom taksistom bio u dogadaju. Planirao sam ja i sinovac mi Enver Ljajic da idemo za Nemacku. Ja i moj sinovac smo nasli Sabahka i on je trebao da nas prebaci do Temisvara u Rumuniju. U toku dva tri dana, posle dogovora sa Sabahkom, posli smo u Temisvar. S obzirom na moju tesku situaciju, izgorela su mi sijena, moje maloletno dete od tri godine je to uradilo, na svu srecu niko nije povreden. Imao sam rodake koji su radili privremeno u Nemackoj i koji su bili voljni da mi pomognu, da bi izasao iz ove situacije u kojoj sam se nalazio. Rodak, nasao je Sabahka, i dao za mene novac u vrijednosti 450DM da bi me Sabahko prebacio do Temisvara. Krenuli smo iz Novog Pazara, ne secam se kojeg dana, zajedno sa navedenim licima. Kada smo stigli na granicnom prelazu u Vrsac, negde oko 22 casa, usao je carinik u "bus" kojim smo putovali i pitao nas koliko nosimo novca i gde putujemo? Svi su, osim mene, odgovorili da idu u Temisvar na soping-turu. Rekao je da budemo iskreni i da tacno navedemo koliko novca iznosimo iz zemlje i da ce se pretresom utvrditi je smo li tacno prikazali. Svi su pojedinacno govorili koliko imaju novca. Ja sam prikazao 1000 DM. Oni su nas pretresli i ustanovili da nismo tacno prikazali koliko imamo novca kod sebe. Po dvojica su odvodeni iz ,,busa" i uvodeni u prostorije carinske sluzbe. Od svih putnika, ja i moj sinovac Ljajic Enver, smo bili poslednji koji su usli. Kada sam usao, sve mi je bilo jasno. Pretresli su mene i sinovca Envera. Morali smo sve sa sebe svuci.

Kod sinovca su mi odmah pronasli novac i bilo je vise nego sto je prikazao. Njemu su uzeli oko 2000DM. Meni su odmah pronasli novac, pa su mi prijetili da ce me prebiti, ako mi nadu vise od prijavljenih 1000 DM. Onda su mi trazili potvrdu iz banke za 1000 DM. Reko sam im da sam bio opterecen situacijom koja me zadesila i da nisam bio u upucen da treba da uzmem potvrdu. Posle pretresa govorili su Sadiku i Sadikovom zetu, Halilu iz Vareva, da zauzmu stav sa rukama uza zid i drzali smo od 22,30h-06,00h ujutru. Mene su drzali odstojanju od Sadika i ostalih, a Envera, Sadikovog sina, Husovic Resada, tukli u susednoj prostoriji. Cula se vriska i zapomaganje. Mene nisu mnogo maltretirali. Negde oko 24 sata, u ponoc jedan, od granicara, osisan, krupan, udario me i kako sam stojao u stavu mirno sa rukama uza zid, udario me po desnom ramenu i pito pusim li. Odgovorio sam, da. Ponudio mi je cigaretu. Ja sam se zahvalio, ali sam odbio, trazeci svoje, koje su stajale na stolu. Naredio mi je da moram samo od njega da uzmem. Uzeo sam cigaretu, a on mi je naredio da podem sa njim u drugu prostoriju. Posao sam sa njim i kad smo usli u prostoriju, onda je poceo sa pitanjima: ,,Ko je voda puta, da li smo planirali da idemo u Bosnu na ratiste?" Odgovorio sam da zbog situacije idem u Nemacku. Postavljao mi je pitanje za drustvo gde ce oni? Ja sam odgovorio samo za sebe, a da za druge to ja ne znam, niti mi je poznato. Njih je bilo trojica u toj prostoriji, a ispred njih su bili pasosi na stolu. U svaki pasos je stavljen novac koji je oduzet od nas putnika. Uzeli su pasos mog sinovca Envera i posumnjali da je fals. Isto od Sadikovog sina iz Drazevica. Mene su postavili pitanje: zasto putujem sa ljudima koji imaju neispravne putne isprave. Pitao me za Envera, da li mi je brat ili sin. Nisam smeo nista reci. Kada sam dao izjavu, ponovo sam vracen u predhodnu prostoriju. Naredio mi je da stavim ruke na leda i da se okrenem licem prema zidu, celom naslonjen na ciglu. Stajao sam u stavu rasirenih nogu, ruke na ledima, tako celu noc. Sadik i ostalo drustvo, svi smo bili u tom polozaju. Taj debeli, celavi, kako sam stajao u tom stavu me udario u potkolenicu sa strane tako da sam glavom celom okliznuo sa jedne cigle na drugu i tako da sam se povredio od cega i danas imam oziljak. U sest ujutru dosla je policija SUP-a Vrsac i priveli nas u SUP-Vrsac. U SUP-u su ponovo izvrsili pretres. Mene su pronasli u vozackoj, ispod slike 1500 DEM. Sav novac koji sam posedovao oduzet mi je 1000 DM, na granicnom prelazu, a 1500 u SUP-u-Vrsac. Posle pretresa mene i Sabahka, Sadika, Sadikovog zeta i Halila iz Vareva bacili su nas u hol ispod stepenica. Bilo je mnogo hladno, poceli su pojedinacno da nas saslusavaju. Sadik, Halil i ja izvedeni smo, onda su Sadika tukli drvenom palicom po ramenima dva puta, a Halila 1jedan put. Mene nisu. Onda su pitali Sadika: da li je on vodic puta? Sadik je pokuso da im objasni, a ovaj mu zamahnuo tako, da Sadik nije smio nista govoriti. Halila su udarili i vratili ga ispod stepenica. I Sadika poveli. Ja sam ostao, a on mi je zaprijetio da ima posebna posla sa mnom,sto nisam prikazao tacno koliko imam novca. Psovao mi je Boga i naredio da cutim. Ja sam samo cutao. Envera i Sadikovog sina su odveli kod sudije gdje je ustanovljeno da pasosi nisu bili falsifikovani, vec da su tudi".

Pred pocetak fudbalske utakmice Novi Pazar-Pristina 10. oktobra 1993. pijani navijaci gostujuceg tima napali su domace navijace. Tom prilikom su dva navijaca domacih upucena u medicinski centar. Irfan Misirlic (14) poslije uboda nozem u predjelu sljepocnice takode je upucen u medicinski centar. (Napomena: Zbog incidenata i sukoba izmedu domacih navijaca i organa MUP-a nakon utakmice, dan kasnije privedeno je na desetine mladih navijaca.

K. S. (1972) iz Novog Pazara

, je o tome dao izjavu: "Dana 11. oktobra 1993. negdje oko 07,30 minuta, dok sam setao Prvomajskom ulicom ispred mene su se zaustavila milicijska kola iz kojih mi je milicioner Momo, otvorivsi vrata rekao, da udem unutra. - Zbog cega - upitao sam? Nasta mi je ovaj opsovao tursku majku. Posle toga je izasao iz kola udario me dva puta po glavi, ubacio u auto, stavio mi glavu izmedu sedista i tukao me po glavi. Svo vreme dok me Momo udarao po glavi njegov kolega me udarao lisicama po ledima, sve tako do SUP-a. Stigli smo pred SUP gdje su me izbacili iz auta, triput me udarili po glavi, stavili mi lisice i uveli unutra. Kada smo usli u SUP odveli su me u sobu broj 11 u kojoj su bili: Mirkovic, Ravic i jos neka dvojica kojima ne znam imena i prezimena. Poceli su da me tuku. Momo me je dvaput udario palicom po glavi, zahtijevajuci da se prekrstim, na sta sam mu odgovorio, da ne mogu jer mi vera ne dozvoljava.-Koja vera, tursku ti majku?! Odgovorio mi je nastavljajuci da me tuce. Nekoliko trenutaka kasnije, usao je i inspektor Rosic i poceo i on da me tuce. Jedan od njih je rekao Rosicu da sam zauzeo bokserski gard pa me je zbog toga udario jos jednom. Onda me je Ravic pitao:"Koje bacio bombu na moju kucu?" Odgovorio sam mu da neznam, a on me je gadao pikslom i opsovao tursku majku. Posle toga su me poveli u celiju gde sam odmah zaspao. Nakon toga su se otvorila vrata od celije, ali ja nisam cuo. Onda me je neki Pendic udario po nogama nasta sam ja odmah ustao. Dobio sam jos nekoliko udaraca po glavi, zatim me je odgurnuo rekavsi:"Moj si vecerras ili bozji". Posle toga je zatvorio vrata i otisao".

S. R. (1973) je izjavio sljedece:

"Dana 11. oktobra 1993. negde oko podne, dok sam stajao na korzou sa drustvom, prisla su mi dva policajca po imenu Avdovic Nedzad i Tosic Slavomir koji su mi rekli da podem sa njima u stanicu na informativni razgovor nasta sam pristao. Stavili su mi lisice i odveli me u stanicu. Odveli su me na sprat u sobi kod Ravica koji je bez ikakvog razloga poceo da me udara rukama i nogama po celom telu. Osim Ravica tukli su me neki Zoran, Momo, Sumski i jos neki kojima neznam imena. Psovali su sve i svasta uz pitanja: "Ko je bacio bombu Ravicu na kucu? Tukli su me po nogama, ledima, glavi istopalima. Za sve vreme dok su me tukli bile su mi lisice na rukama. Ravic me je u jednom trenutku dohvatio za kosu i udarao mojom glavom o zid. Posle toga Zoran me udario pesnicom u predelu lica tako da mi je krv posla iz usta i dok su me polivali vodom jedan od njih je rekao nemoj ga polivati neka umre. Udarali su me i palicama po ledima od kojih sam nosio modrice nekoliko dana. Pretili su me i govorili da nikom ne smem reci da su me tukli. Iz stanice sam bio pusten u 22,45 minuta".

R. I. (1975) je izjavio sljedece:

"Oko podne 11. oktobra 1993. u centru grada prisla dva policajca i nakon dobijanja potvrdnog odgovora da je imenovani bio na nedjeljnoj utakmici, bio je priveden autom u policijsku stanicu. Prilikom ulaska privedenih okupljeni policajci su pitali jesu li to ti Turci. Uveli su ga u sobu br. 11 gdje su ga tukli i uzvikivali da ovo nije ni Bosna ni Turska. Udarili su ga cizmama po nogama i pendrekom po glavi kao i pesnicama. Poslije toga su ga pitali ko ga je tukao da bi sami odgovorili: "Niko, jesi li cuo, niko". Nakon toga je bio odveden u zagusljivu celiju, gdje je zdrzan do 23,30 casova. Nisu mu dali ni vode ni hljeba kao ni svim ostalim uhapsenim. Svjedok navodi da su ga dok je bio u celiju trazili roditelji ali da ga na spisku na kojem su se nalazila privedena lica nisu pronasli".

R. E. (1976) izjavio sljedece:

"U skolsko dvoriste upala su dva policajca i sa izvadenim pistoljima odveli ga u prostorije MUP-a. Cim je usao u zgradu poceli su da ga biju, psujuci mu tursku majku, prijeteci mu da ce ga zaklati. Tu ga je tukao neki "Divljak". Nakon toga je odveden na II sprat gdje ga je tukao neki Ravic. Poslije toga je odveden na IV sprat gdje je takode tucen. Kako navodi njega i jos dvojicu privedenih tjerali su da se krste. Jedan se od batina onesvijestio ali nisu prestali da ga tuku i dalje. Neki policajac je htio da prestane bojeci se da uhapseni ne umre ali je drugi i pored toga nastavio da ga udara. Poslije toga su vraceni na II sprat i tek potom poceli ga ispitivati. Nakon toga su ga stavili u sluzbeno auto i vozili po gradu da im pokaze ko je sve od prisutne omladine na ulicama bio na stadionu na nedjeljnoj utakmici. Opet je bio vracen u MUP i ubacen u celiju da jos nekoliko privedenih mladica. Kada je dosao sudija za prekrsaje nije smio da kaze da je tucen. Tri policajca su mu pritom psovali tursku majku, pitali sto mu ne pomogne Sulejman Ugljanin. Poslije je odveden u celiju. Iz celije su svakih deset minuta vodili po jednog mladica i vracali ih pretucene. U njegovoj celiji je ukupno bilo 26 maldica. U njoj su jedva disali. Nisu im dali ni da jedu ni da piju. Od nepodnosljive vrucine neki su legli na pod. Jedan mladic S. K. je zaspao pored vrata i nije cuo kada su usli policajci. Jedan je pitao da nije umro i udario ga nogom u glavu. Ovaj mladic je ustao i onda su policajci poceli da ga tuku. Svjedok je nakon toga odveden kod inspektora koji je odmah poceo da ga udara rukama i da mu psuje tursku majku. Drugi policajac je poceo da ga bije po tabanima natjeravsi ga da skine patike. Jedan policajac ga je drzao za glavu da ne bi vristao. Nakon toga bio je odveden u samicu".

Napomena: Privedeni M. F. (1961) izjavio je da su mu nakon privodenja u SUP policajci psovali tursku majku i da su ga pritom tukli po tabanima i vikali da ce ih sve poslati u Tursku bez glava".

Ismet Islamovic (1960) iz Novog Pazara:

"Dana 27. oktobra 1994. stigla je policija i trazili da se javim u novopazarski MUP. Kada sam se javio rekli su mi da su me pozvali zbog navodnog posjedovanja puske. Sef smjene mi je trazio da predam pusku. Rekao sam da nemam a on je poceo da me tuce po glavi, bubrezima, srcu, rukama i tabanima. Zbog jakog udara palicom u predjelu srca "osjetio" sam mrak na ocima, malaksalost i nesvjesticu. Drzali su me vezanog cijelu noc. Sledeceg dana su me ponovo tukli. Trazili su da predam 1.000 metaka, dva pistolja i jednu pusku kao i da se svaki drugi dan javlja u MUP. Trazili su mi i pasos, ali ga nijesu uzeli".

Bihorac Husno iz Novog Pazara:

"Dana 18. septembra 1995. godine, nalazio sam se na svom radnom mjestu u fabrici Abdurahman Manjo Corovic" u Novom Pazaru. Oko 9 u mojoj kancelariji su dosli radnici Drzavne bezbjednosti iz Novog Pazara: Koco Rakonjac i Geric Bratislav i rekli mi: dosli smo da te hapsimo. Kada sam im zatrazio nalog za hapsenje ova lica su mi stavila lisice na ruke i oborili me na pod a nakon toga su me odveli na ispitivanje u prostorije Drzavne bezbednosti u Novi Pazar. U ovim prostorijama su me ispitivali Vlado Corbic, Bratislav Geric i Rade Ilic. Ispitivanje je trajalo do 15 sati. Prilikom ispitivanja pripadnik DB Rade Ilic me je nekoliko puta osamario i nekoliko puta me gurnuo prema zidu tako da sam tom prilikom udario glavom o zid. U tom trenutku sam imao lisice na rukama i nalazio sam se u bezpomocnom stanju tako da se nisam mogao zastititi da ne udarim o zid. Ilic je trazio od mene da priznam da posjedujem oruzje i to pusku snajper i da priznam da sam vrsio sabotaze u fabrici nemenskih proizvoda u Novom Pazaru gde sam radio. Nakon ovog ispitivanja i fizickog maltretiranja, odveden sam u Rasku. Po dolasku u Rasku, u jednu meni nepoznatu zgradu, na prvom spratu, Rakonjac i Ilic su me poceli udarati palicama po tabanima. Udarali su me u nekoliko navrata od 10-15 puta, a u pauzama su mi polijevali tabane sa hladnom vodom. Za vrijeme batinjanja su bili prisuti Vlade Corbic i Bratisalav Geric i jos jedan meni nepoznat. U ovoj zgrade sam proveo oko sat vremena a nakon toga su me odveli u kraljevacki MUP. Na putu za Kraljevo, Koco Rakonjac mi je prijetio da ce me odvesti u Zvornik na razmenu za zarobljene Srbe.

Kada smo stigli u zgradu policije u Kraljevu, odmah sam svezan lisicama za radijator, a posle toga za ormar. Dok sam bio vezan za radijator, jasno sam cuo prijetnje: da ce doci "Ljube" i da ce me razbiti. S obzirom na predhodno maltretiranje koje sam predhodno dozivio, u tom momentu sam zaista osjecao veliki strah. Nakon dvadeset minuta usao je Ljube sa jos dvojicom nepoznatih. Najprije me lice zvano "Ljube", udarilo punom sakom u predjelu lica, a posle mi je naredio da dignem noge na sto sa tabanima okrenutim prema njemu i onda su me poceli udarati palicama po tabanima, on i ona dvojica nepoznatih. Udarali su me sve dotle dok mi noge ne bi pale na pod, usljed toga sto nisam mogao izdrzati takav polozaj nogu uz udaranje po tabanima, a nakon toga su me tukli palicom po natkoljenicnom dijelu. Ovo udaranje sa palicama se ponavljalo u vise navrata, a u pauzama su me ispitivali vezano za rad SDA i to: ko radi u Stranci, sta radi, zatim ko iz SUP-a radi za ovu Stranku i sta ja radim u Stranci? Nakon ovih ispitivanja ponovo su me stavljali da sjednem koljenima na stolicu, sa vezanim rukama na ledima i tabanima okrenutim prema njima a onda bi me ponovo tukli palicama po tabanima. Negdje oko 22 casa, usli su Geric, Ilic i Rakonjac i onda su me sva sestorica udarali rukama, nogama i palicama. Ova lica su me udarala po cijelom tijelu. Nekoliko puta su me usljed udaraca oborili na pod i odmah podizali kako bi mogli i dalje da nastave da me tuku. Nakon toga su mi oslobodili jednu ruku i nastavili da me tucu. kada sam pokusao da se zastitim lice i glavu slobodnom rukom, Ilic me je uhvatio ruku na kojoj su bile lisice i vukao je tako da nisam mogao drugom rukom zakloniti ovaj dio tijela. Nakon toga su svi izasli iz prostorije a usao je jedan od one dvojice nepoznatih i poceo mi postavljati ista pitanja koja su mi predhodno postavljali. Posle toga, negdje oko 00,30 iza ponoci, Geric, Ilic i Rakonjac su me krenuli za Novi Pazar. U Pazar smo stigli oko 2 sata posle ponoci. Vozili su me automobilom "jigo", bijele boje, kraljevacke registracije. Usljed sile koju su prema meni upotrebili pripadnici MUP-a, pretrpio sam sljedece povrede: rascep desne bubne opne, krvni podlivi na ledima, zadnjici, kao i krve podlive na dlanovima obe sake, oguljotine i podlive u predjelu rucnog zgloba. Ove povrede su okvalifikovane kao: jedna teska i vise laksih povreda. Pripadnici MUP-a su upotrebili silu kako bo od mene iznudili iskaz koji bi eventualno teretio kako mene tako i druga lica. Pored toga sa me ponizavali i vrijedali".

Sefko Salkovic (1980) iz Novog Pazara:

"Bio je 23. novembar 1996. godine. Petak. Vrijeme skolskog odmora izmedu petog i sestog casa. Ja sam stajao u holu, ispred ucionice gdje smo trebali imati sesti cas. Prof. Safeta Zekic stajala je u holu, preko puta mene. Grupa ucenika je iznijela tasnu Ravic Branislava, ucenika II-8 iz mog odeljenja, smjer elektromehanicarski za masine i opremu. Oni su poceli, saleci se, da se dobacuju sa tasnom. Oni su tada napravili krug i u njemu se dobacivali. Neko od ucenika je bacio tasnu u mom pravcu; umalo da me udari u glavu, ja sam je uhvatio i odbacio u pravcu odakle je dosla, ne znajuci cija je. To je primjetila i profesorica Zekic i insistirala da svi udemo u ucionicu. Poceo je cas. Profesorica je prozvala Skrijelj Envera i Hadzic Resada da ustanu. Pitala ih je zasto su se dobacivali sa tasnom druga iz odeljenja. Skrijelj je odgovorio da se on nije dobacivao ali ona mu je ponovo potvrdila da ga je vidjela u grupi ucenika kada je iznio tasnu. Profesorica ih je zapisala u dnevnik u rubrici gdje se pisu opomene za kaznu. Pitala je Ravic Branislava da joj potvrdi ko se sve jos dobacivao sa njegovom tasnom. On joj je potvrdio samo za ovu dvojicu Skrijelja i Hadzica. Profesorica je naknadno prozvala i mene rijecima: "Ustani i ti Salkovicu". Ja sam ustao. -"I ti si bio. Vidjela sam te kad si bacio tasnu".

Vjerovatno je vidjela u trenutku kad sam odbacio tasnu koju su mi bacili u pravcu glave pa sam je odbacio, bojeci se da me ne povredi. Jedino na osnovu toga je mogla da posumnja na mene. Obratio sam se Ravicu rijecima: "Ravicu, jesam li ti ja bac'o tasnu?" On je prvo odgovorio da nisam, a posto je profesorica uporno tvrdila da jesam, onda je i on potvrdio. Zapisala je i mene za kaznu. Nakon prozivke pocela je sa predavanjem. Kada se zavrsio sesti cas izasli smo svi zajedno. U isto vrijeme zavrsili su casove svi ucenici KV-ea, a nakon pet minuta i ucenici Gimnazije, Tekstilno-kozarske skole i Osnovne skole 25. maj. Bilo je mnogo ucenika. Mozda hiljadu. Na vrhu ulice na ulazu Gimnazije, kod tezge za pomfrit bila je velika guzva. Ucenika. Ja sam isao uporedo sa Ravicem, drugom iz mog odeljenja. Obratio sam mu se rijecima: "Evo, vidis Ravicu, profesorica nas zapisa za kaznu". Dok sam se ja okrenuo ka njemu i razgovarao neko iz guzve, iza mojih leda, ga je udario boksom ispod oka, neznam s koje strane. Cini mi se da sam se samo malo pomjerio mozda bi udario i mene. On se zadrzao na mjesto gdje je primio udarac govoreci: "udari me neko". Pogledao sam ali se u tom trenutku nista nije primjecivalo. Nije bilo ni crvenila. Mozda mu je kasnije nateklo i pomodrelo. Ne znam... Poslije toga smo se razisli i otisli kuci. Vikend sam proveo u kuci, normalno ne sluteci sta ce sve proizici iz toga. U ponedeljak, 25.11. za vrijeme prakse prisao sam Ravicu da ga pitam kako je, ali on nije htio da razgovara. Bio je ljut i ponasao se divlje kao da smo ga mi ubili.

Negdje oko 9,30 casova za vrijeme odmora izasli smo na dorucak u cevabdzinicu "MBA". Bilo je mnogo ucenika pa zbog toga nisam stigao na vrijeme da kupim dorucak. Kasnio sam dva-tri minuta na cas. Pred pocetak casa kako su mi drugovi pricali kasnije, u holu barake gdje odrzavamo praksu iskupili su se ucenici i zatekli Ravicevog oca u hodniku a napolju su ga cekali policajci u autu. To su bili Ravicevi rodaci koji rade u SUP-u. Ja sam u trenutku dolaska u baraku vidio napolju policijski auto kako nekog ceka a zatim sam cuo, priblizavajuci se ucionici, viku i prijetnju ucenicima. Cuo sam da se pominje i moje ime i da mi se prijeti. To je bio Ravicev otac. Preko puta nase ucionice odrzavao je cas nas razredni. Razmisljao sam da li da mu se obratim, pa sam pomislio mozda je nezgodno da prekidam cas, bolje je da se obratim svojim roditeljima. Otrcao sam kuci. Zvao sam ispod zgrade. Mama se tek vratila od ljekara pa je otisla da kupi hljeb u obliznjoj radnji. Ni sestra u tom trenutku nije bila u stanu. Isla je uz stepenice. Potrcao sam i ja uz stepenice. U trenutku kada sam stigao do stana sestra je otkljucavala vrata i ulazila u stan. Pitao sam je brzo, "drezgovito": gdje je mama? Cinilo mi se da trci neko za mnom. Sestra mi je odgovorila da je mama u radnji. Otrcao sam do nje. Ispricao sam joj na brzinu sta se desilo sa drugom Ravicem, prijetnjama njegovog oca u skoli i policiji koja ceka ispred barake. S obzirom da je Ravicev otac prijetio i meni, izmedu ostalih ucenika, da je vikao da ce nas dici u vazduh, gdje je taj Salkovic, nisam smio bez roditelja da idem. Rekao sam majci da dode brzo za mnom u skolu i da je trazi razredni hitno. Ja sam otisao ispred nje. Nisam mogao da je cekam. U meduvremenu, kada sam stigao u skolu, Ravicev otac je s policijom otisao u susjednu zgradu, kod direktora. Usao sam u baraku gdje se odrzavala praksa. Kada sam usao u ucionici Hadzic, Skrijelj i jos nekoliko ucenika pisali su, na zahtjev direktora, neke izjave. Rekli su mi da me trazi Ravicev otac sa policijom. Profesor Omer Salihovic mi je rekao da se obratim razrednom starjesini, profesoru Rifatu Mahmutovicu. Razredni mi je rekao da se obratim direktoru jer su me optuzili da sam ja organizovao nekog da udari Ravica. Pitao sam razrednog kako sam ja mogao da dovedem nekoga, kada smo zajedno sa Ravicem izasli sa sestog casa. Razredni mi je odgovorio da dokazem da nisam a da ce u meduvremenu sazvati sjednicu Vijeca da me iskljuce iz skole, jer svaku tucu kaznjavaju iskljucenjem iz skole. Pa zasto mene kad ga nisam udario? - pitao sam. -Ne znam ja, javi se direktttoru, odgovorio mi je. U meduvremenu majka mi je bila kod direktora ne znajuci da sam u isto vrijeme bio kod razrednog. S obzirom da su u to vrijeme privedeni u SUP Hadzic i Skrijelj majka se uputila tamo misleci da sam i ja sa njima. Nakon razgovora sa razrednim otisao sam kod direktora. Obrazlozio sam sve sto mi je rekao razredni starjesina. Direktor me je obavjestio da je policija odvela Skrijelja i Hadzica u SUP a posto je smo zavrsili praksu rekao mi je da idem kuci i cekam policiju da ce verovatno doci da me privedu. Odgovorio sam da ja nisam kriv i da se ne bojim policije ali cu otici kuci. Pri povratku kuci prolazeci pored SUP-a vidio sam sestru, uplakanu, kako stoji ispred te zgrade. Pitao sam je sta ce tu. Odgovorila mi je da je mama ovdje jer je pomislila da sam i ja u SUP-u, posto me nije bilo u skoli u vremenu kad je ona bila kod direktora. Tada joj je direktor rekao: "Idi u SUP verovatno je i on tamo." Znajuci da nisam kriv usao sam u zgradu SUP-a, da se javim majci. Unutra, u prizemlju zgrade su bili Hadzicev i Skrijeljev otac i moja majka. Pored vrati na klupi sjedio je i Ravicev otac. Jedan covjek u civilu sjeo je do njega i upitao ga, kako ti je sad dijete (posto je Branislav mnogo ranije imao neke operacije od glave jos kad je bio mali od sedam godina. Tako kazu da je imao udes). Ravic mu odgovori: "Dobro je, evo ga. Ali vidis sta su mu uradili? Koji? -pita ga. Ovi, mamicu im njihovu! Okrenu se ka meni gledajuci me preko i dodade preteci: "Rodice mecku ili ce reci ko je". Moja majka se okrenula k njemu obracajuci mu se rijecima: "Aman, zbog tasne ta svada, evo dovde da dode. Hvala Bogu sto njemu nije nista bilo". Ponovo se okrenuo k meni i rekao mi: "Rodices mecku i nema sutiranja, i bice kao nekad sto je bilo". Bilo mi je neprijatno prvo zbog toga sto sam po prvi put usao u SUP. Izgubljeno sam se ponasao a jos vise su mi bile neprijatne njihove bezrazlozne psovke i prijetnje. U tom trenutku je izasao na hodnik Semso policajac i vikao: "Gde je taj Salkovic? Jos niste uspeli da ga nadete? Ubica jedan!" Ja sam se okrenuo i pogledao ga zacudeno.

Obratio mi se strogo. "Sto me gledas?" -Pa ja sam taj Salkovic, odgovorio sam mu. Zapovijedio mi je prijeteci, hajde ulazi ovamo. Usao sam sa majkom zajedno u prostoriju koja se nalazila u prizemlju zgrade. Imao je takav odnos prema meni kao da sam pocinio neko veliko krivicno djelo. Obracao mi se cijelo vrijeme ljutito i osorno. Zapovijedio je mojoj majci da sjedne. A meni je rekao: "Ti stoj uz tu katedru i pristojno se ponasaj. Znas gde si? Spusti ruke dole! Znas sta si ti uradio? Ti si moj i Bozji." Mojoj majci se drao sto nema kod sebe isprave. Ona nije znala da ce iz skole morati u SUP da ide pa ih zato nije ni ponijela. Ljutio se i zato sto nije bio niko kuci kada su dolazili da me traze. Majka je u to vrijeme bila kod ljekara. Kada se vratila otisla je u radnju, a ja sam u meduvremenu dosao da je zovem da pode hitno u skolu. Ona nije imala vremena da misli jos na isprave. Pitao je majku da li zna kakvo joj je dijete: "Znas sta je uradilo? Ono ti je ubilo Ravicevo dijete", potom je majku isterao napolje. Ja sam ostao sa njim i jos trojicom policajaca. Nakostresio mi se i krenuo zamahujuci rukama, vicuci: "Stani mirno! Nas je ovde cetvorica, udavicemo te kao misa. Sad cu da ti glavu nabijem u fioku (i jos nesto sto ne mogu da se izrazim), i da te gazim i bijem ovom gumom dok ne crknes". U tom trenutku, dok se on meni drao, moj otac se pojavio otvarajuci vrata. Njega je u meduvremenu zvao telefonom Semso policajac obracajuci mu se: "Gdje si ti ubico, znas li gde si spremio dijete, znate li da ste ubili Ravicevo dijete. Javi se direktoru skole". Otac je otisao u skolu kod direktora gdje je obavijesten da od toga nema nista i odatle je upucen u SUP. Mom ocu je bilo prvi put da zbog ovakvih stvari ude u SUP. U trenutku kad je otvorio vrata, Semso mu se obratio: "Gde si ubico? Ubice. Znas gde si poslao dijete?" Otac mu odgovori: "Vi ste meni rekli da je moje dijete ubolo nozem , pa da je ubijeno dijete radnika SUP-a. Nazvali ste me i ubicom. Za mene je to velika uvreda". Semso mu je vikao: "Tisina! Ko ti je to rekao?" Pa ti si mi rekao, odgovorio mu je moj otac. Nastavili su, u prisustvu mog oca, sa prijetnjama i optuzbama da sam ja udario boksom Branislava, psovao mi sestru i majku, te da sam bio isteran sa sestog casa sto nije istina. Da sam bio na casu mogu potvrditi i profesori. Drzali su me pod strahom i prijetnjama ukupno tri i po sata. Na kraju mi je rekao: "Sad cu da te posaljem gore na sprat gde su ubice. Sve ces ti priznat gore i sto jeste i sto nije. Rodices ti mecku ako treba." Izasli smo na hodnik. Otac je ostavio licnu kartu na prijemnom. Semso se okrenuo mojoj majci i sestri vicuci na njih: "Sta cete ovde? Izlazite!".

Nama je rekao da idemo na sprat. Gore na spratu u prostoriji u kojoj sam usao sjedio je na prozoru jedan policajac obrijan do glave i Slavo Ravic, radnik MUP-a. Obrijani policajac, kad me je ugledao, skocio je kako je sjedio, sa prozora i zaletio se ka meni pa kad je ugledao mog oca ustuknuo je. Ravic se okrenuo ocu i rekao mu: "Znas Eteme, ne mogu sto te znam (zna ga sa portirnice kada ide u obilazak firmi) inace sad bih vas obojicu digao u vazduh." U to se pojavio Dabetic, on je neki komandir ili ima neki visi cin, ne znam ni sta li je. Dabetic je rekao Ravicu: "Pusti ih Slavo, oni su upuceni kod mene". Semso mi je prethodno dao laznu sliku o spratu kako gore lome, ubijaju, da ce mi slomiti kicmu, da ce me razbiti k'o jaje, te da cu vidjeti sta su dva svijeta. Medutim, Dabetic je veoma korektno i uljudno postupio prema meni. Saslusao je Branislava Ravica i mene. Branislav je potvrdio da ga ja nisam udario ali da mozda znam ko je. Prvo je rekao da je to bio plav decko, pa crn, da je mali, onda veliki. Dabetic ga je pitao da li smo bili zajedno na sestom casu. On je potvrdio. Pa kako je mogao da ti dovede nekog kad se to desilo odmah nakon sestog casa a on nije napustao cas, upitao ga je Dabetic. Dabetic je meni i Branislavu rekao da izademo i sacekamo na hodniku. Unutra su ostali nasi roditelji. Dok smo cekali u hodniku Branislav je u meduvremenu doveo obrijanog policajca i pokazujuci na mene rekao mu: "To je taj decko". Celavi policajac je poceo da mi prijeti: "Znas li ti da mi je Branislav burazer. Treba vi da znate koga ste dirnuli. Dirnuli ste Ravica. Ja cu se premaskirati pa cu vas pobiti. Cekacu vas i ispred skole i kod kuce. Jednostavno ovde cu vas sad pobiti!" U tom trenutku otvorila su se vrata i Dabetic nas je ponovo pozvao unutra. Mi smo usli. Dabetic je pitao Branisavljeovog oca, u mom prisustvu, da se pomirimo. On je odbio odgovorivsi: "Nema mirenja. Ja cu s njima rat!" Ja sam se tresao. Ruke su mi se tresle. Noge su mi drhtale. Gubio sam tlo pod nogama. Nisam imao snage da stojim. Dabetic mi se obratio rijecima: "Idite vi sad kuci, smiri se malo. Cekaj sudski poziv i pokusaj ako ikako mozes da se setis ko je udario Branislava". Krenuli smo kuci. Na izlazu iz zgrade Branislavljev otac je povukao mog oca za rukav i povikao: "Gde cete vi ubice? Vi ne treba da idete kuci!". Moj otac mu je mirnim tonom odgovorio: "Nama je Dabetic rekao da idemo kuci. Stigli smo kuci. Nakon cetrdeset i pet minuta zvonio je neko. Moj otac je otvorio. Pred vratima je ponovo stajao Semso sa jos jednim policajcem. Prijetio je mom ocu: "Ubice pobegli ste iz SUP-a. Hajde, ponovo polazite sa mnom!" Nije mi cak dozvolio ni da obucem perjanu jaknu. Ja ga ipak nisam poslusao vec sam obukao jaknu. Moj otac nije stigao ni sako da obuce. Nisu mu dozvolili. U hodniku SUP-a je bilo mnogo hladno. Grijanje nije radilo. Ulazna vrata nisu dali da zatvorimo. Cekajuci u hodniku otac se obratio Semsu policajcu: "Dobro sta treba ovo da znaci! Nas je pustio komandir Dabetic". - Lazes, odgovorio je Semso. U tom trenutku je silazio niza stepenice komandir Dabetic. Pogledao nas je zacudeno. Otac ga je zamolio da potvrdi da nas je pustio. Odgovorio je da nas je pustio mada je trenutno doslo do nesporazuma. Trazili su sudiju. Sudija nije htio da dode. Dugo smo ostali cekajuci na hladnom hodniku. U meduvremenu moja mlada sestra je donijela ocu jaknu. Cekali smo skoro pet sati ja, moj otac i roditelji Hadzica, Skrijelja i Ravica. Otac mi je inace onako bolestan ima i gangrenozno stanje jednog stopala, zakrecenje krvnih sudova i srcane tegobe. Tek navece oko 20 casova Semso nam je rekao da idemo kuci jer sudija navodno nije htio danas da nas saslusa i da dodemo ujutru u 08 casova 26. novembra. Da se javimo prvo u SUP, pa da idemo u Sud. Sutradan smo se javili u SUP odakle su nas policijskim autom sproveli u Sud. U sudnici smo saslusani. Prvo je saslusan Skrijelj Enver. Enver je tvrdio pred sudijom da je navodno cuo od drugova kako sam ja udario Branislava sto je Branislav demantovao potvrdivsi sudiji da ga ja prstom nisam takao. Ja sam u prisustvu sudije pitao Envera od kojih je to drugova cuo. Nije mogao da odgovori pravdajuci se da je to usput cuo i da ne zna od koga. Hadzic je ispricao sudiji da u to vrijeme nije bio tu ni on ni Skrijelj jer su obojica isli da uzmu neku jaknu. Sudija nam je rekao da smo svi slobodni i da mozemo da idemo kuci. Otac i ja smo se pozalili sudiji na prijetnje Branislavljevog oca i ostalih njegovih rodaka koji rade u SUP-u. Rekli smo i to da mi je Ravicev otac zaprijetio da ce me obloziti dinamitom i dici u vazduh. Sudija nas je uputio na nacelnika SUP-a, Mirka Rakonjca. Uputili smo se u SUP. Posto je nacelnik bio zauzet uputili su nas na nekog Krsmanovica ne znam kakvu funkciju ima ali su nas na njega uputili. Dali smo izjavu on je ukucao i obecao da nas niko vise nece dirati i uznemiravati. Medutim, u subotu 7. decembra oko 10 casova ujutru, kada sam izasao iz kupatila u sobi oba roditelja su mi plakala. Pitao sam ih sta im je. Oni su mi odgovorili: "Sine, dosli su ponovo da te uzmu". Policajcima smo obecali da cemo ja i otac sami doci. Ponovo je bio Semso policajac. Poceo sam da se tresem. Morao sam da popijem tablete za smirenje. Ranije nikad to nisam cinio niti sam imao probleme ovakve prirode, niti sam ranije ikad uzimao tablete za smirenje. Ovo mi je prvi put. A sada mi ni tablete vise ne pomazu. Ne mogu da se smirim. Od 25. novembra od kako su me privodili imam neopisive strahove. Strah me je da se krecem. Ne mogu ni da spavam. Stalno mi je policija pred ocima. Postao sam nervozan i agresivan. Da nastavim, popio sam tabletu kao sto rekoh i otisao sa ocem u SUP. Prijavili smo se.

