Niste prijavljeni

Dragi posjetioče, Dobrodošli na Otvoreni Forum - Novi Pazar. Ukoliko je ovo Vaša prva posjeta molimo vas pročitajte Pomoć. U pomoći je objašnjeno kako ovaj forum radi. Morate biti registrirani kako bi vidjeli sve teme i sve forume. Molimo vas da se registrirate ili da ovdje pročitate kako se registrirati. Ukoliko ste već registrirani molimo ulogirajte se ovdje.

Asko

Zlatna sredina

(26)

  • »Asko« je muško
  • »Asko« je autor ove teme

Postovi: 181

Datum registracije: 05.01.2011

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

1

Subota, 14. April 2012

Zločini nad Albancima i ostalim muslimanima tokom Balkanskih ratova (1912-1913)

Talasi osvajanja Sandzaka, Kosova i Albanije tokom Balkanskih ratova 1912-1913:


Zločini nad Albancima tokom Balkanskih ratova ,koje su počinile srpska i crnogorska vojska, uključuju masovna pogubljenja, masakriranje civilnog stanovništva, etničko čišćenje, nasilno pokrštavanje i progone.

O zločinima srpske i crnogorske vojske prilikom zaposedanja albanskih naselja 1912 i 1913. godine je izveštavala evropska, američka i srpska opoziciona štampa. Radi ispitivanja zločina Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je formirala posebnu komisiju koja je 1913. poslata na Balkan. Sumirajući situaciju u albanskim oblastima, članovi komisije zaključuju:

‘’Kuće i čitava sela su pretvorena u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste — to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska, u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima.’'

Ratni zločini o zločinima srpske vojske i paravojnih jedinica nad albanskom populacijom je izveštavala evropska (francuska, austrijska, italijanska, nemačka, engleska, danska, rumunska, ruska), američka i srpska opoziciona štampa. Brojni izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanju žena i devojčica i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Albanski domaćini su klani prilikom pretrage kuće, čak i kada oružje nije pronađeno. Albanski i turski zarobljenici su bili prisiljeni da marširaju stotinama kilometara, a kada bi se neko srušio od umora, bio bi izboden bajonetima i ostavljen pored puta da truli. Za ubistvo srpskog vojnika su vršene nasumične odmazde nad civilnim stanovništvom. U mnogim albanskim krajevima srpske vlasti su podizale vešala.

Bečki publicista Leo Frojndlih, koji je prikupljene izveštaje o srpskim ratnim zločinima iz evropske štampe objavio u knjizi Albanska Golgota, navodi da su masakri vršeni jedan za drugim otkad je srpska vojska prešla granicu i zaposela zemlje naseljene Albancima. On zaključuje da su zločini srpske vojske i četničkih odreda uglavnom bili usmereni protiv muslimana i katolika novoosvojenih oblasti.Njujork tajms od 31. decembra 1912. ocenjuje da su ova "užasna zverstva" rezultat promišljene politike da se istrebe muslimani.

Ney York Times, 31. Decembar 1912.



Pariski L'Humanité je objavio zvanični izveštaj francuskog konzula iz Soluna u kojem se srpske aktivnosti u Albaniji opisuju kao pljačkanje, uništavanje i pokolji. Fric Magnusen, ratni izveštač danskih novina Riget javlja: "Aktivnosti srpske vojske u Makedoniji su poprimile karakter istrebljenja albanske populacije."Rumunski lekar, dr. Leonte, u bukureštanskim novimana Adevarul od 6. januara 1913. ocenjuje da su užasi koje je video, počinjeni od srpske vojske, daleko prevazišli njegove najgore strahove. Lav Trocki, ratni dopisnik sa Balkana (kasnije čuveni vođa Crvene Armije), u ruskom listu Luč januara 1913. godine piše da "Srbi u staroj Srbiji, u svom nacionalnom poduhvatu ispravljanja onih podataka u etnološkim statistikama koji nisu na njihovu korist, jednostavno uništavaju muslimansko stanovništvo u selima, gradovima i čitavim okruzima." Kosta Novaković, srpski opozicionar, koji je bio pripadnik srpskog ekspedicionog korpusa u Albaniji, kaže da "srpska imperijalistička vlada nije ostavila ništa neučinjeno Albancima tokom okupacije". Novaković smatra da je istrebljenje kosovskih Albanaca vršeno da bi se Kosovo kolonizovalo Srbima, odnosno da bi se izvršila srbizacija Kosova.Dimitrije Tucović je opominjao srpsku javnost da je "izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom" , što je "zločinačko delo" za koje se "mora ispaštati".