Dok smo cekali u hodniku naisao je nacelnik SUP-a, Mirko Rakonjac. Kaze da je dosao u obilazak SUP-a. Moj otac mu se obratio i ispricao sve sta nam se desava, za traume i sve ostalo sto prezivljavamo u SUP-u. Nacelnik nam je obecao da ce razgovarati sa visim inspektorom, Goranom Simonovicem. Posto je Branislavljev otac izvadio ljekarsko uvjerenje da se radi o tezim tjelesnim njegovog sina, i da je navodno bio 13 dana na bolnickom lijecenju, a u stvari samo je sedam dana bio otsutan iz skole. Svaki put kad sam bio privoden u SUP bio je i Branislav prisutan pa mi nije jasno o kakvom se zapravo bolnickom lijecenju radi. Nekoliko minuta nakon razgovora sa nacelnikom MUP-a pozvan sam kod inspektora Simonovica u br. 25. Inspektor Simonovic mi se predstavio: "Ja sam inspektor za ubistva, silovanja i ostala seksualna zlostavljanja. Sedi na taj stolici, imas cast da sedis gde sede sve ubice, kao sto su Macak i ostali u zatvoru." Sjeo sam. Bilo mi je jako tesko. sve mi se okrenulo jos kad mi je rekao zasto je inspektor, da ne govorim o ostalom. Procitao mi je Ravicevu izjavu. Ova izjava se uopste nije poklapala sa predhodnim izjavama koje su date kod Semsa, Dabetica i sudije. Rekao sam da izjava nije u redu i da se ne poklapa sa predhodnim izjavama. U novoj izjavi je iznijeto da sam u bjekstvu, sto nije tacno, da mu je Skrijelj rekao da sam ja doveo nekog da se tuce sa Branislavom, da sam bacao tasnu i ostalo. Procitao mi je i neki pravilnik o tezoj tjelesnoj povredi po kome se za povredu ovakve vrste ide u zatvor od sest mjeseci do pet godina. Uzeo je neku listu na kojoj je pisalo Opstinski zatvor velikim, crnim, stampanim slovima i rekao mi da ce da mi odrediti pritvor od tri dana zatvora. Ja sam odgovorio da ja ne mogu ici u zatvor ni tri dana, ni sest mjeseci a niti pet godina jer ja nisam nikog udario a kamoli nanio tezu tjelesnu povredu. Rekao mi je da ce me poslati tri dana sa ubicama da vidi kako cu se nositi sa njima gore u istoj zatvorskoj sobi. Onda mi je rekao da izadem da se ohladim malo, u hodnik. Izasao sam. Pozvao me je nakon pola sata da ponovo udem. Ocu mi je pozlilo. I meni je bilo tesko. Otac ih je molio da ga prebace do zdravstvene ustanove jer mu je tesko. Inspektor Simonovic je samo cutao. Otvorio je fioku i izvadio kraci, crni pendrek, koji je ranije policija koristila, i rekao mi: "Ako mi sad padne mrak, na ove moje, crne oci ima da te oborim tu i da te bijem ko konja". Ja sam ga molio da me pazljivo saslusa. Poceo je da unosi moju izjavu u svesku gde su bile i izjave Skrijelja, Hadzica i Ravica. Kada me je saslusao zakljucio je da sam nevin. Poceo je korektnije da se ponasa prema meni i mom ocu. Meni je rekao da ponovo izadem u hodnik a otac je ostao, sjedeci na stolici, jer mu je bilo tesko. Nakon pet-sest minuta inspektor Simonovic je ponovo izasao na hodnik i pogledao me. Ja sam se cijelo vrijeme na hodniku plakao i drhtao. Bilo mi je jako tesko. Ruke su mi se tresle nenormalno. Nisam mogao da se smirim. Poceli su da se koce pojedini dijelovi tijela. Kada je inspektor vidio u kakvom sam stanju poceo je da me tesi. Zapoceo je jedan drugaciji razgovor. Pitao me da se nisam s nekim u odeljenju svadao, pa da mi je neko nemjerno podmetnuo sve ovo. Ponovo me uveo u kancelariju. Tamo su bili komandir Dabetic i moj otac. Inspektor Simonovic nam je rekao da idemo kucu i tutnuo mi broj telefona u dzep i rekao mi da ako nesto slucajno saznam da mu javim. Ja sam se veoma lose osjecao. Jedva sam dosao od SUP-a do kuce, iako mi stanujemo blizu. Bio sam u teskom psihofizickom stanju. Isto sam se tako osjecao i sutradan. Popio sam "bensadin" od pet miligrama. Malo sam se smirio. U ponedjeljak 9.12. otisao sam u skolu. Imao sam praksu. Direktor je nekog poslao po dnevnik kod profesora Hrana Kostica posto su stigli radnici SUP-a da provjere da li sam bio prisutan na sestom casu 23.11. kada se desio incident sa Ravicem. Poslije provjere ponovo je vracen dnevnik. Meni nista nisu odgovorili. U utorak 10.12.96. godine, negdje oko 07 casova imali smo cas fizickog. Ja sam bio dezurni pa sam morao da ostanem u svlacioni da cuvam stvari. U svlacioni mi je Skrijelj rekao da je ponovo privoden i da je navodno cuo da je Ravica udario neko od mojih drugova i da sam ja kriv. Zaprijetio mi je da ce to sto je cuo reci u SUP ako ga ponovo budu privodili.

Sjecao sam se svih prizora koje sam prezivio. Te slike su neprekidno bile pred mojim ocima. Znao sam sta me ceka ako me ponovo budu pozvali. Sve vise me obuzimala malaksalost. Zapadao sam sve vise u jedno tesko stanje. Vec na trecem casu dobio sam bolove u zelucu, od muke. Dobio sam vrtoglavicu, pracenu jakom glavoboljom. Za vrijeme odmora nisam mogao na nogama da stojim. Nadao sam se da ce mi izlazak na vazduh donijeti olaksanje. Prevario sam se. Nista mi nije bilo bolje. Cetvrti cas smo imali kod razrednog. Poceo sam da se gubim. Smucilo mi se. Povracao sam. Razredni je rekao da idem kuci. Nisam smio da izostajem. Ne znam kako bi to shvatili s obzirom da sam zapisan 23.novembra za kaznu za iskljucenje i da ne smijem da izostajem. Tada je moj razredni izjavio da je cuo od nekih ucenika da sam ja udario boksom Ravica i on me je predlozio za kaznu ne saslusavsi me. Isti dan sam bio suspendovan pa sam ulozio zalbu da ovaj slucaj razmatra Odbor skole. Vratili su me ponovo do razmatranja zalbe. Zbog toga bez obzira sto mi je bilo lose nisam smio ici kuci vec sam se umio i nastavio ponovo cas. I peti cas sam nekako izdrzao sa glavoboljom, povracenjem, malaksaloscu i vrtoglavicom. Meni nista nije bilo bolje ni na sestom casu. Kada se zavrsio sesti cas jedva sam dosao do kuce. Isao sam jako sporo. Zavodio sam se usput. Cak je i moja majka, primjetila dok me je cekala na terasi zabrinuta za mene, neznajuci sta se desilo jer sam kasnio. Osjecao sam veliku tegobu i malaksalost. Ispred zgrade u kojoj stanujem izasla je majka da me sretne. Pomogla mi je da izadem uz stepenice. Pozurila je da mi doda casu vode. Nije uspjela. Ja sam pao u komu. Bio sam u besvjesnom stanju. Nisam znao vise nista sta se desava. Sta je dalje bilo mogu vam reci samo ono sto su meni roditelji pricali. Njegova majka kroz plac dodaje: "Pao je kao svijeca. Bez svijesti. Izlazila mu je pjena na usta. Vrisnula sam: -Kuku, umrije mi Sefko! Komsiluk se sviko. Polivali smo ga, vodom, nista nije pomoglo. Muz je zvao hitnu pomoc vise puta. Odgovorili su nam da ne mogu doci prije pola sata. Auto hitne pomoci, je kazu, otisao za gorivo. Gledala sam bespomocno u sina misleci da je gotov. Neko od prisutnih je zvao policiju, da ona intervenise da dode hitana pomoc. Stigla je policija. Oni su pozvali hitnu pomoc. Na njihov poziv odmah su stigli. Meni su dali injekcije za smirenje. Sefko je i dalje bio u komi. Dali su mu injekciju. Nakon cetiri-pet minuta poceo je da dolazi k sebi. Kad je otvorio oci ugledao je policiju i ponovo je zapao u besvjesno stanje. Ljekari hitne sluzbe su ga odvezli do doktora Meda Nuhovica, neuropsihijatra. Dijagnoza je bila da je Sefko od prevelikog stresa i straha od policije dobio nervni slom i epilepticne napade, da mora sedam dana da miruje, da je pozeljno bolnicko lijecenje u Kraljevu. Mi ne smijemo da ga damo dalje na lijecenje".

Fahrudin Javorovac (1977) iz Novog Pazara:

"Dana 9. avgusta 2001. godine, u mestu Osjecina, negdje oko 13 casova, na putnom pravcu Loznica-Valjevo doziveo sam saobracajnu nesrecu. Do toga je doslo kada sam kao vozac, na ulasku u opstinu Osjecina, preticao kombi vozilo. Kada sam bio od prilike u polozaju paralelnom sa kombi-vozilom, velikom brzinom je izasao iz krivine automobil iz suprotnog pravca. Mojom procenom nisam mogao da preteknem kombi, te sam istog trenutka poceo da kocim. Video sam da je i drugi automobil kocio (koji mi je isao u susret). Cim je kombi prosao i ukazalo mi se slobodno mesto ja sam naglo skrenuo u desno i tako izbegao direktan udarac sa drugim kolima. Taj drugi je vozio samo pravo, ne pokusavajuci da se pomeri u stranu (desnu) i udario je svojom levom prednjom stranom u moja leva prednja i zadnja vrata, sto je zanelo moj automobil tako sto je zadnji kraj otklizao napred, a prednji nazad. U tom klizanju zadnje desno krilo mog auta je udarilo u elekricni stub kraj puta (sa moje desne strane). Posto smo se zaustavili izasli smo iz automobila.U mojim kolima je bio jos i Rastoder Ervin, a u njegovim je bio on i dve zene s dvoje dece, tako sto je jedno dete bilo u narucju jedne zene koja je sedela na prednjem sedistu, a drugo u naracju druge zene koja je sedela na zadnjem sedistu. Niko noje bio povreden u toj nesreci. Po izlasku iz kola Ervin i ja smo krenuli prema njima i pitali da li mozda ima povredenih, dok je vozac iz drugih kola, sa kojima smo imali nesrecu (bio je to "audi" 80, metalik boje) krenuo prema meni, psujuci i preteci da ce da nas ubije, i uhvatio me je za vrat rukama. U tom terenutku Ervin je pokusao da me oslobodi od napada vozaca iz drugih kola (ciji je nadimak Batan). On je stao izmedu nas i odgurnuo mene u stranu. U tom trenutku on (Batan ) napada Ervina i u tome uspeva da ga udario ga je glavom i izbio zub, raseca usnicu. Ervinu je obilno tekla krv i njome je natopio odecu. I pored toga mi smo nastavljali da ga smirujemo, dok je ovaj pozvao mobilnim telefonom nekoga i pricao mu da pozove svu rodbinu i prijatelje, da mu donese pistolj i da ga napuni. On je i dalje pretio kako ce da nas pobije, a Ervin je uspeo da preko neke osobe koja se tu zadesila pozove lokalnu policiju. Policija je brzo stigla i izvrsila uvidaj na nacin meni nepravilan i sumnjiv, jer im je Batan davao ,,instrukcije" sta i kako da urade. Ervin i ja se nismo mesali u njihov posao niti su oni nas nesto pitali. Batan je celo vreme pretio i pominjao pistolj i psovao je. To su sve culi policajci ali nisu ni na kakav nacin reagovali. Ja sam osetio da se iz ,,Batanovih" usta oseca alkohol i mislim da je bio pod dejstvom alkohola. Jedan od saobracajaca je mene pitao da li sam ja pio i imali potrebe da mi vrse test krvi, na sta sam ja odgovorio da nisam pio alkohol a da treba uraditi taj test.

Posle toga su nas odveli u lokalni dom zdravlja (,,Batana" i mene) gde su nam uzeli dovoljne kolicine krvi za test. Prvo su njemu uradili test, a onda i meni. On je odmah po vadenju krvi izasao vani sa ljudima koji su i bili u toj prostoriji. Oni su svi bili, prijatelji medu sobom (i policija, i radnici iz doma zdravlja i on "Batan") sto me je i navelo u to da posumnjam u tacnost njihovog posla (kao u policiji, tako i u domu zdravlja). Kada smo to zavrsili, ja sam od policajca koji je bio uz nas, zatrazio njihovu pomoc ne sumnjajuci u to da ce biti problema dalje sam "Batanom" i njegovim prijateljima. Na to je policajac rekao da nece biti problema i da je ovim njegov posao zavrsen. A ako (Batan i ja) budemo hteli da se dogovaramo oko nadoknade stete, da to njih (policiju) ne zanima. Policija nas je vratila na mesto udesa i otisla, gde su nas cekali Ervin i jos trojica ,,Batanovih" prijatelja. Pretnje su bile nastavljene od strane ,,Batana" i jos jednog njegovog prijatelja (mislim da mu je zet) samo u blazoj formi, posto smo mi ( Ervin i ja), videci nas polozaj i situaciju, pokusavali da ugodimo ,,Batanu" na sve njegove zahteve. Ugadali smo mu tako sto smo pristajali na sve sto on zatrazi. On je rekao da nas nece pustiti od njega, sve dok mu mi ne isplatimo sumu novca koju on trazi za ,,odstetu njegovih kola", pa cak ako treba da ce nas drzati i kod kuce dok to ne zavrsimo. Onda su nas odveli u jednu kafanu u Osjecini, poznatija kao "kafana kod Grge", na autobuskoj stanici. Tamo smo pricali normalnije, a sigurno zbog toga sto smo mi pristajali na sve njihove uslove. Tada sam ja pozvao brata Mirsada preko mobilnog telefona u Novom Pazaru i ne smejuci da mu detaljno pricam o nezgodi i pretnjama mi smo se ipak nekako sporazumeli i upoznao sam ga ukratko o nasoj situaciji. On je na to reagovao tako sto je odmah pozvao OUP Osjecina i zatrazio je od njih pomoc. Oni su bili vrlo neljubazni prema Mirsadu, uveravajuci ga da tamo nema problema i da nema potrebe da oni intervenisu. Ne znam na koji nacin on je uspeo da svojom inacijativom poslje patrolu policijsku u kafanu gde smo mi bili. Policija se obracala ,,Batanu" (izdvojeni od nas ostalih) dok smo mi sedeli na terasi kafane sa odprilike 10 njegovih prijatelja. Posle povratka ,,Batana", pozvali su Ervina i pricali sa njim. "Batan" mi je tad poceo opet pretiti misleci da smo mi pozvali policiju , na sta sam ga ja uveravao da nismo (sto je i bilo nemoguce). On je na to rekao da ce lako da sazna sa kojeg je broja pozvan taj anonimni poziv, i ako to budemo mi (Ervin i ja) rekao je da ce da nas ,,postroji i pobije" (To su njegove reci). U meduvremenu je stigao jas jedan "Batanov" prijatelj sa automobilom marke "BMW", sa svajcarskim tablama i jedan "majstor limar" (po njihovim recima), opet, po meni, njihov prijatelj. Kad se Ervin vratio , a policija otisla, opet smo se vratili na mesto udesa i dalje uz "Batanove" prijetnje. Bilo nas je petorica ukupno kada smo se vratili tamo. Tamo je ,,Batan" rekao da ima prijatelje u OUP-u i da mu je sam nacelnik prijatelj pa ce tako lako saznati koje trazio pomoc od policije. U tom trenutku me je Mirsad opet zvao i rekao da ce opet doci patrola, a mi da udemo u njihova kola, a ostavimo nas automobil i ostale. Onda stize patrola koja staje pored ,,Batana" i njemu se obraca recima, Da li ima nekih problema"? On naravno kaze da nema. Ja tom trenutku prilazim patroli i pitam ih za prevoz do OUP-a. Oni na to pristaju i mi ulazimo u patrolna kola koja nas voze do OUP-a Osjecina.

U OUP-u su nas policajci pitali za slucaj, sta se desilo da bi se bolje upoznali sa slucajem. Pored svega nisu bili korektni i profesionalni na nase zahteve zastite (koja nam je bila potrebna) nisu odgovarali niti su uzimali za ozbiljno, vec su zbog tog naseg insistiranja cak bili i pomalo arogatni. Rekli su kako nema problema i kako mi mozemo slobodno da idemo. Mi naravno nismo isli jer smo bili nesigurni u nasu bezbednost i trazili da nam daju pratnju do Valjeva. Oni nisu pristajali na to i pored angazovanja i mog brata Mirsada. Mirsad je u meduvremenu trazio pomoc od drugih organa unutrasnjih poslova (Valjeva i N. Pazara), ali je sve bilo bez uspeha, dok nije obavestio republicki MUP u Beogradu. Kada je nacelnik OUP-a Osjecina cuo za gospodina Đukica iz republickog MUP-a i kako je ovaj upoznat sa situacijom (a verovatno je Đukic i delovao), on je promenio odnos prema nama. Prije toga isti nacelnik je mene pitao oko nagodbe sa ,,Batanom" i rekao mi kako treba da ja njemu nadoknadim stetu. Naravno, i meni je to bilo sumnjivo i nelogico , pa sam mu to i rekao. A rekao sam i sto su mi saobracajci sa uvidaja rekli,, mi smo uradili uvidaj i time zavrsili nas posao. A dogovori oko nadoknade stete nas ne interesuju". On (nacelnik) se tu naljutio i rekao da ja ne bih smeo tako sa njim da pric
Sve je ovo samo igra! Nema tog foruma koji je vrijedan Vasih zivaca! / Dokoni umovi - Sejtanska igralista

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

9

Nedjelja, 13. Juli 2003

Posle Đukica i posle promene odnosa prema nama, nacelnik me je odveo u svoju kancelariju i licno angazovao slep sluzbu za slep nasih kola, pozvao saobracajca koji je radio uvidaj, krim. inspektora i sudiju. Tu smo dali po tri izjave obojica a na kraju su nam i obezbedili prevoz do Valjevskog SUP-a, gde su nas cekali Mirsad i njegov prijatelj. U OUP Osjecina smo prebaceni izmedu 17-18h a napustili smo oko 21 sat".

Ervin Rastoder iz Novog Pazara:

"Dana 9. avgusta 2001. u mestu Osecina, oko 13 sati, na putnom pravcu Loznica -Valjevo doziveli smo saobracajnu nesrecu. Do nesrece je doslo tako sto je vozac kola u kojima sam ja bio preticao jedan crni kombi i to na delu puta na kome je preticanje zabranjeno, posle zapocetog preticanja, iz suprotnog pravca (znaci iz pravca Valjevo prema Loznici) nailazi vozilo marke 'audi' koje se kretalo velikom brzinom. Vozac kola u kojima sam ja bio (zove se Fahrudin Javorovac) je ugledavsi vozilo zapoceo naglo kocenje i kretanje odnosno vracanje u svoju desnu saobracajnu traku. Ceoni kontakt je izbegnut, ali je lijeva strana naseg vozila imala kontakt sa vozilom iz suprotnog smera.

Kada smo se zaustavili, posto nismo bili povredeni, izasli smo iz vozila.i posli ka vozilu sa kojim smo se sudarili da vidimo da li ima povredenih. Videli smo da i oni izlaze iz kola i da niko od njih nije povreden. Ja sam upitao: "Ljudi jeste li zivi i ima li povredenih?" Iz tog vozila je prvo izasao vozac, za koga smo posle culi da ima nadimak "Batan", on je krenuo prema Fahrudinu upucujuci nam mnostvo psovki i dohvivsi Fahrudina za vrat a drugom rukom zamasio da ga udari, ja sam videci to prisao njima i zaklonio (odbranio) i odvojio jednog od drugog, na sta me je "Batan"dohvatio za kosulju pokidao mi dugmad i udario glavom u predelu usta. Tom prilikom mi je izbio zub (zub je bio revitalizovan, nadgradnja) i rasekao gornju usnicu, na sta sam poceo obilno da krvavim. Ja sam i pored toga, coveka molio da se smiri, da cemo da mu svu stetu nadoknadimo, da ono sto je materijalno i moze se nadoknaditi, nije bitno, a da je vazno da niko nije povreden. "Batan" je i dalje i psovao i nasrtao na mene. U tom nasrtanju, u kontaktu on je zaudarao jako na alkohol a i oci su mu bile mutne, Moram da napomenem i to da su u kolima kojima je upravljao "Batan" pored njega bili jos i dve zene od kojih je jedna u narucju drzala dete (po mojoj proceni dete je bilo staro do l. godine), a druga zena je (kada je izasla iz kola) vodila devojcicu za ruku.

Devojcica je opet po mojoj proceni bila stara izmedu 5. i 10. godina. Iz kola je izasao i jedan momak starosti izmedu 25 ili 30 godina. Zato mi je bilo razumljivo ponasanje "Batana". On zatim uzima mobilni telefon i poziva, pretpostavljam svoje rodake i zahteva od njih da donesu pistplj i da ga napune municijom. Za celo to vreme 'Batan" nas je psovao vredao i nasrtao da nas tuce. Onda sam videvsi da je situacija krajnje ozbiljna, zatrazio od jednog momka, koji se tu slucajno nasao, da ode i da pod hitno pozove policiju. Kada sam cuo "Batana" da poziva rodake i da trazi i pistolj, da bih ga smirio ili na neki nacin skrenuo paznju da ne cini nista nepromisljeno, rekao sam mu da sam po profesiji inspektor, nasta se on zaleteo prema meni, govoreci da bas takve voli da bije, uz naravno ostale psovke vredanja i pretnje. Tu izmedu "Batana" i mene postavlja jedna od zena iz vozila (kasnije sam saznao da je to "Batanova" sestra bila) koja sprecava "Batana i moli da me ne tuce. Tada dolaze na lice mesta nekoliko ljudi za koje sam posle saznao da su "Batanovi" brat, i zet i jos neka lica. "Batanov" zet je odmah poceo da nas psuje i vreda govoreci kao i "Batan" da ce nas pobiti itd. Za to vreme "Batanov" brat se ponasao krajnje fer i korektno, on je celo vreme smirivao situaciju i branio nas. Onda je dosla policijska patrola (saobracajci). Ja sam odmah prisao i objasnio situaciju u kojoj se nalazimo Fahrudin i ja , pokazao sam im povredu naglasio da ovi ljudi prete da ce nas pobiti i da su trazili pistolj, i trazio sam od policajaca da nas smesta zastite, i da nas vode u policijsku stanicu, zato sto smatramo da nam je zivot ugrozen. Policajci su se krajnje nekorektno poneli, odnosno nisu nas ni konstatovali. Ja sam se predstavio kao kolega, ali ni tada nije promenjen odnos policajca, cak sta vise kada sam se zalio policajcima i trazio zastitu "Batan" je i pored policajca nasrnuo na mene, nasta su se policajci takode krajnje neprofesionalno poneli dozvoljavajuci to "Batanu".

Prilikom vrsenja uvidaja uocio sam mnogo nepravilnosti npr. lice mesta nije fotografisano, nisu uzete izjave od samih ucesnika nesrece kao i od svedoka. Nisu zapisana ostecena na jednom i drugom vozilu. Sumnjam da je i merenje tragova kocenja izvrseno kako treba zato sto na jednom mestu dolazi do preklapanja tragova kocenja oba vozila tako je to bilo veoma uocljivo. Ja sam zatim zahtevao od policajca da me odvedu u bolnicu da bi mi se pruzila lekarska pomoc i usnica zasila koja mi je bila posecena usled udarca "Batana" na sta su policajci govorili da to nije njihov posao. Po zavrsenom uvidaju, policija je odvela Fahrudina i "Batana" na vadenje krvi, a ja sam ostao na licu mesta sa "Batanovim"bratom, zetom "Batanovim". Oni su se celo vreme prema meni odnosili krajnje fer i korektno. Po povratku Fahrudina i "Batana", sa vadenja krvi, mi smo pokusavali da se nagodimo sa "Batnom" oko nadoknade stete na vozilu. U meduvremenu Fahrudin je razgovarao sa bratom Mirsadom."Batan" je od nas zahtevao da mu ili otkupimo vozilo (marke 'audi' 100 disel) i 3.000 DM. Mi naravno to nismo mogli da prihvatimo nismo, ali smo pristajali na sve samo da sacuvamo zivu glavu, jer nam je ,,Batan'' celo vreme pretio da ce nas pobiti, i da ne mozemo da idemo dok nas on ne pusti, uz stalne psovke i vredanja. Zatim nas on odvedi u neku kafanu na autobuskoj stanici u Osecini, gde nastavljamo da se ,,dogovaramo'' oko nadoknade stete. Mi smo predlagali "Batana'' da njegov automobil odmah natovarimo i oteramo za Beograd u ovlasceni Audijev servis i da sve troskove transporta i popravke automobila mi snosimo. Batan to nije prihvatio, pa smo mu nudili da dovede najboljeg majstora limara , mehanicara koga on hoce i da ti majstori procene stetu,a mi cemo da platimo.

Poslije dolazi policijska patrola u kafanu i poziva ,"Batana" za njihov hastal . Pre nego sto je policija dosla , Fahrudinov brat me je pozvao preko mobilnog tlefona. Ja sam se odvojio od njih da bih mu ispricao i objasnio situaciju u kojoj se nalazimo. "Batan'' je krenuo za mnom prisluskujuci sta prica 'Kada smo se odvojili jedno dvadesetak metara meni i ,,Batanu" prisao je neki covek i rekao ,,Batanu" da je policija stigla nasta je ,,Batan" iz pojasa izvadio neki predmet, skrivajuci ga i dodaje ga coveku koji nam je prisao . Taj covek skriva ispod kosulje taj predmet i nesto se dogovaraju. Ja se vracam na mesto na koje sam sedeo za stolom. Videvsi da je policija tu, posao sam prema WC-u s namerom da policajcima skrenem paznju na sebe da bi me pozvali do njih ,i prolazeci dao sam im znak kao da pucam i znacajno gledajuci ih a ,po izlasku dosapnuo sam im da se pistolj nalazi kod onog coveka kojeg sam pominjao.

Policija je obavila razgovor sa "Batanom" a zatim mene pozvala napolje. Ja sam im ispricao o cemu se radi i objasnio nas polozaj u kojem se nalazimo. Pri tome sam objasnio da mi ne bezimo od odgovornosti, znaci priznajemo krivicu za udes i hocemo da coveku nadoknadimo stetu, ali da nam on stalno preti da ce nas pobiti, ne dâ da idemo, ucenjuje nas oko iznosa stete. Zato sam zahtevao i od ovih policajaca da nas na neki nacin zastite, ili stalnim njihovim prisustvom, ili da nas vode u stanicu policije. Policajci su rekli da od pretnji nema nista, da su to samo fore da nas zaplase, da pistolj ne postoji. Potom sam se vratio za stolom, gde je ,,Batan" odmah poceo da se dere i preti da ce nas pobiti, uz psovke pitao nas je ko je zvao policiju. Posto se malo primirio, pristao je da nademo nekog autolimara. pa smo posle svi skupa otisli namesto udesa. Moram da kazem da je celim putem i dolaskom na lice mesta, do ponovnog dolaska policijske patrole 'Batan'' bio krajnje nasrtljiv (da se fizicki obracunava) i uz psovke, vredanja i pretnje. Kada je policijska patrola dosla na lice mesta, Fahrudin je od njih ponovo zatrazio da nas vode u policijsku stanicu, i tada smo krenuli ka stanici.

Moram da napomenem da je ,,Batan" preteci nam rekao da ce saznati ko je zvao policiju, i on je pozvao stanicu policije gde su mu oni odali broj, a ja to znam i ubeden sam u to zato sto je ,,Batan" naglas ponovio broj, a to je bio broj Mirsadovog telefona (Fahrudinovog brata) i samo su policajci u dezurnoj sluzbi znali taj broj. To je jas jedan tezak postupak policajaca, jer je to bilo sluzbena tajna. Po dolasku u stanicu milicije mi smo naisli ponovo na nekorektan odnos policajaca zato sto, kada smo trazili pratnju do Valjeva, oni su to kategoricki odbijali, pravdajuci se to nije njihova nadleznost. Uopste receno policija nije htela nista da ucini: pre svega da nas zastiti, a posle i da sve ono sto su trebali da obave po zakonu nisu ucinili. Tada je u stanicu dosao i nacelnik SUP-a Osecina, koji se u pocetku indiferentno ponasao, cak nas je u jednom momentu prekorio i rekao da bi trebali da se nagodimo, odnosno platimo stetu na licu mesta. Onda je usledio telefonski poziv za Fahrudina i nacelnika, posle toga sve pocinje da se menja (u odnosu policajaca prema nama). Nacelnik je odmah pozvao i trazio sudiju za pekrsaje, zatim je pozvao kriminalistickog inspektora koji je uzeo od nas izjavu za pokretanje krivickog postupka protiv,,Batana", zatim su poslali patrolu na lice mesta da cuva nase vozilo. Kasnije su pozvali i policajca saobracajca koji je vrsio uvidaj. On je naknadno od nas uzeo izjave, odnosno ono sto je trebao da odmah uradi . Iako sam od policajaca, po dolasku na lice mesta, trzio da mi daju br. tel. slep. sluzbe oni su to ignorisali, tek kada je usledio taj telefonski razgovor, oni su i slep sluzbu obavestili. Kada je slep sluzba stigla natovarili smo vozila sudija za prekrsaj je nas je saslusao i mi smo oko 21,15 h krenuli pod policijskom pratnjom u Valjevo. Sve se to dogadalo u vremenu od 13h pa sve do 21,15h, gde smo u ,,Batanovim rukama" bili sve do 18 sati kada odlazimo u policijsku stanicu".

Munira Hodzic iz Novog Pazara:

"Bilo je, juna 1993. godine, rano jutro i otac je ustao, valjda da izade napolje. Zacula se galama. Pogledali smo kroz prozor i videli da je veliki broj policajaca opkolio oca. Izvalili su kapiju (ogradu), polomili vrata od hodnika, ispreturali sve i uzeli majku za taoca. Isla je ispred njih, a oni su stajali iza nje sa uperenim automatom, da ih vodi da pretresaju ostale prostorije kuce. Psovali su tursku majku, govoreci samo ako se neko pomeri-usprotivi, pobice nas sve. Sva vrata u kuci su polomili, lomili su i stvari po kuci. Bolesnog brata Mehdiju (32) koji je operisan od tumora na mozgu uhvatili su na spavanju. Majka ih je preklinjala da ne diraju bolesno dijete. Rekli su joj da cuti, da je talac. Brata su dohvatili za kosu, tukli su ga i sutirali dok su ga vukli niza stepenice. Otac, vezan za ogradu, molio ih je da bar bolesnika ne tuku. Njih desetak su prisli Mehdiji i poceli ga udarati kundacima i pesnicama po glaviS2]. Jedan je usao u sobu u kojoj su policajci motrili sa uperenim mitraljezima na mene, moje dvoje maloljetne djece i staru biku i rekao im: "stize pomoc, javljaju nam". Ovi su odgovorili neka stize mi smo naoruzani j.... im majku tursku svima danas. Kroz prozor sam videla kako mi vode oca i bolesnog brata samo u vesu. Deca su mi plakala, bika je kukala, a ja nisam mogla da uradim nista jer su me cuvali sa mitraljezima. Plasila sam se za decu. Nisam znala vise nista..."

Fadila Bogucanin iz Novog Pazara:

"U ranim jutarnjim casovima tog juna 1993. ustala sam da se spremim na posao. Stanujem blizu mojih i kroz prozor ugledah silnu miliciju, njih oko 300 koji su okupirali sve obliznje ulice oko kuce moga brata. Kad sam taj prizor videla ostavila sam decu i jurnula da vidim sta se tamo desava. Otisla sam naokolo kuca probijajuci se kroz kordon milicije. Naredivali su da me pucaju, da me hapse. Kad sam stigla kod kuce cula sam naredenje: "Bacajte mu bombu na kucu, pucajte u kucu!" Za trenutak su prestali cekajuci naredenje. Pricali su preko toki vokija i govorili "budite agresivniji mamicu li mu tursku..." Drzali su i suzavac pripremljen i vikali su Sefko, budi spreman! Po kuci su haos napravili, sve su razbacali i nista nisu nasli u kuci. Ponovo su trazili pojacanje. Stigao je oklopni transponter na koji niko nije reagovao, jer moj brat nije dozvoljavao nikome da se usprotivi i sve je prisutne smirivao da ne bi doslo do bilo kakvog incidenta. Moj brat je izasao i predao se. Odveli su ga sa uperenim mitraljezima uz psovku ti ces biti nasa poslastica. Ja sam ostala placuci i bespomocno gledajuci za njima."

Napomena: Prateci od pocetka sudenje 31. januara 1994. grupi od 25 Bosnjaka-Bosnjaka optuzenih za navodni pokusaj stvaranja "Drzave Sandzak" clanovi Sandzackog odbora zabiljezili su njihove izjave o iznudivanju iskaza pred radnicima Drzavne bezbijednosti u Kraljevu i Novom Pazaru:

Ugljanin Fadil (1954):

"Uhapsen sam 22. maja 1993. godine. Trazio sam od milicionara da mi pokazu nalog kada su dosli u kucu, ali mi nisu pokazali nikakav nalog. Prilikom pretresa bila je prisutna samo milicija i niko vise. Ne znam sta su sve trazili u mojoj kuci, ali su mi tom prilikom uzeli neke kasete, devize i ostavili mi porodicu bez icega. Kada su me priveli u prostorije MUP-a u N. Pazaru jedan od inspektora mi je kazao da sam komandant. N. Pazara, a onda me udario i ja sam pao. Nastavljeno je ispitivanje i njih deset se medusobno mijenjali pri tom ispitivanju. Trazili su od mene nekakvo priznanje o kom sam ja prvi put cuo. Tog dana uvece su me odveli u Kraljevo sa jos desetak ljudi, koji su bili uhapseni kada i ja. Kada smo stigli razveli su nas po kancelarijama i ja sam ispitivan te veceri do 3,30 casova sutradan. Moje ispitivanje u Drzavnoj bezbijednosti je trajalo do 26. maja i od istraznog sudije sam ispitan 26. maja, a ne 24. maja kako stoji u zapisniku. Ranije sam bio sudski vjestak u opstinskom sudu u Novom Pazaru i poznajem istraznog sudiju Okruznog suda i njegovo ponasanje me je iznenadilo. Na njegovo obavjestenje da mogu uzeti advokata i cak sam mu rekao ko je advokat, a to je sadasnji moj advokat Mehmed Hot, odgovorio mi je da advokata mogu da angazujem iz Kraljeva ako zelim. Ja nisam zelio advokata iz Kraljeva, a nisam ni bio u situaciji da idem i da angazujem i trazim branioca u Kraljevu. Pred istraznim sudijom nisam ni reci progovorio. On je prepisao izjavu koja je stajala pred njim i koju sam navodno dao pred organima Drzavne bezbijednosti. Prije nego sto sam doveden pred istraznog sudiju receno mi je od inspektora da moram da potpisem zapisnik kod istraznog sudije. shvatio sam sta to znaci, a naime, ako ne bih potpisao zapisnik bio bih maltretiran, a tih maltretiranja bilo je mnogo, kao sto je vezivanje ruku za stolicu i ispitivanje po ceo dan u tom polozaju (optuzeni pri tome place). Cuo sam da su drugi tuceni i nocu se cula vriska iz prostorije drzavne bezbijednosti. Ispitivan sam danonocno i sigurno sam trideset puta pozivan u drzavnu bezbednost a od toga jedna trecina ispitivanja je bila nocu. Posle opisanog ispitivanja i primenjenih postupaka prema meni shvatio sam da Drzavna bezbijednost od mene zeli da cuje da kazem i da potvrdim ono sto sam prije toga cuo preko radija da se govori o nekakvoj sandzackoj organizaciji. shvatio sam da treba to da potvrdim. Poceo sam da pricam onako kako su trazili od mene, a postupak pred istraznim sudijom se ponovio i drugog i treceg puta, kao sto sam napred opisao".

Hajro Aljkovic (1948):

"Inspektor koji me saslusavao psovao mi je tursku majku, te Suljo ti majku, govorio mi je da moram potpisati ono sto je on u moju izjavu napisao pri tom me pitao da li ja znam sta je "sisa"(valjda policijski pendrek). Ja znam sta je policijski pendrek ali to ne znam a on mi je rekao da cu to da probam. Taj pendrek sam probao. To je jedan dugacki stap koji je na kraju zaobljen. Bili su me i onda je njih cetvorica usla i kazu: "Taj tvoj dobro jauce, ali moj Hodzic dobro cijuce". Toga koji me tukao sjecam se, jer je nekad radio u preduzecu "Kablar".

Etemovic Dzemail (1956):

"Ja sam popodne oko 16 casova, a ispitivan do 10 h navece u Novom Pazaru. Ispitivali su me o svemu i svacemu, a najvise o Sulejmanu Ugljaninu. Nisam mogao dati odgovor jer nisam clan SDA.. Odveden sam nocu u kraljevacku DB. Tamo su me cekali isljednici na temu S. Ugljanin i SDA. Drzali su me gore do tri sata ujutru. O Ugljaninu sam znao samo da je predsjednik stranke i nista drugo. Obecavali su mi da ce me pustiti samo da kazem ono sto su trazili o Ugljaninu. Posto nisam mogao reci ono sto nije tacno, pozvali su inspektora i rekli mu: "Vodi ovog dole, baci ga i razbij". Dosao je dezurni, svezao me u holu za ogradu i otisao. Tako zavezan za ogradu proveo sam drugi dio noci do ujutru. Dosla su dvojica i mladih policajaca i upitala me odakle sam. Odgovorio sam im da sam tu iz okoline. Jedan od njih mi je izvukao licnu kartu iz dzepa i posto je procitao odakle sam poceo je s maltretiranjem. Od svih maltretiranja osim psovanja turske majke, najteze mi je bilo guranje palice u usta. To mi je radio jedan od dvojice milicionera. Taj se navracao nekoliko puta a sve je to mirno gledao dezurni i pravio se da ne vidi. Bio sam vezan do 08 h ujutru. Posle toga su dosli iz DB i odveli me u njihove prostorije. Pocelo je na temu Ugljanin, SDA. Ponavljao sam da nista neznam jer nisam clan SDA... Uzalonili su stolicu sa tvrdim sedalom uza zid, rekli su mi da izujem cipele i carape, sjednem pokolenke, okrenem lice prema zidu, vezali su mi ruke na leda i pocela je nezapamcena tortura. Covjek koji me ispitivao poceo je sa rijecima, znas li kako tvoji Turci biju? Ja sam govorio da nisam Turcin vec Bosnjak. U toj prostoriji bilo je vise inspektora tako da nisam mogao vidjeti kome tuce. Udarali su me po tabanima, ledima i glavi. tabani su se zagrijali tako da nisam osjecao da su moji. Prije nego sto sam skinuo carape izvadili su jednu veliku palicu (pokazuje rukama kolika je palica) koju prvi put vidim. Rekli su mi, Dzemo, ovo je nova ti ces da je probas. Pitali su me jednako i ispitivali o eksplozivu i SDA a najvise o oruzju. U jednom momentu sam im rekao ,ja ne mogu da trpim batine reci cu vam sve sto zelite samo me pustite. Prije toga su mi prijetili da ce me strijeljati na Gocu a posle toga su mi rekli da me nece strijeljati. Kad sam dao tu izjavu neznajuci sta pricam, uzeli su me jedno jutro i stavili u auto i posli putem ka Novopazarskoj banji. Doveli su me u novopazarski MUP. Tu mi je receno da me ceka istrazni sudija i da moram reci sve kao kod njih sto sam rekao. Kod istraznog sam se zadrzao sest minuta bez prisustva advokata. Sudija je ispred sebe imao izjave koje je DB imala u Kraljevu. Sudija mi je postavio pitanje iz te izjave i odgovorio sam mu kako mi je zaprijeceno da moram odgovoriti..

Napominjem, da je mene istrazni saslusavao u prostorije MUP-a, a ne u prostorije suda. U istom danu kada je vrsena tortura usao je jedan covjek sa reversima i onda je pocela potpisivanje za oruzje... Sve je to prepisano, nista nije izjavljeno. Bolje je potpis nego da postanem bogalj... Nisam mogao da hodam-stavljao sam novine zbog tabana. Sa hapsenjem novih ljudi pocelo su ponovo ispitivanja uz psovke i samare. Morao sam da odgovaram sa da i ne. Ukoliko ne stignem da odgovorim, dobijao sam boks i samar u glavu. U jednom momentu, nisam mogao izdrzati maltretiranja, pa sam im rekao: -Nemojte me maltretirat, imate oruzje ubijte me. Ponovo su me vezali. Dolazilo mi je da skocim kroz prozor pa sta bude nek bude. to vise nisu bili iskazi vec pitanja na koja sam morao dati odgovore. Svi su inspektori samnom razgovarali osim nekog Branka. Tako je bilo deset dana, a onda su po mojem iskazu napravili mozaik koji sam ja morao da potpisem. Iznudivanja su bila uz batine i pretnje. Jednom rijecju morao sam da potpisem sve sto su trazili od mene. Ponovo su me zvali pokazivali mi kljesta kojim ce mi vaditi zube, govorili mi da ce me ozracit X-zracima, o elektricnoj stolici, da ce me zatvorit sa ljudima zarazenim od SIDE i dr. Najteze mi je bilo to kad su mi rekli da od moje poslusnosti zavisi bezbijednost moje porodice ".

Gracanin Sefcet (1953):

"Dana 17. juna 1993. priveden sam iz skole u novopazarski MUP. Isti dan sam odveden u kraljevacki zatvor. Svako vece me bude i izvode me iz celije. Trazili su da priznam sto neznam. Bio sam vezan za radijator pored mene stalno su bila po dvojica. Jedan od njih me je udarao pesnicom u vrat i psovao tursku majku. Posto sam mu rekao da nisam Turcin, opsovao mi je Bosnjaksku majku! Posle toga sam dobio udarac nogom u predjelu stomaka i vrlo cesto prinudivan da odgovaram na postavljena pitanja. Cesto su me tukli pendrekom po rukama pa je deo mojih modrica vidio i javni tuzilac, Milonja Kalicanin. Pokusao sam da objasnim istraznom sudiji ali me on uopste nije slusao. vec je samo izdiktirao izjave koje su date isljednicima. Inspektori DB su mi prijetili da moram da kazem isto i kod istraznog kao i kod njih. Radnica koja je bila kod istraznog, bila je i kod inspektora. Ona je isto prijetila da sve Bosnjake treba pobiti. Jednu noc su me takode uzeli kasno i pitali me: "Profesore, jesi li gledao film "Roki"?" - Ne znam, odgovorio sam im. - E sad ces da vidis, odgovorili su mi. Zavezali su me, onda me sutirali uz casicu alkohola i muziku. Sutirali su me tako da sam sluzio kao dzak za boks i karate. To su radili i posle kad sam se zalio javnom tuziocu. Vjerovatno je on to njima rekao. Posle tih batina moje zdravstveno stanje se pogorsava. Pocinjem da povracam krv, gubim na tezini. Dvije nedjelje sam se mucio a od zatvorskog ljekara sam dobijao samo buskopane. Posle dvije nedjelje zvali su ljekara. Doktor je izvadio krv i ostavio me i dalje u zatvoru. Sa 98 kila sam dosao na 64 kg. Nisam mogao vise. Rekao je da su rezultati krvi dobri i da ja simuliram. Za to vrijeme upravnik zatvora bio je na odmoru. Dana 18.08. prebaceni smo iz Kraljeva u novopazarski zatvor. Iz zatvora sam hitno brecan na hirurgiju u sok sobu gdje sam primio 11 boca infuzije i tri boce krvi. U bolnici sam se zadrzao deset dana".

Alija Halilovic (1945):

"Uhapsen sam 1. juna 1993. na radnom mestu u "Ukrasu" u 8,30. Po mene su dosla dva inspektora i tri vozila sa milicionerima na raskrsnici u N. Pazaru blizu "Ukrasa"a ispitivan sam u SUP-u do 2,19 h kad sam odveden u Kraljevo. Sama pomisao na sve sto se desilo i sto sam dozivio bolno me potresa. Oprostit mogu ali zaboravit ne. U samici sam proveo 29 dana. Prije davanja izjave istraznom sudiji imao sam sedam saslusanja a posle prve izjave jos 15. Inspektori su o meni sacinili tri zapisnika. Neke sam potpisivao i posle nedjelju dana, tako da se dobro i ne sjecam, sta je sve u njima pisalo. Prije hapsenja nisu mi bile potrebne naocari ali sad jesu. Moja isledivanja su bila slicna drugim uz dosta prijetnje, vike, psovke, vrijedanja licnosti. Vjerovatno da bi inspektori prikrili svoju nedovoljnu obrazovanost i demonstrirali silu. Mene nisu tukli i ne zelim da im u tom smislu nista dodam. Ali je jedan inspektor pronasao gori metod da me psihicki slomi. Pitao me, koliko imam djece. Rekao sam dva sina i cerku. On je rekao:-Odlicno. Znas li kako prolaze djeca narodnih neprijatelja, u izgnanstvo ili kad podu na fakultet mogu da padnu kroz prozor ili sa balkona. A u vojsci moze da se desi zloupotreba strazarskog mjesta i da ti se sin vrati u drvenom kaputu. Bolje je bilo da me je tukao nego ovo sto je rekao. Ja cu u ovom strahu da ostanem i dalje. Postavljali su nam krvave majice u kupatilu da mi razbijamo glavu cije su. A tuca je bilo u SUP-u skoro svako vece i to uvijek u sobama prema zatvoru. Mi nismo smjeli da reagujemo. Prvi su zatvorenici iz Kraljeva protestvovali. Posle takvih tuca skoro da nije bilo spavanja. Ispitivali su me cesto nocu. A narocito su se interesovali o tome sta znam o dr Sulejmanu Ugljaninu i sta znam o finansiranju Stranke. To je najcesce obradivana tema. Nikad mi nijedan islednik nije pitao o sonovnoj poenti ove optuznice o otcepljenju od SRJ i formiranju samostalne drzave Sandzak. To sam prvi put vidio u optuznici".

Rifat Dupljak (1957):

"Dana 14. juna 1993. lisen sam slobode na radnom mjestu-Odjeljenje proizvodnje (pogon "Crvena zastava). Deset specijalaca je angazovano prilikom mog hapsenja. Rekli su mi da nista ne pokusavam da uradim. ako bi uradio kad sam lisen slobode sto je vise smijesno nego zalosno. Poveli su me na treci sprat u novopazarski SUP, zatim u DB. Pitali su me za neke slepere oruzja o cemu nisam imao pojma. Svezali su me za radijator. Ispitivanje je trajalo sve do 20h, a zatim su me bacili u kola onako svezanog i krenuli u Kraljevo. Pored mene je sjedio milicioner s uperenom puskom u moje lice kao i tri milicionera u kolima. Na putu prema Baljevcu zbog brze voznje ja sam se pomjerio. Policajac koji me cuvao udario me tako jako u predjelu bubrega i rekao mi ako se jos jednom pomjerim da ce mi sruciti rafal u glavu. U Kraljevu smo stigli posle 22 casa. Prireden mi je "docek". Napravljen je spalir policije (na trecem spratu). Prosuli su psovke kada sam prolazio izmedu njih. Udarali me s leda, sa strane i sprijeda. Uveli su me u neku prostoriju i vezali me za cijev radijatora. Odmah je pocelo ispitivanje. Po prvi put sam cuo neke stvari, osim mog djelovanja u MZ. Sacinili su izjavu koju su mi podmetnuli da je potpisem. Na moje odbijanje, otvorili su vrata i prozore, a jedan me je tako udaio jako da sam udario glavom o zid. Izveo me je da se operem od krvi. Tom prilikom me je pokvasio po ledima, a zatim mi je rekao: Dupljak, ovaj papir je tvoja sloboda. Potpisi i bice sve u redu. Odbio sam da potpisem i tu ostao na promaju do 3h. zatim su dosli i odveli me u samicu. Takva i slicna tortura trajala je osam dana. Nakon osam dana potpisao sam izjavu koju su oni sacinili. Dolazio sam u teske trenutke. Isledni inspektor je drzao pistolj uperen u moju glavu. Molio sam ga da prestanu sve te muke i da me ubiju. Dobijao sam odgovor: Ne Dupljak, moras ispastati polako i dugo.Pored fizicke smrti, svatio sam da postoji jos jedna, psihicka smrt koju sam ja dozivio. Na ispitivanju u DB sam voden 23 puta i danju i nocu".

Hodzic (Zuhdije) Nedzib (1958):

"Sam nacin moga hapsenja je cisto krsenje ljudskih prava i covjekovog dostojanstva. ne mogu da vjerujem da u jednoj demokratskoj drzavi hapsi covjeka sa cistim policijskim dosijejem preko sto policajaca sa oklopnim vozilima. Policija je bila pod punom ratnom opremom kako su izlazili zauzimali su borbene polozaje kao u Rambo filmovima. Za mene je angazovana i specijalna jedinica iz Priboja i Vrnjacke banje a ja sam u kuci bio sam sa zenom i djecom. Nakon privodenja MUP-u meni nije predocen razlog mog hapsenja. Cio dan sam proveo tu bez ikakvih pitanja da bih bio transportovan tek navece u Kraljevo. Tamo sam bio smjesten u prostorije MUP-a u DB, a onda bunker prostorije. S obzirom da mi nije bio predocen razlog hapsenja moglo se naslutiti da sam im bio veoma potreban za montazu optuznice. O putovanju da ne pricam. Smjesten sam u samicu br. 1, gdje sam proveo 43 dana. Kako je bilo unutra ni to ne mogu da vam opisem, pa zato komandir kad bi dosao da me izvede drzao bi se za nos, govoreci, kako mozete ovdje da zivite. Napolju su bile velike vrucine, bez ventilacije, povezana sa kupatilom i WC. No pored toga ne mogu se pozalit na korektnost upravnika zatvora i radnika zatvora. Nismo fizicki maltretirani od njih. Odatle sam izvoden skoro svaki dan sa rukama vezanim na ledima. U MUP obicno bi cekao jedan isljednik i dva milicionera. Vodili su me onako vezanog uza stepenice u prostorije u koje sam ispitivan. Prostorija je bila okrenuta prema suncu. Uvijek bi bio vezan za radijator. Prvih dana su po mene dolazili svi isljednici DB, pa cak i sve zene koje su tu radile da vide, ko je taj cuveni Dzipko iz Novog Pazara! Pri ispitivanju primjenjivane su sve moguce metode od fizicke torture, psihickog djelovanja, obecanja, ucjena, podmetanja laznih dokaza, papira. Prvih dana su iskljucivo koristili fizicku torturu. Ono sto nisu mogli oni postici, radili su milicioneri. Bili su me palicama, nogama laktovima. Bio sam vezan. U tim unakrsnim razgovorima sa njima uvijek ih je bilo pet-sest. Podmetali su neke lazne papire ili neke podatke njima poznate koje su izrezirali. Pokusavao sam da dam jedan pravi ton. Medutim, nisam mogao sve je to montaza. Napomenucu da sam svo vrijeme dva i po mjeseca nonstop privoden i to najvise uvece".

Hodzic (Nedziba) Zuhdija (1937) iz Novog Pazara:

"Tog jutra naselje Bukres bilo je opkoljeno specijalcima. Bilo ih je 250 naoruzanih ljudi sa oklopnim vozilima. Kada sam izasao onako bos u majici i tregerima da okopam krompire, vidio sam mnogo vojske oko moje kuce. Otvorio sam zakljucanu kapiju od avlije i vidio covjeka u civilu sa mnogo naoruzanih ljudi. Rekao sam mu da povuce ljude oko kuce i da uzme dva covjeka njegova, a ja cu dvojicu komsija i neka pretresu cijelu kucu. Medutim, istog trenutka cim sam ja otvorio kapiju nekoliko se ljudi bacilo na mene, oborivsi me dolje. Pao sam na beton, stavili su mi lisice na ruke i strpali me u kola. Majka je sve to gledala kako odvode mene, sina mi Nedziba kao i drugog bolesnog sina Mehdiju. Razbili su dvoje vrata i sa drugog ulaza kuce uzeli mog brata Kema. U MUP-u su mi donijeli neki zapisnik da potpisem ne znajuci sta pise na njemu, jer nisam imao kod sebe naocare, pa nisam mogao da vidim. U MUP sam vidio starijeg sina Nedziba svezanog i pored njega pet policajaca. Kraljevacki zatvor i prostorije DB pamticu pamticu do groba. Odveli su me sa lisicama na rukama u prizemlje. Tamo je cekao krupan, visok i relativno mald covjek s osmiijehom na licu. Poveo me je na treci sprat. Posto su mi lisice bile pozadi, stavio mi ih je naprijed, da bi mogao da sjednem. Inspektori DB su od mene trazili i ono sto ja nisam znao i nisam mogao da prihvatim takve optuzbe. Ali, sam "prihvatio" batine. Njih cetvorica su se smenjivala i danju i nocu. Kad bi se jedan umorio dode drugi, pa treci... Bilo je milovanja, iznudivanja, psovanja moje majke, turske i ne znam cije sve. Tukli su me dugackim pendrecima (kao i kratkim) po ledima, rukama tabanima... Ruke su mi bile oduzete, nisam osjecao da su moje, nabrekle kao kvasac. Bilo je i davljenja za grlo. Nisu mi se predstavljali ko su. Mogu da ih opisem, a i prepoznao bi ih. To su bili ljudi iz DB. Nagovarali su me da priznam da mi je dao oruzje sin Nedzib, posto je on bio vozac (i telohranitelj) gospodina Sulejmana Ugljanina. Ali, ja to nisam mogao da prihvatim, pa sam i zbog toga bio maltretiran nocu i danju. Povremeno bi dolazio visoki gospodin 35-40 godina i upitao: da li sam "propjevao", a zatim bi otisao. Imao sam utisak da je to neki rukovodilac u DB. Jednog dana poceli su mucenje od podne pa jos cijelu noc. Jedan crni inspektor je otvorio prozor, bio je to treci sprat i rekao mi: nemoj slucajno da skocis kroz prozor. Odgovorio sam mu - da necu, ukoliko me on ne baci. To isto vece kada me mlatio onim pendrekom po rukama, neko je jaukao u susjednoj sobi i cuo sam prilikom svakog jauka ono ha, ha... Nastavili su da me tuku samo da pristanem i da odem kod sina i da kazem njemu da mi je on dao oruzje. Nisam htio da prihvatim takvo nedostojno ucjenjivanje, ali sam na kraju rijesio da prihvatim. Govorili su mi: bolje je i za tebe i za sina, oslobodice vas i necete imati vise problema. Racunao sam da je to covjek od rijeci i da ce moj sin biti osloboden iz zatvora, a sto se tice mene to nije bilo vazno. Nazalost, to nije bilo tako. Odveli su me kod sina. Skinuli su mi lisice sa ruku. Bio je tamo onaj visoki koji me tukao, bio je tamo i onaj sto me je davio za grlo, kao i onaj pedantni pun neke ironije. Moj sin Nedzib je sjedio na stolicu, jedna ruka mu je bila svezana za sto. Kad sam vidio mog sina svezanog, jasno mi je bilo da je to prevara. Sakrio sam ruku da ne primjeti. Rekao sam mu - Nedzibe, ovaj gospodin me je doveo da ti reknem nesto. To sto je moje, moj je problem. Neka svako odgovara za sebe, ako imamo zasta. Jedan ne od onih inspektora uhvatio za rame i rekao mi - sto ne govoris onako kako smo se dogovorili. A drugi je rekao - neka se pozdrave. Rekao sam im - mi se ne pozdravljamo tako, vec sa alah imanet! Natjerali su me da mu pruzim ruku. Dodirnuo sam ga s gornje strane ruke kako bi sakrio modrice i otekline. Sin mi je naglo iskrenuo ruku i vidio kakva mi je bila ruka. A ni on nije bio u boljem stanju od mene, mozda i gorem. Tek su onda nastale teske muke. Odveli su me od sina. Onaj visoki stegao mi je ruku s lisicama tako da i danas imam oziljak. Onaj treci skocio je i stegao me za grlo, stisnuo me uza zid. Zatim me je udarao nekim tupim predmetom po glavi. Ne znam koliko sam lezao u nesvjesnom stanju. Jedan me osvezio vodom. Ne znam ko je taj covjek. drago bi mi bilo da znam njegovo ime. drugog dana su me ponovo ispitivali. Trazili su svasta da priznam. Ni treci dan nije bio bolji. Primio me je opet onaj crni dzelat koji me ranije mucio. Vise nisam znao koji je dan, koja noc. Ponovo me je tukao. Trazio je da kazem da je to oruzje moga sina. Tukao me dva sata. Jedan je upao i pitao ga: je li "propjevao"? Nije, odgovorio je dzelat. Usao je sa nekim papirom i rekao mi da citam. Odgovorio sam mu da ne znam, nemam naocare. Rekao sam im, evo da vam vjerujem. I jedan od njih je poceo da cita. Ovo ti je izjava tvog sina, i ako je nesto nadeno kod oca to je moje, nije njegovo. Ali motka je opet "radila", bio sam inisten covjek. Znam na kakve je muke bio moj sin, pa sam rekao da ne mogu to da prihvatim sto mi montirate. Onaj dzelat je poceo ponovo da me tuce. Tukao me je pendrekom, istjerao mi je vazduh a tukao me je i nogama. Ponovo mi je rekao - bolje je da prihvatim ono sto smo ti mi nalozili, bolje ti je zbog tvoje djece. Ja sam znao da to nije tacno, obecavali su mi praznu pricu, kao navodno da ce moj sin biti pusten. Znao sam da je to bila jos jedna u nizu prevara. Zavikao je jedan: Takvu izjavu moras dati kod istraznog sudije.

Uhvatio me za rame i sa dvojicom inspektora poveo dolje u neku sobu. Tamo su bila dva covjeka i jedna zena. Prepoznao sam javnog tuzioca, Kalicanina. Onaj sto me je doveo stajao je iza mene ne znajuci da je tu. Kod istraznog sudije morao sam to isto da kazem, jer su me trenirali dva sata od rijeci do rijeci da ne pogrijesim. Pricaj nam o tom oruzju, rekao je ironicno i podsmjesljivo. Rekao mi je da sjednem na fotelju. Ali posto mi je prsljen na kicmi povrijeden, nisam mogao lijepo ni da sjednem. Rekao mi je da sam lijepo ispeglan i dotjeran, onako u carapama, tregerima i majici. Osjecao sam se ponizenim i uvrijedenim. Vise sam volio smrtnu kaznu nego da ponovo odem u tu sobu u koju su me mucili. Potpisao sam izjavu koju su oni sacinili i nakalemili samo da mom sinu bude lakse. Sa potpisivanjem te izjave palo je sve i malo se stisalo. A ja od toga nemam nista, jer to nije istina. Muka me natjerala da to ucinim. Danas sve to pricam i nista ne priznajem da je tako bilo".

Mirsad (Redzepa) Hodzic (1956):

"Tukli su mene i mog brata jos u nasoj kuci, cim su nam stavili lisice na rukama. To se nastavilo u sjenickom MUP-u. Neko je na vratima uletio i bacio se na mog brata, kao da vide najveceg teroristu. Udarao je mog brata kao i drugi policajci, bila mu je pjena na ustima: Ja sam viknuo: Udaviste ga ljudi, jer je uhvatio dzudo zahvat "za kragnu". Pokusao sam da se otmem onako sa lisicama, da ga spasim...Pustili su ga. Pjena mu je bila na ustima a oci iskolacene, trazio je vode mimikom. Nije imao glasa. Mene su priveli u Nikolinu kancelariju. - Dolijao si zeleni Arkane, rekao mi je. Nisam ja Arkan. On mi je zavalio samar. Trazio sam da podem u WC. Za cosak WC bila je grupa policajaca. Pao sam uza zid onako vezan i bespomocan. Neko ih je odmakao od mene, rekavsi: dobro je. Uveli su me u kancelariju kod Pende. Pitao sam ga, mogu li u WC, upisacu se. Na vratima WC-a jedan plavi milicioner zaletio se u trku i udario me u predjelu genitalija. Srecom, nije me pogodio na pravo mjesto. A da jeste ubio bi me na mrtvo. Kako sam pao oborio sam jednog policajca. Hodnik je bio pun policajaca, udarali su me nogama i palicama. Jaukao sam i krivio se od bolova. Neko mi je zabio cijev od puske u rame. Mislio sam da mi je otkinuta ruka. Neko mi je zabo nesto ostro pored kicme... Uveli su me ponovo kod Pende u kancelariju. Penda je poceo da me saslusava. Jedan mi je rekao policajac-neces zeleni odabde ziv izlazit. Izvadio je noz iz automatske puske, prisao prema meni da me dohvati za kosu: "Zeleni Arkane, je li bolji nego tvoj", Penda je tom tipu odmahnuo rukom, i on je izasao. Penda mi je rekao: bolje je da mi pricas ovdje sve kako je bilo i sta si radio, nego da te vodim u Novi Pazar. I on je izasao i izneo one zapisnike. U kancelariji je bilo trojica policajaca. Bio sam svezan uza zid. Tukli su me nogama i rukama. Psovali mi sve po spisku. Penda se ponovo vratio. Tako tri puta a mozda i cetiri puta je izlazio ( ne sjecam se vise) a za to vrijeme policajci su me tukli. Jedan crni se progurao iz hodnika i upao u kancelariju: "Joj Turcine, majku ti znas li ti da sam ja danas dosao s Pala. Na Palama sam klao Turke, znas li da cu i tebe sada da zakoljem, majku ti tvoju. Licio mi je na jednog Zubera koji se takmicio u dzudou s Pala. Bio je crn. A onda je uzviknuo: bjezite, izlazite svi napolje. Ostala su 2-3 policajca. Jedan od njih je stupio u razgovor sa mnom i rekao da vjezba karate kod mojeg bivseg druga. Rekao sam mu - kakav si ti sportista kada udaras vezanog covjeka? -Ja te nisam ni pipnuo, a od ovijeh ne mmmogu da te branim. U nvopazarskom MUP-u: Odveli su me gore kod nekog inspektora. Vidio sam covjeka koji mi je bio poznat. Bio je to Rosic. I on je mene poznavao iz studentskih dana. U pocetku je bio ljubazan. Na vratima je usao jedan podebeli poicajac. Drzao je nekoliko lisica na rulama, pogledao me i uzviknuo: sta hoces, sto se okreces, iako se ja nisam mrdao sa stolice. Neko me je zapucao u leda nogom. Pao sam zajedno sa stolicom. Sutirali su me nogama kao krpu. Jedan je bio crn, visok. Znao je dobro karate. Vratio se Rosic i pitao: sta je ovo Mirsade? Znas li ti da smo mi drugovi, sada niko ne smije da te bije. Ponovo me je ispitivao Rosic i ponovo izlazio. A ovi me ponovo tukli. Nisam se zalio vise, vidio sam kakav mi je bio "drug" taj Rosic. Dok smo putovali prema Kraljevu vezali su me duplim lisicama. U marici smo bili ja i moj brat i trojica policajaca. Brat je bio blijed kao krpa. Cim je usao u maricu poceo je da povraca. Pitao sam ga sapatom, da li su ga bili. Klimnuo mi je glavom, zatim mi je rekao da ga je jedan udario kundakom u grudi, zato mi se povraca. krkljao je. Stigli smo pred kraljevacki zatvor. Kad sam izasao iz marice nisam mogao da se ispravim. - Ispravi se majku ti tvoju, prodra se onaj sto me je tukao kod Rosica. Ne mogu, rekoh mu. On me je udario pesnicom. Priveli su nas na prijemno odeljenje. Policajac koji me tukao otisao je u drugu kancelariju. Tuako je mog brata kao i druge drugove iz Sjenice.

Vratio se ponovo taj isti policajac, naslonio je cijev od puske na moje celo. Bilo mi je svejedno. Odmah posle toga odveli su me iz samice (isto vece) u DB, radi sipitivanja. Vezali su me za radijator. Vodili su me svaki dan u DB. Jednom prilikom, sjecam se dali su mi keks i jogurt koji su mi donijeli moji iz Novog Pazara. Nagonili su me da brzo jedem, dok je na stolu bio veliki americki pendrek i drugi manji. Jedan od inspektora mi je rekao - pozuri, nemamo vise vremena, dok drugi - polako, ne morate da zurite. Bilo mi je svega dosta. Nije mi se jelo. zamolio sam ih da mi dozvole da se popnem na prozor, a zatim da u mene pucaju. Da se vise ne izivljavaju nadamnom. Rekao sam da kazu da sam pokusao da pobjegnem i da su zbog toga pucali u mene. Drzao sam se za bubrege. Sve me je boljelo od batina. To vece su me ispitivali do kasno u noc. Nastavili su drugog dana. Stavili su mi ruke na stolicu a zatim rekli da rasirim prste, da bi me jedan od tih inspektora udarao pendrekom po prstima. Treci dan su rekli da skinem patike i carape da bi me udarali po tabanima, govoreci da cu progovoriti. Sutradan sam otisao kod ljekara. rekao mi je da je to mala kilica, gdje mi je bio dren nakon operacije. Rekao mi je da to nije nista sta ce mi biti. U kraljevackom MUP-u, odnosno DB-u: Jedan od njih je izvukao fijoku i pitao me - da li su mi nekad bile genitalije u fijoci. Citao mi je zakon, a zatim mi je rekao - danas imas 36 godina, kada izades iz zatvora imaces 46, nisi se ozenio, neces imati djece i bolje je da nam sve ispricas za Ugljanina".

Jakub (Asima) Hodzic (1931):

"Ni jedan zapisnik u DB-u u Kraljevu nisam procitao. Kada sam trazio da dode moj advokat, oni su odnijeli narucje pendreka i rekli mi - proberite kojeg cete advokata da odaberete. Poceli su da se smiju. Nisu me tukli tada. Izasli su i ostao je samo jedan covjek koji mi je rekao: ako mene pitas priznaj sve, jer oni ce dovesti tvog sina jedinca kojeg ce tuci pred tobom. Sto ce ti to. Ako je ovo pravna drzava sve ce se to dokazati na sudu da nije tacno. Razmisljao sam da dignem ruku na sebe i da dokrajcim. Sjecam se, bio je ponedeljak. Dva dana ne bih mogao da ispricam o torturama koja je vrsena, fizicka i psihicka nad mojim tijelom i dusom. Razmisljao sam kako da skratim muke i bolove o jednom trosku, ali sam se sjetio da sam Bosnjak i da takve stvari ne smijem da uradim. Odlucio sam da strajkujem gladu. Odmah je dosao upravnik kraljevackog zatvora Sarenac i pitao me sta sta to radim? Rekao sam mu da hocu da razgovaram sa njim u cetiri oka. Pristao je. Pitao me - zasto strajkujem gladu? svukao sam kosulju i okrenuo leda. Skinuo sam i pantalone. Covjek je zanijemio kada je vidio "leopardovu" kozu ucinjenu nasiljem. Zamolio sam upravnika da mi javi porodici kako bi angazovali mog advokata da dode kod mene, koga jos nisam vidio. Zamolio me da to ne cinim i da ne strajkujem gladu. Velika je procedura oko toga, komplikujes nam probleme, ja nemam uslova da te ovdje hranim normalno, moracu da te vodim u CE-ZE ako nastavis sa strajkom. Opisivao mi je sve muke tako sto se radi sa zatvorenicima. Rekao sam mu, kada dodu moji advokati tada cu prestati sa strajkom gladu. Prosla su tri dana. Cetvrti dan je bio petak. Upravnik me jepozvao i rkao mi da sam ja u kriticnom stanju i mora da me vodi u Beograd. Bile su tada velike vrucine, izgubio sam tecnost. Rekao sam mu da se nadam da ce danas doci moj advokat i da me ne salje u Beograd. Advokat nije dosao. Dosao mi je sin i kcerka i kada su vidjeli u kakvom su stanju, kcerka i kada su vidjeli u kakvom sam stanju, kcerka je plakala. Niko im nije javio za strajk gladu. Negdje oko 18 h upravnik zatvora me pitao: sta cemo? Ja sam rekao vodite me u Beograd. Zamolio me kao brata (jer smo istih godina) kunem ti se da ti se vise nece dogoditi i donio mi je casu vode koju sam popio. Za svih tih pet dana mog strajka gladu, ljudi koji su bili sa mnom u zatvoru umotavali su me u mokre carsafe. Istog dana u 8 h navece, bio je petak pozvali su me gore u DB. Tamo sam vidio Vladu corbica iz Novog Pazara i jos neke inspektore. Bilo ih je cetvorica. Jedan se od njih zaletio i opalio mi dva samara: "Evo ti strajk gladu". Izasli su ostali, dok je ostao Corbic kod mene. Pitao me zasto sam strajkovao gladu? Ja sam i njemu skinuo kosulju. Kad je vidio vidne tragove nasilja po mom tijelu izasao je vani i doveo daktilografkinju. Imao sam utisak da je gospodin Corbic prekinuo tu svoju muku i od tada me niko vise nije fizicki maltretirao".

Adem Hasic (1970) iz Novog Pazara:

"Uhapsen sam 22. maja 1993. oko cetiri sata. To je bilo takvo hapsenje kao da su hapsili nekog ratnog zlocinca. Kuca je bila opkoljena. U kucu je uslo 5-6 policajaca sa automatima na gotovs. Niko od njih nije rekao sto su dosli i sta traze. Nakon toga sam odveden u MUP u Novi Pazar. Tek su mi u MUP rekli sto su vrsili pretres i sto su me priveli, jer traze oruzje. Rekao sam im gdje je puska i oni su je uzeli. U novopazarskom MUP-u sam bio prestravljen. Nisam znao ni ko me saslusava ni ko me ispituje. Dvojica u civilu, trojica u uniformi nisu slusali sto ja pricam. Psovali su me i prijetili, samarali onako vezanog za radijator. Rekli su mi da ce me odvesti u Beograd i da ce me tamo strijeljati. Citavo popodne do uvece ulazili su milicioneri i izivljavali se nadamnom od psovki do batina. U Kraljevo sam stigao polumrtav, jer nas je u dzipu bilo 12 i zavezani smo bili bez vode. Vezali su nas u holu MUP-a, za ogradu. Bila je smjena pa smo bili izlozeni psovanju policajaca sve dok nas nisu odveli u zatvor. Iz zatvora su nas odveli na ispitivanje u 3 h nocu. Trazio sam vode. Inspektor mi je rekao da mi je bolje bez vode sto me svoje ocekuje. Ispitivanja su trajala po cijelu dan (uz batine) pa i uvece. Stalno je bilo prisutno 5-6 policajaca i inspektora u kancelariji. Bili su me rukama, pjesnicama, pendrekom, sutirali nogama, psovali mi tursku majku, objasnjavali nam koji ce rijeke da nas nose poklane. Svo vrijeme sam bio vezan za radijator ili stolicu. Jednom su uveli i kafe-kuvaricu i ona mi je ubacila stiklu u usta. Prijetila da ce da mi polomi zube, pa ce onako da me odvede i slika za licnu kartu na kojoj ce pisati da sam Srbin Bosnjakske vjere.

Zekirija Hajrovic (1960) iz Tutina:

"Prvo sto sam usao kod istraznog sudije rekao je hop: evo ti deset godina robije. Istrazni mi je rekao sjedi. Sjeo sam. - Znas li ti sta si zasluzio da budes obesen na centar grada. Ti si zasluzio da budes zaklan. Taj razanj si spremao za moju djecu. To su bile prve rijeci istraznog sudije. Sutio sam i gledao sta se to zbiva sa covjekom. Pomislih, da je takav po prirodi inpulsivan, mada na takve nikad nisam naletio. Prvo mi je uzeo generalije. Pita me - sta sam zavrsio od skole? Kazem, Srednju gradevinsku u Beogradu. On diktira daktilografkinji da san ja zavrsio neku obuku u Beogradu! - Druze sudija, nisam ja zavrsio obuku, kazem mu. A on meni ljutito - to je isto, kao skola kao obuka. U tommm trenutku je usao moj advokat, Ismet Kalic, sudija mu je viknuo: napolje! Advokat mu je rekao: cekaj, imam pravo po nekom clanu. Ne znam koji je pomenuo. Sudija mu je odgovorio da nema pravo. A advokat je njemu rekao: Ja sam ga i ranije branio i ovdje prisustvovao. A sudija njemu: Znas li ti koju bitangu branis? Zatim je diktirao daktilografkinji da je kod mene dolazio Etemovic i Fejzovic, pa je ubacio u zapisnik da i cuvari spavaju. Rekao sam - gospodine sudija ja vam tu izjavu necu potpisati. Kaze on meni prstom - hoces, hoces i pokazao mi je rukom prema Kraljevu. Opet sam ga upozorio: necu vam to potpisati, dzabe vam je. Otvorio je jednu crnu fasciklu u vezi pistolja i to prepisao. Ja sam ga opet upozorio i rekao mu: nemojte sudija to prepisivati iz MUP-a. A on meni - ama sta sta ja imam da se objasnjavam kada si ti drzavni i narodni neprijatelj! To ti je sto ti je a bice ti jos. Prekini bitango, sta neces da potpises! Obratio se daktilografkinji i rekao joj: okrivljeni potpisuje zapisnik i ponudi mi da potpisem. Rekao sam mu da je to njegova izjava, potpisujte sami. A on meni - neces da potpises. Ne moras, sutra ces otici u Kraljevo pa ces tamo propjevat kao ostala banda. Tamo ces biti sest mjeseci najmanje. Rekoh mu - sudija, vi ne shvatate da je takva moja izjava isto sto i smrtna presuda. Poginucu bilo gdje da odem, ali ovakvu izjavu necu potpisati. -Pa i ne moras, rece sudija i naredi kljucarima da me odvedu. Moj advokat Kalic kaze mi - potpisite, ispravicemo to na sud. Ja sam ga pitao: moze li da se to ispravi? On mi je rekao da moze i tako sam ja potpisao tudi zapisnik. U kraljevackom zatvoru prilikom posjete moje supruge, majke i sestre, jedan od inspektora je rekao mojoj supruzi: zao mi je gdje nadoste tu bitangu i da ga uzmete. On ti nikada nece izaci iz zatvora. On ti je minirao Aerodrom u Sarajevu sa Ejupom Ganicem. Nakon mjesec dana uslijedila je peticija 136 radnika, iz mog preduzeca kako navodno ja nemam nikakve veze sa eksplozivom. Istrazni sudija se drao na delegaciju koja je donijela peticiju: Napolje, jeste li vi njegova vojska i njegova banda. Ukoliko s mjesta ne odete sve cu vas pohapsiti".

Asim Sacirovic (1958) iz Novog Pazara:

"Ja sam morao da zadovoljim formu, jer su oni to trazili i rekli mi sta treba da kazem i da to potpisem u prostorijama DB-e. U prostorijima DB tukli su me palicama, pesnicama, nogama i samarima. No, nisu najgore batine. Ima nesto gore. A gore je od batina kada su mi inspektori govorili: znas li gdje su ti djeca? Da li idu u skolu, i da li ce ici, to mi je bilo gore i teze od fizickih tortura".

Semsudin Kucevic (1959) iz Tutina:

"U novopazarskom MUP-u sam saslusavan. Tamo nisam nista konkretno da im kazem. Onda su me odveli u prostorije DB. Negdje oko 19h dosao je Corbic sa dvojicom, svi u civilu i donijeli su tri vrste palica. Vezan sam za radijator. Neizmjenicno su me tukli po tabanima. To je trajalo otprilike po pola sata, da bi se mijenjali drugi i odmarali. Batine su se redale do 23h. Polivali su me vodom. Ukljucivali su mi struju, ja sam bio mokar. Na kraju su trazili da samo potpisem dvije recenice i da odem kuci. -Da je cjelokupne vojne formacije, krizne stabove, nabavke oruzja kao i vjezba u Turskoj izvedena po nalogu (i organizovana) Sulejmana Ugljanina. Ja sam odbio da to potpisem i sutradan su me prebacili u Kraljevo. U KRaljevu me je docekalo desetak ljudi. Rekli su da je to odbor za moj "docek". Navodno, oni su vec dobili informaciju iz Novog Pazara da sam ja "tvrd orah". Nisu me nista u pocetku ispitivali. Tukli su me svi koliko ih ima, da sve priznam sto me god budu pitali, bez razmisljanja. Tukli su me svim palicama koje su posjedovali. Ja dobro pamtim cetiri vrste palica. Tukli su me nogama, udarali me glavom o zid. Ta "predstava" je trajala do cetiri casa ujutru. Nisu me nista vise pitali. A onda su opet progovorili. Trazili su da im kazem koja su sela naoruzana u opstini Tutin? Rekao sam im da su sva sela naoruzana-Dobrinje i Pape, to su srpska sela. Rekao sam im da je oruzje transportovano kamionima. Oni su uporno trazili od mene da kazem koja su Bosnjakska sela naoruzana. Ispitivanje je trajalo od 8 do 18h. Trpio sam sistematsko batinjanje. Mijenjali su se po dvojica a bilo ih je deset. To je mucenje trajalo do 3h. Koristili su duge, kratke, drvene, plasticne palice. Ukljucivali su struju na osjetljivim zonama tijela. Prije toga su me polivali vodom. To je mucenje trajalo do jutra. Bio je to treci dan, nisu mi dali da jedem ni da pijem vode. Jedan me policajac udario udario unutrasnjim dijelom sake i izvalio mi vilcu. Nakon toga dali su mi hranu, ali mi ona nije trebala. Cetvrti dan su me na isti nacin ispitivali sve do veceri. Posebno su se trudili sto je najgore psihickim (pored fizickog) iscrpljivanjem. Govorili su nam da ce nas osuditi na deset godina robije. Da ce nam upropastiti porodicu. Ubjedivali su me i govorili da su oni doveli Milosevica, i kada bude trebalo oni ce ga smijeniti, a kamoli da nas Bosnjake da ne uniste. Sljedeceg dana rano u 6h iste metode iste batine i mucenje. Vezali su me za sipke. Jedan mi je cupao kosu, drugi udarao palicom a treci otvarao usta, cetvrti prilazio motocangama, navodno da mi vadi zube. Odustali su kad sam im rekao da imam gornji kvaran zub a onda su pustili da me desetorica gaze. U nastavku su me opet tukli, slusajuci muziku. Oni su to radili sa izuzetnim uzivanjem. Rekao sam da su esesovci bili suptilniji, jer su slusali Vagnera a da su pali na Dzeja, ciji je ritam bio vrlo brz i da su tako i batine isle. Zalio sam se zatvorskom ljekaru da u mokraci imam krvi, a on mi je rekao da su to prolazne teskoce i da to nije strasno.Poslednja "tacka" mog "ispitivanja" bili su "bubrezi". Donijeli su vrece sa pijeskom i nekoliko izjava izvjesnih mladica. U tom momentu bio sam vise prevaren nego uplasen, ako necu da potpisem svoju, bar da potpisem neciju tudu izjavu tih trenutaka sam pristao da potpisem neciju izjavu. Dan kasnije su trazili da ja potpisem sve sto je taj momak naveo u izjavi i ja sam to uradio. To je bio najduzi dan predaha, bez batina, i da su mi tih trenitaka rekli da sam ubio Kenedija, ja bih potpisao i takvu izjavu. Rekli su mi da ja ustvari nisam imao sta da sakrijem, jedino sto sam ih provocirao. Rekli su da su od mene ocekivali da prosire optuznicu "za stvaranje drzave Sandzak" i da im je takva optuznica veoma slaba. A ovi ljudi koji sjede na optuzenickoj klupi, ja sam posle njih 6 mjeseci uhapsen. Hodo Jakupovic (koji je krhkog zdravstvenog stanja i kome je potrebna davno operacija) potreban im je kao rezervni major a ne kao covjek koji je navodno napravio krivicno djelo. Alija Halilovic potreban im je iz vise razloga: skolovan je covjek, jedan od najuglednijih ljudi u Novom Pazaru. Vise puta su mi rekli da nisu zadovoljni optuznicom i da im je ona slaba i tanka, ali ce je "poboljsati" nova grupa 25-rice iz Crne Gore gdje je uhapseno kompletno rukovodstvo SDA.

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

10

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Priboj




Behudin Hodzic iz Priboja:

"Od 5. aprila 1992. godine iz Bosne je potekla rijeka izbjeglica. Dolazili su putevima, sumama na razne nacine. Neki automobilima a neki samo sa zavezljajem u rukama. Zaustavljali su se u selu. U nasoj kuci smjesteno je njih tridesetoro. Slicno je i u drugim kucama. U susprotnom pravcu, drumom ispod sela, kolona vojnih vozila sa vojnicima koji drze tri uzdignuta prsta. Dolinom Lima grmi od bjesomucne pucnjave. Ori se cetnicka pjesma. Ide "nasa" vojska na nasu Bosnu. Medu nama i nasim musafirima vec danima vlada panika. Tjesi nas sto s nasim komsijama Srbima odrzavamo dobre odnose. Oni nas stite i uvjeravaju da nam se nista ruzno nece desiti. Ocevi nam zajedno rade u Priboju, djeca se skoluju u Rudom. Izbjeglice odlaze dalje, ali dolaze drugi.