Nakon brojnih i učestalih glasina o ratnim zločinima na Balkanu, Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je 1913. godine ustanovila međunarodnu komisiju, koju su pretežno činili univerzitetski profesori iz Francuske, Velike Britanije, SAD, Nemačke, Austrije i Rusije. Komisija je putovala Balkanom od početka avgusta do kraja septembra i na terenu je prikupljala građu, beležila razgovore sa izbeglima i prognanima, fotografisala spaljena naselja, arhivirala originalna dokumenta (pisma, objave, naredbe, letke, saopštenja) i ostalo, da bi po povratku u Pariz sav materijal bio obrađen i objavljen u formi iscrpnog izveštaja. Od samog ulaska u Srbiju, komisija se susrela sa nizom problema i odbojnim stavom srpskih zvaničnika, iako je njen dolazak bio najavljen preko srpske ambasade u Parizu. Nalazi međunarodne komisije su potvrdili da je bilo teških ratnih zločina. Ustanovljeno je da oružje nije upotrebljeno samo protiv neprijateljske vojske, već je korišteno za pokolj stanovništva u Makedoniji i Albaniji, starijih ljudi, seljaka, zemljoradnika, žene i dece. Komisija procenjuje da je u bitoljskom vilajetu, koji su podelile Srbija i Grčka, spaljeno 80% muslimanskih sela. Srpske vlasti su krajem avgusta 1913. godine onemogućile ulazak Komisije u albanske oblasti pod kontrolom srpske vojske, a uporedo sa tim srpska štampa je napala dolazak međunarodne komisije kao ograničavanje suvereniteta i mešanje u unutrašnje stvari države. Podaci koje je komisija prikupila objavljeni su u izveštaju 1914. godine, koji je ubrzo zasenjen izbijanjem Prvog svetskog rata.

Posledice po završetu Balkanskih ratova, albanski susedi su stekli velike dobitke teritorija i stanovništva. Novonastala albanska država je obuhvatila tek oko polovinu oblasti naseljenih pretežno Albancima, dok su preostale delove podelile Crna Gora, Srbija i Grčka. Usled pojačanog pritiska na Albance pod srpskom upravom, veliki broj njih se iseljava iz zemlje. Istorijski institut u Prištini, pozivajući se na dokumenta srpske diplomatije, navodi da je od oktobra 1912. do avgusta 1914. godine prisilno iseljeno 281.747 osoba (ne ubrajajući decu do šest godina) sa Kosova, Metohije, Sandžaka i Makedonije. Na imanja raseljenih Albanaca, srpska vlada je naselila preko 20.000 srpskih porodica, a vlada Crne Gore je planirala da naseli 5.000 porodica. Preostalo stanovništvo "novooslobođenih oblasti" pod srpskom vojnom upravom u narednim decenimaja biva izloženo sistematskom procesu kolonizacije i srbizacije. 20. februara 1914. srpska vlast je donela Zakon o Agrarnoj reformi i kolonizaciji novih oblasti, nakon čega su mnoga albanska imanja naseljavana srpskim kolonistima, uglavnom službenicima, vojnicima i policajcima. Crnogorska vlada 27. februara 1914. donela zakon o kolonizaciji novoosvojenih zemalja, i do 1915. godine, kada je Crna Gora osvojena, crnogorski kolonisti se naseljavaju na zemlji oduzetoj od Albanaca u Metohiji. Vlada Crne Gore je još novembra 1912. ustanovila komitet ovlašten da prizna vlasništvo Albancima samo u slučaju da imaju papire preko 50 godina, overene u registru (defterhane) u Istanbulu; u protivnom, njihove nekretnine su zavođene kao državno vlasništvo.

Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji "prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje". On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Tucović zaključuje da je "bezgranično neprijateljstvo" albanskog naroda prema Srbiji prvi rezultat politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat je "odgurivanje Albanije u šake Italije i Austro-Ugarske", dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.

Ovaj post je već 2 puta uređen, zadnji put od »sans« (19. April 2012, 12:42)


Asko

Zlatna sredina

(26)

  • »Asko« je muško
  • »Asko« je autor ove teme

Postovi: 181

Datum registracije: 05.01.2011

Lokacija: Novi Pazar

  • Poruku poslati

2

Nedjelja, 15. April 2012

Ovaj period je vazan i za nas Bosnjake u Sandzaku, jer predstavlja rat nakon kojeg su muslimani izgubili vlast u Sandzaku, koji je ubrzo zatim podijeljen izmedju Srbije i Crne Gore. Rat u kojem su bosnjacki, albanski, turski i drugi muslimanski civili masakrirani na svakom koraku i proterivani iz svojih ognjista.