Tako sve do jeseni. Ja 15. septembra odlazim u Vojsku Jugoslavije. U kasarni nam zabranjeno da pratimo televiziju, a ja nekako saznajem da je iz radnickog autobusa u Sjeverinu izvrsena otmica putnika. Zovem sve telefonske brojeve koje znam u Priboju, ali uspjevam da dobijem samo portira u "Poliesteru". Od njega ne dobijam trazene informacije, ali me obuzima slutnja. Poslije nekoliko dana pozivaju me moje starjesine i saopstavaju mi da je u automobilu bio moj otac. Tjese me, govoreci da su oteti putnici smjesteni i da ce nasa vlast uciniti sve da se nista strasno ne desi. Nisu mi dozvolili da odem kuci. Pustili su me tek u februaru 1993. Dolazim u Priboj i javljam se vojnom odsjeku. Ispred opstine nalazim jednog kapetana i vojno vozilo koje skoro svakodnevno prebacuje potrebne stvari i vojsku u Strmac. Ponadao sam se da cu kao vojnik i ja moci da se tim vozilom prebacim do Sjeverina. Jednim dijelom puta se mora preci preko teritorije Republike Srpske. Kapetan mi saopsti da ja ne mogu sa njima u to vozilo, jer mi kao Bosnjaku nije bezbjedno. Bio sam razocaran i osjecao sam se cudno. Pitao sam kako to da istu uniformu nosimo, istoj vojsci pripadamo, istu drzavu sluzimo, pa kapetanu bezbjedno a meni nije? Odlazim preko brda i suma pjeske. Za sest sahata pjesacenja dolazim u Zitnice. Zatjecem pustos. Nema rodaka, nema komsija. Vecina kuca prazna. Majka suze roni i svija mi ruke oko vrata. Od placa ne mozemo da dodemo do rijeci. Ono komsija i rodaka sto je ostalo opsjednuto strahom. Bas tih dana, tu preko brda, desila se i ona otmica u Strpcima. U kuci nema brasna, ulja, secera. Majka mi kahvu i caj sladi medom. Svuda tuga i plac. Sve je drugacije. Bude mi se uspomene na baba, njegove dolaske sa posla i donosenje poklona. Morao sam opet da ostavim majku i odem u Vojsku. Tek sam po povratku u kasarnu poceo dozivljavati traume, jer od nekih vojnika dobijam informacije kako me je babo navodno zvao telefonom. Odsluzio sam vojsku i evo me sada sa majkom.

O babu evo vec skoro deset godina ne znamo nista. Samo ono sto smo znali ranije, ali to su uglavnom samo nagadanja i prepricavanja. Zelimo da ostanemo ovdje. Ovo je nas dom. Tesko se zivi ali se mora. Ne vidim perspektivu, jer nemamo pomoci ni od koga. Nema mladih, nem atelefona nema ko ko da radi zemlju. Nema ni sa cim. Osamdeset posto Bosnjaka se iselilo. Ne vraca se niko".S3]

Ovo je i uradeno sracunato sa ciljem da se bosnjacko stanovnistvo zastrasi i iseli iz ovih krajeva. Drzava i vlas ne reaguju. Drzava i ne pokuSava da rijesi nas problem. Kao da se nista nije ni dofodilo. Bili smo i ostali gradani drugoga reda. Ohrabruje cinjenica da je odnos komsija Srba prema nama vrlo korektan. Nademo se zajedno u svakoj prilici. Popricamo, zaigramo fudbal, pomognemo jedni drugima. Organizator svih ovih zlocina je drzavni vrh. Nasu nesrecu je prouzrokovala nas drzava. O svom zlocinu sada cuti. Ne moze ovaj zlocin ostati nekaznjen. Nekad ce neko progovoriti o tome. Ako ne progovori, zlocin ce se ponoviti. Taj strah od tog ponavljanja zlocina, ljude sprecava da se vrate. Umjesto istine drzava nam salje neke misionare, koji traze da se uclanjujemo u neku partiju za koju nikad nismo culi, a obecavaju da je to partija buducnosti. Laznih obecanja je bilo dosta. Od drzave smo trazili da nam saopsti istinu o mom ocu, da mi kaze u cije ime je ovaj zlocin izvrsen".

Zubejda Mandal, majka otetog Alije Mandala iz Sjeverina:

"Otisao je na posao 22. oktobra prije skoro deset godina i jos ga nema da se vrati. Ispratila sam ga tog jutra. Rekla sam mu: Alija, Alija cuvaj se! Dok je zamicao niz imanje doviknula sam mu: Alija, kupi dvije kesice bikarbone jer ti baba muci zeludac. Zurio je na autobus. Tri mjeseca nije isao na posao jer je bio na nekom placenom odsustvu. Radio je u FAP-u. Taj dan su iz Priboja porucili da se dijeli plata. Dusmani su sve isplanirali; da se taj dan u autobusu sabere sto vise Bosnjaka. Dusmani ga odvedose. Nikad se nije vratio. Od toga dana, oci svoje isplaka. Pricalo se svasta. Kazu da su mucetnici na Bijelim brdima odsjekli glavu. Kazu nije htio da pjeva cetnicke pjesme. Da mi ode u rat znala bi zasta glavu dade, a ovako prezaliti ne mogu. Od zalosti za njim preseli na ahiret i njegova zena. Mlada u 45-oj godini. Jadnica, do smrti je pricala kako joj Alija dolazi u san i stalno je mastala da je ziv. Neki su lopovi zvali telefonom i trazili pare da nam vrate Aliju, ali je sve to bilo laz. Iza Alije ostade troje sirocadi. Prezivljava se nekako. Pomaze nam Bog. Da mi je samo saznati gdje su njegove kosti. Ko ga i zasto ubi. Saznacemo i to jednog dana. Ako samo ja i moj Hamo pozivimo do tada. Molim dragog Boga da nam se smiluje i pozivi nas do tog casa."S4]

Dzevad Koldzic (1979), sin otete Mevlide Hodzic:

"Bio sam sedmi razred kada se to dogodilo. Ne mogu da prepricavam sve ono sto sam cuo da su mojoj majci uradili. Gorka i cemerna su to podsjecanja. Ja sam svjestan da ona nije vise medu zivima. Ipak, niko nema pravo da mi uskrati nadu. Nadam se dac cu jednog dana saznati ko su ti ljudi i kakvi su to ljudi koji su kidnapovali moju majku? Da im pogledam u lice i pitam ih - imaju li oni majku? Ne, oni nemaju majku, oni su zvjeri. Moje djetinjstvo je upropasceno. Dok sam isao u skolu nisam osjetio da me moji drugovi sazaljevaju. Pitao sam se u kakvom to svijetu ja zivim. Zavrsio sam osnovnu i srednju skolu. Morao sam da radim teske poslove da bi se izdrzavao. Odsluzio sam vojsku bas u vrijeme bombardovanja. Stalno sam se pitao - kome ja to sluzim?

Nisam zaposlen, niti mi je ko pomogao, osim u humanitarnoj pomoci. Volim foto-aparat, pozivaju me na kojekakve feste i od toga prezivljavam. Jedna americka humanitarna organizacija mi je bila obecala nabaviti foto-aparat i kameru, ali obecanje nije ispunjeno.

Moja majka je bila posla na posao. Radila je u "Dekorplastu". Od tog dana gubi joj se svaki trag. Ovaj zlocin se nije mogao dogoditi bez znanja opstinskog rukovodstva i nacelnika SUP-a. Da su htjeli, oni su mogli da sprijece zlocin. Bilo je dovoljno sustici kamion i vratiti ljude. Oni nisu ni prstom mrdnuli. Bilo je dovoljno vremena. Postoji tu citav lanac odgovornosti. Od vozaca autobusa, rukovodstva "Rakete", opstinskog rukovodstva, policije i vojnih vlasti.

Umjesto da se nasa pitanja rjesavaju, mi dozivljavamo pravu opsadu nekih novih politickih partija DOS-a, koji traze da postanemo njihovi clanovi. Tih partija nije bilo kada su se nama dogadale ove stvari. Ja znam ko je nase probleme iznosio u javnost kome treba zahvaliti sto su Bosnjaci u Priboju ostali.

Nedavno kod mene dode Ekrem Hadzic, rece da je iz SDP-a, svasta mi obeca, trazi da se uclanim u njegovu partiju i upise me u spisak popisivaca stanovnika. Od toga ne bi nista, a mogao sam zaraditi 12.000 dinara i kupiti foto-aparat".

Rasim Pecikoza (1936), Milanovici - Strnca:

"Meni je kidnapovan sin Sead iz autobusa 22. oktobra 1992. godine. Bio je posao na posao. Radio je u FAP-u. Bio je ozenjen. Ima jedno dijete. O njemu ni do danas ne znam nista. Spasio je dvoje srpske djece od topljenja u rijeci, ali opet za ovu drzavu nije bio dobar. Ne znam kome vise da se obracam. Ocajan sam. Da sam ja ovih godina ono sto sam nekad bio, ja bi bio i sudija i istrazitelj. Ali ja sam sada sakarac i ne mogu nista. Kada dode voda do grla, onda covjek gubi razum. Kako gledati ovu nepravdu? Znamo ljude koji su ubijali i klali, a sada dobijaju stanove narodni su heroji i prave im se spomenici. I ova medunarodna zajednica je samo tome doprinijela. Trazim da se kaze istina o nasoj djeci. Nisu nam zagarantovana ljudska prava i sloboda kretanja. Ako ovo hoce da bude drzava ovo, mora da ima i svoje zakone, ali ja vidim da ih nema. Kuca mi je zapaljena, imanje mi koriste Srbi bez ikakve naknade. Kao da je sve njihovo. Kako da se vratim u moje selo kad ja vise nemam nista. Moram da se vratim a nemam de. I da hocu da se vratim ja kao pojedinac, ne smijem da se vratim. Trebalo bi da se vratimo svi odjednom i da nam se garantuje sloboda kretanju. Ima jedna muka i nevolja medu nama Bosnjacima. Svi pojedinacno idu u SUP i opstinu i tu traze svoja prava, nailaze na obecanja, ali od svega toga nema nista. Nismo u stanju da se organizujemo i da svi grupno nesto ostvarimo. Niko nece da nam pomogne, da napravimo kuce i uvedemo struju".

Alija Dzidic (1956) iz Rajcevica:

"Zivio sam sa zenom, dvoje djece i majkom u selu Rajcevici, opstine Priboj. Radio sam u "Poliesteru" i svakodnevno odlazio na posao. Vec pocetkom 1992. godine dosla je vojska Jugoslavije u Krajcinovice i od tog trenutka Bosnjaci se nisu osjecali sigurnim. Bilo je mnogo maltretiranja na granicnim prelazima. Poslije otmice putnika 22. oktobra 1992 god. Bosnjacima je bilo zabranjeno prelaziti preko teritorije B i H da bi dosli do svojih sela u opstini Priboj. Sa porodicom sam se preselio u Priboj i nasao privatni smjetaj 23. aprila 1993. god. mi je zapaljena kuca. Svoje imanje sam posjetio tek 1995. god i to putujuci preko suma 15 sati pjeske. Zatekao sam zgariste kuce i opustoseno imanje. Pomocni objekti obijeni i opljackano je sve sto se moglo odnijeti. Poslije dvije godine odnosno 1995. godine sam od Elektrodistribucije dobio racun da platim struju. Zbog toga sam izlozen velikom maltretiranju kako bi dokazao da struju nisam potrosio, jer je izgorjela i kuca i strujomer. To je bio povod da mi SUP izda Uvjerenje o spaljivanju kuce, u kojem izmedu ostalog stoji da se za pociniocima pomenutog djela jos traga. Ni do danas se ne zna ko je moju kucu zapalio, niti je ko vodio istragu. Od 1996. godine odlazim na moje imanje, lozim logorsku vatru na zgaristu moje kuce, tu spremam hranu, dok obredujem imanje. Pored vatre spavamo ja i moja supruga i tako sve do jeseni. Nemam nikakvih mogucnosti da napravimo kucu niti mi je drzava ili bilo ko drugi u tome pomagao. Opstina o nama ne vodi racuna, niti je bilo ko pokazao interesovanje za nas povratak. Jos uvjek sam sa mojom porodicom podstanar u Priboju i odlazim u selo da obradujem svoje imanje. Odlazeci u selo svakodnevno sam nailazio na maltretiranje od strane lica u vojnim uniformama. Jednom takvom prilikom, dok su me legitimisali, rece jedan policajac: "Au, pogana ti imena, sta cemo stobom sad!" Preplasio sam se, ali su me pustili. Zelim da se vratim svojoj kuci, ali za to vreme nema nikakvih mogucnosti. U meduvremenu mi je umrla majka, a uzroci njene smrti su maltretiranja koja je prezivjela".

Zecira Alajbegovic (1950) iz Priboja:

"Imam sina Ezedina od 21. godinu. Roden je sa srcanom manom. Od rodenja je bolestan. Ima dokumenta sa dijagnozom "nervoza srca". Operisao je srcane zaliske. Dijete je razvedenih roditelja i zbog loseg detinjstva problematicna je osoba. Zbog svog ponasanja izlozen je maltretiranju od strane policije. Vise puta je pretucen od strane policije. Zbog premlacivanja od strane policajca Ekrema Celovica dobio je bruh. Zbog jednog teksta u "Sandzackim novinama" izlozen je jos vecem progonu. Potrebno mu je lijecenje, ali ja za to nemam sredstva. Zbog bolesti je sklon krsenju javnog reda i mira, medutim policija umjesto da ga uputi na lijecenje, upucuju ga u zatvor. Osuden je na 17 mjeseci zatvora i on prijeti da ce izvrsiti samoubistvo. Prijeti ako ode u zatvor, da ce sam sebe zaklati. I ja sam bolesna, te ne znam sta cu da radim".

Mehmed Basic (1961) iz Rajcevica:

"Sa porodicom sam zivio u Rajcevicima do 1992. godine. Zbog poznatih dogadaja preselio sam porodicu u Priboj. 1993.god., kuca mi je opljackana, a 1. maja 1994 je zapaljena od strane nepoznatih pocinilaca. Moje imanje je opustoseno, a 1997. kroz moju najbolju livadu prokopan kanal u koji je polozeno telefonsko kablo za srpske kuce, a da mene niko nije upitao. Radio sam u FAP-u a 1999. sam izgubio posao, jer sam se plasio za porodicu a kada je pocelo bombardovanje i preselio u Sarajevo. Izgubio sam posao, kucu i sve sto sam imao. Vratio bi se u selo, ali nemam gdje. Radim najteze fizicke poslove da bi prehranio svoju porodicu".

Temina Dedovic (1961) iz Sastavaka:

"Zivjela sam u selu Batkovici, Medurecje, opstina Priboj, sa majkom, bratom i kcerkom od 6 godina. 1993. godine, 8 februara, majka izasla iz kuce da nahrani konja kako bi otisla u Sastovce da kupim brasna i dotjera na konju. Vratila se odmah u kucu i rekla nam: evo ti nase brasno, da vidite koja je vojska oko kuce. Kuca je bila potpuno opkoljena. Utrcali su u kucu i odmah nas poceli tuci. Tukli su nas nogama, rukama, puskama, uzimali su sa sporeta vrelu vodu i posipali po nama. Bila je to vojska u sarenim uniformama i bilo ih je tridesetak njih koji je uslo u nasu kucu. Uzimali su iz kuce sva sto im se svidjelo. Uzeli su kasetofon, a u moje majke u dzepu od kaputa i uzeli sve sto je imala novca koji je bila pripremila za kupovinu brasna i drugih namirnica. Uzeli su cigare, kahvu, djecji keks. Razbili su staklo od vitrine. U mojoj kuci se zatekao amidza Nedzib i strina Uma. Njih su tukli, amidzu pesnicom u lice tako da je sav bio u krvi, a strinu pesnicom u oko tako da su joj oko zatvorili. Uzeli su im sav novac, imao je novca jer je prodao kravu. Dio od ove grupe vojnika je ostao u mojoj kuci pljackajuci, a drugi dio otisao u kucu Mehmeda i Sabrije Dedovica. U Mehmedovu kucu uzeli su 200 DM i izvjesnu sumu u dinarima. Uzeli su mu i kasetofon. Stavili su mu glavu na drvenu stolicu (stokrnju) i htjeli da mu odsjeku glavu. Rekli su da ce ga zaklati i odvuci na bosansku teritoriju koja je bila udaljena oko 200 metara. Pitali su ga gdje su mu sinovi i govorili su mu: "Mehmede, ti si dobar covek, tamo smo ti sina ubili na onom brdu. Mehmedovoj zeni Ramizi i Lutvovoj zeni Zemki, koje su otjerali pred stalu, natjerali su da skinu dimije i pipali ih po tjelu trazeci pare. Radi se o zenama oko 70 godina zivota. Sabriju Dedovic su tukli i on je zapomagao i trazio pomoc. Ubacili su ga u svjeze iskopanu rupu za elektricni stub i htjeli da ga zivog zakopaju. Gazili su ga nogama i slomili mu tri rebra. Onesvestio se, a kada je dosao sebi dali su mu upaljac i tjerali da zapali svoju kucu, stalu i sijeno. Poslije dva-tri sata posao je ka mojoj kuci pomazuci se stapom. Ispricao nam je sta su od njega uradili. Dok je vojska tukla nas Bosnjake, iznenada je naisao komsija Srbin, Ljube Jesic, koji je bio posao u sumu po drva. nosio je sjekiru i uplasio se kad je video vojsku.

Rekli su mu: Dobar dan, jesi li ti to dosao da branis Bosnjake. On je rekao da je posao za drva, a oni su mu naredili da baci sjekiru sto je on i ucinio. Naredili su mu da digne ruke uvis, a onda su ga odveli i usput maltretirali. Od moje majke su trazili da zapali svoju kucu, sto je ona odbila. Pitali su je: ,,baba, mozesli poznati ko ti je uzeo pare." Poslije, oko 4 sahata, nakon sto su sve u selu preturili i kuce opljackali, otisli su u Sastavke. Mi smo to vece prespavali u sumi iako je bio snijeg i hladno. Prije veceri komsija Ljubo je iz svoje kuce donio brasna, jer je znao da mi nemamo, i da nam je vojska opljackala sve pare. Ujutru sam ja i moja kcerka i Sabrija, koji je cijelu noc krvario, krenuli preko suma za Priboj. Morali smo brdima oko 30 kilometara po snijegu pjesaciti do Priboja. Majka i ostale komsije su ostali, jer nisu znali sta ce sa stokom. Putovali smo cijeli dan od jutra do mraka. Sabrija je odmah otisao u bolnicu gdje mu je konstantovan lom 3 rebra. Nije smio da ostane u bolnici, jer nije imao povjerenja u ljekare. Bolovao je dvije godine, lezeci u postelji, nakon cega je od posljedica premlacivanja umro. Mehmed Dedovic je od posljedica premlacivanja i straha, u roku 15 dana dobio tri infrakta, a nakon cetiri mjeseca umro. Ja sam se sa kcerkom smjestila kod brata u Priboju i tu ostala 15 dana. Otisla sam potom u crveni krst da trazim pomoc. Verica Radovic me je pitala da li sam bolesna, jer se to vidjelo i na meni. Rekla sam da jesam. Pozvala je jednog doktora da me pregleda, a zatim sam upucena u bolnicu. Za moju kcerku je dala humanitarnu pomoc. U bolnici u Priboju, sto i u Uzicama bila sam dva mjeseca. Bolnica je trazila da platim troskove, a ja nisam imala ni dinara, niti zdrastvenu knjizicu. Otisla sam u Centar za socijalni rad i trazila knjizicu za mene i dijete i da plate bolnicke troskove. Platili su troskove, ali sam morala da dam 60 ari zemlje pod hipoteku, da bi primala pomoc kako bi mogla prehranjivati sebe i dijete. Tu pomoc primam i danas koja iznosi 1500 dinara, i to su jedini prihodi koje imam. Verica Radovic mi je redovno davala humanitarna pomoc.

O premlacivanju od strane vojske, obratili smo se SDA, a ona je obavijestila SUP. Policija je dolazila u selo uzela izjave od komsija koji su ostali u selu i na tome se zavrsilo. U septembru 1995. na ratistu u BiH poginuo je komsija Grabovic. U selu su bile samo jos moja majka, Zemka, Ramiza Dedovic, Iza Uzuvic i Zejna Beslic. Za osvetu zbog pogibije Grabovica, u nase kuce ispaljen veliki broj metaka, kuca Akifa Dedovica i Sefika su zapaljene, a po selu su padale granate. I ove cetiri zene su bile prisiljene da napuste. Napustile su selo u prisustvu pribojske policije koji su rekli da ne mogu garantovat sigurnost zivljenja u selu. U maju 1996 u selo su se vratile jedino moja majka, Ramiza i Iza. To su i danas, ove 2002. jedini stanovnici sela. Prije rata u Betkovicima je bilo naseljeno 50 bosnjackih kuca. Vecina od njih je zapaljena, sve su opljackane a zapaljena je i dzamija. Prije svih ovih dogadaja mjestani su od aprila 1992. spavali po sumama".

Djelovic Selman i Sulejman iz Priboja:

"Uvece izmedu 31. avgusta i 1. septembra 1995. godine sjedeli smo u nasoj kuci otac, majka, ja i brat. Kod nas su jos sjedili te noci i Kadic Muharem, njegova supruga Hana, Risovic Ismeta, Sarac Sahza i njeno malo dijete, Sebo Hasnija i Sebo Fatima. Svi osim porodice Sebo su otisli kuci oko pola jedanaest, a moj brat je jos prije toga otisao na spavanje. Oko petnaest do dvanaest su Sebi otisli kuci, a oni stanuju kod nas u nasoj staroj kuci. Ja sam posao na spavanje i cuo sam da lupaju vrata na ploci koja vode u staru kucu gdje zive Sebi. Majka je potrcala da otvori a ja sam skocio da iz kreveta. Tada su Sebo Hasnija, Hankija i Fatima uletele u nasu kucu vristeci i govoreci da im je neko uzeo novac. Na pitanje moje majke sta se dogodilo one su odgovorile da su im bila obijena ulazna vrata i da im je nestalo iz tasne 1.200 maraka. Moj otac je rekao da odmah nazove miliciju. Posto sam okrenuo broj javio se jedan dezurni milicioner. Prvo me je pitao odakle zovem i kako je moje ime. Rekao je da je sve u redu da nista ne diramo i da ce onii odmah doci. Kada sam izasao na plocu stigla su dva milicionera. Jedan je bio milicioner Sarac a drugog nisam poznavao. Pogledali su kucu i rekli da se odmah vracaju. Mi smo svi ostali cekajuci pred vratima. Kad su se vratili pitali su oca da podemo ja i brat da damo izjavu. Otac se je slozio a majka je otisla da probudi brata. Tada su nas poveli da damo izjavu. Prvo su rekli da podemo do ispod kuce a zatim su rekli da odatle podemo do auta. Mi smo sjeli na zadnja sjedista a milicioneri na prednja. Tada su poceli da vicu na nas i izricito su zahtijevali da priznamo da smo mi uzeli taj novac.

Mi smo govorili da ne znamo nista o tome, a milicioner Sarac nas je povezao u stanicu pocelo je pojedinacno ispitivanje. Prvo su pozvali mene a moj brat je ostao u hodniku. Kada sam usao u dezurnu sobu video sam jos dva milicionera. Jedan znam da se preziva Popovic a drugog nisam poznavao. Rekli su mi da stanem uza zid do vrata. Tada su poceli da me ispituju gdje sam bio cijeli dan. Ja sam im sve ispricao, ali su oni zahtijevali da im ispricam opet. Kada sam poceo da pricam Sarac je izasao i posle petanaest minuta vratio se sa milicionerom koji je bio sa njim u patroli. Kada sam po drugi put ispricao gdje sam bio cijeli dan, trazili su to isto jos dva puta da ispricam. Pod depresijom zamijenio sam redosled imena naroda koji je te noci bio kod mene. Tada me je milicioner Popovic uhvatio za ruku i rekao da lazem uz psovku "da mi mater". Onda je milicioner koji je bio sa Saracem u patroli poceo da vice da moram da priznam gdje su pare i gdje sam ih sakrio. Izvadio je dva pendreka jedan crn, jedan bijeli i pitao me kojim ce da me tuce a kojim ce da mi .... majku. Ja sam rekao ni jednim jer nisam nista kriv. Rekao mi je da sam slobodan i da idem. Ja sam pitao jeli da idem kuci a milicioner Popovic rekao da kuci necu otici ziv. Ja sam izasao i sjeo na hodinik a onda su uveli mog brata. Svi milicioneri osim Popovica su izasli. Isto ga je ispitivao i natjeravao da prizna gdje je novac i da ga je on uzeo. Pitao ga je jeli osudivan. Brat je rekao da je osudivan zbog tuce u Zabrdu a on je skocio da ga samara i tjerao ga da prizna da mrzi Srbe zbog slucaja u Zabrdu. Tada su mu rekli da izade a pozvali mene da udem. Popovic je poceo da vice na mene tjerajuci me da kazem jeli moj brat bio osudivan. Ja od straha nisam mogao da se sjetim a on je rekao da ce me ubiti. Onda me tjerao da priznam da je moj brat uzeo te pare. Rekli su mi da izadem i pozvali moga brata. Njega su tjerali da kaze da sam ja uzeo taj novac. Rekao je da nisam i da on nezna nista o tim parama, tada je milicioner Sarac skocio i udario ga pendrekom po lijevoj ruci. Rekli su mu da izade i ceka. U tom momentu je dosla Hasnija Sebo govoreci da je nasla pare i da nas puste jer ona nije rekla da sumnja u nas. Rekli su joj da ide kuci i da donese pare. Po njenom dolasku dosao je inspektor Andzic. Brata su ponovo pozvali i Popovic je poceo da ga samara uz pitanje gde nasa majka drzi pare. Brat je rekao da nezna a on ga je pitao otkud ti patike i lancic. Brat je rekao da sve sto trazi majka kupi. Tada mu je stavio ruke na grudi i poceo da ga gura o zid. Tako ga je gurao deset, petnaest puta, a kada je brat pao on ga je poceo samarati i udarati nogama u predjelu bubrega. Zatim je uzeo pistolj stavio mu pod vrat i reko da ce ga ubiti pred svima. Ja sam bio u hodniku i cuo sam kako su ga tukli. Tada su ga izveli bio je sav uplakan. Onda je mene pozvao inspektor Andzic.

Pitao me gdje su pare, ja sam rekao da ne znam. Onda mi je naredio da izvadim sve iz dzepova sto sam i uradio. Zatim mi je naredio da skinem patike, i on je uzeo da pregleda. Kasnije mi je vratio patikei kada sam ih obuvao primjetio sam da je desna patika iznutra pocijepana. Kada sam izasao dosla je Sebo Hasnija i rekla da je donijela pare. Rekli su joj da priceka a uveli su moga brata. Inspektor mu je rekao da kaze gdje je sakrio pare i da ih da njemu pa ce ih on pri sledecem pretresu nekako poturiti. Kada je rekao da nezna gdje su pare pretresli su ga i skinuli do donjeg vesa. Tada su ga poslali u hodnik i pozvali su Sebo Hasniju da ude. Izasao je milicioner Popovic i poceo da se dere na mog brata da je u pravu i da brat mora da prizna. Ja sam tada ustao i rekao pa mora priznati kad ga tucete. On je priletio i rekao da me nista nije pitao. Uhvatio me je za uho i osamario i gadao me je glavom o zid. Tada je izasla Hasnija Sebo a nama su rekli da udemo obadva. Kada smo usli on nas je jos jednom pitao gdje smo ostavili pare. Na nas odgovor da ih nismo uzeli rekao nam je da idemo kuci i da dodemo sjutra u deset casova. Kada smo dosli kuci majka nas je pitala jesu li vas tukli. Kada sam joj rekao da jesu ona je sa ocem otisla u SUP. Pitala je dezurnog ko je ovde Popovic i ko je tukao njenu djecu. On je rekao da je on Popovic ali da nezna ni o kakvoj tuci ni o kakvoj djeci. Tada je majka rekla da ce izvaditi ljekarsko uvjerenje ali je on rekao da ga nema kome odnijeti jer je on vlast. Kada smo otisli sjutradan u deset sa nama je posao i otac. Prvo su uveli Sebo Hasniju pa mog oca. Poslije razgovora sa njima inspektor Andzic je izasao i reko da je bila greska i da je milicija nepravedno postupila uz sto se izvinjavao.. Moj otac je rekao da nemoze prihvatiti izvinjenje i da moze stati na ovome pa je pitao Andzica kome da se obrati za ovo odnosno kome da se zali. On je rekao da se zali njihovim predpostavljenim. Nasao je komandira Bozovica. Na pricu o celom dogadaju rekao je da se dostavi pismena izjava nas sto i cinimo."



Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

11

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Prijepolje



Himzo Kamberovic (1952) iz Zaluga:

"Dana 17. februara 1994. oko 13 sati, dosli su inspektori DB, Kijenovic Milutin i Pejovic sa dvojicom policajaca od kojih je jedan komsija Milosevic. Pozvali su me na vrata a ja sam bio sa porodicom i tastom koji su bili izbjeglice iz BiH. Predstavili su se i trazili da i predam oruzje - dugu cijev za koju su rekli da imaju precizne podatke. Odgovorio sam da nemam, a oni su rekli da moraju da pretresu kucu. Rekao sam da budu pazljivi prema starcu i starici, jer su srcani bolesnici i prezivjeli su torture. Usli su u sobu i naredili da se niko ne pomjera. Poceli su sa pretresom. Sve su prevrnuli, ali nisu nista nasli. Pitali su za kljuc od bratove kuce i pitali da li tamo drzim oruzje. Ponio sam im kljuc, ali nisu pretresali.

Uzeli su mi porodicnu kasetu i potvrde o naplacivanju clanarine za Islamsku zajednicu i pri tom me optuzili da finansiram arapsku skolu. Uzeli su djecje radove (pismeni sastav "Na Drini Cuprija") i moj pasos. Dok sam izlazio na vrata, rekli su da podem sa njima u SUP, da potpisem zapisnik. Ja sam posao. Kad smo stigli u SUP, uveli su me u kancelariju na cijim vratima je pisalo inspektor za privredni kriminal. Tu su me poceli isledivati. Pitali su me koga imam u Sarajevo, kakve kontakte imam sa rodacima u Sarajevu i ostalom rodbinom koja zivi u B i H. pitali su da li ucesvuju u borbi i da li im saljem humanitarnu pomoc. Rekao sam da saljem pomoc, a da li su vojno angazovani, to mi nije poznato. Pitali su me ko puca po Zalugu, ko poslednje oruzje od Bosnjaka. Neka bosnjacka imena su spomenuli kao primjer Nedziba Hajdarevica. Pitali su ko mu dolazi, ko se druzi sa njim. Pitali su Sadikovice, kako ih poznajem i kakvo oruzje imaju. Rekao sam da su mi rodaci i da nemam saznanje da posjeduju oruzje. Tjerali su da nabrojim imena clanova izvrsnog odbora SDA.

Bio sam angazovan u redarskoj sluzbi SDA i to im je povod da me optuze da mi je oruzje dao Sefko Sadikovic, koji je po njihovom iskazu bio komandir obezbedenja. Rekao sam da SDA nema oruzje, da se time niko ne bori, a da javne skupove SDA obezbeduje policija. Rekao sam da ni ja niti moji partijski drugovi ne radimo sa oruzjem. Poslije dva casa prebacen sam u sobu na cijim je vratima pisalo-vode sektora. Preveo me je Milutin Kijunovic. Odmah je pocelo fizicko maltretiranje. Naredili su mi da se izujem, da naopako sjednem na stolicu a da ruke prebacim preko naslonjaca. Na meni je bila zeleznicka jakna. Nju su mi prebacili preko glave. Dvojica su me drzali jedan je tukao po tabanima. Tjerali su me da brojim udarce. Kada bi od bola zastao, tjerali su me ponovo. Dok sam se otimao, oni bi se povremeno smjenjivali. Kad vise nisam imao snage oni bi nastavili po rukama, kablom precnika 10mm duzine 80cm. Inspektor Kijunovic je naredio Ratomiru Ducicu da donese kantu sa vodom. On je donio s vodom kantu od 20l koja sluzi za pranje podova. Naredili su mi da stavim ruke i noge u kantu, a on je izasao. Ducic, Stanko Bezarevic, Puzovic Nenad i Dimic i Mile Cvijovic, ali me ova poslednja dvojica nisu tukli, vec samo isledivali. Posto sam poceo da malaksavam i gubim zrak, oni su pojacavali ritam i govorili: govori gde ti je puska, ko puca po Zalugu. Zasto ides u damiju i razna druga pitanja. Pitali su istovremeno sva petorica, tako da ja nisam znao sta je ko pitao. Nisam vise imao snage da bilo sta govorim. Isterali su me u hodnik, a u tu prostoriju su uveli Kasima Hajdarevica. Nakon kraceg vremena su se iz kancelarije culijauci: ah, majko, -ubijte me, nemojte me patiti, ja nemam oruzje! Poslije, otprilike pola sahata, njega su izbacili, jedva se kretao. Uveli su ponovo mene. Lakovic Momir mi je naredio da pruzim ruke i poceo ponovo tuci po rukama istim onim kablom. Jakna mi je stitila ruku sve do dlanova, ali je on naredio da je skinem i naredio da mu pridem. Prilikom prilazenju me je obema rukama, stisnutim pesnicom udario po usima. Poceo sam da padam a digao me Nenad Puzovic. Dok sam se ispravljao, Ratomir Ducic me je udario nogom u grudi. Onda mi je Lakovic naredio da skupim prste obje ruke, a on me onim kablom udarao po noktima. Kasnije su nokti poplavili. Psovali su mi tursku majku, govorili da nas treba protjerati u Anadoliju, da nama treba Seselj. Pitali su gde ti je predsjednik Suljo. Ove torture su trajale pola sahata a sudenje je trajalo do 22 sata. U 21:30h je usao inspektor Bezarevic Stanko. Prisao mi je i rekao: ,,Stanite, ajde daj mi tu pusku i nece te vise niko dirati." Ponudio mi je stolicu da sjednem. Bio sam iznemogao i tihim glasom sam rekao: ,,nemam pusku." Opsovao mi je bozju majku, osamario. Izgubio sam ravnotezu i poceo padati iz stolice. Na suprotnoj strani je sjedio Ducic i udarcem noge vratio me u stolicu. Naredio je: ,,udrite ga kad nece da prica", zatim je izasao. Oni su nastavili da me tuku. Osjecao sam se gore. Gubio sam zrak, imao otezano disanje, a oni su govorili, gotovo je priznati, - udri ga! To je trajalo do 22 casa. Tada su me premjestili u drugu kancelariju, zajedno sa Hajdarevicem. Tu je pored nas bio policajac do sedam sati ujutru. Tada smo izbaceni u hodnik. Toga dana je dolazio Zoran Lilic u Prijepolje i policija su spremila za obezbedenje. Dok su prolazili pod punim naoruzanjem, Lakovic mi je rekao: Ima li sta novo, Kambere? Jos tri dana si ovdje, priznaces da jebes majku, bice ti meksa leda od trbuna. U 8h su nas pozvali inspektori DB, Kecevic Rasim i Kijunovic Milutin, Ljujic, i jedan iz Uzica kome ne znam ime, a koji je vjerovatno bio komandir. Pitali su me: gdje mi je puska, ko puca po Zalugu.

Sta radim u dzamiji, sta se dogovaramo, sta Sadikovici imaju od naoruzanja, de je Suljo, cujem li se sa Sefkom, sta je sa clanovima izvrsnog odbora SDA, koji su izbjegli u inostransvo, de mi je grupa kojom sam rukovodio koja sluzi za tihu likvidaciju odredenih lica, sta sam htio da uradim od bazena za vodu. Prvi put sam cuo za takve stvari pa sam sve negirao. Uzvratili su mi da ce me odvestiu Focu, da nikada slobodu necu vidjeti. Davali mi telefon da zovem suprugu da mi donese ves, jer ostajem u zatvoru. Rekao sam pozovite je vi. Rekli su mi da vise nikada necu raditi na zeleznici, da sam neprijatelj ove drzave, nasto sam ja rekao da druge drzave nemam i da sam ja bolji prijatelj ovoj drzavi nego oni. Istjerivali su me su rjecima: mars napolje, sacekaj na hodniku. Nakon nekog vremena su ponovo pozivali i nastavili po istom metodu sve do 12 sati. Tada su nas pustili kuci i naredili da se u ponedeljak ponovo javimo jer je tog dana bio petak. U subotu sam se javio doktoru Nukovicu koji mi je ukazao ljekarsku pomoc i dao uput da vadim nalaze za lekarsko uverenje. U ponedeljak sam povadio nalaze i javio se u SUP. Oni su vec znali da sam bio kod doktora, ali su i pitali. Poslije kraceg maltretiranja su rekli da lekarsko uvjerenje donesem njima. Istjerali su me napolje i rekli da sacekam. Poslije kraceg vremena izasao je inspektor Kecevic i odveo u jednu kancelariju, gdje smo bili ja i on sami. Punidio mi je da radim za SDB, jer, kao je rekao, mogu dobro da im pomognem. Reko sam da ja nemam nista da oduzmem ni da dodam na ono sto sam vec rekao. Toga dana su me drzali do 14:30h a zatim pustili kuci. Rekli su da sjutra donesem lekarsko uvjerenje i podatke o oruzju. U utorak sam izvadio ljekarsko uvjerenje, poveo suprugu sa sobom, fotokopirao lekarsko, original dao supruzi sa upustvom da, ga nikom ne pokazuje i ne preda. Kopiju sam odnio u SUP. Kada sam usao u kancelariju SDB-ea, pred njima je stajao neki spisak. Kasnije sam vidio da su to komsije koje su dolazili da me obidu poslije povratka sa torture. Trazili su da nabrojim ta imena. Pitali su zasto su dolazili? Rekao sam da su dosli da me obidu kao bolesnika i da vide sta i njih ceka. A oni su rekli: ne oni su dosli da vide da ih nisi izdao. To je rekao Ljujic, koji se najvise isticao drskoscu. Pregladali su ljekarsko uvjerenje i insistirali da im predam original. Ja sam rekao da sam ga predao advokatu. Trazili su ime advokata, ali sam ja rekao da ce ga upoznati u sudu. Prijetili su da suda necu vidjeti, vec odmah ici u zatvor. Ja sam rekao: "Vi radite svoj posao, a ja cu moj". Istjerali su me napolje, i rekli da sacekam u hodniku. Oko 12 sati su me ponovo zvali i inspektor Kijunovic mi je rekao da idem kuci, ali da cemo se ponovo vidjeti. Rekao sam hocemo, ako budes imao obraza, da se gledamo. Stari nasi su kumovi, a moj brat je tvome dedu Soru Kijenovicu dao krv i spasio zivot, a ti si moj zivot unistio." 8. marta sam otisao u bolnicu u Prijepolje na odeljenje gdje mi je ustanovljen dijabetis, koji sam dobio zbog torture. Tako pise u otpusnoj listi. Zadrzan do 31. marta. Zbog nemogucnosti pracenju secera upucen sam u Beograd. Tu sam proveo 50 dana. Odmah sam podvrgnut operaciji bubrega. U bolnici u Beogradu posjetila me Antonela Riha iz Fonda za humanitarno pravo, kojoj sam dao izjavu koja je usla u izvjestaj Fonda. U aprilu (3 ili 4) advokat Esad Duljevic iz Novog Pazara je podnio, u moje ime privatnu tuzbu Opstinskom sudu u Prijepolju protiv pripadnika MUP-a: Bozarevic Stanka, Laketic Momira, Puzovic N. i Ducic N.. Dok sam bio u Beogradu, dao sam punomoc FHP da mi angazuje zastupnika. Istrazni sudija u Prijepolju Petrovic Zoran nas je saslusao 16.05.1997g. Sa obzirom da se radi o teskim telesnim povredama, podneto je predato Okruznom tuzilastvu u Uzicu. Okruzno tuzilastvo je 31. maja 2000. podnijelo krivicnu prijavu protiv imenovanih. Predmet je lezao sve do 29. aprila 2002. kada je zakazan javni pretres. Broj predmeta je: K.T. 146/97-cl. 65-st. 2".

Dodatak: "Dana 27. marta 1994. dosao je policajac sa kolima pred kucu Kadrije Beganovica, gdje sam se i ja zatekao. Poveo je mene i Kadriju da damo pismenu izjavu inspektorima iz Vlade Srbije po pitanju tortura. Bilo je oko 14 sati. Doveli su nas u hodnik, a zatim nas je pozvao Dusko u kancelariju. Poceo me ubedivati da su pogrijesili prema meni, i da mi tu treba zajedno da zivimo i da treba da dam izjavu da me nisu maltretirali. Odakle ti poznajes da te je neko maltretirao, da je dosla komisija iz Beograda kojoj treba da dam izjavu. Ja sam odgovorio da nisam lagao vas pa necu i njih, a da ja znam dobro ko me maltretirao. Rekao sam kad me pseto ujede pred necijom kucom, nije krivo pseto, vec gazda sto ga nije vezao. Rekao sam da cu da tuzim dokle god bude pravde u ovoj drzavi. On je rekao, mozes izaci nemam vise s tobom sta razgovarati. U komisiji se nalazio Mileta Novakovic. Pejovic je povremeno ulazio i neki gospodin koji je rekao da je iz Beograda, diktirao moju izjavu a ja pisao. Kod sam dosao do trenutka torture od strane inspektora DB trazio je da napisem da su se inspektori korektno ponasali. Ja sam odbio i rekao da su me psovali, i da to smatram nekorektnim isledivanjem. Ovde je on rekao - pisi kako je bilo. Napisao sam izjavu, potpisao i predao njemu. Protiv imenovanih je voden disciplinski postupak, ali sam ja u to vrijeme bio u Beogradu. Imenovani su, kako mi je poznato, premjesteni na drugo radno mesto".

Kamberovic Dzehva (1953) iz Zaluga:

"Ovom prilikom cu morati da se prisjetim jednog strasnog dogadaja koji se prije osam godina dogodio mom muzu i mojoj porodici. Datum ne pamtim, pa cu govoriti uopsteno. Bilo je popodne i jako lose vrijeme kada se oglasilo zvonce na nasim vratima. Moj muz je izasao, a jedan policajac i jedan covjek u civilu su rekli mom muzu da ce da izvrse pretres. Trazili su da muz pode sa njima, a mi clanovi porodice da ne napustamo i ne izlazimo iz dnevnog boravka, gde smo se nalazili. Kada su zavrsili sa pretresom, samo se cuo zvuk motora od auta i ja sam istrcala da vidim sta se desilo i u tom trenutku ugledala kako policijski auto odlazi. Potrcala sam za njim i vidjela sam da je auto prepuno i po odjeci na zadnjem sjedistu, prepoznala moga muza koji je sjedio izmedu dvojice policajaca. Trcala sam za autom, bosa po snijegu, nadajuci se da ce mi neko nesto reci, sta se zapravo desava. Nisu stali. Otisli su, a ja sam ostala nijema i zastrasujuce uplasena. U kuci su me docekala djeca i moji roditelji, jer su kao izbjeglice iz Bosne bili dosli kod mene. Lutala sam i pokusala da budem mirna, a u meni se sve treslo, jer sam cula da su prije nekoliko dana privodili neke ljude, uglavnom Bosnjake, na saslusanje. Kruzila je prica da su ih tukli. Sacekala sam malo i posto se muz nije vracao, spremila sam se i posla u SUP, da vidim sta se desava. Posto je bio Ramazan, a muz mi je postio, uzela sam nesto hrane i ponijela. Bio je mrak pa me bilo i strah. Na ulici sam stigla i snahu Kasima Hajdarevica i ona mi je rekla da su i njega i jos neke ljude odveli. Stigle smo u SUP i ja sam se prijavila na salter i pitala zasto su mi priveli muza i da li znaju kada ce ga pustiti. Jedan od policajaca mi je rekao da ce sigurno biti zadrzan te noci, a ja sam ga zamolila, posto je postio cio dan, da mu bar hranu odnesem. Jedan mladi milicioner je izasao i rekao da ce mu on ponijeti hranu, a da ja sacekam. Dok sam cekala u hodniku, pojavio se jedan stariji policajac i poceo da vice na mene: sta ja u to doba trazim tu i da izlazim napolje. Pokusala sam da mu objasnim da cekam, da mi policajac koji je odnio hranu, vrati torbu i nadala sam se da ce mi dati neko objasnjenje.

Ovaj se jednako drao na mene: Napolje! Napolje! Isao je prema meni deruci se tako da ja nisam imala vremena da se okrenem vec sam uzmicala natraske sve do izlaznih vrata, kada se on zaustavio i usao u jednu prostoriju, a ja sam se vratila i stala na isto mjesto u hodniku. Zatim se policajac vratio sa torbom i rekao mi da mogu da idem kuci, da ce mog muza zadrzati tu noc. Na moje pitanje da li ce ga sutra pustiti: rekao mi je, da on to ne zna. Tu noc u mojoj kuci niko nije spavao. Rano ujutru, oko sest sati sam ponovo otisla u SUP i ponovo sam ponijela hranu jer sam sinoc ono sve vratila, samo je falila jedna jabuka. Jopet sam pitala isto i dobijala iste odgovore. Samo sto je Kasimova sestra pitala jednog policajca: kada ce ih, bolan, pustiti jer nisu nista krivi. Rekla je i to: moj Kale nikad nije u ruke uzeo ni pistolj, sem kad je bio u vojsci. Ja sam rekla: bolje da su sve nas iz kuce odveli, jer on izdrzava sedam clanova, da se i to oruzje prodavalo kao sladoled na pijaci, da ga mi nismo mogli imati. Na sta je ovaj odgovorio: pustice ih, pustiti, upravo rade na njima. Otisla sam kuci sva isikirana, ali nisam mogla ni u snu pomisliti da ce ga oni tamo tuc', jer sam znala da je cist kao kristal pa sam stalno ocekivala da ce doci kuci. Tog dana, oko 10 casova, su pozvali iz SUP-a na telefon i rekli mom starijem sinu da ponese ocu lijekove kad pode u skolu. Obukla sam se i ponijela lijekove koje su trazili i javila sam se da sam stigla. Dezurni je nekog pozvao telefonom i javio da sam stigla. Neki covjek, u civilu, je sisao niz stepenice i rekao da podem sa njim sto sam i ucinila. Kada smo izasli na prvi sprat, moj muz je sjedio na jednoj klupi, a ovaj u civilu, poveo nas je poveo u jednu prostoriju. Bila sam ocajna, moj muz je jako lose izgledao. Bio je sav natecen. Sake su mu bile toliko natecene da nikako nije mogao da spoji prste, vec ih je drzao skroz rasirene, a nokti su mu bili modri. Nisam mogla ni rijec da progovorim, samo sam ga gledala, a on mi je rekao: ti idi kuci i cuvaj djecu. Tog dana su ga pustili kuci. Izgledao je strasno. Dlanovi su mu bili oteceni i plavi. Stopala su bila isto jako natecena, a tabani toliko modri da je izgledalo jezivo. Cijelu noc ponovo nismo spavali. Boljele su ga i noge i ruke, a po ledima i grudima su bile modrice podlivene krvlju. Stavljala sam mu hladne i slane obloge. Sutradan je otisao doktoru. Posto je dosta komsija i prijatelja doslo da ga obide, jedna mi je zena savjetovala da nadem svjezu ribu, da je izlupam i usolim i da mu privijem na dlanove i tabane. Zamolila sam jednog momka, koji je bio riboilovac, da mi to donese. To je bila subota, ja sam te ribe izlupala i privijala mu uvece i sutradan navece u nedelju, a vec u ponedeljak je morao da vadi nalaze kod doktora i u 10 sati su morali da se jave i moj muz i Hajdarevic ponovo u SUP. Cio dan ih opet nije bilo, pa sam ponovo otisla u SUP. Kada sam se prijavila na prijemno, jedan visoki policajac se poceo derati na mene, govoreci da nemam sta tu da trazim, da idem kuci i da ce oni biti pritvoreni na duze vrijeme. Toga dana su ih pustili kasno po podne. Od tog dana moj muz se strasno lose osjecao. Stalno ga je boljela glava, pio je mnogo vode, pa je morao na bolnicko lijecenje. Prvo je bio u Prijepolju, mjesec dana, potom su ga uputili u Beograd, gdje je lijecen oko tri mjeseca. Lijecen je od dijabetesa sto do tada nisam nikad ni cula za tu bolest niti sam znala kakva je. Posle je imao hirursku intervenciju na bubregu. Moj muz je sada invalid, stalno je na bolovanju. Skolujemo troje djece i borimo se da to zaboravimo, jer smo svi prezivjeli sok od koga smo svi mnogo propatili".

Kadrija Beganovic (1938)iz Zaluga:

"Dana 9. februara 1994. probudila me oko 15 sati supruga iz popodnevnog sna, rijecima: trazi te policija. Ustao sam, otvorio vrata i ugledao dva uniformisana policajca. Jedan je bio sa uperenim automatom prema meni. Sa njima je bio i jedan inspektor u civilu. Drugi policajac bio je moj komsija. Moja hanuma pita kako se zove, a on kaze: Milosevic, ako ti sta znaci. A ona: nista mi ne znaci. Onda su mi rekli: dosli smo za oruzje, predaj, bice bolje za tebe! - Kakvo oruzje? - pitao sam. Rekao mi je: automat! Postoje osnovane sumnje. - To su gluposti, pogledao sam u policajca Milosevica, komsiju i rekao: "Tamo je oruzje u komsija Srba. Po cijelu noc pucaju, zemlja gori od njihove pucnjave". "Bosna gori", veli on. Prije nego ce poceti pretres mojih prostorija, nismo dali da udu, dok ne skinu obucu. Prepiranje oko toga trajalo je dugo dok nisu dobro ocistili svoje cipele. Resenje o pretresu koje sam trazio, ispunili su na licu mjesta. Pretrazili su sve, od podruma do tavana. Pretrazili su i sve pomocne zgrade oko kuce. I nasli su mene, da uhapse i povedu sa sobom, da me maltretiraju, da se nada mnom izivljavaju, prestrave moju porodicu i cijelo naselje i unesu strah medu narod ionako izbezumljen i zaplasen. Usput su mi prijetili: "Ispravicemo mi tebi kicmu! Ici ces ti bolje (krecem se teze, bolujem spondilitis). Ispred stanice policije su mi govorili: "Bolje da ne ulazis tamo! Predaj nam oruzje! Mi ti to govorimo za tvoje dobro. Poslusaj nas, vidjet ces da smo ti prijatelji". Rekao sam: niti imam, niti mi treba oruzje. Dvadeset i pet sahata su me maltretirali, prijetili "svajetovali" da dam ono sto nemam, da kazem ono sto ne znam, da priznam ono sto nisam cinio. Istog dana, oko 19 sati, usao je tip u koznoj jakni, predstavio se kao "Ljuja", zavalio se u fotelju i kaze: "Ovo, sto ti pricas, to je za malu djecu. Cuo si za Novi Pazar, Sjenicu, tamo sam ja zavrsio posao. Bolje je donesi to sto imas. Priznaj sto te pitamo bolje ti je, nego da prodes kao oni tamo!" Mijenjali su prostorije i ispitivace. Pisao sam izjave. Stalno sam imao na umu: moram izdrzati, pa sam u jednom trenutku rekao: vise nemam sta da ovome dodam. Ovdje sam u vasim rukama. Mozete da me oderete kao vola, kao sto mesari deru, ali nemam. Negdje oko 22, 30 sati smestili su me u jednu prostoriju u kojoj su bili Malagic Dzemail i Sefko Veljovic. Strazarili su cijelu noc tri-cetiri policajca. Sefka Veljovica su tako isprebijali da nije mogao ici, vec se drzao uza zid.

Cijela zgrada se prolamala od njegovog zapomaganja: ubijte me, bolje da nisam ziv. Oko 23 sata, izbacili su nas na hodnik. Sjedeli smo na nekoj klupi, uveli su nekog covjeka kojeg ja nisam poznavao. Tukli su ga svi odreda. Tukli ga i nogama i rukama. Vikali su: gdje je pistolj!? Koji god bi naisao, njega je tukao tako, da se kao zmija, puzajuci se hodnikom, zavukao pod klupu, sav unakazen. Osjetio sam slabost, povracalo mi se. Gledali smo jedan u drugoga, nijemo i tuzno. Znali smo da i nas sleduje ovo. Bila je velika hladnoca. Ponovo su nas vratili u prostoriju gde je bio ukljucen TV, prikazivao se festival narodne muzike. Policajci uzivaju gledajuci TV, a mi, zorom. Pogodio sam, naravno, za svoju dusu pobjednika. Pjesma "Mirno spavaj, nano". Samo prije pet mjeseci, zenio sam mladeg sina. Hit veceri bila je ova pjesma. A koliki sam bio nacionalista, oba svjedoka na vencanju su bili Srbi. Svanula je noc duza od godine. Sutradan ponovo isto: ispitivanje, prijetnje. Cim je usao inspektor, kaze: jesi li resio da nam to doneses, bez posledica po tebe. - Ja sam svoje rekao, kazao sam. Negdje oko 10 casova, uvode me u jednu prostoriju, njih pet-sest. Pitaju unakrsno: "Ko je naoruzan? Ko je obucavao? Sta rade studenti u Turskoj? Sto vas je Suljo prevario pa pobjegao? Ima li patriotska Liga!? I tako hiljadu slicnih pitanja. Onda jedan od njih rece: sta cekate, priznace? - pokaza na stolicu sa naslonom, suprotno okrenutom i pendrek dug oko 60-70 cm. Zatim nastavi: "I drugi su progovorili. Udrite! Tog momenta cijeli zivot bio je jedna sekunda. Ogromni bijes je kljucao u meni, akumuliran onim sto sam dozivio i vidio svojim ocima, cijenjeci dostajanstvo iznad zivota, okrenuo sam se njemu licem u lice i rekao: ne nareduj drugima, vec uzmi batinu pa i udri, ako imas petlju! Izbacili su me na hodnik. Negde oko 13 sati, ponovo me uvode i kazu mi: moramo da te sprovedemo u Uzice, pa ces tamo sve reci. - Jedva cekam, rekao sam. Oko 14,30 sati, inspektor Gazdic me je uzeo za ruku i uveo u prostoriju i rekao mi: imam li primedbu na njegovo ponasanje? Rekao je zatim: bio sam korektan. Rekao sam: samo ako mi kazes, ko je taj sto tvrdi i izmislja gnusne lazi, recicu ti, sta mislim? On mi je odgovorio: to je po zkaonu tajna u sluzbi. Pogledao sam ga pravo u oci i rekao: j.... mu majku, pa ko je-da je i ponovio drugi put istu psovku, stvarno nekulturno. Ali to je taj unutrasnji gnev, istinska zastita mog morala, sada to ne mogu da objasnim. Tacno posle 24 casa, pustili su me kuci. Kod kuce - tuga. Dan pred pocetak Ramazana, 1994 godina. Umesto radosti - tuga. Svi clanovi porodice blijedi, neispavani, isekirani. Komsiluk, naselje, prijatelji, posjete i pitanja: kako si? Jesu li te tukli? Amidza Juso doso, grli me i place: sto tebe, Kadrija? Zena, sinovi, snahe, unucad, svi tu. Sutra je prvi dan Ramazana".

Napomena: "Iz naselja Zalog, bio sam jedini clan Izvrsnog odbora SDA za Prijepolje. Posle pet dana moga hapsenja, dosli su "maricom" i uhapsili cijeli Mjesni odbor SDA - Zalug. Jedan medu njima je postao dozivotni invalid od zadobijenih batina. Jednome su polomili rebra a dvojicu pretukli. To su bile batine iz mrznje i strasti. Posle tih batina, ljude nismo mogli da prepoznamo. Imao sam nekoliko neprijatnih susreta sa policijom. Izdvajam 17. novembra 1994. godine, u Osaonici kod Novog Pazara, na policijskom punktu, kod skole, patrola milicije je zaustavila autobus pun putnika koji se vracao iz Turske i tom prilikom mene i Nedzada Hodzica maltretirali sedam i po sati. Prvo su me pretresli, a potom psovali, maltretirali, prijetili. Oduzeli su mi stvari, pasos i novac koji je poslat jednoj zeni za lijecenje. Iako sam imao spisak kome su pare poslate, nije pomoglo. Posle pet dana javio sam se SUP-u Novi Pazar, po njihovom naredenju, a i da pokusam da vratim novac i pasos. Tog dana su me saslusavali trojica inspektora. Psovali su me, prijetili, vrijedali i nakraju doveli nacelnika SUP-a Novi Pazar, mislim Rakonjac se zvao, da bi on svoj prljavi hir na mene srucio. Posto sam za njih bio tvrd orah, na kraju posle pet casova maltretiranja i cijedenja, inspektor Rade, ako se dobro sjecam mi je rekao: priznaj nam, da Nedzad Hodzic, predsednik SDA za Prijepolje ima automat, bices i ti i tvoja porodica slobodni i bez svjedocenja, i sve cemo ti ovo vratiti. Naravno da takvu glupost nisam mogao uciniti".

Malaga Malagic (1935) iz Prijepolja:

"Dana 27. januara 1994. godine, oko sest sati, dosla je policija, njih desetak, blokirali su moje dvije kuce. Odmah su trazili svjedoke koji bi prisustvovali pretresu obje kuce. Moju suprugu i dvije izbjeglice iz BiH, koji su bili kod moje kuce, strpali su u jednu sobu i postavili su jednog policajca da ih cuva. Policija je izvrsila pretres navodno trazeci skriveno oruzje. Rekli su mi da imaju informaciju da sam sa svojim kamionom licno ja prevezao oruzje za SDA u Prijepolju. Rekao sam im da, ako sam ja to uradio, objesite me na Terazijama. Sve su detaljno pretresli. Oruzje nisu nasli, nikako, osim jednog metka 7,65 mm. Oduzeli su jednu knjigu "Vojna pravila", ciji je vlasnik bio sin koji je bio desetar u vojsci, oruzani list za legalno oruzje (pistolj), koji sam dobio od MUP-a, kutiju za pribor, video kasetu ("Krajina za SDA"), knjigu "Porijeklo Bosnjaka", "ABC Bosnjaka", "Takvim 84", moj pasos i neke posetnice. To su sve oduzeli, a kasnije su vratili samo pasos. Nasli su metalnu kasu i doveli strucnjaka da je otvori. Metalna kasa je bila moja jer sam se bavio trgovinom. U kasi nisu nasli nista. Oko 12 sati su me odveli u SUP. Tamo je bilo dosta privedenih Bosnjaka. Odveli su me u kancelariju. Uvece, oko 21 sat, poceli su me ispitivati. U meduvremenu, dok sam cekao na ispitivanje cuo sam u drugim prostorijama kako tuku ljude. Cuo sam vrisku i zapomaganje. Kasnije sam saznao da se radi o Murizu Henjusu i mnogim drugim. Za vrijeme cekanja pitao sam jednog policajca Milosevica: sta se ovo radi? Odgovorio je da traze oruzje od Bosnjaka. Rekao sam da su moji sinovi imali jedan automat i jedan "tompson", koji su dali Kapidziji Malicu i nekom od Rovcanina. Poslije toga su otisli u Makedoniju. Sinovi su ostali u Makedoniji, a ja sam se vratio. Protjerala me makedonska policija. To je bilo u junu 1993. godine, a vec u januru 1994. sam uhapsen.

Kada su me poceli ispitivati, dosao je nacelnik SUP-a Mileta Novakovic i prvo se ljubazno ponasao prema meni. Trazio je da govorim o drugim Bosnjacima da imaju oruzje. Trazio je da saradujem sa DB-om, jer sam ja, kako je rekao njihov covjek, s obzirom da sam do penzije radio u DB-u. Rekao sam da ja ne mogu da lazem, niti izmisljam ono sto nije, a da sam spreman da odgovaram samo za svoje postupke. Optuzio me je da je moj sin htio da njega smijeni sa funkcije nacelnika. Ja sam rekao: kako ce te moj sin smijeniti, kad on nije imao nikakvu funkciju, osim sto je bio clan Izvrsnog odbora SDA u Prijepolju. Onda mi je naredio da skinem carape, jer su to policijske carape. Bile su sive boje i zaista su licile na policijske. Skinuo sam carape, a onda je poceo da me udara pendrekom po dlanovima i poceo da prijeti da ce me predati Dusku Kornjaci u Cajnice. Bio se spremio da me bije, ali je u to usao jedan inspektor DB-a i rekao da za to nema potrebe. Tada je njih desetak uslo u kancelariju i pitali su me za bombe. Ja sam rekao da su zaista bile dvije bombe koje sam ja donio iz Sarajeva prije rata, ali da ih je supruga negdje zakopala dok sam ja bio u Makedoniji. Kasnije je moj sestric Bajro Hadzifejzovic rekao da ih je on uzeo i bacio u Lim.

Oko 22 sata su me odveli u Uzice, u zatvor. Tu su me odmah poceli ispitivati, a inspektor Popovic me je udario pesnicom u lice. Siknula je krv, dva zuba su mi bila izbijena. Naredili su mi da se umijem, a zatim me jedan udario nogom u rebra. Mahinalno sam se zastitio rukom, a oni su rekli: pa on se brani! Nastavili su da me tuku rukama i nogama. Samarali su me i govorili da cu proci kao i ostali koje su odveli. Ja nisam znao koga su sve odveli. Imali su pred sobom spisak clanova SDA i trazili da kazem da oni imaju oruzje. Rekao sam da ne mogu reci, jer ne znam. Pitali su me jesam li se susretao sa Seferom Halilovicem, Hadzom Efendicem iz Gorazda, sa Sajom Sahinpasicem, sa Muratom Sabanovicem i nekim drugim poznatim licnostima iz BiH. Rekao sam da nisam, osim prije rata sa Sajom i Hadzom zbog trgovine. Rekao sam da sam ucestvovao na skupovima SDA u BiH. To ispitivanje i maltretiranje je trajalo od petka i naredni dan do 20 sati uvece. Tada su dosla dvojica policajaca, stavili mi lisice, proveli me kroz mracan tunel do zatvora. Tu vecer, dok sam bio u zatvoru, nisam bio svjestan nicega, nisam znao gdje se nalazim. Ujutro su me osvijestili neki mladi ljudi i posto sam bio sav krvav i izmrcvaren, rekli su mi: "Ustani, ciko, doci ce ovdje da te biju!" Ovi momci su me osvejezili, a zatim su ponovo dosli inspektori i odveli me u neku prostoriju gdje su mi uzeli otiske prstiju. Razmisljao sam da izvrsim samoubistvo, ali nisam imao nacina. Odveli su me u drugu prostoriju i jedan visoki covjek je rekao: Malgicu, culi smo da si dobar covjek. Naredio je jednoj zeni da mi skuha caj, jer 48 sati nisam nista jeo ni pio. Odveli su me ponovo u zatvor. Tada su porucili u Prijepolje da mi se donese hrana. U zatvor su mi donijeli kesu sa hranom i ja sam vidio da na kesi pise Sadikovic Hasko i Kasim. Ja sam uzeo samo parce te hrane i zaplakao se. Rekao sam da ovu hranu nose tim ljudima, jer su oni mladi ljudi i njima je potrebnija a da sam se ja nazivio. Ponovo nisam nista jeo od utorka, osim caja, jer nisam htio da jedem hranu sa svinjetinom. Hrana je bila uglavnom pasulj sa svinjskim usima. To je bilo tako sve dok sam bio u istrazi koja je trajala 48 dana. U utorak je supruga donijela hranu i to je tako radila svih 48 dana. U sljedeci petak su skupili nas, koje su doveli, i ja sam prvi put vidio da su tu: dr. Rasid Preljevic, Adem Kujevic i Hasko Sadikovic. Uveli su me u "landrover', mene su vezali lisicama, a ostalu dvojicu Adema i Haska jednog za drugog, Rasida su vezanog stavili u pregradeni dio auta. Gledali smo kuda nas vode, jer smo ocekivali da ce nas odvesti u Cajnice, s obzirom da su prijetili da ce nas voditi Kornjaci. Bila je noc, padao je snijeg, i mi smo uspjeli da vidimo da nas vode preko Zlatibora. U Novoj Varosi su zaustavili auto i trazili policijsko pojacanje iako je u autu bilo vec pet policajaca. Doveli su nas u Prijepolje, u Opstinski sud. Tu sam vidio policajce Puzovica i Momira Lakovica.

Oni su, izgleda, imali neki nesporazum sa sudijom koji ih je odstranio. Istrazni sudija Zoran Pantovic svu cetvoricu je osudio na 30 dana zatvora. Vraceni smo ponovo u Uzice, u toku iste noci. Kroz nedjelju dana dosli su: Zoran Pantovic i Aco Nestorovic, zmjenik javnog tuzioca. Saslusavali su me i rekli da je hodza sa Sardzika Ertan Basarik rekao da sam ga ja naoruzao, jer su kod njega nasli automat. To nije bilo istina i to sam rekao. Ostale su pustili iz zatvora poslije desetak dana, a ja sam zadrzan do kraja, s tim sto je istraga produzena jos 60 dana. Taj produzetak je ucinjen po nalogu sudskog vijeca u sastavu: Fikrete Hadzic, Sonje Krkovic i Divac ne znam mu ime. Napisali su da sam sklon mijenjanju adresa i uticajan na svjedoke. Istrazni sudija se zalagao da budem pusten, jer po njemu nije vise bilo osnova za zadrzavanje u zatvoru. Moja supruga je ponudila jednu kucu i svu imovinu kao garanciju da necu uciniti nikakve nedozvoljene radnje. Sud je prvo prihvatio, pa odustao i zatrazio novac (20.000 DEM). Supruga je donijela 17.000 DEM i to je pozajmila: 11.000 DEM je dao jedan Srbin iz Trstenika, koji je bio prijatelj moga sina. Zvao se Mile Vocka. Ostatak je supruga iskupila po komsiluku. Pustili su me 16. marta a vec 31. marta je ponovo zakazano sudenje. U to vrijeme je strajkovala advokatska komora, pa je sudenje odlozeno za ksnije. Bila su jos dva sudenja, i na zadnjem sam osuden devet mjeseci zatvora, zbog navodne prodaje oruzja. Istina je da nije bilo nikakve prodaje oruzja, osim sto sam priznao da sam imao bombe i dva automata koje su imali moji sinovi. Zatvorsku kaznu sam izdrzao u zatvoru u Cupriji i pusten sam 28 dana ranije po osnovu naredbe koja je dosla iz Beograda. Dosao sam kuci i javio se ljekaru. Konstatovan je dijabetes i predinfarktivni stres. Prezivio sam kasnije i infrakt. Lijecio sam se u Prijepolju i Beogradu i od tada neprekidno trazim razne vrste lijekova. Moja supruga je dozivjela nervni slom, djeca ne smiju da se vrate u svoju zemlju. Porodica rasturena. Bili smo vrlo bogata porodica, imali smo objekte u Cajnicu, Gorazdu, Sarajevu, dva objekta u Prijepolju, registrovana preduzeca tri teretna kamiona, kombi, dva automobila "audi" i "mercedes", a danas smo totalno osiromasili a sve kao posledica represalije koju smo prezivjeli".

Ibrahim Selmanovic (1946) iz Prijepolja:

"Od samog osnivanja SDA-Sandzaka, 29. jula 1990. bio sam clan ove stranke. Izbijanjem ratnih dogadaja u Hrvatskoj, a zatim u Bosni i Hercegovini nastaju teski dani za kompletnu Bosnjaksku populaciju, a posebno za aktiviste i rukovodstvo SDA Sandzaka. U to vrijeme aktuelna vlast vrsi naoruzavanje srpskog civlnog stanovnistva, Bosnjaci se otpustaju iz vojnih odseka i drugih javnih preduzeca, vrsi se otmica Bosnjaka iz voza u Strpcima, a Prijepolje postaje steciste na hiljade izbjeglica iz Istocne Bosne. Ovo stanje stvara potpunu nesigurnost za Bosnjaksko stanovnistvo u Prijepolju. SDA Sandzaka u Prijepolju, u vise navrata kontaktira sa opstinskom vlascu, gde ih upozoravamo na gore navedene radnje, sa posebnim akcentom na opasnost naoruzavanja srpskog stanovnistva i jednonacionalne mobilizacije u rezervni sastav Vojske Jugoslavije. No, aktuelna vlast na ta upozorenja ostaje nijema. Prijepoljem u to vrijeme krstare mnoge paravojne formacije kao i vikend borci koji idu u Bosnu koji po Prijepolju pucnjavom iz svih vrsta pesadijskog naoruzanja manifestuju svoju moc, sto dodatno izaziva strah kod Bosnjakskog stanovnistva. Dana 27. januara 1994. godine, oko pet sati, pozvonjeno je na vrata moje kuce. Ja sam u to vrijeme spavao. Probudio sam se na zvuk zvona, ustao i otvorio vrata. Ispred vrati vidio sam petoricu uniformisanih pripadnika MUP-a i dva civila. Na moje pitanje sta treba, odgovorili su da su dosli da traze od mene automat koji mi je navodno dao Kasim Sadikovic. Ja sam im odgovorio da ne posjedujem nikakav automat, niti mi je iko dao automat. Na moje negiranje da ne posjedujem automat, oni su insistirali da izvrse pretres kuce, a ja sam trazio da mi daju rjesenje za pretres, ali oni se nisu osvrtali na moje trazenje. U tom momentu clanovi moje porodice (majka, supruga, dva sina i snajka) su spavali i cuvsi buku strahovito su se uznemirili. Voda jedinice koja je usla u moju kucu, naredio je da svi ukucani predu u jednu sobu, sto su oni i ucinili. Zatim je odreden jedan milicioner koji je sjedio u sobi sa clanovima moje porodice. Posto sam ostao sam sa pripadnicima MUP-a, zahtevao sam da pozovem nekog od clanova porodice, ili nekog od mojih komsija da prisustvuju pretresu. Oni su u pocetku odbijali moje zahtjeve i pozvali su toki-vokijem predpostavljenog da im odobri prisustvo svjedoka. Predpostavljeni im je odobrio, i ja sam pozvao komsiju Mirsada Mustajbegovica da prisustvuje pretresu. Poceo je pretres moje kuce i to od podruma do krova. Na pocetku sam im rekao da posjedujem pistolj pod dozvolom.

Oduzeli su mi pistolj uz potvrdu o oduzimanju. Drugo nista nisu pronasli. Po zavrsetku pretresa odveli su me u Stanicu saobracajne milicije u Prijepolju, sa obrazlozenjem da dam izjavu. Odveli su me to jutro, oko osam sati. Uveli su me u neku prostoriju na spratu i zapoceli "informativni razgovor". Taj "razgovor" je vodio radnik MUP-a u civilu (kasnije sam saznao da se preziva Gazdic i da je iz Priboja). U pocetku je bio korektan u ophodenju sa mnom. U toj prostoriji je bio jos jedan uniformisani radnik MUP-a, tu iz Prijepolja. Njegovo ime ne znam ali je bio izuzetno drzak, i on me je vise ispitivao od Gazdica. Ovaj uniformisani se vise interesovao o mom politickom angazovanju u SDA. U jednom momentu poceo je i da mi prijeti kako imaju oni i mjere prisile. Moj tretman u toj zgradi je bio krajnje ponizavajuci. U tome se posebno isticao nacelnik MUP-a Prijepolje, Mileta Novakovic, koji mi je stalno ponavljao "da je doslo njegovih pet minuta i da cu za sve propjevati". To psihicko maltretiranje trajalo je cio dan. Uvece su me odveli ispred prostorije na spratu, gdje su privodeni Bosnjaci i "fizicki obradivani". U trenutku, kada sam ja tu doveden, u prostoriju su uveli Murata Henjasa koji je fizicki zlostavljan oko sat i po. Stravicni su bili njegovi jauci. Culi su se udarci pendreka i ja sam sve to slusao. U tom momentu sam osjetio veliki strah, jer sam ja bio na redu za batinjanje. Sve mi se tada smutilo u mojoj psihi (mjesec dana prije operisao sam zucnu kesu i moje zdravstveno stanje je bilo veoma lose). Ja u tom momentu nisam bio spreman nizasta. U trenutku kosmara, naisao je inspektor Nele Joksimovic, koga sam poznavao i koji me je u tom trenutku ljudski razgovario. Priznao sam mu da imam kuci tri bombe i da cu ih licno predati. Zatim smo otisli mojoj kuci, gdje sam predao bombe, a potom su me ponovo vratili u zgradu saobracajne milicije. Tu su me zadrzali do 23,30 sati. U daljem tretmanu stalno su trazili da automat predam, ili da kazem ko ima oruzje. Potom su me pustili kuci uz napomenu da se ne udaljavam iz Prijepolja. Svjestan sam da sam napravio prekrsaj zbog neovlascenog nabavljanja i drzanja bombi, ali ja sam bio prisiljen da nabavim sporne bombe, jer tadasnja vlast nije mi pruzala nikakvu sigurnost i bezbijednost, kako meni tako i mojoj porodici. U to vrijeme Bosnjaci su bili nezasticen narod, koji se nalazio u totalnom okruzenju svojih naoruzanih paravojnih i vojnih formacija. Dana 3. marta 1994. godine, osuden sam od strane Opstinskog suda u Prijepolju na kaznu zatvora u trajanju od tri mjeseca.

Zalio sam se Okruznom sudu u Uzicama koji je potvrdio prvostepenu presudu. Kaznu zatvora sam izdrzao u Zatvoru u Uzicama, u februaru 1995. godine. Svi ovi opisani policijski i sudski tretmani ostavili su trajne posledice na mene i moju porodicu. Ja sam postao srcani i nervni bolesnik, majka mi je oslepila i postala vezana za postelju do svoje smrti. Supruga je obolela od stitne zlezde koja je ostavila trajne posledice na njeno zdravstveno stanje. Za vrijeme pretresa snajka mi je bila u drugom stanju i zbog stresa koji je pretrpjela imala je prevremeni porodaj. Tvorac svih ovih nedjela je nacelnik SUP-a Prijepolje, Mileta Novakovic. Posle ovih nedjela nagraden je od ministra Sokolovica pistoljem sa posvetom".

Murat Henjas (1951) iz Prijepolja:

"U jutarnjim satima, 27. januara 1994. godine, negdje oko sest sati, iz sna me je probudila neobicna jeka, lupanje na ulazna vrata mog stana. Kad sam otvorio, istog momenta, cijev automatske puske, bila je na mojim prsima. Bio sam iznenaden i nisam znao sta se desava. Bilo je nekoliko uniformisanih lica i nekoliko civila. Rekli su mi da traze oruzje i da ce da mi pretresu stan. Jedan od policajaca, pored mene je utrcao i otisao pravo u spavacu sobu, gdje mi je lezala zena i uperio na nju automatsku pusku. Zatim joj je naredio da se ne pomice iz lezaja nigde. Meni su naredili da iznesem pred vrata svo oruzje i municiju koju imam. Nisu mi dali da se obucem, nego onako kako sam spavao, u gacama i majici, morao sam da to uradim. Iznio sam svo naoruzanje koje sam imao i sve je bilo pod dozvolom i legalno od SUP-a Prijepolje. Kada sam sve iznio ispred ulaznih vrata, rekli su mi da sada pocinju pretres i da traze skriveno oruzje. Ja sam rekao da vise nemam oruzja, osim ovog pod dozvolom. Svi policajci u cizmama i sa naoruzanjem usli su u stan, a jedan je stalno drzao poluatomatsku pusku uperenu u mene, a onaj predhodni je i dalje stajao nad uzglavljem moje zene i drzao pusku uperenu u pravcu nje. To je trajalo sve dok nisu zavrsili pretres. Iako je bilo mnogo hladno nisu mi dali da se obucem. Prvo su usli u dnevnu sobu i poceli pregled detektorom i rucno. Pregledali su sve sto su nasli tamo. Rasklopili su i termo-pec, ali nisu nista nasli. Cvijece su prekopali, podizali tepihe i sve sto su nasli ispreturali. Kada su zavrsili sa dnevnom sobom presli su u kuhinju. I tamo su ostavili sve u haosu.

Kada je dosao red na hodnik i zamrzivac su otvorili i izbacili svo meso i ostalo. Jedan od uniformisanih sutirajuci smrznuto meso me pitao: "Sta ce ti ovoliko meso? Zasto se to balije spremaju? Oni ovoliko, a mi ni kila mesa!" Ja sam odgovorio: svake godine se spremam za zimu, pa tako i ove. Kod telefona su uzeli spisak telefonskih brojeva koje smo ja i zena zapisivali. I oko telefona su nesto gledali i cackali. Posto ni u ovom dijelu stana nisu nista nasli, presli su djecju sobu. Kada sam pogledao kroz prozor decije sobe, ispred kuce je bilo pet policijskih auta i mnogo policajaca. Bilo je i okolo. Veliki broj komsija se okupio i sve to sa cudenjem i nemo posmatrali. Pristup nasoj kuci nikom nije bio dozvoljen. Upozorili su me da ne gledam kroz prozor. Kada ni tu nisu nista nasli, bili su dosta nervozni, a onda su usli u kupatilo. Tamo su rasklapali ves masinu, vodo-kotlic, bojler. Ni tamo nisu nista nasli. Ostala je jos spavaca soba u kojoj je lezala moja zena. Pretresli su i spavacu sobu. Kada ni tu nisu nista nasli ostavili su sve ispreturano kako po sobi tako i iz ormara, a onda mi naredili da obucem pantolone, kosulju i jaknu. Jedan policajac je stalno drzao uperenu pusku u mene. Kada sam se obukao naredili su mi da ih vodim na potkrovlje. Tada je i policajac koji je drzao moju zenu na nisanu i on posao gore. Kada su zavrsili pretres i nisu nasli ni tu nista, popeli su se na krov. Skinuli su redove crepa ispod potkovice i tako ostavili nepokriveno. Kasnije su nam pomogli rodbina i komsije i crijep vratili na svoje mjesto. Kada su vidjeli da ni tu nema nista, bili su nervozni. U jednom momentu, ja sam slucajno pogledao kroz prozor, a jedan u civilu, valjda inspektor, je prisao i opalio mi samar. Kada sam se usprotivio njih sedmorica su se ironicno nasmijali a on mi je rekao: "Ovo ti je samo opomena, a ono pravo tek predstoji, ako ne budes sa nama saradivao i predao oruzje koje skrivas! Mi cemo oruzje pronaci!" Nakon toga su presli na prvi sprat kuce koji je bio neopremljen. I tu su nastavili premetacinu iz prostorije u prostoriju i jednog teenutka jedan od inspektora je iznio neku poluautomatsku pusku i zavikao kako su je navodnu tu pronasli. Ja sam rekao da to nije moje, a ako misle neka je slobodno uzmu. Medutim, to je bilo njihovo, oni su samo simulirali da su je tu pronasli. Terali su me da priznam da je to moje, sto sam ja odbijao. Posto ni tu nisu nasli nista presli smo na prizemlje u kojem mi je zivjela majka sa njenom sestrom, mojom tetkom, izbjeglicom iz Sarajeva. I od njih su trazili da pokazu i daju skriveno oruzje. One su to sa cudenjem slusale i odgovorile da ne znaju o cemu govore. Sve su im ispreturali. Na kraju su za jedan drveni trupcic koji je moja majka stavila u kauc da ne potanja, naterali su je tako staru sa 64 godine, da demonstrira kako ona to radi, sto je ona i morala da ucini. Posle izvrsenog pretresa i majcinog dijela stana, presli su na garazu koja se nalazila u prizemlju kuce. Svo vrijeme sam bio na nisanu jednog policajca sto je na moju majku zastrasujuce djelovalo. Nakon pretresa garaze, vratili su se ponovo u majkin stan kako bi tu napravili zapisnik o pretresu i oduzetim stvarima koje ce oni ponijeti sa sobom u SUP - Prijepolje. Po povratku u majkin stan ona im je ponudila kafu ili sok. Neki su prihvatili, a neki nisu htjeli.