Pismo Dimitrija Tucovića Radničkim novinama iz 1913 u kome daje svoj komentar na dešavanja i javno poziva vladu na ogradu ili saučesništvo u zločinima:

Druže uredniče,

Baš ovih dana navršila se godina otkako žalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovništva u svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.

Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga balkanskoga razbojišta. Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanoga neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli, što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.

Ta zločinstva nisu dela pojedinaca ni ličnoga raspoloženja, već sastavni deo »nacionalne« politike balkanskih država. Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno »nacionalno delo«, da, skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izići na kraj.

Kao što vidite, druže uredniče, sudbina arbanaskih plemena nije bila usamljena, izuzetna. Ipak je ona u jednom pogledu bila izuzetna, teška, teža od sudbina ostalih balkanskih stradalnika, naime: arbanaska plemena su padala ne samo bez branioca već tako reći bez i jednoga glasa zaštite i protesta u njihovu korist. Glas srpskoga proletarijata, glas naše Partije, to je bio jedini znak čovečanskoga saučešća u tragičnoj sudbini ovih nesrećnih gorštaka, pa ni taj glas nije, na žalost, mogao do njih dopreti. Zauzimanje austrijske i italijanske štampe i diplomatije ne samo da im nije pomoglo već, štaviše, učinilo je da se jedan pravedan protest kompromituje u očima napredna sveta i da jedna pravedna stvar propadne u prljavim rukama.

Još i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve žderu, stoji mi u živoj uspomeni prvi izveštaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata. Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. »Odmah potom«, opisuje jedan očevidac, »naši karteči počinili su najstrašniju pustoš među njima. Albanci su padali gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednačavali sa grmljavinom topova. Kroz vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska vatra obustavljena, bojište beše pokriveno ne leševima već rastrgnutim udovima koji su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom«. I na svaki znak gnušanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnička psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovor s Arnautima imali naši i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadržavati zamenu staroga ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samoga početka ratnih operacija pokazali da ne štede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamičak života kod nevinašceta od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti već srpska vlada i vojska kao njen organ.

Još i sada, posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene činilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovništvo – ukoliko nije poubijano i koje je moglo bežati – gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao očajnik koji gleda kako mu kuća gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne komande platio je srpski narod životima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovništva koje je srpska vojska, nadirući sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, tražeći utočišta, velikim delom našlo – smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demir-kapiji uveseljavao sebe u pijančenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara.

Pošto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da će se stati i sa tamanjenjem arnautskoga stanovništva. Onaj arnautski pojas što je opasivao staru srpsku granicu od Mitrovice do prema Vranju već je bio slišćen, pri čemu se naročito istakao jedan čovek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skupštini! Na Kosovu je zavladala grobna tišina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnička puška koje su, po priznanju koje mi je jednom prilikom učinio jedan od najviđenijih okružnih načelnika u novim krajevima, izazvane »netaktičnim« držanjem naših organa vlasti.

Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao što ne prestaje ni danas. I ono, druže uredniče, što je taj sistem počinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema tome narodu za ovu godinu dana počinjene. Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. Ne čuje se ni šuma, a još manje puščanoga pucnja, »mir« i »red« vladaju svuda, a Arnauta svake noći nekuda nestaje, kao da se šakali i hijene iz ovih krševa izvlače, prikradaju njihovim kućama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na čovečiji način podavile!

Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega žandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti?

U taj čas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne može da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teže ispisati da ih drugi čita. Vama je poznato, druže uredniče, da nije jedna žena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noža ili kuršuma; nije zapaljena jedna arnautska kuća i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dižu bunu! Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo žene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoružaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ženama da slobodno ostanu kod kuće? Ali su se one uzaman molile, dižući decu uvis i govoreći: »Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ženama kada što radite?«

Predajući ovo pismo javnosti, Vi ćete, druže uredniče, postupiti u duhu rada socijalne demokratije i vladu javno staviti u položaj: ili da za vinovnicima ovih zločina učini poteru, ili da se sa zločinima solidariše. Ako se odluči na prvo, to neće biti samo slaba satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvređenom osećanju svakoga kulturnoga čoveka i jedan akt koji ona duguje uniženom ugledu srpskoga naroda, već i javna zaloga da će jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda. Ako vlada pokuša da preko ove javne optužbe pređe, onda će bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one će se pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamte Vartolomejska noć, Sicilijansko večernje, Kišenjevo, i kao što će se pamtiti Demir-hisar i Doksat.

Slične teme

Social bookmarks