Zapisnikom su sve evidentirali sta su sve uzeli i ponijeli sa sobom. Tada su odnijeli: lovacki karabin, koji je bio pod dozvolom, koji sam naslijedio posle smrti mog oca; lovacku pusku, koju je naslijedila moja majka od svog muza; svu municiju; pribor za ciscenje; majkine islamske knjige (Ilimihale i druge vjerske brosure). Kada su ispisali zapisnik, dali su mi da ga procitam i da kazem da li imam kakvu primedbu na isti. Ja sam naveo primedbu: da se nisu ponasali korektno i da su me osamarili na potkrovlju. Jedan od njih mi je rekao: tek ces ti vidjet svoga Boga kad odemo u SUP. Svi su se posle zavrsenog posla pokrenuli i naredili i meni da podem sa njima na saslusanje. Majki mi je tada pozlilo i ona se onesvijestila. Nisu mi dali da joj pomognem. Sa njom je ostala samo moja tetka.Izveli su me ispod kuce gde su cekala policijska kola, a oko cijele kuce je bilo mnogo policajaca naoruzanih dugim cijevima. Naredili su mi da udem u kola a drugi su obezbedivali da slucajno neko od civila ili rodbine ne pride kuci. Cekao sam u "marici" dok dovedu mog brata Muriza koga su odveli na imanje koje udaljeno od kuce jedan kilometar. Bilo se iskupilo dosta gradana koji su sve to posmatrali sa udaljenosti od 30 metara. Neki su negodovali, a neki samo nemo posmatrali. Svi su bili zabrinuti za svoju sudbinu jer smo mi bili prvi koje odvode iz komsiluka. Uskoro je stigao i Muriz i nas su odveli u SUP. Sprovedeni smo na drugi sprat zgrade. U hodniku sam vidio dosta poznatih Bosnjaka iz Prijepolja. Neke sam poznavao licno, a neke iz videnja. Tu su nas stavili da cekamo ispred vrati kancelarije. Kada sam usao u kancelariju, tamo su bila cetvorica civila koje nisam poznavao kao sto nisam poznavao ni one koji su bili u pretresu. Jedan od njih je sjedio, a ostali su stajali. Kako sam ulazio, jedan me pita: daje li vam Lutka pare za naoruzanje? Ja sam odgovorio: sto bi mi on davao, jer mi to ne treba? A on ce na to: "Daje! Daje!", i udario me nogom u prsa. Kako sam se zateturao od udarca, drugi me docekao boksom u leda. Ja sam ponovo posrnuo napred, a ovaj me spreda udario u predjelu oka, sto se da vidjet sa fotografije koju posjedujem. Iako je bilo vidno da ja od ranije ne vidim dobro na desno oko, on mi je zatvorio i ovo drugo. Onda me je onaj, sto je sjedio na stolici, upitao: sta ces onda ti kod Lutke, na otvaranje firme i senluke? Mi to imamo sve snimljeno. Ja sam odgovorio: to je i televizija snimala i tu nema nista kriveno. Opet me je onaj sto je stajao osamario i rekao: "Ima! Ima! Svi ste bili sa zenama!" Rekao sam da me je pozvao kao komsiju i prijatelja i nikako drugacije. Onda su poceli sa unakrsnim pitanjima: Ko je voda? Gde vrsimo obuku? Gde je oprema? Ko je komandant?, normalno sve to uz udarce u stomak i prsa. Posle te torture, odveli su me u prizemlje zgrade, u jednu mracnu prostoriju i tu me ostavili da razmislim pa ce oni doci po mene. Posto sam u toj mracnoj prostoriji ostajao jedno pola sata dosli su ponovo i odveli me u kancelariju. Pitali su me ponovo jesam li se smislio i da im kazem gde sam sakrio oruzje pa ce me odma pustiti kuci. Kada sam im odgovorio da ne znam srucili su seriju udaraca na mene, nogama i rukama. Na jakni su ostale sve sare od donova cizama. Dali su mi papir i olovku i rekli: pisi izjavu, pa da zavrsimo! Kada sam napisao izjavu, to se njima nije dopalo te su je pocijepali a onda ponovo srucili seriju udaraca po meni. Onda jedan od njih mi je rekao ako budem otezao sa izjavom i ako ne priznam, da ce me voditi u Rudo ili Focu, da tamo priznam kod "Bijelih orlova" i Arkanovaca. Ja sam odgovorio: ja nemam sta da priznam. Onda su ponovo uslijedili udarci, pa pitanja: gde ides na obuku? Pitaju a vide da sam nesposoban za vojsku, jer sam izgubio oko u saobracajnoj nesreci. Pitaju i dalje: Gde je oruzje? Ides li u Novi Pazar?, Sjenicu? Ko je komandant jedinice? Gde je odelo, i tako dalje.

Ponovo su mi dali papir i olovku da napisem deset lica koja imaju oruzje a onda ce me pustiti kuci. Kada ni to nisam napisao, opet sam dobijao poneki karate udarac po tijelu. Pa ponovo sve ispocetka. Ista prica: Ko ima oruzje? Posto je prozor od kancelarije bio otvoren iz naselja preko puta zgrade, culi su se rafali iz raznog naoruzanja. Ja sam im rekao: eno, otidite tamo pa vidite kod koga je naoruzanje. Oni su mi odgovorili: "Znamo mi za to oruzje, nego nas interesuje vase, balijsko! Danas je Savindan, pa se zato to i puca". Cesto su se ti inspektori menjali, jedino ovaj sto je sjedio na stlici, nije. On me nije tukao, samo mi je postavljao pitanja. Govorio mi je da to priznam, da bi isao i on i ja kuci sto prije. Jednom me je upitao koje sam godiste i kada sam mu odgovorio da sam '51., on je rekao da smo godisnjaci. Pitao me je: i koliko imam djece i kada sam mu odgovorio da ih nemam on mi je na to rekao: da takvi, kao sto sam ja, i na trebaju da imaju djecu. Opet papir i olovka, da napisem spisak ko ima oruzje. Opet bez odgovora. Nakon toga citanje pisama koja su pokupili iz moje kuce, koja je moja zena dobijala, od sestre iz Sarajeva. Opet isto: ko, gde , sta? Sve to uz udarac po ledima i prsima. Stalno su se mijenjali. Usao je i neki uniformisani policajac sa bombom u ruci i pitao me: da li ga poznajem. Ja sam mu rekao: ne! A on mi je odgovorio: ja sam Mileta Novakovic, nacelnik. Zasto ne priznas kada ti je brat Muriz sve priznao. Ponovo sam reko: nemam sta da priznam. Onda mi je rekao: da ce mi bombu, koju je drzao, staviti u usta. Ja sam to ocutao, a on je pokusao da je silom stavi u dzep moje jakne. Ja mu nisam dozvolio i tu smo se malo pogurali. Otisao je Mileta i ostavio otvorena vrata. Otisao je u susjednu kancelariju gdje je bio moj brat Muriz. Ostavio je otvorena i tamo vrata, kako bi ja cuo kako tuce mog brata, da bi priznao. Onda bi se ponovo vracao sa bombom, odvijao je, da mu navodno pokazem sta ima u njoj, a potom bi mi je davao da je uzmem u ruke. Posto sam odbijao da je uzmem, on mi je silom savijao prste, tjerajuci me da je uzmem i ona bi ispadala na pod. On je i dalje navaljivao i gurao me oko stola valjda da me slika sa bombom. U meduvremenu, oni predhodni u civilu, su se negdje izgubili, valjda im se zavrsila smjena. Ponovo je dolazio Mileta i insistirao da priznam, pa onda isao u prostoriju kod Muriza, pa tako naizmenicno. Uvijek pri odlasku i dolasku dobijao sam udarce nogom i rukom. Na kraju je doveo jednog civila, krupnog, kratko osisanog, koji je drzao lisice, mislim da se rdailo o njegovom zamjeniku Pejovicu. Naredio mi je da se popnem na stolicu, da kleknem na kolena, a on mi je savio glavu preko naslona stolice i navalio se na mene, a onaj u civilu me je poceo udarati palicom po zadnjici. Nigdje nisam mogao da se pomaknem. Trazili su od mene da priznam uz navode da mi je brat priznao, pa ce nas pustiti ili cemo ici u istragu u Uzice. Posle toga su otisli na rucak a mene ostavili da razmislim. Posle njih dosao je neki Golub - mehanicar, da me malo pripazi dok se oni ne vrate. I on mi je podnio papir i olovku i naredivao da napisem pet osoba koje imaju oruzje, pa ce me pustiti. Njega sam poznavao jer smo nekada bili kolege i rekao sam mu da sam sto puta posteniji i da nemam sta da priznam. U meduvremenu, zena i rodbina su mi donijeli hranu. Nisam mogao da primim hranu, jer sam bio natecen od batina i nisam mogao da zamislim da jedem. Posle izvjesnog vremena ponovo je dosao Mileta sa Pejovicem. Pitali su me: jesam li pripremio izjavu i priznanje? Kada sam odgovorio da nisam, pristupili su prebijanju. Ponovo na stolicu, glava preko naslona, Mileta se navali, a ovaj u civilu, me tuce, ovog puta metalnom sipkom. Tukli su me dok se nisu umorili, a onda predah, pa pitanja, kao na pocetku. Posto nisu iznudivanjem dobili ono sto su zeljeli, ponovo isti tretman. Na stolicu. O toj torturi, koju sam prosao, posjedujem fotografiju. Deset dana su me savijali u jagnjece koze i bijele dzigerice. Ostale su trajne posljedice na bubrege i rebra. Nisam mogao dobiti ljekarsko uvjerenje jer ga niko nije smio dati. Bojali su se Milete. Posle ove torture, Mileta je nagraden. Predhodna vlast ga je unaprijedila vecim polozajem, a to podrzava i sadasnja vlast. Jos uvijek se nalazi u policiji. Nakon provedenog dana, u nocnim satima, prebaceni smo u stari SUP, u gradu gde se sada nalazi Episkopija gospodina Filareta. Tu smo uz jos cetrdeset Bosnjaka, u jednoj prostoriji na spratu, sjedeci u stolicama, proveli noc.

Sutradan su nas ponovo odvodili u druge kancelarije i trazili da priznamo ono sto su izmislili. Posto nismo imali sta da priznamo, ponovo su me odveli kod Milete. Tamo sam ga pitao: sto me ovako ubi? On mi je rekao: jesam, sto ne priznas, a imas SUP, pa me tuzi. Nisam ga smio tuziti jer je imao vlast. Posle tog razgovora mi je rekao: da mogu ici kuci, a da ce Muriz jos ostati neko vrijeme. Ja nisam htio da idem bez Muriza. Rekao je da ce i njega pustiti samo malo kasnije. Zgradu sam napustio 28. januara 1994. godine. U popodnevnim satima, za oduzeto oruzje dali su mi zapisnik i posle izvesnog vremena su ga i vratili. Kada sam izasao iz SUP-a, naisao je prijatelj i prebacio me do kuce u Zupu. Kuci je bilo puno prijatelja i komsija koji su sve vrijeme dolazili da se informisu za nas. Majka mi je lezala na postelji, jer je bila pod velikom depresijom od predhodne noci i od brige sta ce se sa nama desiti. Ona je gledala predhodne noci tu policiju i silu, kako opsedaju kucu. Bila je puna kuca i svi su vidjeli kakav sam izgledao posle tih batina. Vido je i podpredsjednik SO Prijepolje, Podbicanin Munir, ali niko od tadasnje vlasti nije reagovao niti je smio. U toku noci su pustili i brata mi Muriza uz obavezu da se sutra ponovo javi. Tokom narednih mjesec dana ispred nase kuce su se i danju i nocu okretala policijska kola demonstrirajuci silu i strah".

Ferid Rovcanin (1955) iz Prijepolja:

"Izjavljujem da sam do 9. novembra 1993. godine, proveo pet dana i pet noci u SUP Prijepolje. Svih pet dana i pet noci bio sam fizicki zlostavljan i svakih sat bio tucen do gubitka svijesti. Tukli su me razliciti policajci, tako da sam pola godine mokrio krv. Ista policija Prijepolja svaki drugi dan dovodila me je kuci, i na ocigled porodice tukli do nesvesti, poljevali vodom i opet nastavljali tako. Pri odvodenju u stanicu u kucu su prevrnuli i polomili sve sto su mogli. Policajce koji su me tukli ne poznajem izuzev komandira MUP-a Novakovic Miletu. Mileta me je tukao po citavom tijelu do besvesti, od cega i danas imam posljedice. Isti me je sproveo u Uzice gdje sam zadrzan mjesec dana. Iz Uzica sam sproveden u zloglasni Cuprijski zatvor gdje sam proveo tri mjeseca".

Hodzic Nedzad (1951), iz Prijepolja:

"Profesor sam fizike i radim u Tehnickoj skoli u Prijepolju. Osnivac sam SDA-Sandzaka i od tada pocinju moji problemi i sikaniranja. Odmah po izbijanju rata u Bosni 1992. godine, "Vecernje novosti" obkavljuju clanak u kojem pise da je Nedzad Hodzic na celu Bosnjakskih ekstremista i dzihadlija, a onda beogradska televizija u jednoj emisiji iz '93. godine, objavljuje izmedu ostalog da je Nedzad Hodzic bio na obuci u Turskoj, za teroriste. A ja sam svo vrijeme bio u Prijepolju i radio u skoli. Onda slijede svakodnevni pozivi telefonom i uznemiravanja, psovke, prijetnje meni i mojoj porodici. Novembra 1994. godine, boravio sam u Turskoj kao predsjednik MHD "Merhamet" pet dana. Na povratku iz Turske 17. novembra 1994. u Osaonici kod Novog Pazara, policija je oko 11 sati zaustavila autobus. Pretresli su putnike i pregledali putne isprave, vratili se nazad, a onda je dosao komandir te policijske stanice, prosetao kroz autobus i rekao meni da iznesem svoje stvari i podem sa njim, sto sam ja i uradio. U stanici su mi uzeli pasos, novine i knjige (pise u potvrdi) i drzali me na hodniku do 17 sati, gdje su u meduvremenu ostale putnike ispitivali gdje sam ja bio i sta sam radio u Turskoj. Kada su me pustili kazali su mi da se 20. novembra 1994. javim u SUP u Novom Pazaru. Ja nisam otisao. Dana 7. februara 1995. pozvan sam telefonom da se javim u SUP u Prijepolju da mi vrate pasos. Kada sam otisao, tamo su me cekali radnici DB: Kijanovic, sef iz Priboja i Zoran Pjanovic iz Prijepolja. Kijanovic je trazio od mene da mu ispricam sta sam radio u Turskoj, sa kim sam se tamo sastajao, jesam li bio sa Sulejmanom Ugljaninom idr. Pitao me i o SDA i sto ce meni to politicko angazovanje, jer ti ljudi navodno hoce da izazovu rat u Sandzaku. Rekao sam im da sam bio kao predsjednik "Merhameta" za Prijepolje i razgovarao o humanitarnim pitanjima, a sto se tice SDA-Sandzaka da njena strategija nije rat, vec politickim putem resavanje svih problema. Rekli su mi: sada to napisi sve na papir. Rekao sam da cu to napisati ako jedan primjerak iskaza daju meni. Odgovorili su mi da mi to ne mogu dati, na sta sam ja njima odgovorio da onda necu potpisati. Nakon toga su mi rekli: mi cemo napisati, a ti sutra dodi da potpises. Posle toga su mi rekli da idem. Sutradan sam dosao u zakazano vrijeme i javio se Pjanovic Zoranu. Pjanovic mi je dao da procitam izjavu i da potpisem. Kada sam procitao izjavu, rekao sam mu da tu stoji jedna recenica koju ja nisam izgovorio i da zbog toga necu da potpisem. On mi je rekao: ako neces, mi mozemo i drugacije da razgovaramo. Poceo je da prijeti i psuje na sto sam mu ja skrenuo paznju da me nije strah ni njega niti bilo koga osim Boga. Istjerao me je i rekao da cekam pred vratima. Ja sam izaso i otisao kuci. Negdje u septembru 1995. svratio sam u SUP i u pasoskoj sluzbi pitao sta je sa mojim pasosem. Sluzbenica mi je rekla da sacekam, samo da provjeri. Pozvala je nekog telefonom, za dva minuta dosli su Kijanovic i Pjanovic. Naredili su: podi s nama da razgovaramo. Rekao sam im da nemam o cemu da razgovaram. Pjanovic je naredio policajcu na ulazu da mi ne dozvoli da izadem, sto je on i uradio. Pustili su me poslije tri sahata kada je dosao nacelnik Novakovic.

Pasos su mi vratili u aprilu 2000. godine a knjige ni do danas. Kao profesor fizike od skole sam dobio stan, kao deficitaran kadar, 1984. godine. Tada su mi rekli da je Opstinski komitet saveza komunista skoli ustupio stan i da se mogu podijeliti samo kadrovima (prof. matematike i fizike). Godine 1990. je zapoceo otkup stanova, podnio sam zahtjev za otkup, ali mi nisu dozvolili jer se pojavio SPS kao vlasnik (osnovana 1990, a ja stan dobio 1984.) i oni su podnijeli tuzbu i Sud u Prijepolju je donio odluku da sam bespravno useljen u stan i da se iselim. Sud u Uzicu je potvrdio odluku a Vrhovni sud ponistio odluku. Posle toga Sud u Prijepolju donosi istu odluku a Sud u Uzicu ponistava da bi po treci put poslije Suda iz Prijepolja Sud Uzica potvrdio odluku. Za predsjednika SDA- Prijepolja izabran sam 8. juna 1996. a iz stana izbacen 11. juna 1996. godine. U stanu sam sa porodicom zivio 12 godina sto znaci da sam stekao stanarsko pravo. Policija je prije toga privela u SUP mene i suprugu a onda provalila u stan i izbacili stvari na ulicu da bi nam za to kasnije naplatili 1.000 DEM. Prije izbacivanja iz stana, otisao sam kod predsjednika Suda u Prijepolju, Toma Zdravkovica da bih ga zamolio da odlozi izbacivanje iz stana za deset dana, da bi se zavrsila skolska godina, jer su mi djeca isla u osnovnu skolu. On je pozvao komandira policije i oni su mu odgovorili da se zuri SPS-u. Septembra 1995. u Prijepolje su dosla cetiri izbjegla lica iz Srebrenice i ja sam ih prihvatio. Odmah nakon toga je stigla policija, uhapsila ih i odvela u logor u Sljivovici, a mene su pozvali na "informativni razgovor". Tamo su me ispitivali kako sam smio da im pruzim pomoc a da ih ne prijavim policiji i da je to protivzakonito i da mogu da snosim posledice. Odgovorio sam im da sam ja humanitarac i ljudima pomazem a ne prijavljujem ih policiji".

Durakovic Zulfija (1994) iz Prijepolja:

"Dana 23. januara 1994. oko pet ujutru, dosla su dva auta marke "lada niva", sa sedam policajaca. Pet je bilo u uniformi a dvojica su bila u civilu. Kada su zalupali na vratima, govorili su: policija! Ja sam otvorioVidio sam policajce i poznao sam samo jednog Ducica, sa Karosevine, koji je bio u policijskoj uniformi. Pokazali su mi nekako resenje za pretres kuce. Od njih sedam, trojica su ostala vani oko kuce, dok su cetvorica usla u kucu, racunajuci i onu dvojicu u civilu. Naredili su da zena i djeca odu u jednu sobu, a ja da ostanem sa njima. Jedan policajac je ostao sa zenom i djecom, a ona trojica su mi rekli da ja ostanem sa njima i da ih vodim iz sobe u sobu, kako bi izvrsili pretres. Pretres je trajao do 10 sati i onda kada nisu nista nasli rekli su mi: da se presvucem i da podem sa njima u stanicu milicije. Jedan od civila mi se okrenu i kaze: kada nismo nasli nista pri pretresu kuce, podruma, stale, trapa, baste, onda ces morati da kazes gde je oruzje? Kada sam rekao da ja oruzja nemam i ne mogu ga dati, oni su rekli: obuci se i podi sa nama u SUP. Kada smo stigli, stavili su me pod stepenice u jednu malu prostoriju i naizmenicno ispitivali, mene i Murata Henjasa. Ispitivanje i maltretiranje su vrsili civilni inspektori, kako su oni rekli iz Drzavne bezbednosti. To maltretiranje je trajalo od 11 prije podne do dva sata nocu, u sadasnjem Vojnom odseku. Tukla su me u momentima po petorica odjedanput, tako sto bih seo na stolicu a noge bi mi provukli kroz drugu stolicu i tako bi me tukli. Onda su repertirali pistolj, jedan od njih kojeg su zvali "Rakac" govorio mi je: pogledaj u zid, kako ce ti prsteti mozak po njemu. Govorili su da me vode u Focu. Psovali su mi Bosnjaksku majku i tako sam u toj zgradi ostao do dva sahata po ponoci. Onda su me prebacili u stari SUP, sadasnji konak srpske pravoslavne crkve. Kada sam dosao u Stari SUP, na spratu su me stavili u sobu gde je bilo jos deset privedenih Bosnjaka. Od njih sam poznao Sadikovic Himza, Rovcanin Meha, Henjas Muriza, Henjas Murata, Preljevic Osmana i njegovog sina, a ostale nisam znao. Tu smo ostali do ujutru do 6,30. kada su ovi dzelati ponovo dosli da rade. Pocelo je kucanje resenja za odlazak izdrzavanje kazne zatvora od mjesec dana u Uzicu u zatvor. I tu smo maltretirani do 14 sati kada je Kijanovic naredio da me puste u 14 sati.

Dosao sam kuci da bi ponovo dosli oko 18 sati, da me ponovo vode. Kada sam ponovo dosao u SUP Prijepolje, policajac Aljevic, koji je bio u SUP-u, rekli su mu da razduzi ormar i da ide na ulicu, jer u SUP-u unutra nisu mogli da rade Bosnjaci. Njima je bilo zacrtano da se privode a srpski policajci su se izivljavali nad njima. Ostao sam tu do 20 casova da bi ponovo Kijanovic dao naredenje posle deset pisanih izjava da idem kuci. Pozvali su me kroz nekoliko dana, ne znam tacno, govoreci da je dosao neko iz ministarstva da damo izjave. Ja sam rekao da necu da podem da bi oni poslali ponovo policiju i ponovo me priveli. Onom sto je dosao, sto ga oni zovu ministar, nisam htio reci nista, jer sa njim nije bilo nikog od predstavnika naroda ili Stranke. Rekao sam mu: da ste vi naredili da nas tucu i maltretiraju, jer oni bez njih ne bi smjeli ovo da rade sto rade da nemaju naredenje od vrha. Rekao je da ne moze ovo da slusa i da mogu da idem kuci. Ostala su mi upamcena prezimena: Kijanovic, Ljujic, Rakac, a ostale bi mogao poznati po fotografijama ili uzivo".

Sejfo Ahmetovic (1949) iz Prijepolja:

"Tog dana sam bio kod amidzica kuci, na kafi, dosao je policajac Ducic sa "nivom", a u kolima je bio moj otac. Otac mi je rekao da me traze, da sam tu, i oni su ga doveli. Rekli su: da udem u kola i podem sa njima. Ne znajuci sta me ceka ja sam usao u kola i posao, a da sam znao sta me ceka ne bi us'o u kola, pre bih se ubio nego sto sam izdrz'o njihovo batinjanje i maltretiranje. Usput mi je Jasika rekao: Sefere, znas sto smo dosli? Ja sam im rekao: da ne znam. Oni su rekli: treba da znas da nam das taj automat sto imas kuci. Ja sam rekao da nemam. kada sam stigao kuci, ugledao sam deset naoruzanih policajaca sa automatima u rukama. Ispred kuce i na sokaku nikome nisu dali da prode putem, sve su obustavili. Zet mi je stajao ispred kuce na pumpi za vodu mirno, ispred njega je stajao policajac sa uperenim automatom. Na ulaznim vratima su bila jos dva policajca isto sa automatima. Dusko Marecic je prisao i rekao: da dam oruzje sta imam i da nece ulazit u kucu da vrse pretres. Ja sam isto rekao: da nemam oruzja, osim pistolja pod dozvolom, iako ista nadu osim, tog pistolja, da komplet moju familiju postroje i streljaju ispred kuce i poruse kucu, i sve sravne sa zemljom. To nije vazilo, oni su usli u kucu i izvrsili pretres. Sve su zivo prerovali po kuci. Posto nista nisu nasli, osim, kako sam ja rekoa, ja sam ih ponudio da popijemo kafu. Oni nisu hteli nego su mi se proderali i naredili da idem sa njima. Ja sam odmah posao. Zena je pitala: kuda ga vodite? Oni su rekli da dam izjavu u SUP i da ce me pustiti kuci. Ali tako nije bilo. Ja sam zadrzan u SUP-u do sutra vece. Kada sam usao u SUP, u kancelariju Duska Marecica, on je sjedio za stolom, dao mi je stolicu da i ja sjednem. Pitao je: gde ti je automat? Kome si ga dao? Ili si ga zakopao? Ja sam rekao da nisam zakopao i da nemam. Rekao mi je da se izujem, sto sam i ucinio. Stavio je stolicu ispred mene i rekao: priznaj, da te ne bijemo! Ja sam rekao: mozete sta hocete, ali gresite. Naredio je da se pokoljencim na stolicu, ja sam se pokoljencio, a on je rekao jednom policajcu: udri ga, Sajo! Poceli su da me tuku po tabanima, jako je boljelo da sam ja poceo da vristim iz glasa. Dvojica su me drzali za ruke, nisam mogao da maknem. Prisao je Stanko Bezar i jos Ljujic, Gazdic, Kijanovic iz DB- Priboja. Kijan me pitao: kako se zoves? Ja sam rekao: Sefer Ahmetovic. On mi je odgovorio: Halilovicu, j.... ti majku Bosnjaksku! Stanko me je tukao po rukama palicom. Svi su me tukli, kako je ko stizao, po nogama, po rukama. Po cijelom tijelu tako da sam poceo da molim za smrt, da se ne izivljavaju, kleo sam ih u djecu da me ne ubiju ili zakolju. Oni su rekli: ne, nego ides ujutru za Focu! Sutradan sam bio sav modar. Predvece su me pustili. Kuci me je odveo Enver i Sajla. Majka kada me je vidjela pala je i posle nekoliko mjeseci umrla".
Sve je ovo samo igra! Nema tog foruma koji je vrijedan Vasih zivaca! / Dokoni umovi - Sejtanska igralista

Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

12

Nedjelja, 13. Juli 2003

Napomena:
Prema procenama Fonda za vreme policijske akcije oduzimanja oruzja izvrsen je pretres u vise od 70 kuca i stanova prijepoljskih Bosnjaka. Privedeno je najmanje 150, a pretuceno vise od 80 prijepoljskih Bosnjaka. Vecina su clanovi SDA. Medu hapsenim sestorica su clanovi Izvrsnog odbora SDA. Kod trojice je nadeno nelegalno oruzje. Protiv njih su podignute optuznice. U vezi sa brutalnim ponasanjem policije iz Prijepolja mnogi pominju nacelnika Miletu Novakovic. Svi su zateceni njegovim neposrednim ucestvovanjem u batinjanju sugradana. Pominju njegovo drugacije ponasanje u ranim godinama. Prema tim navodima on je stekao veliko poverenje gradana nakon izbacivanja iz grada nekoliko grupa raskalasenih militantnih rezervista i dobrovoljaca koji su u leto 1992. godine cesto boravili u Prijepolju, pre ili nakon odlaska u rat na teritoriju BiH. U to vreme, na vest da ce Mileta Novakovic biti smenjen, potpisivana je peticija kojom su gradani zahtevali da ostane na funkciji nacelnika policije zato sto stiti interese gradana i dobro sluzi zajednici. Prema navodima coveka koji ima ozbiljnih zdrastvenih problema susret sa komandirom je ovako izgledao: "Kada su me uveli kod inspektora Popovica usao je Mileta Novakovic i jos jedan. Mileta me je odmah udario pesnicom u grudi. Uhvatio sam ga za ruku i rekao da me ne bije, da nisam zdrav. On je znao da nemam jedan bubreg, odavno se poznajemo. Odgovorio mi je da ce mi odvaliti i drugi, udarajuci me u lice i grudi". Drugi kod kojeg takode nije nadeno nelegalno oruzje navodi da je komandir poceo tuci kad je cuo da nije priznao: "Rekao sam mu da nemam sta da priznam. Dohvatio je stolicu i krenuo na mene, preteci i psujuci. Onda me je udario u glavu s obe strane. Povukao me za jaknu, oborio na pod i sest sedam puta pesnicom me udario u predelu bubrega. Kada sam ga upitao zasto me bije, dobio sam udarac u pleksus od kojeg sam izgubio vazduh. Prestao je kada je u kancelariju ponovo usao inspektor "Pop". Pozalio sam mu se, a on je na to rekao da ce i on da me bije". Prema navodima batinanih najvise su tuceni zbog poricanja da imaju oruzje, zbog toga sto nisu znali da je SDA navodno delila oruzje ili sto nisu znali ko od Bosnjaka posjeduje oruzje. Jedan od samovoljno uhapsenih navodi da je policiju jako zanimala politika SDA i da je ispitivanje teklo po modelu "politicki deo, pa razbijanje: "Zatim su mi rekli da skinem cizme i da stavim noge na sto. Tukli su me palicom po tabanima i po dlanovima. Najvise ih je interesovala politika. Na kraju su doneli kantu hladne vode i naredili da stavim noge u kantu. Nekoliko puta su me izvodili u hodnik, pa pozivali na ispitivanje.

Onda su me uveli u sobu u kojoj je bilo sestoro milicionera. Prepoznao sam Ducica, Lakovica, Dumica, Cvijanovica. Jedino me Cvijanovic nije tukao. Tukli su me rukama, nogama, palicom po ledima, grudima dlanovima. Ducic se peo na sto pa me odatle sutirao cizmom. Pretili su da ce da me zapale, zakolju. Dvojica su me drzali za ruke i za kosu, a ostali su me udarali nogama u grudi i pesnicama po vratu, potiljku i ledima. Osetio sam kada su mi pukla rebra. Klecao sam, a oni su me i dalje tukli i naredivali da ustanem. A sve to vreme odzvanjali su udarci iz druge sobe. Te dve sobe odvojene su vratima koja su se tresla posto su K. L. udarcima bacali na vrata". O istoj tehnici svedoci penzioner kod kojeg je izvrsen pretres i nije nadeno oruzje: "Ne znam nijednog od tih milicionera i civila. Mislim da nisu odavde. Cim su me uveli pitali su me za oruzje i poceli da tuku. Dvojica su me tukla, udarali su me pendrekom rukama, pesnicama i sitirali. Onda sam morao da izujem cipele i da stavim noge na sto, pa su me pendrekom udarali po ogama. Jedan me je uhvatio za glavu i sakama mi trljao usi. Mislio sam da ce da ih otkine. Posle nekog vremena doneli su kantu vode i naredili da stavim noge unutra". Clan SDA kod kojeg takode nije nadeno oruzje iskusio je pendrecenje metalnom palicom po golim tabanima. "U sobi su bili milicioneri Ducic, Lakovic Momir, Cvijovic Mile, Minic i jedan kojeg ne poznajem. Lakovic me odmah docekao pitanjem gde mi je oruzje. Kada sam rekao da nemam, naredio mi je da se izujem i da naopako kleknem na stolicu. Tukli su me palicom po tabanima. Nikada nisam video takvu palicu, mislim da su je oni sami napravili. Ima metalni rukohvat, samo je vrh zavijen u gumu, unutra verovatno isto metal. Morao sam da ispruzim ruke, pa su me udarali po prstima. Svi nokti su bili plavi. Posle je Ducic doneo kantu hladne vode i naterao me da stavim noge i ruke u vodu. Pustili me da jedem i popijem lek koji mi je donela zena, a onda su nastavili. Ponovo sa izuvanjem. Lakovic je brojao i kada bih rekao da nemam oruzje pretio mi je duplom porcijom. I dobio sam. Udario me sa obe ruke u usi, a Ducic me iz okreta udario nogom u grudi. Tada sam izgubio vazduh i pao. Dodao je nogom u leda. Udarao me inspektor drzavne bezbednosti".

Prema navodima ljudi s kojima su razgovarali predstavnici Fonda najvise su trpeli kada su udarani gvozdenom palicom: "U pocetku sam poricao da imamo oruzje. Samo sam jednom video ocevu pusku. Naredili su mi da naopako kleknem. Jedan me je drzao za glavu, a drugi udarao palicom po tabanima. Najvise me je tukao Ducic. On je doneo kantu vode i naredio da stavim noge. Posle toga terao me je da trljam noge o tepih. To je strasno bolelo. Kasnije je dosao Stanko Bezar. Trazio je da priznam da imam mitraljez, bombe i pusku M-48. Poricao sam, a on je onda naredio da mu donesu njegovu palicu. To je neka posebna palica sa drzacem od metala. Udarao me tim metalnim delom po dlanovima . Ponovo sam morao da se savijem preko stolice i udarali su me tim metalom po tabanima i pesnicama po ledima i glavi. U jednom trenutku dvojica su uzeli i udarali me po tabanima, a brko u civilu me uhvatio za glavu, jednom rukom mi zapusio usta a drugom me samarao, dok me cetvrti udarao po ledima i glavi. Najvise su me tukli Ducic i Pejovic. Drzali su me od tri po podne do iza devet uvece. Otac i ja danima smo se uvijali u koze da bi zalecili rane. U vezi sa upotrebom gvozdene palice cesto je pominjan policajac koga su drugi oslovljavali imenom "Ljujo". Navodno je iz Nove Varosi. Jednog vlasnika radnje, inace clana SDA je tom palicom navodno udarao po rukama, a pendrekom po ledima. Njegove pretnje su uzimane veoma ozbiljno jer je pominjao siptare: "Uz psovanje turske majke, pretio da ce nas Bosnjake pogaziti kao zabe jer smo isti kao siptari".

Ahmet Mustajbegovic (1944) iz Prijepolja:

"Dvadeset i sedmog janura 1994. godine, ujutru u pet sati, dosla je policija u dva policijska auta, sa sedam-osam policajaca, opkolili su kucu i pokucali na vrata. Otvorila je moja supruga. Rekli su da su dosli zbog pretresa, navodno trazeci skriveno oruzje. Usao je Rodoljub Matovic i upozorio me da se ne suprostavljam. Odvojili su mi zenu i dvoje djece u jednu sobu, a mene su vodili sa sobom. Govorili su da znaju da imam oruzje. Trazili su detektorom. Cijelu kucu su pretresli. Nista nije vredelo sto sam ja tvrdio da nemam oruzje. Tjerali su me da prevrcem kupus, drva, pijesak. Porodicu su preturali iz sobe u sobu, dok su pretrazivali. To je trajalo cetiri-pet sati. Nisu nasli nikako oruzje, jer ga nije ni bilo. Odveli su me u Zalog, jer i tamo imam kucu i ponovili istu proceduru. Ni tamo nisu nista nasli. Glavni islednici su bili iz Uzica. Pretres ove druge kuce je trajao oko jedan cas. Kada smo silazili niz stepenice ove druge kuce, taj glavni inspektor iz Uzica, poceo je da me vuce za kosu i govorio: propjevaces ti, kazaces gdje je oruzje! Ja sam neprestano govorio da nemam oruzje. Odveli su me u novi SUP, na Purica potoku, i odmah su me poceli tuci. Tukao me uglavnom ovaj inspektor iz Uzica, koji je bio u civilu. Na predlog jednog policajca iz Prijepolja naredili su mi da izujem carape i da kleknem na stolicu. Ovaj iz Uzica me je zatim udarao palicom po tabanima. Usput je vrijedao i psovao. Batinjanje i ispitivanje je trajalo do 22 sata uvece. Zanimalo ih je je li doslo oruzje u Prijepolje. Spominjali su neku Bosnjaksku paravojnu formaciju "devet plus jedan", zatim neke trojke i slicno. Trazili su da saradujem sa DB-om. To vece je bio izasao onaj inspektor u drugu kancelariju i kad se vratio rekao mi: da ima covjeka, koji tvrdi da sam ja jedan od voda resora ispred SDA Sandzaka.

Pitao sam ko je taj covjek, a on mi je rekao: hoces li da vas suocim? Rekao sam da hocu, a on me odveo u drugu kancelariju. Tamo je bio Malaga Malagic, okruzen grupom policajaca. Pitali su Malagu: ko su vode paravojnih formacija (bez spominjanja SDA) u Prijepolju? On je rekao: Sefko, Bajro, Eso i Ahmo. Ja sam ga podsjetio da su to clanovi Nadzornog odbora SDA, a to nije isto. Jedan od policajaca mi je rekao da ja nemam pravo da pitam, vec samo da odgovaram. Pitao sam Malagu: otkud mu ta informacija? Nije mi odgovorio, jer policajci nisu dozvolili. Ponovo su me vratili u prostoriju gdje su me ranije ispitivali. Inspektor mi je dao papir da napisem priznanje ko su vode paravojnih formacija i opisem druge radnje vezano za SDA. Ja sam odgovorio, da sam sve rekao i da nemam nista da dodam niti oduzmem. Posle toga je dosao glavni sef inspektora i pitao: jesam li priznao, a oviaj policajac mu je rekao da nisam. Sef je setao po prostoriji, a onda rekao: da mi daju pet dana da dojavim bar za dvojicu koji imaju oruzje. Zaprijetio je da ako to ne uradim da ce me svojim rukama ubiti. Pustili su me, a ja sam treci dan pojegao u Makedoniju. Kasnije sam otisao u Tursku i tamo ostavio dvije godine. Vratio sam se u Sarajevo, a u Prijepolje dosao 2001. godine".

Muriz Henjas (1954) iz Velika Zupe:

"Dvadeset sedmog januara 1994. godine, u sest sati ujutru, cuo sam lupanje na vratima u prizemlju kuce. Probudio sam se i izasao na terasu, odakle sam vidio mnogo policajaca oko kuce. Vidjeli su me u pidzami i naredili da odmah sidem i otvorim vrata, inace ce odmah provaliti. Ja sam sisao i otvorio vrata. Tada su dva inspektora DB-a i nekoliko policajaca usli u kucu sa uperenim automatom. Pitao sam: sta je ovo? Rekli su da hoce da pretresu kucu i da traze oruzje. Prije nego su usli u kucu pokusao sam ih upozoriti da ne ulaze obuveni u stan, nasta se oni nisu obazirali. Usli su obuveni u svaku sobu. Jedan od inspektora koga sam poznao sa TV-a je rekao: da traze oruzje, Rekao sam: da nema problema, sve cu dati i da je sve pod dozvolom. Dok su razgovarali sa mnom, na drugoj polovini kuce, gde zivi brat i majka, cuo sam lupnjavu i pitao: sta je ono tamo? Rekli su: isto sto i ovdje. Vikali su: daj oruzje! Dao sam sve sto sam imao. To je bilo lovacko oruzje pod dozvolom. Kada su to uzeli, poceli su sa pretresom kuce. Prvo su pretresli stan, drugi sprat i potkrovlje. Sve su ispreturali, cak i kauce, zamrzivac i ostale aparate. Onda su presli na potkrovlje. Vrsili su detaljan pretres i to sa detektorom. Spustali su sijalice niz odzak, odvaljivali potkovicu krova. Nisu nasli nista. U meduvremenu, u potkrovlju se pojavio nacelnik SUP-a Mileta Novakovic, koji me je pozvao ustranu. Rekao mi je da dam sve oruzje, jer navodno znaju da imam skriveno oruzje. Rekao je: bolje je za tebe i za citavu tvoju familiju. Ako ne predam oruzje, moram ga roditi, milom ili silom. Rekao sam: sta sam imao predao sam, a roditi ga ne mogu. Svo vrijeme pretresa i loma po kuci, u stanu su se nalazilo dvoje maloljetne djece, sin Mirhun (15) i Muamer 12), tasta, tezak srcani bolesnik i asmaticar. Supruga je tih dana izasla iz bolnice, gde je operisala zuc i bila lijecena od bubrega. Poslije pretresa drugog sprata i potkrovlja, stavili su me u auto "puch" i odveli na imanje koje je udaljeno 1,5 km od kuce. Tu su opet sa detektorom trazili oruzje, po citavom imanju u zemlji i vikendici. Nisu nasli nista. Kad su se posle jedan cas vratili, ponovo su me odveli u potkrovlje kuce i pokazali bombu. Pitali su: odakle ova bomba? Nisam znao odgovor. Rekli su idemo u SUP, a tamo ces reci sve, gdje se sta nalazi. Stavili su u auto mene i brata Murata i odveli u novi SUP na Purica potoku, a sadasnja Zgrada vojnog odsjeka. Odveli su nas na drugi sprat obojicu. Jednog su uveli u jednu sobu, a drugog u susednu, koje su razdvajala samo jedna vrata. U sobi u kojoj sam ja bio ostala su dvojica inspektora koji su prije bili u mojoj kuci. Sjeli su naspram mene, preko stola, a mene stavili da sjedim na stolicu. Ispred sebe su imali neke papire, a medu njima novine "Front", "Polimlje", "Novosti", "Oslobodenje".

To su novine u cijim se tekstovima pominje moje ime u pozitivnom smislu, kao vojniku i gradaninu. Pokazali su mi fotografije kuce, koja je slikana iz svih uglova. Bilo je mnogo slika formata A-4. Rekao sam da je to moja kuca. Pitali su me gdje si sluzio vojsku? Rekao sam u Kraljevu i Nisu. Onda su presli na ispitivanje: Kakvu ja to imam vojsku? Gde ja to vrsim obuku iste? Ja sam se cudio tim pitanjima i odgovarao shodno tome da nemam pojma. Novakovic je poslije izvjesnog vremena usao i rekao mi: sto glumis, sto ne kazes istinu? Rekao sam da ne glumim vec da govorim istinu, i da ne znam lagati. Onad su utrcala cetiri policajca, uhvatili me za noge i ruke i presavili preko stolice. Mileta je poceo da me tuce pendrekom po ledima, zadnjici i bubrezima. Za to vrijeme su me ova cetvorica drzala. Posle zestokog batinjanja, pustili su me da sjednem na stolicu. Sve vrijeme batinjanja ona dvojica inspektora su posmatrala kroz prozor kao da nisu zainteresovani sta se dogada. Ponovo su me ispitivali napomenuvsi da cemo sve to zavrsiti. Kda su prestajali da me ispituju, fiksirali su me u oci, zatim citali novine, gledali slike moje kuce, a ja sam za to vrijeme slusao batinjanje moga brata u drugoj prostoriji. Poslije izvjesnog vremena, Mileta bi usao i rekao bi: brat ti je dobar, nije fukara kao ti. Sve je priznao. Priznaj i ti. Odgovorio sam: ako je priznao, neka za to odgovara, ja nemam sta da kazem, osim onoga sto sam rekao. Kada je posao da izade, udario me je nogom karate udarcem u grudi. Okrenuo se prema meni, a u meduvremenu je ulazio jedan drugi policajac, a Mileta mu rece: ne pade! Zatim mi prilazi taj drugi, otvorenih usta kao zvijer i govori mi da ce mi pojesti uho. Odgovorio sam mu: pojedi, ici cu culjast i ako budem ziv i ako me ko bude pitao, sto nemam uho, reci cu: pojela mi ga slavna milicija. Mileta ga je zatim uzeo za ruke i izveo napolje. Sa mnom u sobi je ostao jedan od inspektora, koji me nista nije pitao, niti govorio, vec me samo gledao u oci. U susjednoj sobi bi se cula lomljava, udarci, vriska i uzdasi moga brata. Poslije izvjesnog vremena, ulazi ponovo Mileta, govoreci mi: sta radis, dzukelo, od mene i od mojih ljudi i od brata ti, sto ne priznas?

Odgovorio sam: sve sam priznao. Poslije par sekundi, kao po komandi, ulaze cetvorica policajaca, obaraju me preko stolice, drze me, a Mileta ponovo tuce palicom po tabanima i listovima nogu. Poslije izvjesnog vremena me pustaju, a odmah potom se cuje batinjanje moga brata u susjednoj sobi. Tada jedan od inspektora mi govori da priznam svu krivicu na sebe, da bi mi pustili brata, da vise ne biju i njega i mene. Poslije malo razmisljanja, koliko sam mogao, rekao sam da je moja bomba i sve sto oni kazu. Izasao je i pozvao kolegu, zatim su mi dali parce papira da nacrtam mjesto gdje se nalazila bomba i ostalo oruzje. Ja sam im rekao: recite gdje vam odgovara, tako cu i nacrtati. Crtao sam skicu potkrovlja i naveo od prilike jedno mjesto gdje se navodno nalazilo oruzje. Dao sam im skicu, koju su oni posmatrali i medu sobom saputali, samo sam cuo da jedan od njih, kaze: nema ovo veze, a zatim su skicu zguzvali. Izasli su, a ja sam ostao sam. Poslije izvjesnog vremena jedan od njih je usao, dao mi parce papira i olovku i rekao da pisem izjavu, jer treba da idem u Uzice u istrazni zatvor. Ja sam napisao izjavu prema onoj izmisljenoj skici i bio spreman da napisem bilo sta, samo da bi prestalo maltretiranje mene i mog brata. Kada sam zavrsio sa pisanjem, procitali su to, gledali me u oci, zguzvali papir i rekli: nema ovo veze, sjutra ces ponovo pisati, a za danas smo umorni. Izgubio sam pojam o vremenu. Dosao je da me cuva saobracajni policajac, Matovic Rodoljub. Bila je vec noc. Usao je taj Matovic i pitao me: sta je ovo Murize, jer me je poznavao. Rekao sam: ne znam, Mate. Doslo je jebeno vrijeme. Pitao me je: hocu li cigaru? Ja sam se iznenadio, jer nisam mogao da vjerujem da ima jos postenih ljudi u uniformi policajca u Srbiji. Pribrao sam se od tog iznenadenja i upitao ga: mozes li me pustiti u WC i da pijem vode. Rekao je da mogu sve sto ja zelim, a on moze da mi pomogne, da ce to i uciniti. I ucinio je. Pustio me u WC i pio sam vode ispod cesme, a on me izvukao, rekavsi: pretjerujes, pozlice ti. Pices kasnije. Tako je i bilo. Donio mi je i hranu koju mi je supruga u meduvremenu poslala. Molio me da uzmem da jedem. Nisam mogao da jedem od bolova i ispucalih usana. Pitao sam ga: moze li poruciti mojoj zeni da mi posalje toplu odjecu, jer idem sutra u istrazni zatvor u Uzice. Tu sam ostao sa njim jos izvjesno vrijeme u prijateljskom razgovoru. U toku noci su mene i mog brata prebacili u stari SUP gdje smo zatekli masu Bosnjaka, zatvorenih u jednoj velikoj sali. Bilo ih je otprilike oko 40.

Tu smo ostali do jutra. Te noci od batinjanja, tabani su mi otekli. Nisam mogao da skinem cipele, niti da koracam ni jednog koraka. Otekle noge sam pokazao svima u sali, a izjutra su izvodili jednog po jednog. Nije se vracao niko. Ja sam ostao sam u sali sa jednim naoruzanim policajcem. Pozvali su me da pisem izjavu. Napisao sam istu izjavu kao i predhodni dan. Izjavu sam potpisao i predao Stanku Betorovicu. Tada me je poceo saslusavati i inspektor iz Priboja Milutin Kijumovic. Saslusao me i ponovo vratio u salu. Tu sam ostao do 20 uvece a onda mi rekli: idi kuci, ali da dodes sutra u 8 casova i da poneses ono sto imas u kaci od sira, u neopremljenom stanu, na prvom spratu. Pitao sam: sta je to u kuci, sto treba da donesem? Kijamovic je rekao: Pogledaj i donesi! Dodao je: ako imas jos nesto, ponesi i to. Posao sam kuci, prespavao tu noc, a izjutra otisao u nepreseljeni stan, nasao kacu od sira i u njoj stari drveni kundak od lovackog karabina, kojeg je jos moj otac zamijenio zbog dotrajalosti na karabinu, a za koji je postojala dozvola. U 8 izjutra, odnio sam kundak i prijavio se. Kundak sam dao Kijamovicu koji je on pogledao i rekao da sacekam u hodniku. Tu sam zatekao Momcila Matovica i Panta Perisica koji su bili obicni gradani. U 14 sati su me pustili i rekli da sam slobodan. Ja sa upitao: A Uzice? Nisu mi nista odgovorili. Uzeo sam stvari koje sam bio ponio za Uzice i dosao kuci. Lijecio sam se po savjetu dr. Misa Daskovica, sirovom junecom kozom i nekim tablaetama, koje mi je on dao. Nisam uzimao ljekarsko uvjerenje jer sam smatrao da ce doktori imati problema zbog izdavanja istog. Nisam tuzio zato sto nisam vjerovao ni policiji ni sudu, s obzirom da je Mileta rekao: jesam vas tukao - tuzite me. po savjetu prijatelja, fotografisao sam se tek poslije deset dana kada povrede nisu bile tako uocljive kao prvih dana. Od tih povreda i danas posle osam godina imam posljedice i psihicke stresove. Iste simptome ima cijela familija".

Mehovic Avdulah - Tule (1964) iz Velike Zupe:

"Dana 31. januara 1994. godine, prilazeci svojoj kuci, koja se nalazi u Velikoj Zupi, zatekao sam policiju koja je opkolila istu, naoruzani automatima. Inspektor policije Bezarevic, prisao mi je i trazio da predam oruzje koje se nalazi kod mene. Pristao sam i otisao sa njima, otkopao oruzje i predao im. Onad su me odvezli kombijem do policijske stanice gde vrse fizicku torturu, kod komandira milicije Milete Novakovica, zamjenika komandira Slobodana Pejovica i inspektora Bezarevica. Trazili su od mene da dam jos oruzja, a posto nisam imao, Novakovic me je udarao pendrekom po prsima, a Pejovic i Bezarevic palicom po rukama, donjem dijelu leda i tabanima. Doneli su i neku kantu s vodom kako bi hladio ruke. Poceo sam glasno da jaucem od bolova, a oni mi stavljali plasticnu kesu u usta kako se ne bi culo. Batinjali su me i isledivali kako bi priznao ko sve ima oruzje. Trazili su od mene nekakve planove za teroristicke napade, sto naravno nisam ni imao niti znao, a i nisam terorista. Pitali su zasto sam imao oruzje, ja i ostali, kod kojih je nadeno. Rekao sa: niti vjerujemo policiji ni Vojsci Jugoslavijeda ce nas zastititi, jer ovuda su prolazile razne vojske i pucale iz oruzja, a Srbi stanovnici opstine Prijepolje, su bili naoruzani. Znali smo da imaju oruzje po tome sto su za njihove praznike i ostala veselja pucali iz svih vrsta oruzja. Pogotovo sto su u pogranicnom dijelu sa BiH, gdje je bio rat, stradali Bosnjaci u Sjeverinu i Strpcima, a policija i vojska nas nije zastitila. Mnoge batine sam dobio zbog toga sto sam im rekao istinu u oci. Bas zbog tih zlocina koje su pocinili nad nama, oni su bili ti koji su provocirali rat u celom Sandzaku, da bi nas pobili i protjerali sa ovih prostora. Medutim, mi nismo zeleli rat ovde i predali smo oruzje koje su trazile vlasti od nas. I ja sam znao a i slusajuci predsjednika SDA dr Sulejmana Ugljanina da bi rat bio pravo samoubistvo za nas Bosnjake i da bi nestali sa ovih prostora. Kasno uvecer, 31. januara 1994. godine, cetvorica policajaca su me sprovela u uzicki DB, gdje sam dozivio toliko maltretiranje, batinjanje i ponizavanje da i sada kada bih znao da cu sve to prezivjeti prekratio bih sebi muke. Tu su me zadrzali cetiri dana i cetiri noci, uz stalno batinjanje od strane vise pripadnika DB-a koje nisam ni poznavao niti su govorili svoja imena. Stalno sam bio sa lisicama na rukama, privezan za stolicu ili neki metalni ormar ili neku vesalicu za garderobu koja se nalazila u kancelariji.

Tako i kada su me udarali i kada bih pao na pod, ta ista vesalica bi pala na mene i udarila bi me. U tadasnjem Izvrsnom odboru SDA Sandzaka - Ogranak Prijepolje, svi smo imali zaduzene resore. A ja kao predsjednik Bosnjakskog omladinskog saveza bio sam clan Izvrsnog odbora i nosilac Resora sigurnosti, gde sam primio zadatak od predsjednika Izvrsnog odbora. Nikad nisam imao zadatak da organizujem nesto protivzakonito u ovoj drzavi niti bilo kakve teroristicke akcije niti izradu planova za iste. za policiju i DB Srbije, ja sam bio kao sef policije i vojske Bosnjaka u Prijepolju. zato su me tukli i ispitivali o tome. Cak jednog dana su me opijali alkoholom. Na silu sam popio naiskap casu od dva decilitra, tako da se umalo nisam ugusio. Prije toga nikad nisam pio alkohol. Opili su me tako da su na kraju cirkuzirali sa mnom. Mogli su tako da rade sa mnom jer su imali i moc i zakon u rukama, pogotovo zakon o policijskom pritvoru od tri dana, a kod mene su i to prekrsili jer sam imao cetiri dana i cetiri noci torture. Proslo je osam godina od tada pa se ne sjecam svega kao batina. Posle kada sam potpisao neke izjave prebacen sam u zatvorski pritvor u Uzicu. U pritvoru sam bio u teskom stanju. Lekarsku pomoc nisam imao osim tableta protiv bolova. Od udaraca imao sam krvne podlive po ledima, tabanima i rukama, po glavi cvoruge, cak i mosnice su bile modre od udaraca, a to su vidjeli pritvorenici koji su bili u istoj sobi i zamotavali su me u mokre peskire jer sam imao visoku temperaturu. Iz pritvora sam izaso 18. februara 1994. godine. Podignuta je i optuznica protiv mene za nedozvoljeno drzanje oruzja. Za to sam osuden na devet mjeseci zatvora. Na izdrzavanje kazne sam otisao 1. decembra 1994. u Cupriji. Zbog svega toga sam dobio otkaz iz firme FAP - Livnica, gde sam bio zaposlen. Od tada i dan danas se nalazim na trzistu rada nezaposlenih sa teskom sansom da se zaposlim jer sam okarakterisan kao terorista. Zivim sa suprugom i dvoje djece i majkom. Jedina primanja je majkina penzija i nesto malo prinosa sa zemlje. Moram napomenuti i ovo:

Sredinom septembra 1991. odbio sam poziv da se javim u rezervni sastav JNA. Nakon toga su dosla dvojica policajaca sa "nivom" i priveli me u Vojni odsek, gde sam zadrzan nekoliko sati a potom prisilno oteran na vojnu vjezbu. Otisao sam prvo u Pozegu na vojnu vjezbu a posle nekoliko dana prebacen u Autovac, kod Gacka u Hercegovini. Kasnije sam prebacen na ratiste, zalede Dubrovnika, tacnije mjesto Zavala, pre mjesta Slano i Ravno. Nakon par dana sam dezertirao o cemu sam i posjedovao dokumenat a isto tako su u novinama "Glas Polimlja" objavili spisak dezertera".

Hajro Brdar (1944) iz Bevine:

"Dosli su petorica policajaca i poceli da pretresaju kucu, istresaju brasno, sijeno, prelazu drva. Imena im ne znam. Dvojica su bili u civilu, a trojica u uniformi. U kuci mi je bila scer i zet koji su sve to gledali. U stvarima nisu nista nasli, onda su me poveli u stari SUP. Odveli su me na sprat i poceli da me tuku. Tukli su me pendrekom, boksovima, trljali mi usi. Oni koji su me tukli bili su u civilu. Trazili su da priznam da sam prodavao oruzje. Posto nisam imao oruzje, nisam imao sto da priznam. Onda su mi rekli: da me vode u Visegrad, da ce mi cijepati usi, vaditi nokte. Prijetili su mi i da ce mi odstraniti nos. Ja sam im rekao: da me vode gde hoce, ja nisam to vise mogao da trpim. Poceli su da me psuju i da govore da nisu videli lude Bosnjaksko pasce. Od batina i dans imam posledice, dobio sam secernu bolest, otezano se krecem, sto posto su mi noge onesposobljavanje i prebijene. To batinjanje je trajalo oko sedam sati. za to vrijeme su se smenjivali u batinjanju: Dusko Mancic mi je govorio: da predam oruzje da me ne bi vise tukli. Ja sam rekao da imam dao bih, a posto nemam, nemam sta da potpisem i posle toga su mi rekli da mogu kuci. Koliko sam bio isprebijan nisam mogao da odem kuci, pa sam prenocio u kuci Serifa Dautovica. Dva dana posle toga ponovo su dosli kod mene kuci, da me vode u Stanicu. Ja nisam mogao da se javim zbog zadobijenih povreda od predhodnih batina, pa sam rekao da me oni ponesu ako mogu. Onda su dosli iz SUP-a, Mileta Novakovic i ispitivali me kuci. Mileta mi je donio 200 grama kafe, kako ne bi pricao sta su mi radili". eceno da poruci lekaru da ce policija doci da izvrsi pretres i da ce ih tada zapamtiti".





BiH I SANDŽAK

U zajedničkim granicama Bosna i Sandžak postoje od Karalovačkog mira 1699. To stanje se mijenja 1878. na Berlinskom kongresu, kada Sandžak ostaje u sastavu Turske Carevine, a Bosna potpada pod Austriju.


GRB SANDŽAKA




GALERIJA


Dzamija i mezarje u Tutinu

Panorama Novog Pazara



Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

13

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Rožaje



Salija Kalac (1947) iz Kalaca:

"Sin sam oca koji je 4,5 godina izrobijao njemacke robije za Crnu Goru i za narod koji zivi na tom podrucju. Ja i moja braca (sestorica) bili smo i ostali lojalni gradani Republike Crne Gore. Brat mi je bio u partizanima, kao i to da je prezivio traumu Golog otoka. Ja sam poslije raspada Titove partije i SK postao clan SDA. Biran sam za odbornika Skupstine opstine Rozaje, kao odbornik ispred sela Kalaca. Medutim, dana 10.04.1995. godine, Sluzba drzavne bezbijednosti iz Berana koje ljude ja nikad ni poznavao nijesam, jer nisam bio u situaciji da kontaktiram sa njima niti bilo sto, jer sam zivio kao miran posten gradanin na teritoriji opstine u Rozaje, uhapsili su me sa izgovorom da se kod mene nalazi velika kolicina naoruzanja, da sam naoruzao Sandzak, Kosovo i druge predjele Jugoslavije.

Toga dana sam obavljao svoje poslove i radne zadatke sa namjerom da nabavim robu za ugostiteljski objekat koji drzim na magistralnom putu Kalace-Rozaje. Oni su me istog dana, ostavivsi mi kola na ulici sa kljucevima u bravi, priveli u Centar bezbijednosti Rozaje. Stavili su mi lisice na rukama i opalili mi nekoliko samara pod izgovorom da donesem naoruzanje, odnosno da kazem imena ljudi sa kojima navodno radim u trgovini sa oruzjem. Odveli su me tog dana, nazivajuci me pogrdnim rijecima i imenima maltretirajuci me u "nivi", iz Rozaja do Sluzbe bezbijednosti u Beranama. Tamo su me svlacili golog. Tukli su me golog, vezali me lisicama za radijatore, za metalne kase. Od ponedeljka do cetvrtka sam bio pod torturom, svlacen, oblacen i sta sve da ne pricam. Bio sam zatecen. Po mojoj glavi su postojali vidni oziljci od udaraca palicom kao i po drugim dijelovima tijela. Nisam se slikao jer sam tad bio jos u pritvoru. Kada su me izveli na sudenje u cetvrtak primjetili su gradani koji su me vidjeli. Ja sam bio izgubljen. Brat mi je rekao: ti si senuo, otkacen. Bio sam kao drogiran ili sto drugo neznam. Izgubio sam kontrolu i nisam znao ni sta govorim. Nije imalo osnova da me toliko tuku. Kod mene su nasli samo jednu automatsku pusku. To svako dijete ima po Crnoj Gori. Zbog te puske je odgovarao moj sinovac. Nisam je uzeo kod njega za trgovinu, niti za rat, niti za druge stvari, nego buduci da drzim ugostiteljski objekat na magistralnom putu, da mi svaku noc prijete i da mnogi ljudi zamisljaju da imam novca.

Drzao sam to u kuci da ne dodem u situaciji da me neko ugrozi. Tog istog dana su mi pretresli kucu i oduzeli pistolj pod dozvolom. Ja imam tri maloljetna djeteta, tri sina. Drugo nisam nepodoban jer sam 20 godina bio Titov komunista. Dozivio sam traumu. Nazalost, odveli su me ljudi koji su imali svoju mutnu proslost. Tukli su me isto inspektori Ranko Popovic i Peda Komatina. Dozivio sam ono sto nikad u posvijesti nisam mogao zamisliti, da se u jednoj pravnoj drzavi moze dogoditi covjeku koji je 47 godina poziveo sa ljudima bez ikakvih ekstremnih politickih naboja. I u svemu tome ja sam u datom momentu bio haluciniran, ili sta se dogodilo ne znam, sjecam se samo dok sam bio privezan lisicama za radijator, ucio sehade. U meduvremenu je usao jedan i govorio mi, "nema Alaha, nema Kur'ana". Odgovorio sam mu da ima i Alaha i Kur'ana. Poceli su me tuci po tabanima, rukama, nogama. Udarali su me i u predjelu grudnog kosa, naparice palicom. I dalje su mi govorili nema Alaha. Ima. Ja vjerujem u Alaha i u Kur'an, vjerujem u Bibliju i sve svete knjige koje drze da su ljudi ljudi i da nide tamo nema ekstremnog. U neko doba nocu dovodili su mi ljude sa ulice da potvrde da sam trgovao s oruzjem. Tako mi je jedan od tih rekao da mi je prodavao oruzje. Odgovorio sam mu: vjerovatno si mi nudio. No jesam li ja to kupio? -Nisi, odgovorio je! Rekao sam im da me mogu natjerati da pricam laz i paralazi i sve sto im odgovara. Ali, sutra kad budemo na sudu, trazicu po Bibliji ili Kur'anu, da postavite svoje dijete da tvrdite da je to tako. Vidio sam da se radilo o karakternom covjeku. Udario ga je znoj, bledilo i rekao mi je: izvini Kalacu, ja sam se nasalio. Nemam daha, nemam rijeci da pricam ono sve sto se dogodilo. Ucjenjivali su me. Osnovni sistem ucjene je bio da ja budem spijun. Trebalo je da kazem ko ima samo jednu cijev ili jedno "grlo". Ja niti sam u situaciji da znam niti bi to radio. Nisu mi nudili nista drugo ali zna se, da me puste, da me oslobode. Protiv mene je podignuta optuznica i ovih dana mi je zakazano sudenje u Rozajama. Nasli su mi to oruzje. Ljudima kod kojih se nade oruzje, a nisu clanovi SDA, privode ih, oni predaju oruzje i puste ih kao da je sve normalno. Medutim kod mene je savim druga situacija. Buduci da sam bio odbornik u Skupstini SO Rozaje...

Ali ni jednog momenta, tamo postoje i stenogrami, nisam zagovarao drzavu u drzavi. Ali kao svaki jugoslovenski gradanin, jesam za ljudska prava, da covjek smije svoju licnu kartu pokazati. Kada su me pustili iz pritvora nakon tri dana, otisao sam kod dvije radnice Bugarke koje rade kod mog bratuceda da ih uzmem da rade kao konobarice u mojoj kafani. Zaustavila su me trojica policajaca u mjestu Hareme, negdje iznad Berana i pitali me gdje sam bio. Rekao sam im kod tetke. -Nije istina, bio si po konobarice, odgovorili su mi! Sve ovo sto govorim, govorim sa dozom straha".

Zada Hadzic, majka Haruna Hadzica iz Rozaja:

"Sa gornje terase vidjela sam 6-7 landrovera uz tu dzadu pecku. Utrcala sam u sobu i rekla evo ti milicija sa Harunom. Gledala sam kako je milicija opkoljavala nasu kucu. Vidjela sam, zacrnjelo se brdo vojske. Sa tri kamere stoji Harun izmedu njih, dok drugi su trcali za njim kako je on isao kuci, jedni otud, jedni odavud sa svija strana. Sve to vrijeme ja sam ukopana stajala u hodniku, oni su dosli i jako lupali na vrata. Ja sam im otvorila. - Dobar dan, dobar dan, rekose i pravo su usli u Harunovu sobu, ne pitajuci nista ni de je ni sta je. Kamera jedna bila je za Harunom. Ovaj jedan od njih povratio se i rasporedio strazu. Sve su uhvatili oko kuce, nije ostala ni kosara i kokosar su opasali svojom silom. Jedan je u hodniku uperio onu cijev u roblje, drugi je drzao na nisan, automatom, Eskovu porodicu a treci u Harunovu. Djeca su pistala od straha a Harunova zena je plakala. Jedan je rekao: Sta je to, nijesmo dosli da koljemo". Kazem ja njima, vi ste gori nego da ste dosli da koljete. Harun je odmah prisao onoj knjizi. A oni oko njega kamerama uprli prema Harunu. Jedan od njih naredi da nas sve isceraju iz te sobe gdje je bio Harun i zatvorise vrata, okrenu se meni jedan i rece: "bez komentara, jednu da nijesam vise cuo". Ja sam izasla u hodnik i stojala. Odjednom, otvorise se otud vrata. - Ko je Harunova majka? Rekoh, ja. Kaze mi da nadem oruzje to i to poredi kako je zapisao. - Nemamo mi oruzje, rekla sam mu. A on meni razdra se koliko je mogao: "Slucaj, nikad sina neces vidjeti ako to ne ucinis". Necu ti naj, rekla sam mu. Ja sam to bacila.

Cula sam da se radi mom djetetu o glavi, da ce kuca da se pretresa i zbog toga sam to najvise uradila. A on meni ovako - sto je skupa tvoga sina glava. - Vala koliko tvoja je skupa, rekoh. U tom trenutku ja sam jako zapistela, jedan od njih je otvorio vrata, a Harun ne dize glavu sa knjiga i rece mi: "Majko, ako znas to, nadi". Ja sam opet rekla - to mogu da nadem a drugo ne znam. Sad ce mi doci covjek, sestra je otrcala da ga trazi. I ti specijalci su me pozurivali: Hajde, hajde gdje si ga bacila, njih sedmorica osmorica pratili su me sa kamerom. I pitaju me: "de je to, de je to", a ja ga alahami bacila i snijeg ga zatrpao. Ja malo onaj snijeg makoh ispod i oni uzese taj pistolj, gledaju ga i vicu: "ha, kakav je", dok drugi jednako snimaju. Ja njima rekoh - pomerite se odavde i ne drzite me na hladnoci. A oni meni: "hajde reci, gdje je drugo oruzje. Ponovo su mi naredivali da trazim oruzje gdje smo ga sakrili. Ne znam de je, govorila sam. A oni:"znas, znas". Harun mi rece ako znas trazi. I ja sam otisla da trazim a dvojica policajaca su sve za mnom isla. Nasla sam i dosla sam dolje kod njih. Primjetila sam da se policajci nesto dosaptavaju i smiju se desetorica. Jedan rece: tetka, od koga ste se naoruzali, da li od Milosevica?" Vala od jednog jesmo, da li od Milosevica, ili Momira ili Mila. Seselj je lani viko, nemoj u Rozaje da kolju kurbane no cemo mi njih svija poklati. Ha-haaa, smijali su se specijalci. Izmotavali su se sa mnom, kroz smijeh i sprdnju, govoreci da kazem: Ceselj a ne Seselj. Ja sam im rekla - nemojte da se izmotavate sa starom zenom, da ima vlasti i zakona vi ovdje ne bi dosli, no bi otisli u drugo mjesto i tovarili bi to oruzje. A nas nije sram za to oruzje, sto si ga ti naso, mi imamo dva prsta obraza. Naredili su mi da se sklonim odatle, kada su se oni nesto dosaptavali. Tek tada ja vidim da oni hoce da izvedu mog Haruna da ga snimaju. Ja poslije umrijeh, pa umrijeh, sto sam sve to pricala! Naredise mi da udem u sobu. Dodose i uzese Haruna. Gungula oko njega, oni ga snimaju, kad on ne zna, a ne znam ni ja, niti je on habera imao. Dodose opet za mene da im kazem de je to oruzje, ne moze Harun da ga nade. Odoh ja, a njemu u one cipele usao snijeg, njemu tesko, pa koliko je njemu tesko, onako ubijen i prebijen, on je pocrneo kao civit i vice mi: "tako ti Alaha majko, haj ti u sobu da te ne snimaju." - Tako mi Alaha Harune neka me snimaju, hic me nije strah, prije ce svijet njih pljunut, no sto ce tebe pljunut. Oni su se skrajnuli s kamerom, mene nisu prikazali (poslije toga na crnogorskoj televiziji) a ja sam bila sa Harunom dva puta dole. I opet mene otjerase gore u kucu. Kad gore drugi izjedna pretresaju Harunovu sobu. Ja sam ulegla u sobu.

Jedan me pita: "sta gledas tetka?" Gledam vala da mu nesto ne podmetnete, rekoh. Necemo, odgovori on. Mene je najvise strah od toga, a on meni: "zatvori vrata, ostavi nas da radimo svoj posao." Opet su stigla da mene uzmu, jer ne moze Harun da nade to oruzje. Opet sam ja otisla, i opet me otjerali. Dok nije Husein stigao, on je sve dolje kopao. Ja sam ponovo ulegla u sobu. Tek kad je Husein dosao, oni su dvojica pisali sta je nadeno oruzja. Ja sam cucnula pored njih. A jedan me pita: "sta gledas tetka?" Kazem - gledam da li mu od sto jednom nijeste napisali sta ste mu nasli. To ste duplirali. - Necemo, necemo, rece mi. A jedan je prisao pa je htio i to da mi podmetne, gurao je kolegu koji je pisao, sapucuci - marke, marke! Ja se citava ohladih, da nam nije podmetnuo te marke, ja znam da ih nijesmo imali. Srecom, nije onaj drugi to napisao. Ono sto su napisali ponudili su Harunu da potpise, a on nije nista znao, kao da je bio drogiran, i kao da habera nema. - Nudre da vidis sta ste to zpisali? Harun je ovako zazmurio, na jedno oko nije vidio. Procitao je, potpisao i rekao: "Evo ti jedno rjesenje da smo ulazili u kucu, jedno sto smo nasli oruzje, i oni su uzeli duplikat. I ja sam to uzela kod mene. Haruna su poveli, a ja sam mu rekla: na ti jos jedne carape. Harun ziv nece da uzme. Jedan od onih specijalaca rece: "pa uzmi Harune". Te carape je uzeo jedan iz te grupe, a zatim su krenuli. Ja sam na stepenice stala, a on se ozgor obrnuo i stao i rekao mi: "Majko, alahimanet! Ja mu rekoh - alahimanet, da ti Alah dragi pomogne. On je rekao: "Majko, ne boj se". - Ne bojim se, vala vidim glava kakva ti je, i opet se okrenuo ka meni. I tako mi odvedose Haruna".



Administrator

Urednik foruma

(121)

  • »Administrator« je muško
  • »Administrator« je autor ove teme

Postovi: 2.598

Datum registracije: 21.07.2002

Lokacija: Frankfurt

  • Poruku poslati

14

Nedjelja, 13. Juli 2003

Svjedočenja iz Sandžaka - opština Bijelo Polje





U Visem sudu u Bijelom Polju saslusan je 2. novembra 1994. posljednji optuzeni iz grupe od 21 Bosnjaka-Bosnjaka, koji su u svojoj odbrani najvise govorili o policijskom tretmanu za vrijeme islednog postupka. Predstavnici Sandzackog odbora za ljudska prava, prateci ovaj politicki proces zabiljezili su neke specificne insrete iz arsenala policijske torture:

Ibrahim Cikic iz Bijelog Polja:

"Uhapsili su me ispred zgrade Crvenog krsta. Uzeli su me za ruke, jer sam slijepac i unijeli u auto. Odveli su me i strpali u jednu celiju. Bilo je to u mjesecu Ramazana. Jedan je rekao: ustaj, majku ti tursku. Svezali su me lisicama, zavezali oci i krenuli dalje njihovim kolima. Uzgred su mi rekli da je uhapsen i moj brat Kemal i da ce njihov zivot "zavisiti" od onoga sto cu pricati. Stigli smo negdje i odmah se zacuo glas nekog: pomoz Bog braco cetnici, evo svjeze turske krvi! Stavili su mi nesto preko glave. Govorili su da smo stigli u Cajnice i da ce dovesti mog brata Kemala i da ce ga licno zaklati Dusko Kornjaca. Bio sam spreman da zrtvujem i brata i sebe, necu da lazem. Rekao sam sebi da je to uoci petka a to je Mubarek noc i mogu biti Kurban, i da su trazili bolju noc ne bi je izabrali. Vidjeli su ti cetnici da me nije strah, pa su poceli da me batinjaju. Jednom mi je jedan rekao: bjezi!

Nisam htio to da radim. Uveli su me u neku plisanu sobu i zavezali mi ruke lisicama za radijator koji je bio vruc. Kada su mi se ruke ugrijale, poceo sam da vristim od velike temperature. Zatim su me uveli u drugu sobu koja je bila tapacirana, sa dva jaka reflektora. U toj sobi su mi govorili: Cikicu, znamo da si iz postene porodice, ali tvoj buduci "tretman" i tvog brata zavisice od tvog ponasanja. Trazili su od mene da teretim Haruna Hadzica, Rasima Sahmana i dr. Molio sam ih da me ne gone da u mjesecu Ramazana lazem, jer ja te ljude ne poznajem. Dosla su druga dvojica i naredila mi da se skinem nag. Okrenuli su me k zidu, glavu naslonili na zid s rukama u vis i naredili mi da brojim od jedan. Brojao sam. ali od takvog stajanja, ruke su pocele da mi se tresu. Ukljucivali su mi struju. Govorili su mi: znamo da si vjernik, da si tvrd, ali ovdje niko nije izasao sto nije potpisao. Sjeo sam. Jedan je rekao: pocinji i pedeset puta su me udarili po tijelu palicom. Pao sam. Drugi je uzviknuo: ustaj Turcine i trazio da ispruzim dlanove po kojima su me pedeset puta udarili. Nesto malo kasnije su mi ukljucivali elektrosokove po genitalijama, iza uha. To je trajalo strahovito bolno i dugo. Jedini humani gest bio je sto me nisu udarali po glavi. Kada sam dobio krvave podlive po tabanima i ostalim dijelovima tijela trazili su ponovo da pricam o Harunu Hadzicu, Rasimu Sahmanu, Sulejmanu Ugljaninu... Rekao samim: ljudi, ne mogu da pricam o licima koja ne poznajem. Bio bi to grijeh! Sljedeca "metoda" je bila u stilu: imamo mi pricu napisanu, samo je ti ponavljaj i nauci napamet. Stiskali su me za genitalije, udarali palicama, rukama i cipelama. Oko mene je bio mrak. Poveli su me u neku drugu prostoriju za mucenje, prskali me hladnom vodom nagog i opet me batinjali i mucili...

Drugog dana poceli su da pricaju o nekakvoj sluzbi sigurnosti. Govorili su da sam ja snajperista! Okle ja snajperista a slijep covjek? Trazili su da kazem ko je otisao u Tursku na vojnu vjezbu. Rekao sam da ne znam da li je iko isao u tu Tursku. I kad su vidjeli da ne znam da li je iko isao u tu Tursku. I kada su vidjeli da ne ide sa mnom kako treba i da necu da priznam ono sto traze, jedan je povikao od tih mucitelja: dovedite mi njegovu sestru, zenu i dijete. Ponovo su me vukli za genitalije i tukli. Bio sam iznuren i trazio sam ljekara. Rekli su mi: nema ljekara, svi su u Gorazdu, vade oci Turcima. Trazio sam da pucaju u mene, da me ubiju... Jedan je vikao: Turcine, imas zlatni zub. Kako sam zinuo, uhvatio me za bradu i poveo u WC, uzeo noz i prinio na vrat. Neko je komandovao: kolji, kolji! Pustali su neke snimljene materijale, to sam kasnije saznao: Ibrahime, potpisi, Ibrahime, priznaj! Pitali su me: koliko ti je dijete staro? Pedeset dana, rekao sam. A oni su mi zaprijetili: ispeci cemo ti dijete zivo od pedeset dana, pomijesacemo ga sa svinjcetom od pedeset dana i takvo jelo moras pojesti, posto si ti vjernik. Kada sam cuo vrisku i silovanje svoje sestre i zene (bila je to traka) dobio sam nervni slom i nicega se vise ne sjecam".

Napomena: Ibrahim Cikic je zavrsio svoju odbranu rijecima: "Pogledajte moje oci, zar vam to nije dovoljno? Imate pred sobom slijepog teroristu, komandosa, mudzahedina".

Rasim Sahman iz Rozaja:

"Bilo je vise specijalaca na ulazu iza kuce (25. januara) kada sam lisen slobode. Stavili su mi neku crnu maramu na ocima, lisice na rukama. Odveli su me nekud, da bi mi kasnije rekli da me vode u Focu, govoreci mi s prijetnjom: sad ces da vidis ko je Dusko Kornjaca. Upravo, idemo kod njega. Kad smo dosli tamo gdje su me odveli u neku veliku prostoriju, rekli su mi da se izujem bos, sto sam ja i uradio. Nastalo je udaranje palicama po tabanima. Ja nikog nisam poznavao. Trazio sam Dragana Stojanovica, Sefa obezbjedenja iz Rozaja. Rekao sam: ljudi, ja sam covjek u poodmaklim godinama (60) ubijte me ljudski ne mucite me ovako... Jedan od njih je bio malo sentimentalan pa mi je rekao: sav je sreca sto je i moj otac tvojih godina inace bi ti oba bubrega odvalio i nosio bi ih u obe ruke. A sto se tice Dragana Stojanovica on ti ne moze pomoci, jer mu je potrebno bar cetiri sata voznje da bi stigao do nas. To mi je rekao neki Slavko Otasevic, tako se predstavio kao inspektor i dodao: moj prijatejlu, ovdje hrabrih nema. Ponovo su me vodili nekud, odjednom su zavikali: Visegrad! I opet mucenje i ponizavanje, trazeci od mene da priznam da sam se vidao u tom Visegradu sa Muratom Sabanovicem... Tri dana i noci bez spavanja, jela i vode, sa kapuljacom na glavi".

Erdzan Fetahovic iz Rozaja:

"Mene su specijalci odveli 25. januara 1994. godine. Zavezali su mi oci, stavili lisice na ruke i kapuljacu na glavu, a zatim me povalili u njihova kola, dolje na podu. Pitali su me: znas li ti ko smo mi? Rekao sam da ne znam. - Mi smo vojni organi, odgovorili su, kao i one cetnicke Radovana Karadzica vojske. Jedan me je upitao: jesi li se ti halalio sa porodicom, jer ti si ionako mrtav. Na jednom mjestu su stali. Mislim da su pokusali da mi montiraju bjekstvo. Trajalo je neko dosaptavanje dva tri minuta, a zatim su se odmakli, odvezali me i povikali da bjezim. Stao sam kao ukopan. Opalili su 4-5 hitaca povrh moje glave uz socne psovke: majku mu tursku on ne preza. Ponovo su me latili i uveli u kola, stavili mi opet lisice. Pitali su me da li slusam radio Sarajevo? Rekao sam im da ne slusam. Pitali su me da li gledas TV Pale? Moj odgovor je bio ne. Pljustali su udarci s lijeva i desna. A neko je uzviknuo: Jel' stigao balija, dajte ga vamo... Izivljavali su se, cak i seksualno. Jedan mi je stavio prst u dupe i rekao: joj, kakvi guzovi, sad cu da ga j... Drugi me je lizao po vratu... Skinuli su mi ono cudo s glave.

Osjecao sam istovremeno hladnocu i strah. Jedan je zavikao: sad ce Turcin da mi pusi k... Molio sam boga da mi uzme dusu. Ponovo su poceli da me tuku, palicama, rukama nogama po cijelom tijelu, kao i po glavi. Zavlacili su mi pistolj u usta, palicu u zdrijelo. Jedan od tih cetnika me je drzao za kosu, drugi noz a treci urlao: kolji, kolji, brze, brze... Imao sam osjecaj da sam zaklan, a jos ziv. Pomislio sam, valjda bi trebalo da potekne krv, ako sam zaklan. A krvi jos nema..."

Svjestan sam bio da su mene pratili, da bi me 8.3.1994. "upecali". Sjedio sam u kucu, bavim se ribolovom, i dok sam pravio neki pribor, prut cistio, usla su cetvorica specijalaca: Je li ovo kuca Sefka Bungura"? Jeste, rekao sam. - Treba da nam das dvije puske, nece ti niko nista. - Nemam ljudi ni jednu pusku, odgovorio sam. - Podi s nama, odgovorise mi ljutito. Stavise mi lisice na ruke. Kad sam izasao pred kucu, vidio sam da je moja kuca bila opkoljena sa 15 specijalaca sa automatima na gotovs. Ubacili su me kao kofer u jedno auto pozadi, to je kao landrover. Dva specijalca su bila okrenuta jedan prema drugom, dok ja sam cucnuo medu njih da me mogu bolje udarati. Kad sam sjeo u auto, specijalci su mi zavrnuli dzemper i majicu i do gole koze me udarali do MUP-a. Od Zeljeznicke stanice, gdje mi je kuca, ima pet minuta voznje, meni se ucinilo da ima sat vremena. Cupali su me za kosu. Odveli su me u dezurnu, zatim u celiju. U celiji sam bio do kasno nocu, a onda me dezurni odveo na treci sprat gdje su organi drzavne bezbijednosti. Cim su me uveli, na vratima, nisam ni prekoracio prag, Zoran Lazovic, inspektor nasrnuo je na mene i nogama i pesnicama imao je zivot da mi uzme. Tukao me je krvnicki, jedva su ga oteli od mene. Kad su ga nekako izgurali i sklonili, vicuci: sta mu je, poludio je, ubice te, pricaj... Sjeo sam na jednu stolicu, poceli su da me ispituju. Rekli su mi: pricaj od kako si se rodio pa do danas, sta si radio? Rekao sam im da nista nisam radio i da sam obican gradanin. Pitali su me - da li poznajem Sulejmana Ugljanina, da li poznajem Haruna Hadzica, Rifata Veskovica, uglavnom sve ove celnike SDA. Rekao sam da ne poznajem nikoga, da clan SDA nikad nisam bio.

Rekli su mi: "Pricaj za puske" Rekao sam da pusaka nemam. Povalili su me na patos, skinuli mi carape i cipele. Njih cetvorica su me tukli od dvanaest nula nula do pola cetiri ujutru. Bio sam sav otekao. Tu nema sta me nisu pitali. Tu sam primio preko 60 udaraca palicom po tabanima, po rukama dvadesetak, po glavi i tijelu bezbroj udaraca. "Slazi, ko ima puske, reci neko ime, pusticemo te, samo nam reci ko' ima puske, necemo te vise dirati", govorili su mi. Rekao sam im: ne mogu ljudi da nesto priznam sto nije i da lazem. Opet su vrsili pritisak na mene da kazem ko puca u selu Nedakusima, gdje je moja kuca. Uglavnom, od 20h do pola cetiri tukli su me naizmjenicno-Anicic, Lazovic, Drobnjak i Kljajevic. Nakon batina oko pola cetiri casa svezali su mi ruke,stavili lisice, neku krpu preko ociju i rekli mi da me vode u Cajnice kod Dusana Kornjace. Ovo sto smo ti radili bilo je milovanje, nista ti je to. Na stepenistu su me nogama udarali. Odveli su me pred MUP stavili u gepek, u auto pozadi. Vozio je Lazovic. Znam trojicu, cetvrtog ne znam jer je bio sa nekom kapuljacom i trakom preko ociju. Bio je Lazovic, Grbovic i Anicic, nacelnik DB. Kad su dosli ispod mosta, napravili su dva kruga, osjetio sam da me vode uz Kulinu. Znam da su neke vodili na Zabljak, Focu i Niksic. Mislio sam da i mene nekud vode. Racunao sam da do Mojkovca ima cetrdeset minuta asvalta, a ako bude makadam, vodice me na Zabljak. Tako je i bilo, cetrdeset minuta asvalta a zatim makadam. Nakon deset minuta makadama, najednom su stali. Izbacili me iz auta i kazali mi: Sefko, mi smo rijesili ovdje da te ubijemo, necemo da te vodimo nigdje". Sta-upitah! Vele, "mi hocemo da te ubijemo, nego pricaj". Nema sta ja da pricam, kazem im. Grbovic, nacelnik javne bezbijednosti ponudio mi je moj pistolj koji su mi uzeli pod odobrenjem (i lovacku pusku isto pod odobrenjem) i rekao mi: "Hoces li da se ubijes iz svog pistolja?" Odgovorio sam da necu, bojao sam se, sad ce mi nesto namontirat ponovo. "Kako neces", odgovorio mi je. Ubijte me vi, ja necu. Zatim su mi nudili cigaretu da ispusim pred smrt. Rekao sam im hvala. "Hoces li jos nesto da porucis zeni i djeci?" Rekao sam im, da nemam sta da porucim. "Dobro je", rekao je Grbovic.

Cuo sam da neka rijeka huci. Naredili su mi da idem pjeske naprijed i da se ne smijem okretati. Vikali su za mnom: "ja cu, ja cu ga..." cuo sam za sobom repertiranje pistolja i tri puta su pucali pored mene. Kad su pucali, jedan od njih je rekao: "Prosu li ga majku mu tursku". Onda sam se okrenuo i vidio ovog cetvrtog kojeg ne poznajem, vidio sam ga u maskiranom odijelu sa kapuljacom, imao je traku preko ociju. Druge nisam vidio. Jedan je vikao: "daj meni", dok drugi: "necu, ja cu da ga ubijem, tri puta si pucao nisi ga ubio, majku mu tursku". Prisli su do mene i nastavili da me tuku nogama i rukama, onako oboren na zemlju. Anicic je zavikao: "vodite ga za Pljevlja". Opet su mi svezali oci, lisice mi uopste nisu skidali. Ubacili su me ponovo u gepek i krenuli u Pljevlja. Kada smo stigli u Pljevlja, rekli su: "Braco Pljevljaci, evo dovodimo vam ovog vaseg, pretresite ga. Ujutru do 6 h neka ga tu, a tada ce doci Dusko Kornjaca iz Cajnica i predace te ga njima". Ubacili su me u neku celiju u kojoj se nista ne vidi. Nakon dva-tri sata dosli su i ubacili me ponovo u auto. Ne znam gdje su me vozili. Ja sam mislio da putujemo prema Cajnicu. Nisam poznavao te ljude. Pitali su me: "Imas li sto da izjavis?" Nemam nista - odgovorio sam. Vozili su me dva sata manje vise, nekud. Doveli su me do nekog mjesta, ponovo me ubacili u celiju. Nisam poznao gdje je to. Kasnije, kada su otisli oni sto su me doveli, primjetio sam da je to Bijelo Polje. Priznajem, bilo mi je malo lakse. U toj celiji bio sam do tri sata posle podne. Odveli su me ponovo u one prostorije za mucenje. Rekli su mi da se skinem go i da moram priznati da imam puske. Molio sam ih i kumio, davao im 2000 DEM da uzmu pusku, ja cu potpisati, samo da me vise ne biju i muce, jer ja stvarno nisam imao nikakvo oruzje, osim onog pod dozvolom. Nisu pristali. Rekli su mi opet: "Imas dvije puske i moras ih dati nama". Onda su me tjerali, to je bio petak, da im donesem te puske, pustice me u ponedeljak. I pustili su me. Kod moje kuce cekali su me svojte i prijatelji, zabrinuti, sta je bilo sa mnom. Pitali su me sta je to bilo, a ja ne mogu da im pricam moju muku. Uvece sam otisao kod advokata Lukaca da ga pitam za savjet. Medutim, u zgradi me sreo iz drzavne bezbijednosti, Boro Drobnjak i odmah me prijavio u MUP. Ujutru zvoni telefon, zovu me da dodem na razgovor. Otisao sam na razgovor. Pitali su me - gdje sam isao sinoc? Nigdje, odgovorio sam.. Jesi li bio u Bijelo Polje? Jesam, rekao sam. - Kod koga? Kod advokata. - A zasto si isao kod advokata, pitali su me? Zato sto mi trazite puske koje nemam. Od advokata sam trazio savjet, odgovorio sam. Priprijetili su mi u MUP - Bijelo Polje da ne smijem nikom da zucnem ni jednu rijec, inace ce me pojesti mrak. Po njima nisu me ni tukli. Opet su mi naredili da do ponedeljka donesem puske. U ponedeljak sam otisao u MUP. Pitali su me zasto nisam donio puske? rekao sam da ih nemam. - Sto ih nisi kupio, pitali su me. Kako da kupim kad svi bjeze od mene, cim pomenem pusku! Ponovo su mi zakazali da se javim u srijedu Radovicu, sefu drzavne bezbijednosti. Otisao sam u srijedu. Rekli su mi da sacekam, jer je sef zauzet. Radevic me nije primio. Otisao sam kuci zabrinut. Od tada me niko nije zvao").

(Starica koja nije zeljela da se pominje njeno ime): "Latif Bungur (95) iz sela Ravni (MZ Bukovica) ubijenog 16.02. a sahranjenog tek 30.10.1993. godine: "... Latifaga nije htio da se useli iz Bukovice sa ostalim rodacima. Rekao je ovdje sam roden, ovdje hocu da umrem, ili poginem... Ubijen je koljem i motkama. Prebijene su mu bile i noge i ruke, smrskana lobanja. Sve sam to vidjela kad sam se jednog dana povratila da vidim sta mi je sa kucom i malom. Bilo mu je prijenulo tijelo dolje za cilim. Ceher mu je bila plava. Sve su mu kosti bile izlomljene. Kazu da su te kosti isle i u Beograd i svukud. Latifaga ni mrava nije pokusao da zgazi... Drugi put sam dosla u Ravne kad su sljive zrele, Latifaga nije bio u kuci. Nije bilo ni one velike deke oko njega. Cula sam kasnije da su posle devet mjeseci dosle njegove kosti u Pljevlja... Kad sam usla u moju kucu u Ravne nide nemamo struje, nigdje krosnje, nide konopca ni testere. Nide kasike viljuske, struglje. Odneseno u mene sve, a sto nije razvaljeno odneseno u mene plate, odnesena mi resetka sto lozim vatru. Kuca ama nide prozora. U mene nema vrata na kucu, nema mala. Latifagina krava se zaglavila na stalu i lipsala, pahcad mu crkla gladna i zedna u sindirima. Znamo mi ko je ubio Latifagu..."

Jusuf, sura L. Bungura:

"Dva mjeseca su bile Latifove kosti u mrtvacnici pljevaljske bolnice. Donijela ih komisija. A u toj komisiji su bili ljekari, sudije, milicioneri i sta ja znam ko sve iz pljevaljske i bjelopoljske opstine. Mi smo culi da su dosle Latifove kosti u Pljevlja i pokusali smo odmah da ih pronademo. Obisli smo sva nadlestva. Niko nije htio da kaze gdje su. Trazili smo po grobljima, razgovarali sa grobarima. Ali niko nije htio da nam kaze. Onda smo stali, nema pa nema, sve dok nije dosao jedan Srbin i rekao mi: Eno Latifove kosti u mrtvacnici. Od tog trenutka kao da mi je pao kamen sa srca. Odmah sam obisao sva nadlestva u opstini (sa jednim prijateljem iz "Merhameta") i uzeo odobrenje da mozemo da ukopamo rahmetli Latifa Bungura. Dali su mi kljuc od Mrtvacnice. Otvorio sam i uzeo Latifove kosti koje su bile u jednoj najlonskoj vreci. Tu vrecu sam nosio do Galsahane. Ostao sam kod Latifovih kostiju. Pregledao sam ih. Nisu sve kosti bile. Nedostajalo je puno... Njega su onako ubijenog i ostavljenog razvlacile divljine: macke, pahcad, lisice... A mozda i kurjaci... Sta sve tu nije bilo... Dosao je hodza. Drugi dan smo zakazali dzenazu. Ukopali smo ga na Gradskom groblju, blizu bolnice. Na Latifovoj dzenazi bilo je osamdeset ljudi...".

Prema pisanju nezavisnog nedjeljnika "Monitora" (br. 237), dana 25. aprila 1995. godine, oko 22 sata u selu Rosulje (MZ Bukovica SO Pljevlja) izvrsen napad na kucu Hajriza Tahirbegovica: "Poslije dvoipogodisnjeg izbjeglistva u Pljevljima, prije mjesec dana otisli smo u svoje selo. Racunali smo da se sada mozemo vratiti na svoja ognjista", prica 21-godisnji Hariz Tahirbegovic. "U utorak vece", nastavlja on svoju pricu, "sjedeli smo, u kuci, otac, majka, brat, sestra i ja. Iznenada, oko deset sati, eksplodiralo je nesto stravicno, ispred kuce. Bacili smo se na patos i izvukli ispod stola i kreveta. Nastala je, zatim, rafalna paljba i zastrasujuca buka. Moju sedmogodisnju sestru Eminu stitio sam tijelom. Napadaci nijesu prestajali s pucnjavaom. Psovali su nam ustasku majku i govorili da nam tu nema zivota. Dozivali su naseg komsiju Novicu, cija je kuca udaljena nekih dvjesta metara i vikali: 'Dodi Novice, ako smijes da ih spasis'. Citavo selo je culo eksplozije i pucnjavu, ali niko, nije smio priteci u pomoc. Bili smo nemocni... Trajalo je to, sa malim prekidima, oko cetiri sata. Mislio sam da ce nas sve pobiti.

Oko dva sata ujutru nesto je eksplodiralo tako snazno da je osvjetlilo citavu kucu. Nakon toga je nastala tisina... Ujutro smo vidjeli da kuca nije ostecena i da su pucali iznad ili pored nje. Ipak, spakovali smo se i krenuli za Pljevlja. Emina je dozivjela sok i jos ne moze da govori-prica potisteno Tahirbegovic. Poslije cetvorosatnog pjesacenja, Tahirbegovic je, kako sam kaze, slucaj prijavio policiji u Pljevljima. Potom se, u drustvu svog rodaka, uputio u Podgoricu sa namjerom da zatrazi zastitu i pomoc od predsjednika Bulatovica, premijera Đukanovica i ministra policije Pejakovica. Proslog petka, na razgovor ih je primio Vuk Boskovic, nacelnik policije Crne Gore. "Docekao nas je rijecima: 'Cim ste ovdje, znam da vas je teska nevolja natjerala da dodete'. Sve sam mu ovo ispricao", kaze Tahirbegovic, i nastavlja: "Cak i vise, jer nas je krajnje ljudski primio. Ispricao sam mu i kako nam je prilikom pretresa kuce ukradeno kilo zlata. Naime, prije dvije i po godine, dok je Srbima dijeljeno oruzje, Bosnjakske kuce je pretresla vojska i policija, radi oduzimanja oruzja. Pretresli su i nasu. Prilikom prvog pretresa, krajem maja '92. godine, policajci Vukota Scekic i Dragan Grbovic, korektno su to uradili i cak nam pokazali nalog. Medutim, pocetkom jula iste godine, policajac Slavisa Svrkota sa dvojicom rezervista je, ponovo, pretresao kucu. Nas su istjerali vani, a onda je neko od njih trojice uzeo kilo zlata, koje je otac donio iz Iraka i Alzira, gdje je dugo godinama radio. Majka se poslije toga zalila predsjedniku opstine Pljevlja Bojovicu i trazila svoje zlato, ali je on uputio na komandira pljevaljskog garnizona Zivkovica, a ovaj na nacelnika policije Radomana Purica. Medutim, on je bio vrlo neljubazan i cak joj prijetio. Pocetkom jula, iste godine, usljedio je novi pretres kuce. Pretres su vrsili policajac Bane Borovic i neki potporucnik JNA po imenu Aco, sa jos cetvoricom rezervista. Curcic, rezervista iz Pljevalja, ne znam mu ime, tukao je mene i brata Mustafu kundakom od puske. Psovao je i prijetio: 'Ili se selite, ili cete biti pobijeni'. Otisli smo ujutro za Pljevlja i tamo zivjeli kao podstanari, dvije i po godine.

Nije nam bio priznat ni status izbjeglica. Vratili smo se sada na-nista, jer je, u meduvremenu, sve iz kuce opljackano. Nacelnik Boskovic nam je obecao da ce preduzeti energicne mjere i rekao: 'Ja vam garantujem da se ovo vise nece ponoviti. Krivci se moraju otkriti i izvjesti pred sud, a o tome ce javnost biti obavjestena'. Garantovao nam je i punu zastitu. Sto se tice zlata, uputio me da se pismenim putem obratim ministru policije Pejakovicu, ili njemu licno, uz obecanje da ce preduzeti potrebne mjere da se to zlato vrati. Sve sto smo govorili on je zapisivao"-kaze, vidno zadovoljan, Tahirbegovic."



Cogito

Zlatna sredina

(10)

  • »Cogito« je muško

Postovi: 293

Datum registracije: 23.06.2003

  • Poruku poslati

15

Nedjelja, 13. Juli 2003

Pazljivo procitah (onoliko koliko se moze na brzinu) - Ali citao sam ova tzv. svedocenja mnogo ranije.

Dobro, najvise mi je (pored nekih nerazumnih reci, koje cu pitati Admina sta znace) zapalo za oko sledece:

U upisu:(naveo sam vreme)
Danas, 15:19-------

Pise:
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
BiH I SANDŽAK

U zajednickim granicama Bosna i Sandžak postoje od Karalovackog mira 1699. To stanje se mijenja 1878. na Berlinskom kongresu, kada Sandžak ostaje u sastavu Turske Carevine, a Bosna potpada pod Austriju.


GRB SANDŽAKA




GALERIJA


Dzamija i mezarje u Tutinu

Panorama Novog Pazara

(nisam isao na ''citiraj'' samo sam kopirao)

------------------------------------------------------------

-Pa ne znam (ini nisam na dobrom putu da razumem) kakve veze ima ovo sa predhodnom ''kilometarskim upisima (ustvari kopijama upisa)???

-Drugo, zapitao sam zasto je Administrator ovolike stvari kopirao ovde, kada je mogao da nam samo servira link, ali mozda moze covek da se razbacuje sa prostorom na serveru, mozda za njega prostor na serveru ne znaci nista, dok za mene mnogo, jer ga imam malo. - Pa mi zao sto za nesto sto je vec negde servirano (od nekog SanOdbora), utrasao snagu i nerve da kopira i da muci ljude da citaju, kad mogu da odmaraju... ali dobro junacko je zdravlje u pitanju, pa nije strasno.

-Trece, primetih samo jos jedan detalj: Administrator je utrosio tacno ( 67 + X ) koliko je proslo od 14.13 do 15.22, a za neupucene: ovo X znaci jos vreme dok se pripremao da nam ovo servira.

-Ja u svemu ovom primetih samo OVO, i nista vise, a mnogo je napisano ( o| o| o| )!

p.s. -A nepoznate reci pitacu sledeci put.
viskoznost nije isto što i gustina :(

Cogito

Zlatna sredina

(10)

  • »Cogito« je muško

Postovi: 293

Datum registracije: 23.06.2003

  • Poruku poslati

16

Nedjelja, 13. Juli 2003

Kopiracu recenice (kontekst) i istaci nepoznate reci:

1- Kontekst: Zbivanja u Sandžaku u periodu 1992. - 2000. bila su u SJENI dramaticnih ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. -Pitanje sta znaci ovo SJENI?

2- Kontekst: Brojni, navodno misteriozni dogadaji, ubistva, pljacke, paljevine, otmice, masovna iseljavanja Bosnjaka, montirani sudsko-politicki procesi ostavili su duboke posljedice u svim ravnima zivota, sirenju opste zivotne i imovinske nesigurnosti. Napadima su bile izlozene i dzamije, islamski spomenici i groblja. Pitanje: Brojni, navodno misteriozni dogadaji, ubistva, pljacke, paljevine, otmice, masovna iseljavanja Bosnjaka, montirani sudsko-politicki procesi ostavili su duboke posljedice u svim ravnima zivota, sirenju opste zivotne i imovinske nesigurnosti. Napadima su bile izlozene i dzamije, islamski spomenici i groblja. -Pitanje: (razumem da je ovo Administrator kopirao, ali stoji iza ovog jer ga je on potpisao pa bi voleo da odgovori radi tolerancije i istine) -1)Tacno koja je dzamija ili groblje napadnuto i gde, naravno i kada? 2) Ubistva i prognanstva; Ko je to ubijen i prognat konkretno?

3-Kontekst: radilo se, u biti, o otvorenoj diskriminaciji, progonima, maltretiranjima i ponizavanjima jednog dijela sopstvenih gradana. Pitanje: Opet progoni, otvorena diskriminacija???

4-Kontekst: Odlikovanja i javna priznanja nisu izostajala. Sve su to "zasluzili" i "odradili" i u Sandzaku, svojevrsnom poligonu za masovno sirenje straha i slamanje ljudske duse. Njihove zrtve - Bosnjaci, po tradiciji opet i uvjek samo "Turci", su to posebno osjetili. Ti Bosnjaci, odnosno "Turci", kao i njihove porodice, ali i citava sela i danas nisu oslobodjeni straha od nekog novog, moguceg slicnog scenarija. -STRASNO - ovo tumacenje je otvoren poziv na netoleranciju i NEzajednistvo, a ne ono o cemu se govori.

5- Kad su me osvijestili, usao je Kralicic, ja nisam mogao da govorim. Kad je usao, rekao je: "Ne dajte, umrije nam covek. Dajte vode!" Zalivali su me nekim sokom. Ispravio me je Karlicic i postavio na stolicu. Pitanje: Da li su Kralicic i Karlicic iste individue?

6-Hido Ganovic (1925) iz Zitnica:

"Dosao je Karlicic i komandir iz Osaonice. Kaze, stari, da te razoruzamo. Ja sam im dao pusku koju mi je poklonio prijatelj, kojem sam cuvao ovce. Komentar (BEZ) : Imao covek pusku, bio siroka srca i dao prijatelju, tek d amu se nadje.

7-Nuho Bihorac (194 iz Zajecica:

"Svaki dan su bili u selu Mile Nedic i Babic. Tog dana su stigli kod kuce. Ja sam radio u prodavnicu kada je dosao Nedic i trazio pistolj. Rekao mi je da dodem u kancelariju, kod njega. Sutradan sam otiso. Mile me ispitivao za sedam sela ko ima oruzje, pominjao mi je Brulica. Pominjo mi sa kim su kontaktirali iz sela. Pito me ko je pucao po svadbama. Za dva tri dana dosao je Mile Nedic, ponovo u prodavnicu i dao mi poziv da se javim u SUP Novi Pazar. Tvrdio mi je da me niko nece dirat, vec samo hoce ljudi da porazgovaraju. Odoh ja u Pazar, javio sam se u sobu broj 25. kod Karlicica i Cosica. Odveo me kroz jedan hodnik i uveo me u prostoriju opremljenu foteljama. - Sedi. Ja sedoh. - Da pricas sve. Ja mu reko o cemu. "Znas ti o cemu", veli on meni. -Ne znam bogami. A on ce: kazi ti meni jedno petoricu, ko ima oruzje. Ja sam reko nista ja o tome necu. On mi opsova Boga turskog. Idi u hodnik ohladi se pa se predomisli. Nakon desetak minuta pozva me da udem. Udo' ja.

Karlicic upita: jesi li se predomislio. Ja reko da nemam sta da pricam. A Karlicic me raspali dva puta samarom: "E, hoces li sad da pricas majku ti! Ja ode radim cio dan, a niko nece da prica. Pruzi ruke!" Ja pruzi. Poceo je da me udara palicom po rukama. Udarao me je dosta dugo. Stao je da se odmori i upita: "Hoces li se sad predomisliti ili skini cipele pa po tabanima kad dobijes, progovorices. Kad mi to rece, ja mu reko': pustite me kuci, ja cu otic Milu Nedicu, policajcu da kazem sve. Dodo' ja kuci citav saren od samara. Sutradan odo' ja u OUP kod Nikole, nacelnika. Dobro jutro- Dobro jutro Nuho. -Sta je bilo Nuho? - Evo, nacelnice, sta su mi uradili ovi tvoji. "Ko ti je to uradio sunce mu njegovo! Slusaj Nuho, idi ti kuci i ako te neko pita ili zovne ti se javi meni". Ja kako izlazim, Nedic ispred mene: "Kad ces ti kod mene?"- Izvini nisam tvoj gost danas, pa cu sutra doc - rekoh mu. Odo' ja sutradan - Sta mi uradi, Mile? Nuho, nisam zdravlja mi, tebe pomenuo. Ja odo' kuci i vise me niko nije zvao.
-Uh, ovaj imao i vezu kod nacelnika (izvesnog Nikole), a i smisla za humor...''- Izvini nisam tvoj gost danas''

8- Kontekst: Redzo Bihorac (1931), iz Zajecica:

"Dana 31. januara 1994 oko 18 sati je dosao Mile Nedic, sa jos dvojicom policajaca, cija mi imena nisu poznata, kod moje kuce u selo Zajecice i trazili mi kratku devetku ,,pistolj" i automatsku pusku. Srpsku pusku. S obzirom da je oruzje koje su trazili od mene nisam posedovao, pa im isto i nisam mogao dati, dobio sam naredbu od Mila Nedica da odmah podem sa njima u stanicu milicije u Sjenicu, sto sam ja i protiv svoje volje morao da prihvatim. Kada sam dosao u SUP, Mile Nedic je naredio izvesnom Ivici Babicu da me odvede u salu stanice, cija namena meni bas precizno nije poznata, ali ovom prilikom je koriscena za premlacivanje mene licno a pretpostavljam i ostalih gradana koji su doziveli istu ili slicnu sudbinu kao i ja. Kada sam usao u salu sa policajcom Ivicom Babicem, on je trazio od mene da predam oruzje navedeno na predhodnoj strani izjave. Kada sam ja odgovorio da to nemam, on mi je naredio da pruzim ruke, sto sam i uradio.

On je poceo da me siba po rukama pendrekom tako snazno da bi to bilo neizdrzivo za mladog coveka a kamoli za mene u ovim godinama. Potom me je vratio u kancelariju kod Mila Nedica, a on me je udario pesnicom u stomak, trazeci isto naoruzanje. Ja sam odgovario da to ja ne posedujem, a on me je pitao sta onda imas: Imam pistolj: "TT". Mile Nedic me dovezo sa policijskim autom kuci i ja sam im predo oruzje koje sam posedovo. - U, I OVAJ IMAO ORUZIJE, ZA NE DAJ BOZE, I ZA VESELJA, ZA TEREVENKE...

9-. Mulaz Brulic (1973), iz Razdaginje: Njega su naterali da porekne da ne zna nista o tome ko ima oruzje:
Znao sam da moj amidza ima pistolj pod dozvolom i rekao sam: ima moj amidza pistolj, samo nisam siguran bas koji je, mozete da provjerite u SUP u Sjenicu. Pitao me kako da proveri, nasto sam mu odgovorio da je pistolj pod dozvolom. Ponovo su usledila ista pitanja isti tretman-fizickog zlostavljanja i ja sam se onesvijestio.
Tu se namlazi i ovo: Tvrdili su da sam ja utjecajan, da mogu da vrbujem koga hocu. -Pitanje: Nerazumna mi je rec UTJECAJAN???

10-Memic Harun (1962), iz Razdaginje: (POBEGAO IZ ZEMLJE)... Citat iz adminovog posta:

"U decembru 1993 dosli su Nedic i Babic. Nedic mi je rekao: ,,Dosli smo, ptico, po tebe." Daces mi 35 automata, 2 mitroljeza. Pokusao je da se dogovorimo, rekao mi je da doteram kamion da otera moje oruzje. Poceli su da me maltretiraju, trazili su da mi daju spisak paravojnih Bosnjakskih formacija (napominjem da sam obavljao funkciju predsednika SDA-Mjesne kancelarije Razdaginje). Rekao sam da nisam protiv ove drzave, kao ni moja stranka i da niko (pa i Nedic) ne moze da ukida takvu formaciju.

Nedic mi je rekao da se sa njim ne moze tako razgovarat, te da ce me privesti u SUP pa da cu pjevat' ko ,,Bela lala". Trazio mi je licnu kartu i pasos i sve su mi oduzeli. Prijetili su mi, nasta sam im ja odgovorio da ako me neko odavde do Kraljeva udari, da je to Mile Nedic. Rekli su mi da se spremam da idem sa njima. Uzeo sam bundu i cigarete, nasta mi je Mile Nedic rekao da mi to nece trebat, jer koga mi dalje odvedemo, njemu ne treba nista. Ja sam posao sa njima, a majka i sestra su mi se onesvijestile, deca su kukala. Jedan od policajaca (Ivica Babic) je rekao Nedicu: ,,Vidi sta radis Nedicu" i predlozio mi je da me ostavi to vece, ja sam rekao da ja idem sa njima, pa sta bude. Ivica ga je ponovo zamolio i on me je ostavio. I rekao mi je da se sutra javim u 6 ujutru i pustio me je i reko mi je: nemas kud', dokumenta su kod mene. Kad sam se vratio zatekao sam onesvescenu majku, zenu i sestru, deca su vriskala. Mene je to iritiralo i odlucio sam da pobegnem, znajuci da je mnogo ljudi podleglo batinama njihovim. Ilegalno bez dokumenta sam napustio zemlju, tamo sam se zadrzao cetiri godine. Posle se vracam bez dokumenata, imovno stanje mi je svedeno na nulu.

Posle povratka dva mjeseca niko me nije dirao. Posle dva mjeseca radnik SUP-a I. Kurtovic mi donosi poziv da se javim kod Nedica. U mom odsustvu Mile Nedic je u moje ime govorio da sam ja izdajnik i navodno na osnovu mene prebijao narod. Na prvom saslusanju bio je blag, vjerovatno ocekujuci od mene saradnju, sto mi je i ponudio, a ja sam odbio. Drzao me je osam sati, a 15 minuta ispitivao, periodicno i navracao s pitanjem: ,,Da li si se predomislio?", imajuci na umu promjenu mog iskaza. Trazio mi je oruzje, ja sam mu dao automat, jer je znao da imam i pusku garabin.Jos dok sam bio tu sa Nedicem, komandir Budeva Dragan Paunovic je usao na vrata i sa vrata opsovao mi majku i pokusao da me udari, na sta ga je Nedic sprecio. Jos 10 puta me je privodio i drzali su me po 10 sati. Fizicki me nije zlostavljao, a psihicki me je maltretirao, i nudio mi saradnju da izdajem ljude u svom selu. Bez poziva mi je govorio da mu se javim, i ja sam presto da se javljam.

Napominjem da sam posao izgubio 1992. god (radi sam u PTT), s obzirom da su me i ranije trazili da se javim u SUP. Pobjegao sam u Njemacku, kad sam se vratio ostao sam bez posla, i danas sam baz posla.

Otac pomenutog Memic (Mahita) Sabit je maltretiran zbog svog sina. Pozivali su me u SUP-u da saradujem sa njima. Odbio sam saradnju sa njima. Februara 1994 policija dolazi po mene. Dosli su da im dam automatsku pusku, rekao sam da ja ne znam nista. Nedic mi se poceo drati. Ostavise mi poziv da se javim sutra, i zaprijetio mi kad dodem dolje da cemo drugacije razgovarat. Toga dana je 53 stanovnika Razdaginje privedeno. Odveli su me u salu. Pozvali su me i odveli kod Nedica. Pitao me da li sam sto doneo, rekao sam da nisam. Rekao mi je da sam ispratio sina (Haruna) u Tursku. Dao mi je spisak da procitam, neko je davao izjave, da i ja dam izjave ko sta ima od oruzja, sta ko prica. Trazio je staru pusku, koja je bila kod mog brata, koju je on predao. Reko mi je da ustanem i odveo me je kod Pede Jerinica. Ispitivao me 3 sata. Ispitivao me o poreklu moje poridice. Pustio me je. Oslobodili su me. Trazio sam garanciju za sina, nisu mi dali.
OVA PTICA JE POBEGLA!!!

11-Kontekst: Pistolj mu je bio na hastal, i dugacka palica. Pitanje: Sta je to HASTAL?

12-Dzemo Sabaredzovic (1940) iz Dolica:

"Aprila 1994. godine, pripadnici MUP-a pretresli su mi kucu, bilo ih je oko 30-tak, uz prisustvo Nikole Lukovica, nacelnika SUP-a. Nakon toga ponovo, iako nista nisu nasli, posle godinu dana. Paunovic Dragan, komandir policije u Karajukice Bunarima, naredio je Popadicu (radniku SUP-a) Karajukica Bunare da uhapsi mog sina Nermina i privede u SUP Karajukica Bunari. Odveli su ga u policiju i tamo ga je Popadic tukao nogama, rukama, palicama i hvatao se za pistolj. Prijetio mu. Sve se to dogadalo u prisustvu i mene i moje zene. Molio sam komandira da mi ne tuce dijete, ali on nije htio ni da cuje. Nakon toga sto je prebijen, oboleo, pobegao je u Tursku. Tada je imao svega 16 godina. I posle sedam godina jos svoje dijete nisam vidio".
STOLI JE OVAJ POBEGAO U TURSKU, I DA SE 7 GODINA NIJE VRATIO? -Cega li se plasi, bar danas u demokratiji?

13. Kontekst: "Kako nemas!" rekao mi je i opsovao Bosnjaksku majku. Posle udarca, djelimicno sam izgubio svijest, zavrtjelo mi se u glavi. -Pitanje: ''Bosnjaksku majku'' -ko su sad Bosnjak''s''i, neka treca nacija, ili greska pisapa (chate)?
----------------
Do ovde sam ukratko proanalizirao 1/5, dakle samo 20% materijala, NECU VISE ANALIZIRATI, jer to smatrama gubljenjem vremena, imam mnogo bitnijih stvari, ovo sam samo uradio da pokazem koliko je u svemu tome imalo ''MACEVA SA DVE OSTRICE''

-Veliki pozdrav za Administratora i ostale diskutante, s opaskom da ipak (s obzirom da je ovo knjiga) nije je trebalo ovde KOPIRATI... i to sa mnogo jezickih i gramatickih gresaka, koje vode cesto u zablude o kojima je ovde pisao uvazeni Sans.

COLOR]
viskoznost nije isto što i gustina :(

Bananaman3

Zlatna sredina

(10)

Postovi: 188

Datum registracije: 14.11.2002

Lokacija: ?

  • Poruku poslati

17

Nedjelja, 13. Juli 2003

Citirano

Orginalno od Administrator

BOSNJACI SANDZAKA: POTRESNA KRSENJA LJUDSKIH PRAVA NAD BOSNJACIMA SANDZAKA OD STRANE SRPSKIH FASISTICKIH TERORISTA




?

Da li je administrator procitao pravila foruma?

Jel' treba da izdam jos jedno saopstenje, ovoga puta od SRPSKIH FASISTICKIH TERORISTA?


Cogito

Zlatna sredina

(10)

  • »Cogito« je muško

Postovi: 293

Datum registracije: 23.06.2003

  • Poruku poslati

18

Nedjelja, 13. Juli 2003

Molim Administratora prvo da se izvine svim Srbima, a posle da sredi ovo sto je napisao.
-Ja sam lepo rekao da je dobar deo onog teksta sacinjen iz nebuloza, a OVO STO JE KOPIRAO BANANAMEN3 je najveca nebuloza.

-Ima li sud, prilozite ovo sudu, a nemojte stvarati napetost na forumu za koji tvrdite da je ravnopravan
viskoznost nije isto što i gustina :(

19

Nedjelja, 13. Juli 2003

imas pravo na sud

O temi ne bih komentarisao.. (izbegavam da pisem o onome sto me malo zanima i o onome sto slabo poznajem).

Samo htedoh malu digresiju da napravim: cogitu cudno sto admin trosi mesto na serveru postovima (sto je sasvim relativna stvar i po pitanju 'trosenja' i po pitanju mesta), a meni malo vise cudno da je neko bio u stanju poput samog cogita da trosi svoje sopstveno vreme da bi, moram da primetim, na potpuno identican nacin na koji to Seselj cini postavio neka besmislena pitanja na koja (sto je najbesmeislenije) i zna odgovor. To sto je hastal = sto nisam siguran je li ti nepoznato zbog toga sto ima slovo 'h' na pocetku ili zbog neceg drugog, posto ti vidim slovo J moze da napravi rec nepoznatom (a cudan mi onda taj nivo inteligencije i povezivanja za nekog ko pise dobre pesme). No helenejse (mozda nova rec za tebe), ja htedoh da ti odgovorim posto ti rece da ces pitat, al ostah zbunjen tvojim trosenjem vremena za tako nesto (a na kraju i svojem citanjem onog sto si ti pisao da bih nasao ta 'pitanja').

A da sudis, mozes da sudis.. moze svako.. i ja sudim veruj mi. Al javno samo kad mi bode oci /bice da tebi bode oci pa te eto razumem..
mogu ja da se potpisem i bolje...

Elvinov babo

Profesionalac

(10)

  • »Elvinov babo« je muško

Postovi: 686

Datum registracije: 15.05.2003

Lokacija: Stockholm

  • Poruku poslati

20

Nedjelja, 13. Juli 2003

Izvinjenje?????

Citirano

Molim Administratora prvo da se izvine svim Srbima, a posle da sredi ovo sto je napisao.


Selam svima!!!!


Ja licno mislim da Administrator nema potrebe da se izvini kako trazi postovani gospodin.
Ove zapise koje je on izneo nije on napisao,oni vec postoje mada moram reci da je mogao da iznese samo stranicu na kojoj bi mogli (oni koje to interesuje)to da nadju i procitaju!!
A sto se tice reci koje "neki" ne razumeju ili su nepravilno napisane moram da kazem da svugde postoje greske u pravopisu i da to nije nesto bog zna strasno.Neke od njih su ostale od Turaka znaci Turcizam mada se ti ne secas toga ali da ti je ziv pra pra deda mogao bi on da ti objasni!!!

Selam svima !!! 8) ;)
Zaboravi na probleme,sutra dolaze novi.

1 korisnik osim vas pregledava ovu temu.

1 Gostiju

Social bookmarks